Ilijada i Odiseja i Boj na Kosovu



Tokom celog 19. veka proučavaoci književnosti pitali su se, u čudu, kako su mogla nastati Homerova dela Ilijada i Odiseja. Bilo je jasno da su potekla iz tradicije usmenog recitovanja, ali je izgledalo nepojamno da iko može da recituje tako dugo i tako sređeno. Ta dva epa morala su biti rani zapisi nečeg mnogo starijeg, usmenog. Ovo je navelo naučnike da potraže slične primere: naime, one malobrojne preostale evropske tradicije usmenog narodnog pesništva, gde jedan stariji seljak na taj način prenosi svojim slušaocima tu drevnu formu narodnog pamćenja ali i zabave. Pronašli su tu tradiciju u Srbiji, gde su pojedini starci i starice — u nekim slučajevima, čak, slepi — pevali tradicionalne stihove, u ukupnoj dužini ponekad i većoj od Homerovih epova. Zagonetku Ilijade rešava serija narodnih pesama pevanih u brdima Bosne i Hercegovine o bitki na Kosovu. Klasičnu knjigu o ovoj temi napisao je Albert B. Lord pod naslovom Pevač priča, godine 1960.

Jedan divan prevod Kosovskog ciklusa srpskih narodnih pesama, pod naslovom Boj na Kosovu, dali su američki poeta Džon Matijas (John Matthias) i srpski matematičar Vladeta Vučković. Ove pesme prevodili su srpski stručnjaci za književnost još početkom 19. veka. Pevač takvih pesama zove se guslar. On svira na instrumentu sa samo jednom žicom, koji se zove gusle. Američki poeta Čarls Simić rođen je u Srbiji; kao dete, čuo je pevanje jednoga guslara. Ovako je opisao taj doživljaj: "Zvuk te jedine žice je slabo čujan, parajući, kričav, pun oklevanja. Uz njega ide napev, ljudskim glasom, monoton, bez ikakve melodije ili ma kakvog vokalnog ulepšavanja. Pevač naprosto ne pokušava da zablista. Slušalac nema druge mogućnosti osim da se koncentriše na reči, koje pevač izgovara veoma naglašeno i jasno... Posle nekog vremena, taj tekst, a i taj arhajski instrument koji kao da je sa drugog sveta, počeše da "dohvataju" i mene i sve prisutne. Anonimni poeta, naš predak, znao je šta radi. Uporni zujeći zvuci u sadejstvu sa uzvišenom lirikom pesme dotakoše najosetljiviji deo naše psihe. Otvoriše se stare rane."

Te pesme govore o velikoj bitki na Kosovu, koja je vođena između srpskog cara Lazara i turskih invazionih snaga pod komandom Sultana Murata, 1389. godine. Prepune su likova: vidimo Lazara, njegove rivale, ratnike koji će se boriti uz njega, rame uz rame; vidimo njegovu ženu, i sestre i majke poginulih ratnika. Imao sam osećaj otprilike kao da slušam engleske narodne balade o Robinu Hudu i njegovoj odvažnoj družini heroja, o njihovoj borbi za slobodu. Ove srpske pesme narod je ponavljao, beskonačno, tokom pet stotina godina Otomanske vladavine; tek posle toga su zapisane. Engleska spisateljica Rebeka Vest, u svom klasičnom putopisnom delu o Jugoslaviji Crno jagnje i sivi soko, opisuje kako je krajem 1930-tih godina slušala, u zabačenim selima, stare Srpkinje dok recituju te pesme Kosovskog ciklusa kao Očenaš. Rebeka Vest kaže da je pogledom prelazila preko ravnice i razmišljala: "Eto slike neuspeha tako ogromnog da ispunjava čitav vidik, kao što neuspeh ponekad ispuni život neke osobe, ili celu jednu epohu."

Nemoguće ja na malom prostoru, koji nam je na raspolaganju, preneti razmah Kosovskog ciklusa. Navešću barem jednu pesmu. To je priča o Lazaru; jedna od najpoznatijih epizoda tog ciklusa. Džon Matijas je razmacima nagoveštavao pauze, kao što se radilo u zapisivanju anglosaksonske usmene poezije. Te pauze su karakteristične za srpski stih od deset slogova: