Tema: Tomislav Marinkovic

Tomislav Marinković - (1949)


Tomislav Marinković, rođen 1949. godine, u Lipolistu kod Šapca.

Knjige pesama: Dvojnik (1983.), Izvesno vreme (1986.), Stihovi (1991.), Sumnja u ogledalo (1996.), Škola trajanja (2003.) i Svet na koži (2007.)

Nagrade: "Branko Miljković" i nagrada Sajma knjiga u Šapcu.

Pesme su mu prevođene na ruski i japanski jezik.

Živi u Lipolistu. Balkan Writers

LINIJA JAČEG OTPORA

Najlakše mi je
da slavim branitelje,
da osporavam
već osporene
da između požutelih citata
otkrivam nove reči.

Ali ako me bilo ko spreči
u tumačenju života boljeg
prestaću da postojim.

Prašinu moju
moći će svi
da gaze.

Obećavam i
iza toga stojim.

P. S.

Spomenici nam obeležja.
Miris nam opor i truo.

I kad smo daleko
opet smo blizu,
ispod zemljanih streha.

Između korenja trava
sanjamo nepokošena polja
i sećamo se vremena —
kada smo bili — stari.

BAŠTENSKE TEZE

Neotporan na sve što je sušto
I, po mogućstvu, trajno:
Vratio sam se biljkama i bašti.

Zasade mlade sam plevio,
Neobuzdani rast sasecao u korenu.

I iznenada osetio slabost
Prema toj nedužnoj korovskoj bratiji -

Što buja sama iz sebe, bez zaštite,
Tek da se objavi značenjem i slutnjom.

BUĐENJE

Probudi se.
Svetlost omiriši
na rubu jastuka.

Uzmi alat.
U bašti iza kuće
zakopaj vreme usamljenosti.

Misli na proleće,
na plodove
koji će progovoriti
tvojim jezikom.

Ne zaboravi ptice.
Jednom ćeš, možda,
i ti s njima odleteti.

SAMO TO

Samo to:
Stazicom kroz gustiš
Što ga krišom podastire vreme,
Pa onda do mesta gde se tiho služi
Nemom beskraju i prolaznosti.

I usput, ponirući u svoju trošnost,
Kao da ispod oštrice noža
Pršte vitke grančice leske,
Jednu po jednu,
Odbacivati reči.

Više ne reći ništa
O samovanju biljki u predvečernjoj magli.
O sumporastom vonju i alhemiji kiša
(Poput slika koje vide oči
Natopljene plačem).

Samo čekati da suton rodi svetljucanje
Što posreduje sa nekom nevidljivom zvezdom.
I dok prevođenje duše u čisti zrak traje,
Ići po tragovima tog svetlucanja.

Metafora

TOMISLAV MARINKOVIĆ: "ŠKOLA TRAJANJA"


OSTACI DAVNE MILOSTI

Jedan od utemeljivača evropskog romantizma, engleski pesnik Vilijam Vordsvort, pisao je još pre gotovo dvesta godina da pesnički jezik mora težiti jednostavnosti i prisnosti — upravo bez patetike i povišene retorike koja je docnije često uzimana za osnovno i ozloglašeno obeležje romantičarskog pesništva. Pored ove, osobito važna je i Vordsvortova napomena da pesnik mora da peva o svakodnevnim, bliskim stvarima, o onome što ga okružuje, što čini njegov životni milje.

Daleko, dakle, od tzv. velikih i večnih tema koje su pompezno krasile klasicističko pesništvo, ali sa mnogo više afektivnosti i čulnosti nego što je zahtevao docniji modernistički pesnički program. On je svet prirode i floralnog carstva kao vazduha bez kojeg nisu mogli disati romantičari, praktično prognao iz repertoara pesničkih tema. Umesto njega na pijadestal je uzdignut svet Kulture i grada, zajedno sa distanciranim, depersonalizovanim lirskim junakom, a katkada i bez njega.


SAMOTNIJI OD DRUGIH

Ova duboka poetičko-retorička promena koja simbolizuje ne samo novu pesničku, već i duhovno-kulturnu eru ljudskog duha možda je ona žiža kroz koju se prelama i najnoviji, peti rukopis šabačkog pesnika Tomislava Marinkovića (1949), njegova jedinstvena "u jeziku prekopirana flora". Kada se tome još doda i pojam teksta, kao globalnog znaka za sve odnose, slojeve i aspekte simboličke povezanosti čoveka i svekolike kulture, posebno njenih ispisanih oblika, eto izazova za autora čije je prebivalište mnogo više u svetu prirode i ruralnog, bukoličkog i biljnog nego u (vele)gradskoj osami.

