''SA NENADOM GRUJIČIĆEM POVODOM NJEGOVE "ANTOLOGIJE SRPSKE POEZIJE"


BESCJEN BLAGO MATERNJEG JEZIKA

Ova antologija obuhvata interval od jednog i pô vijeka, preciznije, period od sto pedeset tri godine (1847—2000) i u njoj se nalazi 290 pesnika — od Branka Radičevića do Dejana Aleksića

Pred sam početak 41. Brankovog kola, u izdanju ove poznate institucije, prije nešto više od dva mjeseca, pojavilo se Vaše djelo ''Antologija srpske poezije (1847—2000)''. Čime ste se motivisali i rukovodili stvarajući ovu kapitalnu knjigu?

■ Osećala se potreba za jednom antologijom srpske poezije koja će, u dubljem vremenskom rasponu, uzeti u obzir ukupnu mapu našeg jezika i pesništva. Tinjala je velika potreba za ozbiljnom antologijom koja će ravnopravno tretirati pesničke talente s obe strane Drine, i šire. To je jedan od razloga kojima sam se rukovodio. Moja antologija obuhvata vek i pô razvoja srpske poezije, počevši od 1847. godine koja je od prvorazrednog značaja za rođenje i razvoj čistoga srpskog jezika u književnosti. Te godine u Beču, pojavila se, pored ostaloga, prva knjiga pesama Branka Radičevića.

Kao pjesnik, kritičar i esejista stekli ste, kroz nekoliko decenija živog prisustva na književnoj sceni, ozbiljne uvide u srpsku poeziju? Šta znači naći se u vašoj antologiji?

■ Rekoh, ova antologija obuhvata interval od jednog i pô stoleća, preciznijije, period od sto pedeset tri godine (1847—2000). U njoj se nalazi desta devedeset pesnika — od Branka Radičevića do Dejana Aleksića. Nije isto praviti antologiju srpske poezije od Drugog svetskog rata naovamo, ili ovu moju koja kreće iz sredine devetnaestog veka. To je ogromna razlika. Dakle, nije isto kada u mojoj antologiji pesnik iz novijeg vremena dobije jednu pesmu ili, pak, kada mu se ta ista pesma nađe u antologiji koja obuhvata poslednjih pedeset godina. To su dva neuporedivo različita konteksta, jer, u prvom slučaju uvrštena pesma dobacuje svoju senku sve do 1847. godine, a u drugom, tek do 1945. Stotinu godina razlike pomera vrednosni kapacitet uvrštene pesme i pesnika, a time i same antologije. Dakle, mnogo je veći značaj za savremenog pesnika ako mu se pesma nađe u kontekstu sa pesmama Branka Radičevića, Laze Kostića, Đure Jakšića, Jovana Dučića, Milutina Bojića i drugih velikana, nego li samo u zbiru svojih savremenika. Verujem da to razumeju uvršteni živi, naročito mlađi pesnici i da će ih zastupljenost u mojoj antologiji motivisati da i dalje neguju dar za sopstveni talenat, da nastave da rade i pišu što najbolje mogu, naprosto da opravdaju svoje prisustvo u antologiji ovoga raspona i dometa.

Kao nijedan antologičar prije, Vi ste u antologiju ukupne srpske poezije unijeli, ni manje ni više, čak dvadeset šest pjesnika ijekavskog prekodrinskog miljea, koji žove ovdje. To je radikalni pomak i novi antologijski uvid bez premca. Mnogi među nama pjesnicima su samo teoretisali o toj mogućnosti, a vi ste bili praktični i konkretni?

■ Moj antologičarski gest pripada istini i činjenicama ''na terenu'', otkrivena je na širem planu zanemarena lepota u ijekavskom jezičkom krilu srpske epoezije. To što su novosadsko-beogradski antologičari pravili mahom antologije srbijanske poezije, a pod imenom ''srpska'', predstavljalo je beslovesani nehaj i slepilo na našoj književnoj sceni. Meni je to bio dodatni motiv u radu na antologiji u kojoj se, kao što rekoste, nalazi dvadeset šest savremenih srpskih pesnika iz BiH, odnosno, Republike Srpske: Duško Trifunović, Dara Sekulić, Vladimir Nastić, Velimir Milošević, Ranko Preradović, Stevan Tontić, Stevka Kozić Preradović, Đuro Damjanović, Branko Čučak, Zoran Kostić, Todor Dutina, Slobodan Blagojević, Dušan Praća, Ranko Sladojević, Goran Simić, Boro Kapetanović, Predrag Bjelošević, Anđelko Anušić, Dragana Kragulj, Dejan Gutalj, Branko Brđanin Bajović, Ljupko Račić, Mirko Vuković, Željko Pržulj, Tanja Stupar Trifunović i Aleksandra Čvorović.

