Tema: Branko Copic - Price, Pesme

BRANKO ĆOPIĆ



"S dolaskom zime i snijega po selu zaređaše prela, duge večernje sjedaljke s igrom, šalama i pričama.
Na prela je jurilo staro i mlado, pa su se čak i dječurlija otimala ili krišom Išla po prelima.
Otići negdje na prelo, nije to bilo baš tako jednostavno.
Ponekad je valjalo više od sata gaziti dubok snijeg, prelaziti potok, probijati se kroz klanac ili se
penjati uz brdo dok ne stigneš do kuće u kojoj se održava prelo.
Nekad bi te u putu i mećava uhvatila, grunula bi snježna bura, pa bi se sve oko čovjeka zakovitlalo
i smračilo. Onda bi samo iskusni stari ljudi znali da nađu put. Iketu i mene puštali su na prelo samo
u obližnje komšijske kuće.
Malo podalje nisu dali, a već u drugi zaselak, to nisu hteli ni da čuju.
– Vi ste još djeca, a studen je jaka, snijeg visok, a vukovi blizu.
Zaista, već s večeri, osobito u vedre ledene noći, jasno bi se čulo s okolnih šumovitih bregova
oštro i glasno vučje zavijanje:
auuu – vauuu! Od toga se ljudima kosa dizala uvis, a seoski psi, nakostriješene dlake,
zavlačili su se u svoje kućice ili bi trčali kućnom pragu i grebli šapama po vratima da im se otvori.
Za vedrih večeri čulo se, također, i prodorno i krto lajanje lisice: av–av–av!
– Laje na mjesec, misli da je to pogača – mudro tvrdi Iketa. –
Lajao bih i ja samo da znam da će mi on pasti u krilo.
– Daću te lisici – prijeti Iketa svom bratu Todoru, a mališan ga
gleda začuđeno i glupavo.
– Zaista imam pametne stričeve – mislim ja u sebi.
– Eto sreće, da ih pokupi kakva lisica ili bar neki krokodil.
Baš je šteta što kod nas nema krokodila. Jednom djed i mama uhvatiše
Iketu i mene kako se obnoć, vraćajući se s prela, krišom uvlačimo u
naš zajednički krevet. (Otkad je dobio brata, Iketa se preselio kod mene u krevet).
– Ha, čekajte vi skitnice jedne, oduzećemo mi vama uveče
obuću pa više nećete imati u čem da prelate – zaprijeti nam djed.
Što rekoše, to i učiniše. Svako veče uzeli bi Iketine i moje opanke
i čarape i sklonili ih duboko ispod djedova kreveta. Za svaki slučaj
djed bi oduzeo i Iketine debele konopljane gaće i sakrio ih pod svoju
slamaricu.
– Ta neće, valjda, bez gaća na prelo, biće ga sramota – govorio je djed.
Onih prvih dana, kad se Iketa doselio kod mene u krevet, bilo nam je
vrlo zanimljivo da zajedno spavamo. Ležali smo sunožice, to jest:
njegova glava bila je okrenuta mojim nogama, a moja njegovim.
Tako nam je bilo komotnije.
Noću, kad bi se Iketa u snu ritnuo, zveknuo bi me petom pravo u bradu,
a ja, onako prestrašen, drž za njegovu nogu pa bih ga žestoko
ugrizao za prste.
– Ajoj, zmija! – dreknuo bi on i skočio na noge, skočio bih i ja pa bismo
se pograbili za uši, za vratove, za kosu, za šta bi već prije stigli i onda bi nastalo cimanje,
čupanje i zavrtanje glave uz pomamnu dreku:
– Aha, uhvatio sam ga! – vrištao sam ja.
– Oho, evo ga u šakama! – kliče Iketa. – Drž ga, rođo, evo ga bijesna!
Od naše bitke i deračine uzbudila bi se čitava kuća i tek onda je
nastajala prava bitka mašicama, opasačima, jastucima, gaćama,
rukama i nogama. Jednom je neko u mraku pograbio i našeg
mačka i njime raspalio Iketu po turu. Sva sreća što su na njemu bile
debele gaće, za koje se mačak grčevito uhvatih dana, a kasnije se Iketa i ja
navikosmo na zajedničko spavanje pa smo se u mraku, pod pokrivačem,
vječito nešto dogovarali i šurovali.

