Tema: Mileta Jaksic

MILETA JAKŠIĆ

(Srpska Crnja, 1863 — Beograd,1935)

ŽIVOT

Mileta Jakšić, sinovac Đure Jakšića, potiče iz svešteničke porodice. Deda Dionisije i
otac Jovan su bili sveštenici u Srpskoj Crnji. Majka Emilija je umrla kad je imao 7
godina. Osnovnu školu je završio u Srpskoj Crnji, pa ga otac upisuje u Veliku srpsku
gimnaziju u Novom Sadu koju je pohađao od 1880. do 1889. godine. Osmi razred i maturu
je završio u Osijeku školske 1888/89. godine. Od sledeće, 1899, uči bogosloviju u
Karlovcima, tada je bio i predsednik književnog društva Sloga, a kada je završio
bogosloviju 1893. upisuje se na Filozofski fakultet u Beču na kome je kratko vreme slušao
profesora Jagića, Minora i druge, ali fakultet ubrzo napušta zbog materijalnih razloga.
Radio je od 1896. do 1899. kao nastavnik monaške škole u Hopovu u kojoj predaje srpski
jezik, istoriju i homeolitiku. Posle ukidanja monaške škole boravi u Crnji od 1899. do 1891,
pa tražeći novo zaposlenje, iz Crnje odlazi i Temišvar na dužnost konzistorijalnog
podbeležnika, gde radi od 1901 do 1903. godine. U Temišvaru ne ostaje dugo, pa se 1904.
vraća u Crnju, prima parohiju preminulog oca i tu ostaje do 1920. godine. Za vreme balkanskih
ratova je skupljao priloge za srpski i crnogorski Crveni krst, zbog čega je 1915. osuđen na
15 dana zatvora. Posle rata 1919. napušta sveštenički poziv i odlazi u Novi Sad gde radi
kao bibliotekar Matice srpske, pa početkom 1922. odlazi u Beograd gde radi kao sekretar
Ministarstva socijalne politike. U Novom Sadu je 1928. sklopio građanski brak sa Zorkom
Andrejević, učiteljicom iz Klarije. Sa njom je imao ćerku Emiliju (1949. poginula u
saobraćajnoj nesreći). Jakšić je po molbi 1923. penzionisan. U Beogradu je živeo povučeno,
gotovo siromaški, sa porodicom, daleko od očiju javnosti. Bolujući od šećerne bolesti ostao
je u Beogradu do svoje smrti. Sahranjen je na Novom groblju pored svog strica, a 1970. je
postavljena ploča na rodnoj kući u Crnji.

BIBLIOGRAFIJA

Evo nam proleća (prva pesma objavljena u Zmajevom Nevenu 1884)
Zvonce (prva pripovetka objavljena 1886. u Nevenu)
prva zbirka pesama objavljena 1899. u Velikoj Kikindi
prva zbirka priča objavljena 1900. u Mostaru
Crno mače (pripovetka objavljena 1921. u Pančevu, uvršćena je u njegove tri zbirke)


ZNAČAJNJA DELA

Pesme, Beograd 1922.
Dečija zbirka pesama i proze, Novi Sad 1929.
Sunčanica, Beograd 1929.
Legende i priče za decu i odrasle, Beograd 1931.
Mirna vremena, Beograd 1935.
Deoba vrlika, Novi Sad b. g
Sveti apostol Pavle, život mu i rad, Novi Sad b. g.
Velika tišina (zbirka izabranih pesama, objavljena za požarevačku ediciju Braničevo)
Nečista kuća (zbirka od 22 pripovetke u kojoj se nalazi njegova pripovetka Misterije)
Roman usamljenog mladića (njegov autobiografski roman koji se nalazi u arhivi Matice srpske)
Urok (nedovršena njegova drama koja se nalazi u arhivi Matice srpske)

UREDIO JE KNJIGE

Dečija zbirka, J. J. Zmaja (Novi Sad 1929)
Dečija zbirka pesama, Vojislava Ilića (Novi Sad 1929)


SARADNJA U ČASOPISIMA I LISTOVIMA

Neven (1884—1887)
Javor (1891—1893)
Stražilovo (1892—1894)
Otadžbina (1892)
Bosanska vila (1892—1895, 1910—1911, 1914)
Delo (1894)
Ženski svet (1894)
Brankovo kolo (1895—1899, 1903, 1906—1909, 1914)