Marinkovićev postupak u tri ciklusa "Škole trajanja" ("Letnji učinci", "Jednostavnost" i "Mogući svet"), međutim, neprestano upućuje na relacije između svakodnevnih, predvidljivih i gotovo ritualnih radnji seoskog čoveka čiji je život bespovratno nagrižen crvom civilizacijske truleži, bilo da je ona indukovana njegovim neposrednim kontaktima, najčešće ispraznim i opterećujućim, bilo posredno, brojnim, često brutalnim medijskim porukama.Temelj na egzistencijalna situacija savremenog čoveka — ma gde on bio — danas je možda više nego ikada obeležena usamljenošću, svesnom ili izabranom, svejedno. Ali i u toj usamljenosti ima razlike: pesnik je onaj koji je ujedno i samotniji od drugih, udubljen u "knjige svojih reči", ali baš zahvaljujući tome utopljen u more drugih, tuđih glasova i jezika, koji svakoj stvari uvek i iznova nalaze novo ime i drugačiju zamenu.

Zbog toga lirski junak Marinkovićeve poezije neprestano osluškuje ritam života koji je tu pred njim, na dohvat ruke, vidljiv i nevidljiv u isti mah, materijalan, telesan, ali i nepoznat, neproziran. Rast i umiranje sadnica i biljaka, njihovo tajanstveno bivstvovanje evocira pesnika na detinjstvo i odrastanje, kada je "škola trajanja" za njega bila nešto posve neposredno i dato, detinje čisto i neuprljano, bez dodatnih značenja koja su stigla docnije, posle iskustva svojevrsnog "gubitka nevinosti". Tada su oni odista predstavljali ostatke davne milosti.


DO SVRŠETKA SVETA

A izgnanstvo iz raja se izvesno desilo u trenutku kada je pesnik shvatio da je njegov posao ili u "ceđenju reči u sok" ili u — ćutnji. Jer plodovi reči bujaju "kao na tepihu humusnom / Vrtovi bujni i istrajni; uporniji / I od travki, što se u grozničavom transu / razodevaju i mrznu u pukotini asfalta" ("Vrtovi, reči, kopije"). U stalnom sameravanju onoga što oličava prolaznost i večnost, a pripada i biljnom i ljudskom svetu. Ali jedino onda kada je pohranjeno u herbarijumu tekstova, u zasadima reči : "A posle: požudno listanje stranica, sakupljanje/ Sočnih plodova i poniranje u beskraj u rečima, / Kako je jedino moguće. I silaženje u sebe: zrikavo/ Čišćenje i pospremanje stvari". I to je ona slučajna, ili baš namerna, možda jedino moguća mera odveć prozračnog i odveć stilizovanog sveta, koji nam sugeriše neko zapreteno značenje i slutnju, jednostavne poput života gljiva i starostavne kao ruska aronija.

I stoga, sve je baš zbog neponovljivosti pesničke reči i njene nedovoljnosti ipak podređeno bolu, koji je neprevodiv na jezike. Tako se Vordsvortov bleštavozlatni pejzaž u Marinkovićevoj poeziji pretvara u svojevrsni vlastiti citat, u repliku pesnikovog literarnog iskustva: Tešićevog druženja sa gljivama i biljkama "kao dobrim ljudima", Nedeljkovićevog linčovskog, pomalo morbidnog ruralno-malogradskog ambijenta, ili kvaziležernog, hotimično razgovornog stila nekih pesama Borislava Radovića. U ritmu svakako više pripovedan i deskriptivan no lirski, ovaj pesnik svoj govor organizuje pre metonimijski nego metaforično. Zbog toga bi morao da izbegava odveć okolišno, posredno imenovanje poetskih pojmova i motiva (tipa "pod zaštitom izmaknuća pažnje" ili "u dozrevajućoj smušenosti"), jer to razvodnjava njegovu već labavu strukturu teksta, što ga dodatno i sasvim nepotrebno hermetizuje apstraktnim tropima. A to se može desiti baš onda kada čitanje knjiga potraje, kako Marinković kaže, do samog svršetka sveta.

