Tema: Branko Copic - Price, Pesme

БРАНКО ЋОПИЋ


ПРИЧА О ВЕЛИКОМ ЧОБАНИНУ


Често тако док избијају позни ноћни сати, мукли и усамљени, и на души
бива тешко, у глухо доба кад пада снага и човјек стоји сам пред страхотама,
сјећам се тада помрлих дана дјетињства, старога говедара Петра и Јована
Брђанина, великог чобанина, кога никад видио нијесам, а који ипак негдје
живи и једног ће вечера сићи са планине и пред свачија вратадонијети
празничку радост.

Било је то првог љета на дједовој смрти. Чувао сам тада овце по стрминама
пашњака Плећина. Свако јутро, још снен и помало мрзовољан, јавио сам стадо
испод гајева, а горе, у Плећинама, већ ме је очекивао мој стари пријатељ
говедар Петар. Он је устајао врло рано, још за звијезда, и кад би се ја са својим
стадом појавио уз тијесан сјеновит долић, он би ме одозго са стране дочекивао
ведрим старачким миром.

- Идеш ли делијо...А ја јутрос крећем говеда, па завири у собу а ти још спаваш
све у шеснаесту. Видиш ли како је твој дост вриједан.

Петар је био вјечити најменик, старац без игдје иког свог. Навикао од људи и на
добро и на зло, он се најзад повукао од њих у своју стварност и своју чобанску
самоћу и спријатељио се с дјецом, малим створењима, која су имала свој свијет,
далек и различит од оног код људи. Ту је бар заборављао све ситне злобе, које
трују радост и муте ведро лице живота.

И док се стриц код куће љутио на моја необична запиткивања и прорицао да ће
од мене, по свој прлици, ,,некаква будала,, дотле је стари говедар знао одговор
на сва моја питања и зато сам га највише волио.

...

...

Знао је он колико је небо далеко од земље, и одакле се може дохватити
до мјесеца, и куда тече вода. Све је знао честити старац и све на свијету
било је онако како је души угодно.
Кад би пришло вече и благо се примирило и стало равномјерно да пасе,
онда смо обојица постајали тихи. Сјене су се отезале и расле слијевајући
се једна с другом, из шуме ниже нас већ се шуљао сумрак, док су врхови
околних брегова и модра коса далеке планине, још горјели у сунцу.
И онда би обично, тамо негдје подно брегова испред нас, одјекнула широка
сјетна пјесма:

Ој, Јоване Брђанине,
тјерај овце са планине...

Пјевана из много грла, она је испуњавала читав сумрачни простор међу
бреговима, а мени се све чинило да је то неђе горе у планини, тамо под
сунчаним врховима, пландује са својим стадом тај чувени Јован Брђанин.
Пландује горе Јован и са сунцем разговара, а сви га ови одоздо зову да
сиђе к њима са својим стадом и да донесе радост сунчану, јер без њега
је под бреговима много тужно.

- Је ли, Петре, а ко је то Јован Брђанин?
- То ти је, делијо, велики срећни чобанин, има иљаду оваца, а можда и више.
Зато се, брате, о њему и пјева што је срећан.
- Кад сам с дједом чувао овце, и он је понекад сам пјевушио о Јовану Брђанину.
Стари за тренутак скупља обрве, а онда је опет раздраган и милује ме по коси.
- Да, брате, па он је зато и отишао да потражи Јована Брђанина. А теби су,
видиш, слагали да је умро...
Доћи ће он опет заједно с Јованом.

Као блијед сан мине ми сјећањем, оно сњежно зимско послијеподне, кад
су сахрањивали дједа. Можда сам то заиста и сањао, а, ето, дјед још
негдје живи и доћи ће једног вечера заједно с Јованом Брђанином и с
његовим великим стадом.
Сваког вечера од тада пењао сам се на врњ Плећина и гледао у даљину
пун очекивања и потајне језе.

...

