Tema: Mileta Jaksic

GOLGOTA

Mračno je nebo. Mesec krvavi
U ponoćnome tinja oblaku.
K'o težak uzdah šapće u travi
Vetar. Golgota spava u mraku.

Crno je nebo; ni zvezde nema;
U grozničavom bunilu drema
Planeta stara;
Greh na njoj teška krila odmara,
Tama je pala...
Sumorno ćute troja vešala
U gluho doba tišine mrtve,
Prazna i crna.
S njih su nedavno skinute žrtve:
Dva razbojnika i Božji sin
Dva divlja trna
I jedan krin...

Jutro je; al' još svitanja nema;
S Jerusalimskih tvrdih bedema
Još se ne diže tama nemila;
S istoka nema tankog bledila,
Zore, vesnice bliskoga dana;
Još leži noć, k'o prikovana,
K'o crna krila mrtvog gavrana.

Sa strahom, s teškom slutnjom u grudi,
Zabrinut narod luta i bludi
Po ulicama;
Tiska se, vrvi
Okolo hrama;
Al' ne na prinos pashalne krvi,
Već da molitvom nadu okrepi...
"Hoće l' svanuti?" — šapće, i strepi.
...

...
Al' kakva ono utvara bleda
Međ' narod stupa? Narod se zgleda:
Ko je i šta je?
Niko je ne zna, niti poznaje.
K'o duh, k'o avet ponoćnih snova,
Il' iz proročkih da je grobova;
Brada se vije, pramenje belo,
Zanesen pogled, dugo odelo;
Pogledom gustu tamu prožiže,
Dršćućom rukom veo podiže
Sa budućnosti sramne Golgote
"Hristos vaskrse!" s puno strahote
Glas mu zahori...

Golgota gori!
Nad njome plamti Uskršnja zora,
A na njoj crkva, k'o zlatna gora,
U rumenome sjaju se kupa;
I k njojzi stupa
Svet budućnosti s dalekih strana.
Pod plavim nebom divotna dana
Grmi i zvoni;
Gmižu tisuće i milioni —
"Hristos vaskrse!" vazduh koleba,
Do kraja mora, zemlje, i neba...

Al' za čas samo — i mrak se gusti
Na zemlju spusti.
I pred strahotom Božjeg viđenja,
Što rumen lica s bledilom menja,
Juda se prahom po glavi posu; —
Čupajuć' kosu,
Grudi bijući,
I krvav mogled k nebu šiljući,
Sruši se, kleče:
"Prokletstvo!" reče...

Drma se, puca hram Solomona
Od grmljavine uskršnjih zvona...

MAGDALENA

Svrši se najzad krvava drama...
Svet se raziđe...
Nikog ne beše:
Onesvešćenu Mater odneše
Kraj Raspetoga osta sama
Od Njemu vernih ljudi i žena
Ona, grešnica, Magdalena.

Kraj njegovih je nogu klekla
Rumena krv je iz njih tekla...
Nekad je na njih skupocen lila
Nard,
A sad im grdne rane mila
Očajnih suza gorkom rosom,
S njih otirala svojom kosom
Krv...

Najzad joj stražar priđe bliže...
Opomene je da se diže
I otera je suznu, bledu...

Al odjednom na putu
Dokle još beše na doglédu,
Kad su na njenu kosu žutu
Zahodnog sunca zrake pale
On opazi gde nosi
Crvene ruže u zlatnoj kosi.
Grešnica iz Magdale.

LEGENDA O GLUVONEMOJ

Danas je prošla pokraj mene
Kud god se ona makne, kroči,
Prate je deca — ljudi, žene
Traže da vide njene oči
Gde ćute Božje tajne
Oči duboke, sjajne
Što tako čudno glede

Kose joj davno sede

Leto je. Žega,
Kada se znoji
I u hlad bega
Ali na gumnu vršaj stoji!
Svi su na poslu — žetveno doba
A ona, mala — grozd u ruci
Sedi i grozdić boba.

Kad iznenada, vijor

Kada mu kolo do nje stiže
Zaigra se, zavrti,
Dohvati dete i diže
Pa ga u svom vrtlogu
Ponese gore Bogu...

Svi stoje bledi
Od straha
Svako zadivljen gledi
Gde se daleko u visini
Beli ko malo klupče praha
Posle se vijor spusti
Ko meko, belo krilo
I opet dete metne
Na mesto gde je bilo.

Pritrčaše mu ko bez duše
Pitanjima ga obasuše
Al mala davaše znake
Ručicama obema
Da je gluva i nema

To beše davno al od tada
Misli se ona Božje tajne znade,
Ljudma bi htela da ih preda:
Usta joj često reči traže.
Ali ne može ništ da kaže
Ne može — Bog joj ne da

I mene samog jeza hvata
Kad vidim oči njene setne,
Duboke, zagonetne.