PEVANJE KAO BRIŽNO I MUDRO OBDELAVANJE VRTA

ILI TOMISLAV MARINKOVIĆ, PESNIK GOLUBIJEG SRCA

U Marinkovićevoj zbirci pesama Škola trajanja, objavljenoj u izdanju kraljevačke Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", a ovenčanoj Nagradom "Branko Miljković" za 2003. godinu, čujemo smeran i čedan pesnički glas, prisan i saživljen s predmetom pevanja, čist u lirskom tonu, osećajan i tiho ustreptao. Marinković, bilo da je sudeonik u sopstvenom lirskom pejzažu ili smo njegov opisivač, gotovo da iz pesme u pesmu domašuje i sferu misaonog pevanja, nenametljivog i pročišćenog, a oslobođenog knjiški oveštalih upliva: Poezija, dok grabi stvarnost, / Nikad ne kaže: Hvala (pesma "Jedno daleko snežno popodne"; ili Nebu treba taj izdvojeni titraj, / I pesmi: sažeto i Gorko poricanje mnoštva; / Ruka beležnika što mirno popisuje stvari ("Reč o jatu"); ili Bol je neprevodiv na jezike razumljive ("Iskustva poezije"); ili: Brzina, to je privid da se može / Stići do mesta Gde život / Još nije umešao svoje prste//Da se može premašiti linija / Kojom se živom okružuje ("Oni to znaju").

Iako prvenstveno peva iz neposredno orkuženja biljnog i ruralnog sveta, pesnik taj svet ne doživljava kao nešto izdvojeno i izolovano nego mu, uz egzistenicijalnu uznemirenost, pridodaje, ponekad izrazitije, ponekad tek u obrisima, i urbanu i nebesku pejzažnost. Zato iz Marinkovićeve Škole trajanja uznemirujuće dahće u pesmi "Veoma stari ukus" Autobus koji se tetura niz strminu, jer taj je autobus pesnikov pojas za spasavanje, a u daljem uobličenju pesme on je i metafora stvarnog života: Pomišljam da se i stvarnost tako naginje /Čas na jednu, čas na drugu stranu, / Kao autobus.

Iz pojedinih Marinkovićevih pesama iz ove zbirke neretko isijava nešto što bismo mogli nazvati nevino treperenje sveta, nešto iskonski toplo, nežno i blisko, nekako u isti mah i prozirno i zagonetno, nešto Poput slika koje vide oči / Natopljene plačem, kako se peva u pesmi "Samo to".

Spretno vagajući dramu pojedinca, njegovo nesnalaženje i osećaj zagubljenosti u svetu, i uopšte dramatiku postojanja, osobito izraženu u pesmama sa socijalnom nervaturom, Marinković razborito u te pevne komponente utkiva i svoja poetička načela ili ih tek ovlaš, kao iz daljine, naznačuje.

U nameri Da budem što manji sebi, /I da sam svetao kao pročišćen tekst, kako peva u pesmi "Čisteći previde u tekstu", u toj težnji ka podvižničkoj čistoti, Marinković opeva i ljudsku skromnost kao ideal. Njegovo se pevanje, dalje, doima i kao tiha pomirenost sa zbiljom, ali i kao nastojanje da se ona nadogradi i prevaziđe makar pesničkom naslutom ili nadahnutim vizionarskim treperima.

Poistovećujući se u pesmi "Tiho, na prstima" sa gugutkom, odnosno i sa golubom, lirski subjekat Marinkovićeve pesme preobražava se iz obličja u kojem je Strašilo nepoznato u dirljiv trenutak golubijeg srca, koje, u zebnji za opstankom, zastrašeno kuca: /Jer moje srce je Golub / Što odskače ispred / Nervoznih koraka prolaznika, / Dok ovaj trenutak postaje / Trošan kao mrvica. / A onda prhne u stranu, / Taj Golub, to moje srce, / I bojažljivo treperi / Između mogućeg i nedostižnog./

Tragajući tako Između mogućeg i nedostižnog, ume Marinković da se, na primer, pesnički validno pozabavi i botaničkom misijom, odnosno sudbinom biljke aronije (Aronia Melanocagra), koja se, žbunasta i durašna, a izmeštena iz svog sibirskog staništa, prilagođuje, silom i tajnom održanja, mačvansko-pocerskim klimatskim prilikama. Toj biljci (Mrkih bobica što u prezrevanju kopne, / Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež) podigao je Marinković, u istoimenoj pesmi, lep i dostojanstven lirski spomenik. Ume Marinković, nadalje, da odgoneta i cvrčkovu turpijavu svirku, za koju se, u pesmi "Karika", pita nije li ta svirka Najtanji konac što me /Sa svetom spaja?, ne odražava li ona život kao puku Gomilu sekundi i ne navodi li pojedinca na pomisao da traži neki skrovitiji kutak, /Drugu otadžbinu za sebe i dane u rasejanju./