...
Можда ће се сваког часа, отуд с југа зачути крупно звоно с овна предводника
и низ планину ће се спустити велико стадо , а за њим, одавна чекан, чувени
чобанин о ком пјесма говори. Сићи ће с горе велики чобанин, доћи ће с њим
и мој дјед помало кашљуцав и уморан од пута, а заједно с њим стићи ће у
долину још много штошта радосно и ведро о чему се само понекад у сутон слути.

Дуго би гледао у далек планински врх са кога је копнило суне, све док ме не би
пренуо стари говедар и опоменуо ме да је време да се полази кући. Тргао би се
на добро знани глас, испред мене су се у сумраку бијелиле овце, од гаја је тихо
шумио ноћник и све је било као у сну, па је тешко и неразумљиво било да мора
некуд да се полази.

Једне недјеље стари говедар препријечио се и посвађао са мојим стрицем,
учинили су му нешто криво, па је покупио оно својих прња, пребацио преко
рамена торбу и кренуо путем. Мене су тога јутра због нечега били истукли
па сам дуго шмрцао у јами за креч и онда сам се најзад смирио и тужан
играо са пиљцима, које је вода била нанијела у јаму. Отуда сам угледао свог
пријатеља.
- Куда ћеш Петре?
Старац се окренуо, тренутак-два чепркао, штапом по прашини, а онда се сјетно
осмјехнуо.
- Идем, делијо да потражим Јована Брђанина.
- Петре, поведи и мене , тукли су ме јутрос.
- Немој, брате, далек је то пут за те. Брзо ће мо се опет сви ми вратити, чекај
нас само горе на Плећина-ма. Донијет ћу ти онда нож коричњак и велике
свирале у које свирају одрасли чобани. И кад тамо стигнем, рећи ћу и Јовану
и твом дједу како си добар чобанин.

Отишао је старац, нестао је у тајанственим дањинама наших друмова на
којима се сусретне много непознатог, и никад га више видио нијесам.
Сам сам одтад чобанио на Плећинама, и кад год би се вечером чула пјесма
о Јовану Брђанину, сјећао сам се старчева обећања и пењао се на баир уврх
стрмине. Па кад сам већ одавно оставио и овце, и Плећине, и моју модру
планину често су ме изненадан бол или каква неправда подсјетиле на великог
срећног чобанина из дјетињских дана, чији су долазак очекивали и стари говедар
и мој дјед и толико других незадовоњних и тужних.
Велики чобанине, сиђи с планине и врати нам одузети сан и радости одавна
прежаљене и заборављене.

(1939)

БРАНКО ЋОПИЋ


НЕЗГОДАН САПУТНИК

Десетар Николетина путује из штаба у командну позадину. Носи некакву пушку и
три милиона лира, а утрапили су му, онако успут и једну малу Јеврејчицу, цурицу
од једно шест година. Треба да је преда команди, па да је ова смјести у неко село
у центру слободне територије.
-Ма куд ћу ја с овим, људи божји? - брунда Николетина и кисело гледа малу.
-Откуд ја умијем око дјетета баратати? Нијесам ја томе вјешт.
-Ено га види. Та није нагазна мина - кори га секретар штаба.
-Није мина , није....А ако ме на цести потпраше тенкови? Откуд је ово кадро одступати?
- Ех-ех-ех, баш си га и ти, мајку му, некакав! - добродушно му пребацује секретар.
- Досад си педесет пута одступо и наступо с оноликим пушкомитраљезом, а тешко би
ти било цурицу под руку и бјеж? Видиш како је лагано, као перце.
-Хм, перце! Друго је пушкомитраљез а друго живо чељаде.