Ležimo tako i dogovaramo se kako bismo se nekako izvukli na prelo. U
obližnjem zaseoku večeras je veliko prelo, biće tamo i Slavko Arapin.
Moramo i mi tamo stići pa kako bilo da bilo.
– Mi ćemo se nekako iskrasti kad svi u kući zaspu – kažem ja.
– Nećemo samo obuće izvući, djed ima lak san.
– I bez obuće se može – veli Iketa.
– Kako to?
– Lako – veli on. – Ja sam to ovako smislio: ja ću najprije
trčati bos po snijegu i tebe nositi na leđima, a kad mi noge dobro
ozebu, ti ćeš sjahati, a ja uzjahati na tvoja leđa pa ti trči dok ne ozebeš.
Tako ćemo, sve na smjenu, jahati i trčati dok ne stignemo na prelo.
Je li de da sam to dobro smislio?
– A šta ćeš za gaće? Djed ih je sakrio.
– Obući ću one velike čakšire koje sam donio od Cigana. Eno ih u kuhinji, na ekseru.
Kad svi u kući pospaše, a mi polagacko, mic–mic – izvukosmo se napolje.
Natovarih se Iketi na leđa,cvrsto ga oglih oko vrata,
a on se dade u trk poput nekog ždrebeta. Sve je dobro
išlo dok on u svojoj jurnjavi ne naleti pod jednu lijesku
pognutu pod teretom snijega. Promače on ispod povijenih
grana, a ja – ljus! – tresnuh svom snagom u čitavu ljesu
snijega i granja, pa se u strahu dohvatih objema rukama
za ljeskovu krošnju i ostadoh viseći.
– Ajoj, pogiboh!
Iketa je bio projurio još nekoliko koraka dalje pa se i sam
zavalio u snijeg. Kad začu moju viku, on se diže i zovnu.
– Ej, kud ti sjaha, a? Gdje si?
– Evo me na lijesci, đavo te pojeo!
– Šta ćeš na njoj, zimi nema lješnika?
– Zapeo pa ostao.
Nekako se opet uredismo i otresosmo, pa onda Iketa pojaha
mene i ja potrčah uskom prtinom sve do zavijutka puta.
Tu, na samoj okuci, vjetar je bio nameo dosta snijega, i ja se
spotakoh baš na tome mjestu, prućih se potrbuške,
a grešni Iketa – fuf! – poletje glavačke s mojih leđa i poput
ribe zaroni u duboki sniježni nanos.
Kad sam ponovo skočio na noge, spazih kako iz snijega vire
samo Iketine široke čakšire. Brzo ih pograbih i izvukoh, kad tamo
– Ikete nema u čakširama.
– Ej, gdje si ti, javi se!
Nema odgovora. Onda ja kleknuh i počeh rukama da rovim prhak snijeg.
Najprije napipah jednu golu nogu, a zatim drugu i snažno ih
povukoh. Oho, evo za nogama i mog Ikete, gologuzog i zaprašenog snijegom.
– Iketa, jesi li ti to?
– Nisam ja, nego sveti Kandrbandžilo, zaštitnik magaradi.
– Pa jesi li živ?
– Još samo malčice. Daj brzo čakšire i sagni se da pojašem.
Opet nastade trka prtinom, padanje i kotrljanje, sve dok ne
stigosmo do kuće u kojoj se prelilo. Tu nas još pojuri budan
Zeljov i dohvati jahača Iketu za tur. Bježeći od njega,
mi glavačke upadosmo u kuću i sručismo se međupreldžije.
– Dobar veče! Idu jahač i paripče!
Preldžije se prosto poizvrtaše na leđa od iznenađenja i smijurije.
Dadoše nam mjesto blizu furune i još nas počastiše vrućim
mlijekom da se malo zagrijemo.
– E, ovo su prave preldžije! – grmnu iz ćoška Đurađ Karabardaković. –
Tako sam ja nekad radio, dok sam bio djete. A jednom sam čak
i očeva konja ukrao i na njemu odjahao čak u drugo selo, među preldžije.
Iketa i ja samo se zagledasmo. Kako se samo mi ne sjetismo naših konja?
Eno ih, oba, leže dokoni u štali.
Kako smo došli, tako se i vratismo, sve trkom, počesto padajući i
valjajući se po snijegu.
Eh, kakvi su to divni dani bili. Poslije toliko godina, kad se zimi
nakašljem, ja sam sebi kažem:
– Nevaljalče jedan, to ti je uspomena na tvoje bosonoge preldžijske noći.
Kašlji samo, kašlji, ono su bila besmrtna vremena, koja se nikad ne
ponavljaju. Nikada, lupežu jedan, ptico noćna!...

