Tema: Branko Copic - Price, Pesme

...
Глас животворан који разбија маглу, лијечи и подиже из мртвих.
Видио је пред собом два насмијешена ока, два ока која су сад била читав
свијет. Однекле је чуо и свој рођени глас измијењен и мукао:
-Ја бих се и вратио кад би видио да те нема с четом.
-И то знам.
-Како?
-А ко ме је на Новској планини сваке ноћи покривао, ко је забрањивао да
се у десетини псује, ко је предложио да ми се даде шињел талијанског
официра, ко је ...Све ја то видим и знам.
Ухваћен као миш, Николетина само протепа:
-Све је то масло онога згуреног Јовице. Сам заметне комедију, а онда је
Николетина свему крив.
-Е, е, зар је баш тако? - лукаво зашкиљи дјевојка, изненада му завуче руку
под капу и прође му прстима кроз косу. С обореном шајкачом као да се и
само небо изокрену и паде у траву.
-Ниђо, страшни Ниђо, митраљешче голубијег срца!
затрављеном Николетини учини се тога трена да он заиста и није ништа него
голуб, обичан питом голуб који се њише на најнижој грани хладовита ораха
пред основном школом. Одкуда онда голубу митраљез и смртно изоштрена
мушица која шета по тамним фигурицама устаса, који се осипају пољаном?
Распет између те двије супротне слике које су у њему водиле нијему битку,
он опрезно прими дјевојку у наручје и понесе је уза шуму. Узалуд се она
опирала.
-Само ти мене придржи, пробаћу ја и сама некако.
Корачао је снажан , чврст и одрешит, истински ратник и заштитник, а дјевојчина
рука, меко савијена око његовог врата, без престанка му је напомињала да се
дубоко у њему њише и гуче незаборавни голуб с најниже гране школског ораха,
голуб доступан руци сваког дјечака.

BRANKO COPIC

SJECANJE NA NIKOLETINU

Nikoletinu Bursaca, partizanskog deliju, slavnog mitraljesca i kasnije
voljenog komandira cete, upoznao sam dok je bio samo bosonogi
stodjavo Nikoletina Bursac.

Bilo je to prvog dana po mom dolasku u osnovnu skolu.
Toga jesenjeg jutra djed me je svecano obucenog poveo u skolu.
Uz put, ispod samog Mihailica brda, u trku nas je dostigla dugonoga
djecacina klepecuci djackom torbicom na ledjima, u trku nam nazvala
"Dobrojutro" i trkom se zaparipala uzbrdo, sve dok moj djed nije povikao:

- Ehej, Nikolca, stani-der!
Djecak se naglo zaustavio kao da mu je neko ustegao dizgin, okrenuo
se na jednoj nozi i radoznalo se zagledao u mog djeda , a onda u mene.
-Hajde , Nidzo, duso, pripazi mi na ovog moga unuka. Vidis jos je nejacak.
Idi s njim u skolu, iz skole, da ga nebi srelo necije pasce il ugrdilo govece.
Hoces li , brate?
-Hocu, zasto ne bi-dobrodusno je kazao nezgrapni raspasani djecaki
ljubopitljivo me odmjerio od glave do pete. Mora da mu se i odvise
praznicki ucinio plavokos djacic u crvenoj lickoj kapi i novim opancicima,
jer mu se i nehotice oteo uzvik:-Ih kakav je- ko djindjuva!
-Pa da, ovo je djedova lijepa djindjuva, djedov skolarac!
-s ponosom je potvrdio starac i grleci posavjetovao me:-Samo se ti
duso drzi uz ovoga tu djecaka. Ne mici se usput od njega.
Kao da me vec preuzima pod svoje, Nikola mi je naherio moju licku kapu
na desno uvo i kriticki me osmotrio:
-Ev, ovako nosi , ko pravi momak.
-Bogme bas momak-slozio se i moj djed, pa i ja sam, osjecajuci kako
mi kapa skaklja uvo, samouvjereno sam pomislio da ovakvog momceta
nema sigurno pod citavim Grmecom, ni na kojem crkvenom saboru,
cak ni tamo dje su zandarmi. Kapa na uvo, -ehej!
...

...
Samo naravno cim je djed otisao i ja ostao sam u razredu, zacas je
splasnuo citav moj momacki ponos. Jedva sam sacekao odmor da
izadjem u dvoriste i tu sam se , zaista poput izgubljene djedove djindjuve,
pribio uz mog jutrasnjeg poznanika Nikolu, djaka drugog razreda.
-Znas li zaostriti pisaljku?-ispitivao je moj zastitnik.
-Znam, naucila me Beja.
-A znas li odrijesiti i svezati gace?
-Znam.
-E , to je dobro. A ako te koji djecak udari, samo ti meni kazi, pa kad ga
ja bubnem u ledja...