-Ето ти га, де! -дури се секретар. - Отели смо неки дан дијете из живе ветре, из
камиона и ти сад тако. Хоћеш да је бацимо, шта ли?
-Иди с милим богом , ко је сад то реко? - нарогуши се момак.
Дјевојчица одмах , покорно и с повјерењем, креће за десетаром.Мило Ниџи што дијете
од њега не зазире, па је пита још увјек нарогушено:
-Бојиш ли се ти мене мала?
-Не бојим - одговара дјевојчица и гледа га отворено и мирно великим тамним очима,
тако да он, збуњен, скреће поглед у страну и гунђа:
-Пази је како слободно гледа ко каква велика.Хм, јели оно само женско, то ти се ни
бога не боји.Загледа је кришом, искоса и чуди се : каква ли је ово вјера, кад је овако
риђокоса? Рекоше, канда, синоћ, да је Чифуче, Јеврејка, како ли се то каже.
-Еј ти, како је теби име?
-Ерна.
-Ерна! Каква ли му то сад фела дође? Турско некакво име, швапско, какво ли је?
А можда је и баш Чифуткица, ко ће је знати....Еј, Ниџо, Ниџо, баш ћеш се ти кроз
овај устанак свакакве нације наводати. Десетар успорава корак и пита:
- А шта си ти мала?
-Молим?
-Нијесам ја владика, па да ме мораш молити.Шта си ти питам те?
-Дјевојчица.
-Па видим и ја да си дјевојчица, нијеси ваљда комадант протучетничког батаљoна!
- застаје Николетина и бечи очи. - Питам те шта си онако : Српкиња , Хрватица,
Муслиманка?
...

...
Дјевојчица и сама застане, гледа у нарогушеног, раскораченог војника с аутоматом
и одједном почиње да дрхти и шири укочене очи не спуштајући поглед с Николина
лица.
-Шта је, шта ти је? - намршти се десетар.
-Чико, ти ћеш мене убити -промуца дијете.
-Зашто, будало? Шта ти је сад одједном?
- Зато што сам Јеврејка - шапатом рече цурица.
-Та иди с милим богом! љутито гракну десетар.
-Зар сам ја фашиста, шта ли ?! Каква је сад то пропаганда?
Ерна и даље нетремице гледа Николетину. Од оваке крупне и незграпне делије свему
се можеш надати. -Шта је , што си се укочила ко дрвена Марија? Бојиш ли ме се?
-Бојим ! - шапуће цурица.
_ Бојиш, бојиш ! Па шта онда да радимо? Ево, хоћеш ли ти да носиш аутомат ако се
бојиш да ћу те убити? На , држи! Николетина вјеша малој о врат аутомат и надурено
шишти:
-Куд ли ме ђаво надари да те поведем, де. Сад те морам ту пола сата убјеђивати. Хајде,
бојиш ли се још? Дјевојчица обара очи, трепне и необично каже : -Бојим.
-Ето ти га , ђаволе! - пљесну се Николетина по бедрима. - Ама зашто се бојиш , бог те у
шуму окрено, зашто, реци? Ево и ја сам Јевреј ко и ти, јесам светог ми Николе. Мислиш,
ваљда да су нас мање прогонили него вас? Јесу врага!
Дјевојчица ћути оборена погледа, сва у сјенци својих дугих трепавица. Искри јој само
тешка бакарна коса.Шта би сад човјек започео?

...