Šta zapravo predstavlja naslovno ime ove trociklusne zbirke stihova? — Škola trajanja, to je škola života, viđena okom i doživljena dušom pojedinca kao pevajuće čestice prirode, kao pitomog i osetljivog bića, koje emituje reflekse sveta tako što, ne težeći konačnom odgovoru, ukršta i prepliće lepotu postojanja s njenom neizvesnošću i tragikom.

Tomislav Marinković je u takvo delo stišanim lirskim govorom sabrao sopstveno životno iskustvo, promišljajući mudro, ozbiljno i otmeno mali svet ljudske jedinke, a dosežući, uz emotivnu uverljivost i uzbudljivost, visok nivo nagoveštajnih pesničkih poruka u okruženju izbrušenih egzistencijalnih značenja.

Učinio je sve to baštovanski marljivo.

Milosav Tešić

PESNIKOV IZBOR — TOMISLAV MARINKOVIĆ



POKUŠAJ SNIMANJA DUHA

Teško da se pesnik može naći pred osetljivijim zadatkom od onog koji mu nalaže sačinjavanje vlastitog izbora iz nekoliko svojih knjiga pesama. Pri tom, da bi jasnije bio osvetljen njegov pesnički rukopis, nameće se potreba da čitaocu približi i neka od svojih osnovnih pesničkih načela. Da svoj duhovni život stavi pod uveličavajuće staklo, da se približi tajni stvaranja i rastumači, naizgled jednostavnu, šifru koja pulsira ispod površine jezika.

Ukratko, reč je o pokušaju snimanja duha.

"Pesme dolaze iz drugog sveta", tvrdi Adam Zagajevski, i skoro da isključuje svaku mogućnost racionalnog uvida u tekstualno i metafizičko biće pesme.

Ipak, zamislimo da je snimak duhovnog života moguć, i da je nekim slučajem uspeo da zabeleži bar konture pesničkog profila prema kojem su modelovane moje pesme. Ovo je samo pokušaj izoštravanja izvesnih nejasnih crta tog profila. I ne samo njih. Jer davno je rečeno da pesme nadilaze granice ličnosti. Zato ne treba da čudi ako "snimak" obuhvata i širi plan od onog što mu je bio početni i prevashodni cilj.

Ako bi me neko upitao od čega polazim u građenju pesme, šta u najvećoj meri opredeljuje moj odnos prema poeziji, odgovor bi, nesumnjivo, i sasvim opravdano, bio pripisan beskrajnom nizu opštih mesta.

Jer, požurio bih da pažnju usmerim i prema lepoti i prema tragičnosti ljudskog postojanja. Ali samo ako su jedna pored druge, na istom mestu, u istoj pesmi, dodao bih posle početne žurbe i kratke zbunjenosti. Ili, čak, pomešane. Slatko i gorko u istom piću, kao vermut.

Međutim, zbog prilične nepodudarnosti te dve ne-materije, pesnik ponekad samo nemo posmatra kako poezija, iz priložene dvojnosti, uzima ono što joj je u kom času potrebno. Neretko, međutim, ton pesme ide još dalje i nalaže ukidanje tih razlika.

Potom, nastavio bih da hvalim osećanje neopisive lakoće putovanja kroz vreme. Mogućnost da se prašnjavi vekovi promešaju kao karte u špilu koji se već raspada i ljušti od duge upotrebe. I da se, pri nekoj novoj podeli, pokaže kako prošla stoleća nisu nikad ni nestajala iz naše blizine. Da se, uz brojne posledice, i sa obnovljenom strašću, još uvek mešaju u našu stvarnost.

I ne bih propustio da ukažem, mada oprezno, na privlačnost, ali i mogući privid, da je pesnik samostalan u upravljanju i usmeravanju svojih misli. Jer, ne tako retko, pokaže se da držanje upravljača nije ni bilo presudno za krajnji ishod pesme. Da od pesnika ne zavisi baš sve do čega se stiglo u nekoj pesmi. Od koga, čega? Ne znam. Plašim se da bi i odgovor na jednostavnije pitanje: šta je poezija? — bio isti.

