Tema: Mileta Jaksic

VESELO JE

Veselo je mlado jutro,
Ptice dižu graju,
Šuma lista, trava gori
U sunčanom sjaju.

Na mom krilu započeta
Tužna pesma stoji;
S belog lista gledaju me
Crni jadi moji.

Nada mnom se vetrić nag'o,
Pa u strofu viri —
— "Veselije!" šapnu, — duhnu —
Pa listak otpiri...

STVARI KOJE SU PROŠLE

Stvari koje su prošle, gde su one?
Skriveno od nas u daljini sive.
Sve što je bilo dobro, lepo, milo
Stvari koje su prošle da l' još žive?

Da li nam prošlost daje znake života
kad iz davnine draga slika njena
Sine kadikad u dubokoj noći
U snu, — u tragu naših uspomena?

Možda u svetu negde, nepoznata,
Izvan života ima oblast neka,
Krug, u kome traje ono što je bilo
S prošlošću našom koja nas čeka...?

Stvari koje su prošle, gde su one?
Ako su žive, ako ih još ima,
Videćemo ih kad prođemo i mi,
Kada budemo jednom došli k njima.

NE MOGU TI REĆI

Ne mogu ti reći
Kako ljubim ja -
Ali da te ljubim
Tvoje srce zna.

Slušala si kradom
šta ti pevam mlad,
tumačila radost,
strepnje, bol i jad.

Kad posle rastanka
Sretnemo se mi,
Srce mi se spremi
Da te pozdravi.

Al se reči slede,
Ne mogu, ne smem
Da ti kažem pozdrav -
Stojim bled i nem.

Ni rastanak s tobom
Ne daje mi ma',
Da ti šapnem, zlato,
Kako stradam ja.

Tek kad sam daleko
Od tebe, o, tad
Izlijem u pesmi
Strepnje, bol i jad.

U njima je tajna
Moja ljubav sva,
Nek ti one šapnu
Kako stradam ja.

ONA

Gledala je u dubokoj noći
Crno nebo puno večne tajne,
Na oči joj dve zvezde svelteše
Zato su joj oči tako sjajne.

Ljubila se sa ružicom mladom
Kad se jutrom u leji razvija
Pa joj listak na usnice osta,
Zato su joj usta rumenija.

Gledala je kako obak bukne
Munja sune, hrast dole obori,
Pa kada je na me pogledala
Moje srce u pepeo stvori.

NOĆU

Legle su davno gore, nigde glasa,
Zemlju prihvaća noć na grudi meke,
Gluho je doba... Ćuti lavež pasa,
Sanjivo trepte zvezdicie daleke.

Ponoć je . . . Huji nejasno i čudno
Kô tajni val po grudma noći neme,
Sve spava, ali ima nešto budno:
To neumorno žuri, teče — vreme . . .

NOĆNA TAJNA

Raspjevô se noću slavuj
U gori,
Pod njim tiho sanjiv potok
Žubori;
Kroz granje se u potoku
Ogleda
Sa visine zvezda tiha
I bleda.

Slavuj motri talasiće
Gde brode.
Pa on strepi nad zvezdicom
Iz vode —
Nameri se oblak, zvezdu
Ugasi,
Slavuj misli, nju odneše
Talasi . . .


Mrka ponoć zoru čeka
U gori —
Ćuti slavuj, samo potok
Žubori,
A kad sjutra zora cveće
Orosi,
Mrtvu pticu studen potok
Pronosi . . .

POSLEDNJOJ LASTI

Ćutiš pod strehom, žmirkaš očicama,
TreseŠ se tiho od jesenje studi.
Vlažna krioca vetrić miluje ti,
Diže ti perje na crnkasti' grudi.

Ali ti nemaš volje da poletiš
Za bubicama i za drugim plenom —
Priroda drema, jer već oblak niski
Sumorno čami na ramenu njenom —

Poleti, ptico, za drugama svojim,
Dok nisu vetri snegove doneli;
I ja bih s tobom, da imadem krila,
Al Bog mi drugu sudbinu udeii:

Danju da gledam kroz uzano okno
Uveo vrtić i nebo bez sjaja,
I kako listak opada za listom, —
Okružen mrakom, dosadom bez kraja;

Noću da slušam, pun slutnje bez sna,
Plač golog granja i borbu vetrova,
I kako dusi ciče i jauču.
Lomeći trsku sa niskog mi krova.

POVRATAK

Zima. Sumrak. Snegom predeli zasuti,
Nigde crne pege na beloj ravnini,
U tišini zimskoj sedo polje ćuti,
I gô, crn šumarak u mutnoj daljini.
Jedno drvo, obasuto cvetom belim,
Zebe ukraj druma, cvetove mu ledi
Studen vetrić. Na granama neveselim,
Kô cmi plodovi, jato vrana sedi.

Napred u sumraku kućice se vide —
Moje selo. Nad njim skromno, nevisoko
Torončić se diže, na susret mi ide
S pocrnjelim satom, kao mračo oko.
S titiim "dobro došô" zavičaj me prima,
U zimnjoj večeri, sred snega i leda . . .
Minuh pokraj groblja s belim humovima,
Osvrtoh se — groblje ćuti, za mnom gleda.

U MAGLI

Težak se oblak s planinskog grebena
Valja u dolinu —
Okolo ćuti strava zlog vremena
Kroz gorsku tišinu
Ko zna, od kuda . . . iz planine puste,
Iz uboga sela
Pritajivši se, ko titia zapevka
Zvona uzavrela
Plaču za nekim . . . Kao hladan pokrov
Onamo se krade
Večernja magla . . . oj, tâ šta je život,
Šta su puste nade!
Možda će tako na skoro slušati
U daljini neko,
Kad tvoja zvona za tobom zaplaču
U magli daleko

NOĆ U ŠUMI

Zriče popac blizu zovina korenka,
Drugi mu se javlja u dubokoj noći;
Sa mnom nikog nema, samo moja senka
Stupa pored mene po šumskoj samoći.

Zrak mesečev drhti kroz klonule grane
I tiho ispreda senčice i mreže,
Što nečujno sleću srebrom ispretkane
I prostrte mirno po stazici leže.

Zaspao je slavuj u mračnoj dubini,
Ne čuje se bahat ni mojih koraka.
Tek pesma iz trave u ovoj tišini
I pažljivi šapat mladih ogranaka —

I opet bih natrag do rujna osvanka,
Da ne smetam miru, što ga ponoć stvara,
Jer sa strahom slutim, da duh blagog sanka
Duboko u šumi negde se odmara . . .