Tema: Tomislav Toma Mijovic

U NAMA I VAN NAS

I

Sa svih strana ulazim u sve svoje ruke
pa preklinjem vode i ptice
i list što se otkinuo i pada
da mi otkriju da me nauče
šta ću sa kamenjem ovoga što mogu tek sutra da kažem

Živi tajna
daleko preko sedam brda od mene
daleko preko sedam brda u meni

Ja ćutim
a boli ova reč i nereč skupljena oberučke
Ja ćutim
do drške zariven u sebe

II

Duboko udahnem vazduh
za sebe i još nekoga
pa se otvori vir i mir
i predvečerje u ovoj muci tela

Stanem prkosno pred poglede
za sebe i još nekoga
Tad vetar s nas kore zguli
Strah nas i stid što smo goli
I bol je to
Al stojim

Po njušci vuka ove noći
u zmiju što se u klupko svija
za sebe i još nekoga
Tad svi zli neznani u meni
u goru reč
u goru ruku
i krv kurjaka

III

U meni crv i klica
Van mene crv i klica
Pod grlom ruka muka

Pronosim kroz zub kroz nož i rog
krvave krpe tela
i dišem na škrge rana
u noći od gavrana
i vazduh za druge bivam

Umirem
pa ničem iz zemlje i korenja
ustajem iz voda
rađam se iz voća
Postajem gradovi i neke Zelengore
a ja utrobom snivan

Pa opet
U meni krv i klica
Van mene krv i klica
Pod grlom ruka muka

IV

Podmeće mi nogu
i koren i kamen i nebo
Padam na nos —
smeju mi se
Padam na leđa —
okreću mi leđa
U zid čelom
rukama za gole nože
učiniti nemoguće
dragog sebe da presretnem

Kroz bes mora
kroz bes neba
po očvrslom besu zemlje
dragom sebi u pohode

A stope jedva dižem
iz smole umora
A snagu s mukom otimam
od tople varke jastuka
A koraci mi krvare
od srče palog neba
A konji vetra željnih želja
međusobno zavađenih
raznose me po ledini
O vetrovi O vetrovi

V

Iz mene mnogi životi na smrt naviknuti
a uokolo još više uludog umiranja
Iz mene ruke dobrote
a uokolo sramote
Iz mene iglat vrisak
A uokolo gluhote
Iz mene nemoćna psovka
kučko kurvo krvi posustala
Iz mene hleb i pesma
upinjanja tvrdoglavog
Iz mene i uokolo
I za me

VI

Zavoleo sam tri sveta
crnim zlom i belom dobrotom
I jabuku zavoleo
I crva i zube u jabuci
Sve slepilom
Usnom žednom u bunilu
Zavoleo sam njen smeh
što se laktovima probija na videlo
na svet beli neveseli
Zavoleo sam
I ogoleo
I oboleo

KAO TIŠINA POSLE KRIKA

Miljanu Tihojeviću

U želji za bilo kakvim ponovnim susretom
najednom shvatimo da su ovi predeli
koji nas crnom slutnjom okružuju
sve što nam je preostalo
I zadrhtimo od nailaska neke studeni
kao od najave velike nesreće
Predeli kao krik u tišini
i kao tišina posle krika
Predeli nikakvi
uniženi naruženi odbačeni
predeli kao pocepane zastave
predeli razaranja velikog đubrišta
ostataka otpadaka
predeli zli i naopaki
nastali nehotice a zadugo
Iz njih sada niče kvrgavo suvo drvo
i neočekivano grdobno rastinje
iz njih uzleće mrtva ptica
i mrtva naša duša vodilja
i sve su više to predeli
magle magme i pepela
Zatečeni i skamenjeni
gledamo ih ispred i iza nas
gledamo ih iskosa unutra i iznutra
a oni nam evo i u kuću ušli
i zauvek se tu nastanili
a oni se već našim rečima
i linijom crteža služe
pa i kroz naše snove rasprostiru
Predeli kao krik u tišini
i kao tišina posle krika

Eno ih izvan svakog objašnjenja
a evo ih i na našim licima
u prolazu

MOST

Dan više nije dan. I na dnu leže mreže.
A glad zlostavlja i gazi i slepa i okata.
U tome mraku mome za stub me koren sveže
da budem svetiljka. Da gorim. Izgorim do nokata.