......

BRANKO ĆOPIĆ

VRBOVA ŠIBA

"..Čim ispadosmo iz kukuruza pravo u naše dvorište, djed izbeči na nas oči.
– Otkuda vi s te strane, od Japre?
– Zaboravili put! – zlovoljno promrsi Iketa.
Tek tada djed primjeti da je Ikan sav mokar pa graknu:
– Šta je to, kukavče! Upao si u vodu, a?
– Branko me je gurnuo! – slaga nevaljalac i ne trepnuvši.
Uto ispade iz kuće i moja mama, pa kad saznade kako
je Iketa nastradao, zgrabi mene za uvo i viknu:
– Aha, zar tako gurnuti svog dobrog strica, još je mogao i da se utopi?
Iko, dušo, deder se popni na vrbu i odaberi gore
jednu dobru šibu. Ja ću mu pokazati kako se tope stričevi!
Iketi nije trebalo dvaput govoriti kad se traži šiba za drugoga.
Otrčao je i uspuzao se na vrbu vješto poput vjeverice, a gore – kuku meni!
- razgranala se čitava perjanica vitkih šiba, ima ih pet stotina.
– Oho–ho, alaj su vitke pa glatke! – klicao je Ikan milujući
duge šibljice dok sam ja, čvrsto držan za uvo, kukao:
– Sam je pao u vodu, ja ga nijesam ni dirnuo.
On je bio mrtav pa su ga nosili preko vode u groblje.
– Eto ti, sad još i lažeš, i to baš neslano! – naljuti se mama
i dobromi uvrnu uvo. – Kakav mrtvac, kakvo groblje!
– Jest, sunca mi i boga! – kleo sam se ja.
– Eno, pitaj popa Tuku, on je vidio. Ikan je bio mrtvac
pa progovorio, a oni njega – buć u vodu!
– E, sad ga baš sasvim zagrdi! – naljuti se mama.
– Kakav pop Tuka,otkuda mrtvac koji govori?
O, ljudi, lažljiva djeteta, ubiću boga u njemu!
Evo ti uto zlikovca Ikete, nosi šibu i sve njome švićka kroz vazduh da pokaže kako je vitka.
– Oho–ho, švić–švić, ne bi bolje ni pop izabrao!
Drži se, Braniša!
Šta da vam pričam kako mi je bilo kad je šiba počela da
sijeva po mom turu i po bosim nogama. Dernjao sam se kao magare i zapomagao:
– Ajoj, odbi mi bubrege!
– Ne boj se , dušo, nema u turu bubrega! – tješi me mama.
– Dabogme da nema – učeno potvrđuje Iketa.
– Samo ti njega vošti, ja plaćam.
Izbiše me, tako, ni kriva ni dužna, a kad sam se konačno
izbavio, čvrsto se zarekoh:
– Čim porastem, posjeći ću onu vrbu!
Videći me kako nešto šapućem u sebi, Iketa me podrugljivo upita:
– Moliš li to boga da mrtvac opet oživi i da se penje na vrbu?...

....