U povratku iz skole, Nikola mi je predlozio:
-Skini opanke pa u torbicu, ljepse je ici bos.
Jedva sam sacekao da prihvatim njegov savjet, a on je, pomazuci mi
da nabijem obucu u torbicu ozbiljno kazao kao kakav odrasli:
-Treba opanke prisparati za zimu.
Zahvaljujuci mojoj zastitnickoj ulozi prema meni, Nikola se vrlo brzo
udomacio u nasoj kuci. Gledajuci ga kako hitro mjeri dvoriste svojim
dugim nogama, moj stric je gundjao u sebi:
-Ma kako vec ne polomi ove svoje bursacke krake!
Njegovi dolaskom u nasoj ususkanoj mirnoj kuci osjetio se rezak dah
jednog drukcijeg-surovog zivota. U igri, u nasim zajednickim podvizima
i u ozbiljnu poslu, Nikola me nije mazio, iako je uvjek bio pravedan.
Tada sam prvi put osjetio da "rodjeni djedov Baja" nije bas uvjek u pravu.
Svijet i ljudi oko mene poceli su da postavljaju granice mojim zeljama.
I sva sreca, sta je tu bio moj Nikolica, uz ciju sam pomoc mnogo lakse
gutao prve gorke zalogaje zivotnog iskustva.
-Aha, sto si dirao pasce kad jede!-zlurado me karao on.
-Eto ti sad, odose gace.
-Ubij ti njega!-smrcao sam kroz suze.
-E, ti si sam kriv. Ono je bas dobra kuca, vesela.A da te napadne ona
Glisina zuta skitara, bome bih je izmjerio kocem.
...

...
Nikolina prava kuca nalazila se u zaseoku Vrgelju, pribijenom pod
samu planinu. Kako tamo u blizini nije bilo osnovne skole, Nikolina mati
poslala je djecaka u nase selo, svojoj sestri, da odatle pohadja skolu.
-Vidis, ono tamo je moj Vrgelj, ispod one zute pjege , pokazivao mi je
Nikola daleku planinsku kosu.
- Eno, eno pazi, ono je dolej pod sumom moja kuca , a eno i moje
matere, nosi naramak drva,eno i moje sestre Jelke, goni metlom lisicu.
-Gdje je lisica?-naivno sam zapitkivao cudeci se kao to NIkola vidi
i svoju mater, i sestru, i lisicu, a ja nista.
-Uhu, pa zar ti to ne vidis?-tobos se cudio Nikola.-A visi li one jazavce
u kamenjaru? Ne vidis! A onoga medjeda, gle, gle?. O pa ti nista ne vidis.
-Zar kod tvoje kuce ima medjeda?
-Ihaj, ko pljeve!-viknuo bi poneseni djecaka onda, kao da se neceg
dosjeca, dodao bi stvarno i sasvim smireno:-Svake godine uz kukuruzno
branje moj materi dodje medjed.

Nikolina mati Marija ostala udovica jos dok su joj djeca bila sasvim mala,
Nikola u petoj i Jelka u drugoj godini.
-E, moj domacine, sad je na tebi da cuvas kucu-obracala se ona malisanu
prolazeci nekud na posao.
-Sjedi tu pod jabukom i ljuljaj sestru, a ako se pojavi ona bezobrazna
lisica , udri je stapom i vici.
Cim bi se iza kuce cula kreka i leprsanje kokosiju, djecak bi ostavljao
kolijevku i sunovrat jurio u potjeru.Prepredena zuja vec je isla uz rijeku
poprat s kokoskom u zubima, dok je mladi progonitelj beznadno
zaostajuci za njom, psovao kroz navrle suze:
-Dabogda crkla, dabogda se udavila, eto ti! Cekaj ti, doci ces ti opet,
djavo te pojeo! Porazen i tuzan vracao se kolijevci i zalio se sestri:
-Eto ti, opet odnijela.Pa da, a ti nista, samo trepces.
Lisica se na koncu, kazu, toliko obezobrazilada se s malisanom otimala
oko kokoske. On je vukao sebi, a ona sebi. Uporni djacaksad je vec
ostajao pobjednik. Rascupan, zaprasen, s okrvavljenom kokoskom u
rukama, on je zasopljeno likovao:
-Eto ti sad,dzabe ti je bilo! Neka, neka izmace ti se kokos!
...

...
Ta pobjeda, izvojevana samostalno, vlastitim snagama, jos zarana je
ohrabrila djecaka i ucinila da pocne gledati na sve oko sebe izazivacki
podrugljivo kao da ce reci:-Znam ja vas, hocete nesto da zgrabite.
Za vedrih veceri, krajem ljeta, majka je prigrtala stari ocev kaput,
uzimala s drljavnika sjekiru i zvala malisana:- Hajde, Nikolica, duso,
prigrni kozun pa ce mo u njivu da cekamo onoga lopova.
-Koga lopova , mama?
-Medjeda, sram ga bilo. Opet je poceo dolaziti u kukuruze.
Djevojcica je ostajala da spava, a djecak je odlazio zajedno s majkom u
njivu podno sume i tu bi, u cosku, lozili vatru i smjestatli se da strazare.
-Lopov jedan, sram ga i stid bilo, kako i on zna sta je udovicko, pa bas
tamo udara-ruzila je seljanka medjeda. -Sto ne ide gad tamo gdje ima u
kuci muska glava, a ne ovamo, na nejac i na jadno zensko.
- A jesam li ja mama muska glava? -pitao je malisan uzbudjen ljepotom
ljetne noci.
-Jesi , duso moja, ali ti si jos nejacak, malen. Kad mi ti ponarastes, nek
onda onaj mrcinjas medjed, proviri u nase kukuruze.
-Ih nek samo proviri!- skakao je na noge bosonogi djecacic.
Pa tako, rijec po rijec malisan bi i zaspao s mislima o svom buducem
obracunu s medvjedom, dok je majka Marija, pogurena i zamukla, kunjala
pored male vatre, vesele i budne u pustom nocnom podgorju...
...