Kao malo ko iz novijeg književnog života, istakli ste se i kao beskompromisan polemičar povodom nekih antologija i drugih pojava u književnom i kulturnom životu? Tu ste izvukli mnoge zaključke i pouke?

■ Poezija je najviši oblik književne pismenosti i najdublji svetlosni trag ljudske duševnosti. Ništa kao poezija ne ostavlja tako snažan pečat za sva vremena. Nije slučajno da se upravo po pesnicima i piscima najviše nazivaju ulice, škole i ustanove, i to svuda po svetu. I to je dokaz nepropadljivosti duhovnih bisera u maternjem jeziku i vremenu. Prolazna ljudska pena svakodnevice i smenjivi društveno-piolitički sistemi upućuju na to da je život vulgarno besmislen ukoliko nema uporište i snagu u duhovnim djelima. Zato je ulazak pesnika u antologije delikatno dragocen i prestižan. Tu postoje vidljivi i nevidljivi vidovi prisustva i borbe. Ulasku u ''večnost'' teže i autori-netalenti koji se nalaze na moćnim pozicijama koje nisu pesničke provenijencije. Oni neknjiževnim alatkama ''obezbeđuju'' sebi mesto u nekim usputnim, manje značajnim antologijama, ali to je samo šaka prašine prosuta po raširenim stranicama knjige, koju će prvi jači vetar oduvati u prazninu.

Napisali ste predgovor od preko sedamdeset strana i pogovor (napomene) od deset. Antologija ima blizu hiljadu strana. Kako ste se odlučivali za pjesme i pjesnike, naročito iz novijeg vremena? Šta je presuđivalo da nekog uvrstite, a nekog ne?

■ Veoma je važno istinoljubivo, ni po babu ni po stričevima, prilaziti odbiru pesnika za antologiju. Nastojao sam, gde god je to bilo moguće, da osvežim dosadašnje antologijske uvide. I kod pesnika iz devetnaestog veka i s počeka dvadesetog, pronalazio sam nove kvalitetne pesme. Tako, na primer, moja antologija počinje vrhunskom pesmom ''Molitva'' Branka Radičevića, koja se dosad nije našla ni u jednoj antologiji srpske poezije. Slično sam postupao i kod Zmaja, Laze Kostića, Jakšića, Šantića, Disa, Desanke, Raičkovića i drugih, pronalazio sam poneku pesmu nepoznatu širem čitalačkom auditorijumu, čak i specijalistima za literaturu. Najdelikatniji posao bio je vezan za moje savremenike. Novije pesme uvek moraju da odleže. Zato sam, pored ostalog, i napravio distancu od dvanaest godina (1847—2000) u odnosu na trenutak kada je ova antologija izašla. Da bi ušao u antologiju, pesnik je morao da vidno propeva u maternjem jeziku, da dotakne žilicu maternje melodije u jezičkom medijumu i uveže je u neponovljiva i univerzalna značenja reči upotrebljenih u pesničkom tekstu. Tu mi je pomogla sentenca Ezre Paunda: ''Pesnik s početka piše, a docnije peva.'' Tražio sam, dakle, originalne pesme, pesme autentičnog talenta koji ne ponavlja poznata rješenja. Isključivao sam pesme koje samo vizuelno liče na poeziju, a ustvari su suva proza ili apstraktni košmar ničega. Pogotovo nisam uvrštavao pesme onih autora koji, eto čuda, dopuštaju, ili pak ''moraju'', da im drugi ispravljaju i dopisuju ''pesničke'' tekstove.

Šta ste još imali u vidu kad ste počeli da sklapate ovu antologiju. To je posao koji se radi godinama, čitavog književnog vijeka. Šta Vam je bilo u krupnom planu?