Uprkos tome što se poezija drži na nekoj nadzemaljskoj osnovi, već odlukom da joj se priklonim, jasno je da nisam oslođen odgovornosti za njeno nastajanje.

Uranjajući u tekst i zasecajući perom u tkivo pesme, najpre moram da odgovorim na pitanje smisla sopstvenog postojanja, pa tek potom posegnem za nekom poetskom slikom, obnovljenim sećanjem, gomilom zatrpanih stvari...

A potom, kao da su svi ključevi kapija vremena izgubljeni, potrebni su časovi, pa i dani, da pesnik ulovi trenutak koji u sebi čuva memorisanu prošlost. Samo, tada se od njega očekuje još veći trud. Nisam proveravao, ali siguran sam da se i telesna temperatura pesnika menja kako njegov doživljaj počinje da se prenosi u pesmu, kako reči postaju sve življi provodnici njegovog unutrašnjeg stanja. Reči koje se utrkuju da u početnu nemost usade osećanje, smisao, glas. Reči koje, čak i kad govore o nemoći, obećavaju tako mnogo...

Moj omiljeni pesnik veli da "poezija zadovoljava sve što je prohtevno u inteligenciji i dosežno u osećajnosti". Iza tog sažetog iskaza, odjednom mi se ukaže ogromna čistina bez kraja. I čujem glas pesnika i njegovo izričito očekivanje da se to polje reči mora stalno obrađivati i pleviti, i oplemenjivati novim obrascima, novim sadržajem.

Zaključak je: pesnikova misao, potpomognuta maštom, mora bez prestanka raditi, danju i noću. Da, čak i u snu.
Različita od drugih polja ljudskog delovanja, poezija nam se ipak ukazuje i kao izraz svega što poznajemo.

Ali, ona zbog toga nije ohola niti sebična. I ne pokazuje težnju da se njeno srce razlikuje od čovekovog srca, patnja jednog čoveka, ili ljudske zajednice u celini, od njene patnje. Ne brine samo za nas, koji raspolažemo skromnim sredstvima odbrane, već pati i nad sudbinom nezaštićenog insekta. Zadivljen sam skromnošću i velikodušnošću poezije. Njena usredsređenost na neki događaj ne zavisi od udaljenosti trenutka, ili veličine predmeta pevanja.

Značaj gavrana koji nadleće opustelo polje, u jednoj pesmi — nije manji od iznošenja razloga propasti imperije, u drugoj.

Kako bih se uopšte usudio i zaletao da merim veličinu doba, ili pokušavao da obuhvatim svet oko sebe, da nas život nije obodrio saznanjem da postoje sveznajuće sitnice, mnoštvo čitljivih simbola, šifri, jedva primetnih gestova sveta... Ne znam koliko je uputno o tome govoriti, ali za poeziju je čarobni štapić sasvim prirodna stvar. Dotaknete njime nešto iz svog najbližeg okruženja, i eto čuda: ispod obične stvari ukaže se i progovori "svet u malom".

Lepo je i uzbudljivo to što još ima pesnika koji stvaraju u tišini, koji s pažnjom uočavaju mrvice na stolu, travku u pukotini asfalta, gnezdo svijeno u šupljini stoletnog stabla. Njihovi stihovi nenametljivo kazuju više o životu nego sve ozvučene govornice, i izveštaji koji se svakog časa slivaju u redakcije TV stanica širom planete.

I lepo je i korisno čuti, u jednoj pesmi, Jovana Hristića kako podseća da jednom dođe vreme kad se "Velike reči pretvore u šum praznih mahuna na podnevnom vetru".

Nasuprot velikim rečima, mahune se ne moraju pretvarati ni u šta drugo da bismo uočili njihov smisao. One svojim skrivenim i ogoljenim značenjima, svojim šumom na vetru, pogađaju pravi cilj, ili bar otvoreno kazuju da je on negde drugde.

Čudesno je to prepuštanje talasima reči. Skoro da se i ne razlikuje od istinskog uranjanja u rečne struje. Ako mi trenutak bude naklonjen, matica pesme će me povući i nositi sve dalje od obale. Možda ću se domoći i njenih ponornih slojeva, možda zaviriti i u kakvu skrivenu špilju. U svakom slučaju, posle ronjenja i praćakanja, čeka me spasonosni izlazak na drugu obalu.

I olakšanje što se sukob različitih viđenja istog događaja, razrešio stavljanjem tačke na završni stih pesme.

