NA NOGAMA
Uvek kada sam prilazio nekom pesniku, ja sam tražio stih odakle počinje njegova poezija. Taj stih kod Tomislava Mijovića sam našao u pesmi "Dlan":
"Izreci sebe glasno, pa se poreci, ne zaćuti,
jer te bez toga nema"
Ta pesma je sva od živih, dinamičnih i energetskih stihova, gde najrazličitije emocije smenjuju jedna drugu, isključuju se i opet ostaju zajedno. Jedan nepresušni i nasušni nemir ovde kao i u drugim pesmama. Smisao stiha je jasan: bez nemira, bez toga večitog protivstavljanja sebe sebi mi i ne postojimo. Jer pesnik je u isto vreme i ovakav i onakav, svakakav, poistovećen sa svime što ga okružuje ("I ja svakakav, po svim stvarima pljusnut") i u isto vreme nepomirljiv sa tom okolinom ("I bijem o zid glavom da probijem da prođem a vrata otvorena. Ja hoću kroz ograde"). Taj nemir se očituje u stihu i u zvukovnoj kakofoničnoj igri glasova, u igri reči i značenja:
"Sa dna na dan dlana na dlan dana izvući"
Mijovićev stih nije statičan, kao recimo stih Velimira Lukića, koji je u izvesnoj meri okamenjen, težak, fosilan, uklesan u govor. Za Mijovića stih nije ništa drugo nego način stavljanja reči u pokret, u sukob, u avanturu. Zvukove i smislene avanture reči su kod njega vrlo česte: luđe lađe, juna junca, lak i lakom, vepra, vetra. Ritam u ovoj poeziji nije dobijen mirnim nizanjem reči već potčinjavanjem reči pomahnitalim od jednog energetskog i iskustvenog bogatstva njima samima, njihovo obuzdavanje, zadržavanje i suzdržavanje. Da bi pesma bila najavljena, ali ne i završno data (jer sve što je završeno, prestaje da može da bude poezija), potrebno je da prilikom stvaranja bude uspavan jedan deo naše aktivne ličnosti, potrebno je stanje budnoga sna. Treća strofa iz pesme "Dlan" glasi:
"...Ja znam ovaj će govor vrući
slepilom i vidom, mrežom znanja i neznanja
sa dna na dan dlana na dlan dana izvući
san unutrašnjih spavača..."
Mijović je veoma jasan kada je misaon, za razliku od mnogih mlađih pesnika. Po njemu ono što treba govorom izvući iz sebe i od čega treba napraviti pesmu, jeste baš taj budni san unutrašnjih spavača. Jer poezija obitava u još neostvarenom delu stvarnosti i zato je u ostvarenom i završenom ne treba ni tražiti. Odstupanje od mogućnosti da nešto bude lirsko i lirskog otelotvorenja snom nečega u nama, je ugao kojim je zahvaćen prostor poezije.
Na ovom mestu i ovim povodom hteo bih sa nekoliko rečenica da postavim pitanje mistike i poezije. Na to me navodi i ova treća strofa iz pesme "Dlan". Umetničko delo čija je ideološka i filozofska potka mistika i metafizika svakako je reakcionarno. Ali, treba razlikovati filozofsku mistiku i pesničku neshvatljivost i tajanstvenost. Mistika u filozofiji kao nauci je nemoguća jer je filozofija odraz reformisane i osvetljene ljudske svesti. Međutim, poezija je odraz celokupne ljudske svesti, i one reformisane i racionalne i one "samoj sebi nejasne svesti", kako kaže Marks. I to možemo slobodno reći da je poezija u većoj meri odraz one druge svesti. Kad Tomislav Mijović kaže "Ovaj će govor vrući slepom i vidom...", onda je jasno da se to odnosi na ove dve svesti koje se odražavaju u poeziji. S druge strane, odražavanje potencijalnog dela stvarnosti daje isto tako nedokučive lirske slike i situacije. Tu se mistika nužno javlja u pesmi u procesu saznavanja stvarnosti koju u datom momentu nismo mogli da obuhvatimo osvetljenim i analiziranim delom svoje svesti, koju nismo mogli da shvatimo već samo da naslutimo. Zato su naša svest i naš govor uvek sastavljeni od slepila i vida, od mreže znanja i neznanja. Ali baš u te mreže se lovi lirska suštastvenost ovoga sveta i života.
Po formi i izrazu Davičov učenik Mijović je po sadržaju svoj, i to više svoj nego neki mladi koji istina ne podsećaju na Daviča, ali zato podsećaju na Eliota ili Empsona.
Mijović, koji je u "Kvartetu" negovao slobodan stih sa puno mere i smisla za melodičnost, u ovoj knjizi pesama se opredelio za vezani stih. To vraćanje formi kod njega ne znači stišavanje i smirivanje pesničkog postupka kao što je to kod Borislava Radovića i Velimira Lukića, već još jednu mogućnost više za izražavanje njegovog bučno budnog i impulzivnog bića. Jer on je "sav od vike", čak i onda kada je meditivan. Njegove pesme su prenaseljene njime. A on se uvek udvostruči nekom čudnom pesničkom partenogenezom ("Ako ostanem sam, onda se udvojim") i premošćuje ("... pa premostim i vodu i sebe"). U tom premošćavanju i prevazilaženju sebe i leži poslednji čin njegovog lirskog postupka. Mijović je shvatio formu kao prevazilaženje sadržaja. Lirski sadržaj uvek teži da nadmaši sam sebe, da se prevaziđe. Sadržaj i forma u jednoj pesmi su utoliko jedinstveni ukoliko prevazilaze jedno drugo. Izraz kao nosilac lirskog sadržaja kod njega je pretežno metaforičan. Njegove su metafore ili poredbenog karaktera ili su dobijene zamenom značenja, pomeranjem smisla sa jedne na drugu reč, pri čemu ta reč dobija značenje koje obično nema. Sinjifikativne inverzije kod njega su vrlo česte. Po sadržaju ova poezija je sva od života i krvi "umešane u sva zbivanja od ptice do kristala". Živopisnost ove poezije nije u odslikavanju već u njenom poletu. Ova poezija je puna sunca natrpanog u mišiće. Taj polet nije nikakva pesnička iluzija već stvarni otpor i opiranje.
"Opiri se svete, ti vešto opiranje
za svoje pobune ja tražim neću u tebi"
Zdrava i snažna ova poezija je nespokojna, ahasverska:
"A koraci mi krvare od srče palog neba."
Ili:
"... Ovaj korak kud bilo ni mrazom ni kišama
ne može biti sateran pod suknju kućnog krova."
To večito ulisovsko traženje sebe i gubljenje sebe onda kada smo se pronašli, to zamenjivanje sebe sobom, to odsustvo jednog sebe, ta duboka i kratka pesnikova konstatacija: "ja sam umesto sebe" ili "biti a bio sam", to je ono što daje ovoj knjizi jednu dubinu i pesničku napaćenost koja se ne miri i ne predaje.
Branko Miljković
"Vidici", Beograd 1956.
LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Tomislav Toma Mijovic
Odgovor Sa Citatom
Odg: Tomislav Toma Mijovic
Bookmarks