■ Mi smo relativno mali narod i jezik. Kreativni pojedinci i institucije nemaju pravo da sažimaju i svode na nultu tačku, pa i ispod nje, naše vrhunske pesničke, umetničke i kulturne vrednosti. Time uništavaju koren srpskog duhovnog bića. Sve što vredi mora se naći u ovakvim antologijama. Mora ostati u vremenu. Smatram da je previše bilo sublimisanja i eliminisanja sopstvenog bescen-blaga zarad trenutnih, prepotentnih, pomodnih, ideoloških i tehničkih razloga. Uvažavao sam eksploziju srpskog pesničkog jezika i raznolike visove koje su osvojili pesnički darovi. Nisam kopirao niti klonirao prethodne antologije srpske poezije, težio sam originalnom otisku pogleda na prohujali vek i po. Unosio sam zaboravljene pesnike i otkrio nekoliko novih. Najizrazitiji primer jeste Petar Milosavljević koga poznajemo kao teoretičara i istoričara književnosti, naučnika i filologa.

O ovoj antologiji uveliko se priča. Nedavna promocija u Banskom doru u Banjaluci bila je izuzetno posjećena i živa, gradska vijećnica je bila prepuna. U čemu je, osim samo književnog, značaj pojavljivanja ovakve antologije srpske poezije?

■ Ta promocija, kao i neke prethodne, pokazale su da je poezija vitalno nastanjena u čoveku i vremenu. Potreba za njenom lepotom i dubinom je nepresušna. Ona je faktor obogotvorene sile u ljudima. Naravno, to isključuje svaki amaterizam. Vrhunska poezija je neuništiva i sveprisutna u svim vremenima. Tek povremeno se primiri pri najezdi primitivizma, ali se brzo pridigne i nastavi svoju plemenitu i borbenu misiju kroz epohe. S duge strane, poezija nije samo književnost, ona je više od toga, ona je nezavisna duhovna disciplina u maternjem jeziku. Posedovanje pesničkog talenta je najveće bogatstvo u literturi. Ovakva antologija govori u duhovnom kapacitetu, ne samo pojedinaca, već i jezika kojem pripada. Posmatrajući ovu antologiju, svako se lako može uveriti da smo mi zaista talentovan narod koji je iznedrio mnoge majstore i velemajstore u pesničkom medijumu. Ovakva antologija baštini neprolazne vrednosti, pomera kulturološku skalu našeg značaja na širem planu i ukazuje na domete imaginacije koju osvaja srpski jezik i obrnuto. Materijalni svet je inferioran u odnosu na duhovnu silu vrhunske poezije. On se raspada kao trošna hrpa počišćene prolazne stvarnosti. Pravi pesnici su koriferiji stvaralačke slobode, plodnosti duha i istine.

Vaš obiman predgovor sadrži mnoge nove poglede, čak radikalne? Vasko Popa kod Vas ima manje pesama od Stevana Raičkovića, na primjer. Popa ima sedam, a Raičković deset pjesama. U čuvenoj antologiji Miodraga Pavlovića, Popa ima čak sedamnaest, a Raičković svega šest. Ukazali ste na to i postavili pitanje zašto Vasko Popa nije pisao na svom maternjem, rumunskom jeziku?

■ U mojoj antologiji sedam pesnika imaju po maksimalnih deset pesama: Branko Radičević, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Vojislav Ilić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski i Stevan Raičković. Vasko Popa je odličan pesnik, ali kod mene nije među najprivilegovanijima. Njega je podigao deo društvenog konteksta u kojem su on i Miodrag Pavlović bili nosioci nove moderne poezije naspram socreailističkog rukopisa toga vremena. Pavlović je zaista preterao sa uvrštavanjem neshvatljivo velikog broja Popinih pesma u svoju antologiju. Dao mu je neopravdano mnogo (najviše) u odnosu na sve pesnike srpskoga jezika uopšte. Sada se vidi da je to bila greška u zanosu, Pavlovićeva generacijska hiperbola oduševljenosti kolegom. Poezija se odigrava u maternjem jeziku. A Vasku Popi srpski jezik nije bio maternji. Dakle, postavlja se pitanje zašto Vasile (Vasko) Popa nije pisao na svom maternjem rumunskom jeziku? Samjuel Beket je, na primer, kao irski književnik posle Drugog svetskog rata počeo, sticajem životnih prilika, da piše drame na nematernjem francuskom i tako novi jezik svodio na gole, sublimisane i kratke, često bez gramatičke doslednosti, elemente. To je bilo nužno stanje u kojem se Beket zatekao, nije mogao drugačije. Po tom i takvom izrazu Beket se pročuo. Nešto slično doživeo je i Popa koji je na pomenuti način ekonomisao sa novom građom nematernjeg jezika — srpskog. A onda, u arhetipskim matricama našeg mita i folkorne fantastike, Popa je na specifičan način ''skenirao'' srpsku, njemu ipak nesrodnu, baštinu u jeziku (zagonetke, bajalice, brzalice, bajke), svodeći svoj izraz (bez interpunkcije) na minimalnu funkcionalnost punu svakodnevnih govornih klišea, idioma i frazeologizama, često u forsiranim sinestezijskim udarima, sa tzv. metaforizacijom humora i ironije, koja je dobila na ceni kao svojevrsna inovacija. Tu nema maksimalne i prirodne raspevanosti kakvu na primer pronalazimo kod Stevana Raičkovića ili, pak, Miloša Crnjanskog, čija se poezija ontološki stoprocentno odigrava u urođenoj melodiji maternjeg jezika. Nauka, koja se zove imagologija, može da utvrdi i dokaže Popin maternji hendikep, njegovu predstavu kroz jezik o sebi i ''drugome'', na osnovu konkretnih saznanja istorije, antropologije, sociologije, psihologije, lingvistike, kulturnih i političkih prilika. To je nešto što će se objašnjavati u budućnosti. U predgovoru opširnije objašnjavam ovaj fenomen.

Zanimljiva i vrijedna pažnje strana Vaše antologije jeste da ste uvrstili veliki broj pjesnikinja, čak trideset pet?

■ Nema potreba da naglašavam da su pesnikinje potpuno ravnopravne sa pesnicima. To se podrazumeva. Uvek je svemu mera talenat. Međutim, događa se da u nekim antologijama koje obuhvataju period od čak stotinu godina mesto nađe samo jedna pjesnikinja. To je nedopustivo. To je poniženje ženskog prisustva u poeziji, literauturi i životu. Ja sam nastojao da predstavim obilje lepote u poeziji, koje donosi celina pesničkih talenata bez obzira na pol. Imponuje mi da je ta karakteristika moje antologije uveliko primećena.

Još jedna karakteristika antologije takođe snažno je primjećena: Vi ste prvi antologičar koji je u ozbiljnu antologiju ukupne srpske poezije uvrstio pjesme nekoliko naših kantautora i rokenrol muzičara: Đorđa Balaševića, Arsena Dedića, Milana Mladenovića, Branimira Štulića, Bore Đorđevića i Momčila Bajagića?

■ Jedan iskusan pesnik mi je nedavno predložio da u velikoj beogradskoj ''Areni'', koja može primiti dvadeset hiljada ljudi, promovišem ovu antologiju tako što bi, uz najznačajnije pesnike raznih generacija, pozvao i pomenute rokenrol pesnike i kantautore. Zbilja, predlog je inventivan i vredan pažnje i, nema sumnje, da bi takav događaj izazavao veliku pozornost, što bi pomoglo najširoj afirmaciji same poezije i ove antologije. Možda zaista to i uradim. Relativno veće kulture od naše, uveliko su etablirale svoje kantautore i rokenrol autore u antologijama vrhunske poezije, od Leonarda Koena i Boba Dilana na Zapadu, do Bulata Okudžave i Vladimira Visockog na Istoku. Zašto ne bismo i mi to uradili? Evo, ja sam se usudio i povukao taj korak. Mnogi sad govore, a i sam tako mislim, da antologija time dobija na svežini i otvorenosti.

Poznato je da u vašoj bogatoj bibliografiji skoro trista jedinica pripada samo broju zastupljenih Vaših pjesama u raznim antologijama? Vaše pjesničko djelo je pozamašno i nagrađivano, o njemu je mnogo pisano. No, ipak sebe niste uvrstili u ovu antologiju iako drugi pjesnici-antologičari to čine. Zašto?

■ Nikad nisam nastupio kao pesnik na Brankovom kolu koje vodim godinama. To je moj nesalomivi princip. Ja želim biti istinski domaćin pesnicima, neko ko je u istinskoj službi poeziji. Jer, meni je nekim lepim čudom sudbine dato da nastupim skoro gde god želim. Zašto bih na Brankovom kolu to zloupotrebljavao. Drugi domaćini ne rade kao ja, ali to je njihova stvar. Osećao sam da nema potrebe da uvrstim svoje pesme u antologiju čiji predgovor i pogovor potpisujem lično i koju objavljuje Brankovo kolo. Miodrag Pavlović je svojevremeno uradio drugačije, ali to je stvar ličnog izbora i mere. I jedno i drugo je legitimno. S druge strane, lakše mi je tako da odgovorim ponekim kolegama zašto ih nisam uvrstio u antologiju.

Ranko Preradović, 2012
Intervju je objavljen u magazinu EKSTRA

Izvor;riznicasrpska