Tema: Tomislav Marinkovic

NIKAD

Shvati: ožednim. Odem na izvor, napijem se.
Ne kažem ni da ni ne.
Ali kad se umirim, kad strepim pritajen i
čekam ulov — iz jezerca duše nikad se ne zna šta
ću izvući. Nikad.

VRTOVI, REČI, KOPIJE

Nisi se ti okružio samo krošnjama lipa,
Travom, rumenim laticama. Ne.

Večiti polaznik u školi trajanja,
Još jedan vrt stasali ograđuješ krišom.
Pohodiš ga i pleviš, kao da senku za senkom
Uklanjaš iz mračne pospanosti šuma.

Pa reci otvoreno: kao na tepihu humusnom,
U jeziku je verno prekopirana flora:
Vrtovi bujni i istrajni; uporniji
I od travki, što se u grozničavom transu
Razodevaju i mrznu u pukotini asfalta.

I reci još i ovo: ulična cenkanja
I ljudski bofl, ne sablažnjavaju te
Kao prodavci i kupci polovnih znanja,
Roba što preko ekrana se presipa i bazdi,
A simboli vremena uleću u oči kao pleva.

Pa dobro, pamtiš još okrajke učenih razgovora,
I to što je kroz sito, spram mesečine,
U vrtovima sablasnim izmucalo vreme,
Al sve, i da nije tako, svodi se na jedno:

Iscedi sok iz reči — sok,
Ili ćuti.

ARONIJA

U decenijskom stražarenju uz plot
I ljubopitljivost susedstva,
Zazivala je brigu motike
I plaćala je letnjim izobiljem,
Dok jednom ne dozre i žudnja
Da joj u biografiju zavirim
I odgonetnem narav žbunastu.
Na prvom mestu, maših se plodova:
Mrkih bobica što u prezrevanju kopne,
Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež.
Kao nepoznato (a voleo bih da dodam:
I ponižavajuće) stanje.

Takva je to biljka: iz ruskog obilja
Prispela u naše krajeve, manje besciljne
I manje snežne, u neko svoje toplo izgnanstvo.
Postojbina joj je Sibir, beleži priručnik,
I dodaje: Ukusom opora, ali bogata vitaminima raznim,
Dok je u mineralima — nenadmašna.
Lekovitost joj je okušavana na krvnim
Sudovima i bolestima srca,
Skraćuje priču škrto naučno štivo.

Beše li na pomen Sibira odmah jasno
Zašto se u njenim plodovima ne zače trulež,
Zašto, tako skrunjena, ne sledi baštensku nemoć?

Prirodno je slutiti da se u njenom prtljagu
Našlo i to pamćenje na dane bez milosti
I naširoko opisivan surov zagrljaj zime
(Na okućnici koju možemo zamišljati
I kao nestvarni primer životarenja,
U snegu do iznad opasača... i više).

U dozrevajućoj smušenosti,
Još neobrani grozdići aronije
Ledili su se i pre nego što su stizali
Do trošnog cilja, do otiskivanja u slatku kašu,
U nemo propadanje.

Ona to pamti, i ko zna šta još sve čuva
U svojoj zaostavštini ispod kore:
Potrebna, takva, i sebi i drugima.

TIHO, NA PRSTIMA

Svikloj na neizmernu budnost,
Gugutki sam i ja
Strašilo nepoznato,
Naškrabana pretnja
U gomili telesa.

Gledam je: po utabanoj
Stazi krivuda,
Za ciljem majušnim,
Kao trun.

Tako i ja, tiho, na prstima,
Moram sebi prilaziti
Sve opreznije,
Sve bliže.

Jer moje srce je golub
Što odskače ispred
Nervoznih koraka prolaznika,
Dok ovaj trenutak postaje
Trošan kao mrvica.

A onda prhne u stranu,
Taj golub, to moje srce,
I bojažljivo treperi
Između mogućeg i nedostižnog.

REČ O JATU

Blizak meni, dalek rečima i pesmi,
Jutro nadleće trakasti hor vrana.

Jedna, zaostala iza jata,
Sred sopstvenog nemog talasanja,
Povrh krovova i mutnih sudbina lebdi.

Nebu treba taj izdvojeni titraj,
I pesmi: sažeto i gorko poricanje mnoštva;
Ruka beležnika što mirno popisuje stvari.

I narodima što se jednom otkotrljaše u zaborav,
Jedan simbol, predstavnik Celine,
Dok povest tapka i traži objašnjenje
U povorkama samo čizama i krpa.

ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA

Zemun. Na glasu Plitvice i Župa!
I Venecija, ako ti je pogled žudeo
Da se, kao čamac, otisne preko reke;
Ili da prosto utone u vrtlog misli,
Dok se pivo zagrevalo a kafa hladila
Na istom suncu, istoj terasi.

Iz daljine, zbrkane godine liče
Na raštrkano stado u brdima.
Zaplašene pokušajima da se
Cilj — izmaknut i kratkovido
Sveden na žudnju i nagoveštaj —
Približi, dostigne, potom odbaci.