...
-Па добро, брате шта ти још од мене тражиш? - рашири десетар руке. - Разочарала си ме,
вјеру сам због тебе промјенио, капитулирао ко стара Југославија, а ти опет......Хоћеш да
скочим у овај доље поток, је ли? Николетина прилази дрвеном мостићу и нагиње се над
узан вир пун жабокрачине.
-Баш би се прописно удесио да доље стрмекнем! - помисли у себи.
Дјевојчица испод ока жалосно шкиљи у партизана и помјера се с мјеста.
-Хајде, идемо ли? - пита Никола.
-Идемо - тужно каже дијете.
Цурица гега за Николетином с аутоматом о врату. Послије кратког времена она се несмјело
оглашава : - Чико, мени тешка пушка.
-Па дашта је нег тешка. Дај па ћу ти је ја понијети. Уз пут се мало лагано раскрављује.
Почиње већ понешто и да запиткује. -Чико, у коју улицу сад идемо?
-Шта кажеш?
-У коју улицу идемо?
-Ма шта ти то причаш? Какву улицу? Ништа ја тебе не разумијем.
-Уф, чико, што си блесав.
-Блесав ти је твој стриц! Николетина се нарогушено огледа на малу и гунђа :
-Види је, на улицу навикла. Нема ту никакве улице. Идемо ми у шуму, душо моја.
-Па у шуми су разбојници - уозбиљи се мала.
-Ехе, разбојници! Јесили већ и ти насјела њиховој пропаганди? Разбојници су у
градовима, по тим твојим улицама. Пењу се споро уз риједак зашаптан брезик.
Цурица одједном уплашено притрчава и хвата се Николетини за рукав.
-Чико , ено вука!
Николетина сине очима за њезиним погледао и подругљиво гракне: - Хм, оно је твој вук!
Та видиш ли да је нечије магаре? Нељубазно одмјерава живинче као да му је оно нешто
криво и љути се: - Вук пази ти ње. И ко ми је сад блесав од нас двоје, дедер кажи?
Под самом храстовом шумом Николетина застаје и поправља опасач с тешким шаржерима.
-Мала, јеси ли се уморила? Да сједнемо?
Спушта се под први храст, истегне се колико је дуг, а торбак с милионима ставља под
главу и задовољно преде: - Ехеј, знала је некад буржоазија да живи, милионе под главу
па у хладовину, баш је брига.Већ је почео да се завози у сан, кад га прену врисак
дјевојчице:
-Јао, шта је оно? Чико,Чико!
...

...
-Николетина онако на сједећке, буновно се загледа у шуму. Уз оближње стабло сунула је
нејасна сјенка и узмигала се по гранама.
-Ма, шта је опет сад? Па то је вјеверица, бог те видио, шта правиш панику. Вјеверица
болан,што се бојиш.... Већ сам помислио да је непријатељска извидница. С очима на
дрвету мала поче да узмиче Николетини. -Чико, мене је страх.
-Ето ти га сад! - одмахну десетар. - Знао сам ја да ћу с тобом имати муке. А шта ли ће
тек бити тамо на цести ако одакле ударе тенкови? Како ли ћеш се онда препасти?
Открићеш нас својом вриском, па смо пропали.
Ена га погледа паметно и уозбиљено: -Чико, ја се не бојим тенкова.
-Охо, пази га сад! - зину десетар. -Тенкова се не бојиш, ти, тако страшљива?
-Не бојим. Сваки дан су пролазили нашом улицом. И они мали и они велики.
Старији се боје, а ми дјеца - ништа. -Види молим те.
-А бојиш ли се ти чико тенкова? Николетина се прокашља и збуњено се обазрија око
себе као да зазире да ће га неко чути. -Па, овај....Хм, види ти ње. Кад се ти не бојиш,
зашто би се онда ја препадао.Онако....Гадно га је видјети кад почне да рже узбрдо
а иначе, хм.....
-И ђаво на њему има насликан - весело рече цурица и узви обрвама.
-Е, то ти вјерујем - озбиљно признаде партизан и замисли се.
Дјевојчица прође дв-три пута испред њега , пажљиво га загледа, па онда приђе и опрезно
му такну раме само једним прстом. -Чико, ти се нешто уплашио.
-Ма хајд, остави дијете. А од чега бих! - прену се Ниџо и до самог срца дирну га то
пријатељско забринуто питање туђе дјевојчице. Да сакрије узбуђење, он се смјешно
надури и пријекорно рече: - А што си ту запела " Чико па чико" ? Што ме ваздан чикаш.
Ја сам Никола...
Ујак Никола, тако реци. Десетар пребаци торбак , узе аутомат и поправљајући опасач
пословно рече :- Идемо ли, другарице Ена?
-Идемо, ујко Никола.

