LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Tatjana Lukic
Tatjana Lukić
Tatjana Lukić (1959—2008)
Tatjana Lukić rođena je u Osijeku, 1959. godine. Studije filozofije završila je u Sarajevu. Živeći u Osijeku, radila je kao srednjojškolski profesor filozofije i sociologije, objavila nekoliko važnih knjiga poezije, a zatim, sa porodicom, od rata pobegla u Australiju. Po dolasku u Canberru, Tanja je radila u državnoj službi i odgajala kćer, učeći engleski jezik i australijski život od nule.
A za to vreme, njen kiklopski pesnički talenat čučao je, meštrovićki napetih mišića, u vakuumu između dva jezička izraza: jednog utihlog i jednog neoživelog. Čitavih deset godina čekao da izađe na svetlo dana. I dočekao: ovih dana, Tanja je zapaženi australijski pesnik. Ima je posvuda, po štampi i po webu, a kao stipendista državnog Saveta za kulturu upravo priprema novo pesničko delo na engleskom jeziku. Ali ja se danas odupirem tiraniji novog, i pišem o Tanjinim "starim" pesmama, onim iz osamdesetih godina. Onim istim koje su, kad sam ih prvi put pročitala pre šest-sedam godina, na mene ostavile neizbrisiv trag. (Što nakon paralelnog čitanja Tanjine i moje poezije postaje više nego očigledno. Sva sreća, pa čitaoci uglavnom nemaju vremena za takve projekte.)
Vrativši se nedavno u Canberru nakon dugog odsustva, navratih kod Tanje da popijemo kafu. Tom prilikom, ponovo mi je dala dve zbirčice iz osamdesetih godina, sitne, a moćne. Požutele, a opasne. Na unutrašnjoj korici svake od njih stoji nalepnica sa oznakom "Čuvaj. Jedini primerak." Ovo me potreslo. "Bože", pomislih,"pa ovih pesama NEMA".
Vreme prolazi, a nema ih nigde. Ni kod nas, ni u Australiji. Pokoji primerak možda čuči u nekoj provincijskoj biblioteci širom bivše zemlje, dobro skriven od očiju čitalaca i mlađih pisaca.
A pesme su takve, da bi ih trebalo na svakom koraku citirati. Naglas. Iza ćoška, iz prikrajka. Licem u lice. Sa jastuka. Sa kompjutera. U školama. Uz čašu, na žurci. Uz slavodobitan osmeh, šefu na poslu. Trebalo bi mahati njima pred stolovima ministara za kulturu. I raznih drugih ministara. Proročke su: čitane sa svešću šta se desilo otkad su napisane, dižu kosu na glavi. Tužne su, snažne i višestruko istinite. Tanjine "stare" pesme sve su novije što vreme dalje odmiče.
Tanja je pisala žensku poeziju u jedno drugo vreme, koje je takvu poeziju zvalo "dobra" ili "originalna", bez polnih karakteristika. Tanja je pisala filozofsku poeziju u vreme kada je filozofija udarala kradom, sa zakašnjenjem i bez upozorenja. Nedostaje mi jedno takvo vreme.
Čitajući ponovo ove pesme, uviđam da je moguće da su one učestvovale u oblikovanju naše kolektivne poetske stvarnosti, u našem imaginativnom odrastanju. Da su tiho preobrnule način poimanja stvari, nenametljivo oslobodivši i ženskim i muškim pesnicima jedan novi pristup stvarima. A onda, zahvaljujući bespoštednoj sklonosti ka tišini svoga autora, iščezle sa kulturnog i geografskog obzorja. Ljutim se zbog toga.
Iz te ljutnje nikao je jedan mali izbor od dvadeset pesama iz dve Tanjine zbirke, Šta šutim (Svjetlost, Sarajevo, 1984) i Saslušanje (Nolit, Beograd 1988). Red kojim se pesme pojavljuju u okviru zbirki nisam menjala. Izbor, doduše, počinjem pesmom "endemi, endemi" iz neobjavljenog rukopisa koga je Tanja donela u Australiju u izbegličkom koferu.
Da se ponovo čuju.
Odgovor Sa Citatom
Odg: Tatjana Lukic
Bookmarks