Pevanje sopstvene poetike veoma godi mojoj mašti. U tom procesu čovek ponešto saznaje i o samoj prirodi poezije, ali lakše dopire i do onoga što je sam napisao. Ponekad me zanima šta se sve može sagledati iz vizure koja pokriva samo pesnički tekst. Šta jezik govori i kad odbija da sledi pesnikovu misao; ili kad verno iskazuje pesnikov stav, a ipak poziva na sasvim novo tumačenje pesme.

A sada, zamislimo ovakvu životnu situaciju: kasna je noć, zima, sipi brašnasti sneg. Na peronu železničke stanice nekolicina ljudi nestrpljivo šeta ukrug. Neki tapkaju u mestu i nervozno povlače duvanski dim. Jedan od njih izvija vrat prema šinama koje se gube u mraku, odakle samo žmirka udaljeno signalno svetlo.

Voz ne dolazi. Vreme odmiče sporo, ali ipak nekako grabi prema ponoći. Uzmimo da se baš u toj noći završava drugi milenijum. Svet se sprema da uskoro zaplovi ka novoj epohi i novoj neizvesnosti.

Veliki viseći časovnik, na peronu, malo žuri i kazaljke se, brže nego što bi trebalo, preklapaju i objavljuju ponoć. Postaje očigledno da voz kasni i da se još nalazi u prošlom milenijumu. Tih nekoliko minuta između kašnjenja voza i tačnog vremena — uokviruju neki nepostojeći, avetinjski prostor. Isto se može kazati i za razliku između objektivnog i vremena koje pokazuje časovnik koji žuri.

Pošto je voz najzad ipak stigao, uverivši se da njegovog gosta nema među pristiglim putnicima, jedan sredovečni čovek se brzim koracima upućuje prema staničnom izlazu.

Sasvim slučajno, ta zamišljena osoba je pesnik.

Već je ušao u svoj stančić, skinuo kaput, zagrejao promrzle prste. Svetleća belina ekrana ga poziva da sedne za radni sto. Malo zuri u svetlu stranicu koja ga podseća na obasjano polje pod snegom, i onda počinje da piše:

"Nas nekoliko duhova — na peronu,
i noć što od stoleća se rastaje."

Zašto — duhova? Ono nepostojeće vreme, kasni sati oko kojih se prošla vremena još spore sa novom — tek dolazećim, dah studeni koji je zagospodario ukočenim telima, pesniku su nalagali obavezu da kaže koju istinitu reč o tome. Da, to da čovek u sebi, češće nego što to priznaje, zatiče stranca, i da se njegov identitet prilično bezbolno i lako pomeša sa osobinama duha, najveća je istina koju je pesnik mogao poneti sa zalećenog perona železničke stanice.

Pesme koje pišem ne nastaju na nekom izmaknutom i povlašćenom mestu, već u trenju između postojećeg i nepostojećeg. Baš tu.

Kako je svako sačinjavanje izbora pretežno stvar ukusa, kod odabira pesama sam se otvoreno opredelio za kulinarsku logiku. U izbor sam uneo samo dve rane pesme, kao neophodan začin davnih vremena. Veći deo sačinjen je od pesama čiji je životni i misaoni materijal sakupljan tokom poslednjih desetak godina.

Izbor zaključuje pesma "Lepak", koja pripada novom, još nesklopljenom rukopisu. Objavljena je, ne tako davno, na stranicama "Književnog magazina". Metaforičkim poigravanjem, njen naslov, kao i unutrašnji sastav, možda će, i pored očiglednih razlika, uspeti da približi i spoji svih šest knjiga koje su objavljene u protekle dve i po decenije.


BURA PUTUJE NA KOMADIĆU VETRA
NIKAD
VRTOVI, REČI, KOPIJE
ARONIJA
JEDNO DALEKO SNEŽNO POPODNE
TIHO, NA PRSTIMA
REČ O JATU
ČUDNO
PESNIK, NA PIJACI
SVETOVI
JUTRO I REČI
LINIJOM IZMEĐU KUĆE I POVRTNJAKA
POZIV
NEIZBEŽNO
PEGE
ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA
DAN DOLAZI DA NAM...
LEPAK

riznicasrpska

BURA PUTUJE NA KOMADIĆU VETRA

Bura putuje na
komadiću vetra,
stene nastanjuju pesmu
zrncima peska:

ništa nije tako veliko
što ne bi moglo da stane
u trunku svoje sudbine.