Mora se biti jedan i sam da tu stojim.
A jedan ko nijedan, šaka jada raznesena.
Ako ostanem sam onda se udvojim.
Ili predvojim. Ili ni mene nema.

I bijem glavom o zid da probijem, da prođem,
a vrata otvorena. Ja hoću kroz ograde.
Tuži za tobom majka da joj dome u dom dođeš
da je tužnu obraduješ njen Obrade.

Ja sam seme svojeglavo, ničije, što nije sviklo
na uzde i uze, na povratke, na njive.
istrčalo iz želje istrčale i niklo
gde ga nisu sadili i našlo hleb sakriven.

O, tvrde voćke ćutnje među zubima ljuće,
moj govor zverinjavi, gorak i prljav od blata
ući će u vas ko nebo i ovo i moguće
iako ste bez prozora, bez vrata i vrata.

Jer to je moj san i moj, dok grane rod rode.
Onda mi iz usta otmu. Glad mukla noktom zagrebe.
Prevedem sebe žednog preko vode i vode,
pa premostim i vodu i sebe.

NAD BELINOM

Belino praznog ogledala u praznoj kući
Belino svega što nas je mimoišlo
i što nas još uvek mimoilazi
Belino slepila i zaborava
i opet započinjanja na slepo
Belino dozivanja i iščekivanja
Belino bela mučnino
belino crni razgovoru

*

U belu noć u kasne bele sate
poređati preda se
kamičak orah šišarku
suvi list školjku skamenjenu
ili knjigu koju si davno čitao
i stare fotografije
ili štošta drugo
što ti se nadohvat nađe
Uzimati zatim jedno po jedno
premetati pažljivo iz ruke u ruku
i ne žureći
zatvorenih očiju prepoznavati
njihov iščezli lik i oblik
njihovu svetlost i boje
A onda oturiti sve to od sebe
i ozaren nežnom čežnjom
i omamljen blagim vinom prisećanja
zagledati se belo
u belinu hartije pred sobom

*

U belu noć u kasne bele sate
kada se zatvore sva vrata i svi izlazi
a otvore ponorni prostori usamljenika
prizvati za sagovornike
one kojih više nema
nečujne glasove pokojnika
njihova udaljena lica
njihovu tugu u tebi
koja će i tebe nadživeti
i uzeti pero
ali zastati neodlučan
i tako dugo ostati
zagledan belo
u belinu hartije pred sobom

*

Ili biti slutnja biti zebnja
biti sam i nesrećan
zateći sebe u tuđem snu
kako trčiš zaustavljena daha
bosonog i oduzet
ni da staneš ni da se skloniš
i kako hoćeš a ne možeš
niti znaš niti ćeš biti
i kako bi ti bolje bilo da te nije
i kivan na sebe
dugo u noć zuriti belo
u nigdinu
u belinu hartije pred sobom

*

U belu noć u kasne bele sate
prisetiti se s bolom
kako su te ponižavali
kako sakatili
kako mučki ubijali
i na šta te navedoše
na šta prisiliše
u šta uvališe
i stisnut u košticu
zapamtiti ih
zapamtiti im
ali ni reč ne izustiti
niko te ionako ne bi razumeo
i ne taći ni jednim jedinim slovom
belinu hartije pred sobom

*

U belu noć u kasne bele sate
sve više od sebe udaljen
očekivati izbledele slike i prilike
sve ono što te napustilo
što si nerazuman napustio
dugo očekivati
njihovu ponovnu pojavu
njihovu upamćenu belinu
u nežnom praskozorju
u trku smrtonosnom
u smrti zaslepljujućoj
Dugo očekivati
i dočekati beo
belinu zore
na belini hartije pred sobom

SA POLA REČI



... a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz
topa te ga udari isprijeka krozasred pleća,
i tako ga prekine i raznese, da ništa više
nije mogao reći do: "Drž —", i s tom
polovinom riječi padne mrtav na zemlju ...