A danas, izbliza, sve godine
Okupljene na jednom mestu.
Strepim i osećam divljenje zbog
Besmrtnosti tih trenutaka.
Učini mi se da bih sa nekom uspomenom
Mogao proćaskati, zaigrati tango.

O, vrbo žalosna, čiji rast je zapisan
Ožiljcima urezanim u meku koru!
Tamo, na dunavskom ostrvu, još uvek
Samoći poveravaš svoje žalosne misli.
Ne tuguješ ti za danima koji su prošli,
Već za onim koji ni postojao nije.

SVETOVI

Naselja jednolična,
Puteve što kroz njih prolaze
(Kao arterije koje se račvaju,
A onda slivaju u mrežu krvotoka)
Vidimo jasno, pogled ih
Nemo upija.

Vidimo reku i deo obale
Na drugoj strani, čamce
Usmerene ka vrbama koje se njišu,
I dimnjake i smeđe nebo,
Stvari u pokretu zahvaćene vremenom.

I druge očiglednosti, tako bliske,
Svaki pokret, svaki treptaj.

Ali još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,
A jedan od njih je naš: dok između
Obala plutamo, želeći da dotaknemo
Sopstveno postojanje, život svoj,

I prozirniji i udaljeniji od drugih.

LEPAK

Posle dvadesetogodišnje večnosti,
vratio sam se, skromna radosti srca.

Samo trenutak, koliko traje sudar talasa,
i staro poznanstvo sa morem
u celosti je obnovljeno.

Samo jedan pogled na mali trg,
i kameni pogledi besmrtnika kao da nisu
ni prestajali da zamišljeno zure u bivša carstva.

Ovde je i moje pamćenje,
koje još čeka na istom mestu,
usidreno teškim stenama uz obalu.

I konobar koji na tacni donosi poznati miris jela,
kao da porudžbina kasni
tričavu petinu veka.

Čak je i lepak uspomena počeo da spaja
moje rasute misli sa godinama
koje su se neprimetno udaljile,
i ostavile za sobom samo nepotrebne ljušture.

Dugo sam ovaj pričljivi gradić
poredio sa izbledelom razlednicom
zaturenom izmeću listova Večne knjige.
Grešio sam, dragi izglačani pločnici, grešio sam.

Nekad je to predgrađe beskraja
bilo slično apotekarskoj radnji.
U njemu se lako i brzo mogla popraviti
i najlošija ljudska sudbina.

U međuvremenu, život je vredno
skupljao dokaze prolaznosti,
i sad mi ih pokazuje kao da govori
da je trajanje starim lekovima prošlo.

Kroz razbuđeni pčelinjak glasova,
nosim u sebi tišinu kao otežali kofer.
Misli putuju svojim bešumnim stazicama,
krv teče kao bezbrižni planinski potok.

Možda će se i ovo veče, kroz višegodišnju maglu,
vratiti da bi reklo da su lutanja bila samo
neoprezna obećanja kratkih, užurbanih dana.

I ja ću, ganut njihovim potucanjem kroz beskraj,
samo uspeti da kažem:

Događaji, kakvi god da ste, ostanite
čvrsto slepljeni za moj život.

riznicasrpska

NEIZBEŽNO

Majstor u zahvatanju svetlosti,
I pretakanja svetlosti u hlad —

A iPak bilo je neizbežno:
Ugasio se sredinom leta,

U danu najveće žege.

Žilav i neobuhvatan je bio,
Lisnati, baršunasti brest,
I uvek potvrdan odgovor davao na pitanje:

Može li se još uvek imati
Poverenja u izdržljivost prirode
I ljudsku narav?

Onda su zubi testere došli po svoje.
Senka ga je napustila.
Trava je, ćutke, prekrila mesto gde je rastao.

A posle toga — mir. Strašan mir.

FOTOGRAFIJA

Pa lepo (pomIslIh, prizivajući
Duh tišiNe koji je, pre mnogo
Godina, ispunjavao sobu).

Šum procesora tada je bio
Šum vodopada u malom planinskom mestu.
Dok slika hotela, tek okrečenog,
Naknadno prisvaja poređenje
Sa nizovima treptavih monitora,

Na kojima samo odrazi omorika
Statiraju u nemom podnevnom filmu.

Na fotografiji, žena i ja stojimo
Iznad tačke u kojoj se voda kovitla
U svojoj brbljivoj snazi, sputana
Betonom i gvožđem.

Ona levom, ja desnom rukom,
Držimo se za tanku ogradu od
Izukrštanih cevi.

Čujem njene reči, dvostruko prigušivane:
Survavanjem vode i okomitim tokom vremena.

Govori o onom, tek danas znam,
Što se neće dogoditi.
Trenuci oklevaju da nam kažu pravu istinu:

U godinama koje će prestizati jedna drugu,
Nećemo se vratiti na isto mesto.
Neće biti pokreta, osmeha, blic-zenica,
Što će, još jednom, sevnuti na isti način.

Sve naše reči što će godinama biti sabijane
U požuteli snimak, prekriće slapovi šumnih
Tačkica, rasutog, drhtavog, zaslepljujućeg sjaja.