БРАНКО ЋОПИЋ


СУНЧАНИ СВИЈЕТ МОЈЕ МАЈКЕ

Завичај моје мајке, загубљен далеко тамо негдје у Лици, живи дубоко у мени
као тиха свијетла, пјесма без ријечи. О њему су ми само причали за раних
јесењих вечери, кад се под отвореним небом перушају кукурузи и кад је све
пуно звијезда или у зимским ноћима кад бура бије у прозоре, а прошлост
оживи и туга застане у стегнуту грлу. А ипак... чини ми се, давно некад био
сам тамо и добро се сјећам једне слике: осамљено дрво трепери на сунцу
поред неког друма, под којим стоји моја мајка, а јато дивљих голубова
пролијеће и журно се губи пут каменита осунчана бријега.

Кад се иде у њезин завичај, најприје се мора попети великом окуком уз
Ђукино брдо. На тамнозеленој падини тога брда, гледана издалека, та
бијела окука личи на изврнуту бројку пет, коју је неко дијете у игри написало,
па заборавило да избрише. Пут даље води кроз планински кланац Рисовац.
С брдашца повише наше куће, планина се за ведрих дана види плава и
осмијехнута, и кад год је човјек погледа, у души му постане ведро и мирно.

Пут сам само дотле знао. А куда је даље водио, шта је све могло даље да
се налази иза плаве планине - то сам видио само онда кад сједим сам код
оваца у високој бујади и кад је све тихо и само се негдје чује невидљива шева.
Видио сам онда непознат крај како трепери у сунчаној свјетлости, а кроза њ
вијуга пут који води у мајчин завичај.

...

...
Мајка је ријетко кад причала о свом родном крају и обично би га се сјећала
за празничких дана, кад би се вратила одакле са сеоског сабора. Онда би
сједила са стрином на клупи пред кућом и оне су дуго, уз шушкетање
вечерњег вјетра, причале једна другој о свом дјетињству и о својој младости.
Мати је онда гледала некуд неодређено у модрикаст сутон у шљивику и не
би ме задуго примјећивала. А онда би се и ја сам због тога растуживао и
сједећи у још топлој прашини, зачуђен сам гледао мајци у лице.
Била ми је она за тих тренутака тако блиска и тако далека у исти мах.

- А кад сам била цурица од осам-девет година - причала је она стрини - чувала
сам овце по бријегу Поштаку. Напола голо брдо и камењар пун понора и бездана,
а ми ко дјеца, баци камен у бездан, а одоздо суну на стотине дивљих голубова.

- А шта раде голубови у бездани, мама? - припитао бих је мешкољећи се у
прашини подно њених хогу.
...

...

-Шта раде?...Легу се, брате. Праве гнијезда.
-Па је настављала:
-А Кад је лијеп дан, па се изиђе на врх бријега, онда се у даљини види море.
Сасвим далеко сија се море баш као да је неко метнуо на земљу огледало,
па се оно блиста према сунцу...
-Боже једини, - чуди се стрина. - Море..Да ми је једном видјети то море.
Нас троје, брат, сестра и ја , рано смо остали без оца.
Ја га се једини донекле сјећам и кад понекад, кришом премећући по
мајчину ковчегу, наиђем на његову фотографију, гледа ме отуд познат
насмијешен човјек у аустријској војничкој униформи с десном руком у
бијелом завоју. Пријатно је то било стајати над сумрачним ковчегом пуним
мириса у коме живи познаник вјечито насмијешен и добар.

-Ето, ја сам им сад и отац и мајка- тужно је говорила мајка, показујући на
нас троје; и често би тако по читав дан провела над послом прекрајајући
нам од старих хаљина оправе, а увече би сједила са стрином по петролејком
објешеном о греди, па или би претресала своје свакодневне ситне бриге
или би тиха и блажена лица обнављала сјећања из дјевојаштва.

Враћа се тада мајка у дјетињство насмијана и безбрижна, тамо је налазила
све оно што јој је одузео брижан и пуст удовички живот.
И мало -помало, у њезиним причама, и њен завичај и њезино дјетињство
постајали су један срећан и сунчан свијет какв се доживљава само у
самотним сањарењима.
-Знам, никад више нећу отићи тамо ни видјети онај крај. То ће, може бити,
некад учинити неко од моје дјеце.

....