LETNJA NOĆ

Otkud dolaziš, razbludna noći,
Te vlagom mire tvoje tamne vlasi?
Da li iz hladnih struja okeana,
Gde si plamen letnjeg dana
Provela na grudi
Vodenog duha?
I sad se dižeš... u tvojoj kosi
Gore korali, sija se biserje,
Rize su tvoje oblivene
Svetlošću blagom, i dahom morske trave,
I grudi mirisave,
Rosne i meke
K’o labudovo paperje!...
Zaštitnice dobra!
Ljubavnik se tebi klanja,
A ti ga blagosiljaš
Sanjiva, umorna
Od milovanja...
Noći! Ne toni skoro u morske struje:
Ja ljubim
Pod tvojim okriljem blagim;
Zlato mi spava na ruci,
Draga mi spava, sklopila je oči...
Produži vlast, noći čarobna!
Skoro će zora doći, —
Već dišu jutarnji lahori, —
I ja neću moći
Pocrpsti bogatstvo slasti,
Kojim su prepunjene
Usne i grudi njene…

VESELO JE

Veselo je mlado jutro,
Ptice dižu graju,
Šuma lista, trava gori
U sunčanom sjaju.

Na mom krilu započeta
Tužna pesma stoji;
S belog lista gledaju me
Crni jadi moji.

Nada mnom se vetrić nag'o,
Pa u strofu viri —
— "Veselije!" šapnu, — duhnu —
Pa listak otpiri...

ŠETNJA

Žalosno, plačno proleće,
Bašta je suza puna,
Glede nas suzni cvetovi
Sa jasminova džbuna.

Ćutimo... tuga međ nama
Ko sen lagano stupa:
Procvetala je ljubav,
U suzama se kupa.

STVARI KOJE SU PROŠLE

Stvari koje su prošle, gde su one?
Skriveno od nas u daljini sive.
Sve što je bilo dobro, lepo, milo
Stvari koje su prošle da l' još žive?

Da li nam prošlost daje znake života
kad iz davnine draga slika njena
Sine kadikad u dubokoj noći
U snu, — u tragu naših uspomena?

Možda u svetu negde, nepoznata,
Izvan života ima oblast neka,
Krug, u kome traje ono što je bilo
S prošlošću našom koja nas čeka...?

Stvari koje su prošle, gde su one?
Ako su žive, ako ih još ima,
Videćemo ih kad prođemo i mi,
Kada budemo jednom došli k njima.

NE MOGU TI REĆI

Ne mogu ti reći
Kako ljubim ja -
Ali da te ljubim
Tvoje srce zna.

Slušala si kradom
šta ti pevam mlad,
tumačila radost,
strepnje, bol i jad.

Kad posle rastanka
Sretnemo se mi,
Srce mi se spremi
Da te pozdravi.

Al se reči slede,
Ne mogu, ne smem
Da ti kažem pozdrav -
Stojim bled i nem.

Ni rastanak s tobom
Ne daje mi ma',
Da ti šapnem, zlato,
Kako stradam ja.

Tek kad sam daleko
Od tebe, o, tad
Izlijem u pesmi
Strepnje, bol i jad.

U njima je tajna
Moja ljubav sva,
Nek ti one šapnu
Kako stradam ja.

ONA

Gledala je u dubokoj noći
Crno nebo puno večne tajne,
Na oči joj dve zvezde svelteše
Zato su joj oči tako sjajne.

Ljubila se sa ružicom mladom
Kad se jutrom u leji razvija
Pa joj listak na usnice osta,
Zato su joj usta rumenija.

Gledala je kako obak bukne
Munja sune, hrast dole obori,
Pa kada je na me pogledala
Moje srce u pepeo stvori.

NOĆNA TAJNA

Raspjevô se noću slavuj
U gori,
Pod njim tiho sanjiv potok
Žubori;
Kroz granje se u potoku
Ogleda
Sa visine zvezda tiha
I bleda.

Slavuj motri talasiće
Gde brode.
Pa on strepi nad zvezdicom
Iz vode —
Nameri se oblak, zvezdu
Ugasi,
Slavuj misli, nju odneše
Talasi . . .


Mrka ponoć zoru čeka
U gori —
Ćuti slavuj, samo potok
Žubori,
A kad sjutra zora cveće
Orosi,
Mrtvu pticu studen potok
Pronosi . . .