Tema: Mileta Jaksic

NOĆU

Legle su davno gore, nigde glasa,
Zemlju prihvaća noć na grudi meke,
Gluho je doba... Ćuti lavež pasa,
Sanjivo trepte zvezdicie daleke.

Ponoć je . . . Huji nejasno i čudno
Kô tajni val po grudma noći neme,
Sve spava, ali ima nešto budno:
To neumorno žuri, teče — vreme . . .

POSLEDNJOJ LASTI

Ćutiš pod strehom, žmirkaš očicama,
TreseŠ se tiho od jesenje studi.
Vlažna krioca vetrić miluje ti,
Diže ti perje na crnkasti' grudi.

Ali ti nemaš volje da poletiš
Za bubicama i za drugim plenom —
Priroda drema, jer već oblak niski
Sumorno čami na ramenu njenom —

Poleti, ptico, za drugama svojim,
Dok nisu vetri snegove doneli;
I ja bih s tobom, da imadem krila,
Al Bog mi drugu sudbinu udeii:

Danju da gledam kroz uzano okno
Uveo vrtić i nebo bez sjaja,
I kako listak opada za listom, —
Okružen mrakom, dosadom bez kraja;

Noću da slušam, pun slutnje bez sna,
Plač golog granja i borbu vetrova,
I kako dusi ciče i jauču.
Lomeći trsku sa niskog mi krova.

POVRATAK

Zima. Sumrak. Snegom predeli zasuti,
Nigde crne pege na beloj ravnini,
U tišini zimskoj sedo polje ćuti,
I gô, crn šumarak u mutnoj daljini.
Jedno drvo, obasuto cvetom belim,
Zebe ukraj druma, cvetove mu ledi
Studen vetrić. Na granama neveselim,
Kô cmi plodovi, jato vrana sedi.

Napred u sumraku kućice se vide —
Moje selo. Nad njim skromno, nevisoko
Torončić se diže, na susret mi ide
S pocrnjelim satom, kao mračo oko.
S titiim "dobro došô" zavičaj me prima,
U zimnjoj večeri, sred snega i leda . . .
Minuh pokraj groblja s belim humovima,
Osvrtoh se — groblje ćuti, za mnom gleda.

U MAGLI

Težak se oblak s planinskog grebena
Valja u dolinu —
Okolo ćuti strava zlog vremena
Kroz gorsku tišinu
Ko zna, od kuda . . . iz planine puste,
Iz uboga sela
Pritajivši se, ko titia zapevka
Zvona uzavrela
Plaču za nekim . . . Kao hladan pokrov
Onamo se krade
Večernja magla . . . oj, tâ šta je život,
Šta su puste nade!
Možda će tako na skoro slušati
U daljini neko,
Kad tvoja zvona za tobom zaplaču
U magli daleko

NOĆ U ŠUMI

Zriče popac blizu zovina korenka,
Drugi mu se javlja u dubokoj noći;
Sa mnom nikog nema, samo moja senka
Stupa pored mene po šumskoj samoći.

Zrak mesečev drhti kroz klonule grane
I tiho ispreda senčice i mreže,
Što nečujno sleću srebrom ispretkane
I prostrte mirno po stazici leže.

Zaspao je slavuj u mračnoj dubini,
Ne čuje se bahat ni mojih koraka.
Tek pesma iz trave u ovoj tišini
I pažljivi šapat mladih ogranaka —

I opet bih natrag do rujna osvanka,
Da ne smetam miru, što ga ponoć stvara,
Jer sa strahom slutim, da duh blagog sanka
Duboko u šumi negde se odmara . . .

PESNIK I PESMA

Ne kopkaj silom perom po srcu!
Nema li šli cveta, nije mu vreme
Hrani zametak brižno u grud'ma
K'o dobra zemlja pšenično seme.
Ako je tvoj Bog hteo da budeš
Zemaljski cvetnik rajskih cvetova,
Uneo ti je nebesku pregršt
U vrelo srce pre svih vekova!
Treba d' da rađaš, zašto se brineš?
On će poslati Duha s daleka,
Da cvet potera... Travka ne niče
U zimnje vreme, već sunce čeka.
Pa kad vrh tebe Genije sleti,
I zlatnim krilom kraj tebe dune,
I položi ti čarobnu ruku
Na puno srce i grudi pune
Pupa će pući!...
Ne kopkaj, čekaj! Nemirno dete
U pupi cvetne liske razmeće:
Pa eno cvetak u vrtu kunja
Leptir ga neće, — Pčela ga neće!

GOLGOTA

Mračno je nebo. Mesec krvavi
U ponoćnome tinja oblaku.
K'o težak uzdah šapće u travi
Vetar. Golgota spava u mraku.