Vuk Stefanović Karadžić: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića


Nanišanjeni okom kobnog kopca
I srce i reč hrabrog branioca

(Tog grudobrana ljudskog bitisanja
Ispred dušmanskog kivnog kidisanja)

Smrtonosno kad tane ih raznese
Reč prekinuta živa ne dade se

Iz muškog grla naglo presečena
I prepolovljena bi izrečena

Poslednjim dahom kad se isturila
Zaveštajno se odmah ugradila

Drž... u srž reči drži i zadrži
Združi izdrži održi produži

I sve pozvala ko Veljko da budu
Prepreka sili i prkos usudu

I nauk da se i iz ždrela smrti
Sa pola reči može uskrsnuti

ŽAL ZA VODOM

Dragoljubu Stajkoviću


Opet nikud otići nećemo
A toliko smo se na put spremali
Evo i s vodom u snu se srećemo
Svikli na sudbu imali – nemali

U našoj vodi leš vrbe lepotice
Glava ptičurine noga od plastike
Krepana zver i riba zeleno lice
Smrt svuda šalje svoje glasine

Naša je voda bez vode ostala
Bez ogleda toka i brzaka
Sa žedne usne iščezla i postala
Izgnanik otpadnik i kloaka

Toliko toga smo u njoj nagomilali
Da nama tu više mesta nije
I tako lakomi sad zaglavinjali
Kroz kosti krpe glodare zmije

I evo u tu kužnu jamu straha
Po svoju sliku i slikar siđe
Vreba ga slepo oko a on bez daha
Da se sa sobom ne mimoiđe

A žal za vodom kao ponornica
U slici njegovoj ponekad prenoći
I iskri sa slike kao snohvatica
u našoj zlehudoj noći nemoći

SIVO JUTRO

Evo: na vaša vrata lupam teškom šakom
ružan i natruo u modroj svežini.
Razmičem tamu grabežljiv i lakom,
a ne znam ko sam ni šta od sebe da činim.

Evo: pust i jadan tražim razgovora,
a nemam kome ni kuda iz svog bolnog zgloba.
Sad je čas kad sebe poricati moram
za ovaj dan moćan i vičan i zloban.

Taj me dan gradi i opet razgrađuje,
razgranat dan i pružen po svemu i svuda,
pun žarkih ptica čiji lepet čujem
sad kad sam porušen i ležim krvav i budan.

I evo: izgovaram nada mnom zgranuto jutro.
I tako postajsm deo njega. Ono samo.
Raskoš i strava svetla. I put što je utro
cvet rđe. Ponovljen novim danom.

ZVUCI-SPONE

Slušaš zvuk vode na brzacima
I u ševaru zuj pisku ciku
I šumor lišća u šumarcima
Fijuk severca kroz strnjiku

Huku mećave iz detinjstva
I zavijanje kroz pustu kuću
Zapomaganja od nepočinstva
U gustom mraku i bespuću

Slušaš dozive odzive krike
Da bi se našlo ili rastalo
Zvuke radosne i zloslutnike
Palog nestalog i tek nastalog

Slušaš neznanca kako svira
Usamljenika što pevuši
Da smire dubok vir nemira
rasprostru blagost sklad u duši

Rod su ti oni što se čuju
Usred gluvila vasione
Jer međe se te povezuju
Njihove javke — zvuci — spone

IZ ZABORAVA

Jež jeseni već šuška šumom
i zebu zvezde zimzelene.
Podrhtavam. Danas u mom
glasu skriveni odsjaj vene.

To lanjsko lišće, već natrulo,
sviklo na vlagu i na lišaj,
pokrenulo se kad je čulo
reč — tu vruću mrvu — miša.

I načuljeno tako osta
zaumnu biljku da procveta
za staroga i dragog gosta
iz zaborava vrelog leta.

DA BISMO BILI

Zar na takav način ovaj dan izbeći:
ostati po strani i ne znati šta bi?
Zar žišku sutrašnjeg kukavno poreći
i pustiti da nas čamotinja zgrabi?

A sjaj proticanja, a nepristajanja,
a svete kosti što put i neput krase,
a zatrčana neznanja i znanja ...
Zar to u ograde? Zar u se i za se?

Šta se s nama zbilo? Olako poklekli,
da bismo bili, biti ne umemo,
Ponavljamo reči što smo jednom rekli,
nove i što znamo izreći ne smemo.