Crno je nebo; ni zvezde nema;
U grozničavom bunilu drema
Planeta stara;
Greh na njoj teška krila odmara,
Tama je pala...
Sumorno ćute troja vešala
U gluho doba tišine mrtve,
Prazna i crna.
S njih su nedavno skinute žrtve:
Dva razbojnika i Božji sin
Dva divlja trna
I jedan krin...

Jutro je; al' još svitanja nema;
S Jerusalimskih tvrdih bedema
Još se ne diže tama nemila;
S istoka nema tankog bledila,
Zore, vesnice bliskoga dana;
Još leži noć, k'o prikovana,
K'o crna krila mrtvog gavrana.

Sa strahom, s teškom slutnjom u grudi,
Zabrinut narod luta i bludi
Po ulicama;
Tiska se, vrvi
Okolo hrama;
Al' ne na prinos pashalne krvi,
Već da molitvom nadu okrepi...
"Hoće l' svanuti?" — šapće, i strepi.
...

...
Al' kakva ono utvara bleda
Međ' narod stupa? Narod se zgleda:
Ko je i šta je?
Niko je ne zna, niti poznaje.
K'o duh, k'o avet ponoćnih snova,
Il' iz proročkih da je grobova;
Brada se vije, pramenje belo,
Zanesen pogled, dugo odelo;
Pogledom gustu tamu prožiže,
Dršćućom rukom veo podiže
Sa budućnosti sramne Golgote
"Hristos vaskrse!" s puno strahote
Glas mu zahori...

Golgota gori!
Nad njome plamti Uskršnja zora,
A na njoj crkva, k'o zlatna gora,
U rumenome sjaju se kupa;
I k njojzi stupa
Svet budućnosti s dalekih strana.
Pod plavim nebom divotna dana
Grmi i zvoni;
Gmižu tisuće i milioni —
"Hristos vaskrse!" vazduh koleba,
Do kraja mora, zemlje, i neba...

Al' za čas samo — i mrak se gusti
Na zemlju spusti.
I pred strahotom Božjeg viđenja,
Što rumen lica s bledilom menja,
Juda se prahom po glavi posu; —
Čupajuć' kosu,
Grudi bijući,
I krvav mogled k nebu šiljući,
Sruši se, kleče:
"Prokletstvo!" reče...

Drma se, puca hram Solomona
Od grmljavine uskršnjih zvona...

MAGDALENA

Svrši se najzad krvava drama...
Svet se raziđe...
Nikog ne beše:
Onesvešćenu Mater odneše
Kraj Raspetoga osta sama
Od Njemu vernih ljudi i žena
Ona, grešnica, Magdalena.

Kraj njegovih je nogu klekla
Rumena krv je iz njih tekla...
Nekad je na njih skupocen lila
Nard,
A sad im grdne rane mila
Očajnih suza gorkom rosom,
S njih otirala svojom kosom
Krv...

Najzad joj stražar priđe bliže...
Opomene je da se diže
I otera je suznu, bledu...

Al odjednom na putu
Dokle još beše na doglédu,
Kad su na njenu kosu žutu
Zahodnog sunca zrake pale
On opazi gde nosi
Crvene ruže u zlatnoj kosi.
Grešnica iz Magdale.

LEGENDA O GLUVONEMOJ

Danas je prošla pokraj mene
Kud god se ona makne, kroči,
Prate je deca — ljudi, žene
Traže da vide njene oči
Gde ćute Božje tajne
Oči duboke, sjajne
Što tako čudno glede

Kose joj davno sede

Leto je. Žega,
Kada se znoji
I u hlad bega
Ali na gumnu vršaj stoji!
Svi su na poslu — žetveno doba
A ona, mala — grozd u ruci
Sedi i grozdić boba.

Kad iznenada, vijor

Kada mu kolo do nje stiže
Zaigra se, zavrti,
Dohvati dete i diže
Pa ga u svom vrtlogu
Ponese gore Bogu...

Svi stoje bledi
Od straha
Svako zadivljen gledi
Gde se daleko u visini
Beli ko malo klupče praha
Posle se vijor spusti
Ko meko, belo krilo
I opet dete metne
Na mesto gde je bilo.

Pritrčaše mu ko bez duše
Pitanjima ga obasuše
Al mala davaše znake
Ručicama obema
Da je gluva i nema

To beše davno al od tada
Misli se ona Božje tajne znade,
Ljudma bi htela da ih preda:
Usta joj često reči traže.
Ali ne može ništ da kaže
Ne može — Bog joj ne da

I mene samog jeza hvata
Kad vidim oči njene setne,
Duboke, zagonetne.