...
Skolske godine u selu izvukose se neopazice i naprecac kao da ih je
covjek sanjao. Nisam se jos ni snasao sta to bi, a vec mi, u tuznoj noci,
pod prozorima sumi Una i trepti Bihac. Postao sam gimnazijalac.
-Gdje si rodni kraju , kud te nestade, Nikola Bursacu, zastitnice moj?!
S mnogo tajnih suza prebolio sam ostavljeni zavicaj ( djavo zna, jesam
li ga ikad u stvari i prebolio!) a desetak-dvanaest godina kasnije, pred
sam rat, zaustavi me na krupskoj pijaci temeljito krupna momcina i
prijekorno zaklima glavom.
-Ehe, a ti tako, utece mi, sakri se, a?Pa ko te ovo godina branio kad
mene nije bilo, je li?
Istog trena prepoznadoh Nikolu Bursaca, svog negdasnjeg zastitnika,
stajao je predamnom, poznat, surov i drag kao tvrdi zivot moga zavicaja.
-Sta velis, Baja, sta se ovo sprema?-povjerljivo mi se primace on.
Kanda se gad ostri da i ovamo provali, a?
Sjetih se njegove vjestine kuburacije s lisicom i medvjedom i taman
zaustih da mu odgovorim, kadli neko viknu:
-Nikoletina, ej, Nikoletina , utece prase!
Nikoletina se prenu i bez odgovora odbakti kroz narod u potjeru za
prasetom. Godinu dana kasnije pred ustanicku juris na Bosansku Krupu,
Nikoletina me pronadje u Vignjevica gajevima i bez ikakva uvoda
ogorceno se pozali:
-Rekoh li ja tebi lanjske godine: sprema se gad, ostri se da i ovamo provali
I , evo ga vidi,tu je. Ma ima Nikoletina nos bas za te stvari, svasta je
njega przilo.. E... e, meni je, kanda, sudjeno da se citavog zivota branim
od jedne po jedne napasti!!!

BRANKO COPIC

KAKO SE NIKOLETINA ZACUDIO


Prosto je dirljivo čuti i gledati kako se mladi borci iz naše čete, sve
dojučerašnji kozari i orači, dive i čude kad im pričaš o neobičnim stvarima
u svijetu. Čisto se i zgranu ljudi.
-Ama, zar slon baš toliki, pobogu brate? - čude se , recimo, oni kad im
pričaš o slonu. kad im pričaš o Ajfelovoj kuli, prosto mi ne vjeruju i u
nevjerici zagledaju u oblake, a kad im opisujem Veliki kineski zid, prosto
im se iz usta otimaju razni zastarjeli religiozni uzvici:
-Auh, majko božja!
-Sveta Petko, goleme rabote!
Ja onda, razumije se, sve rastem i čisto osjećam kako slavoljublje golica
tamo na onoj strani gdje paunu raste rep, a borci opet,zaboravljaju kako
saj ja ono jednom noću digao u četi čitavu uzbunu zbog teleta koje je šuškalo
u kukuruzu i gledaju me udivljeno, kao da bi da kažu:
-E, blago tebi kad tako svašta znaš!
Čak me i kuvar uvažava zbog "pameti", uvijek mi daje kazan da ga ostružem i čudi se:
-E, brate, što jest-jest: imaš ti veliki pojam i revoluciju, kad tako svašta znaš.
A onda tužno dodaje:
-Bilo bi moj brate, i od mene nekakve hasne, samo da nijesam bio veliki prolokator.
-Misliš, valja, provokator?- popravljam ga ja.
-Pa da, brate , prolokator - nastavlja on - što sam god zaradio, ja sam prolokao
i popio u mehani.I tako sam ti ja briljirao sve do onoga dana kad je u našu četu
došao onaj prokleti Nikoletina, nišanđija na teškom mitraljezu.
Svakog sam mogao začuditi mojim pričama, samo nikako njega, prokletog Ličanina
koji je prošao skoro čitav svijet i ničemu se nije čudio.
Pričam ja tako nekim kuririma o slonu, a istom ti Nikoletina, onako nezgrapan i
pospan, bubnu iz ćoška:
-Gledavao sam ja slona!
...

...
-Slona! -začudih se ja. - Pa , bogati, jesi li se začudio kad si ga vidio?
-Što se imam čuditi, ta nije međed! - gunđa Nikoletina - živinka, brate, ko i ostale.
-Ama, jesi li vidio kako je golem?
-Golem - slaže se Nikoletina, čačkajući nos.
-Pa one kljove, pa surla! - golicam ga ja.
-Pa da brate, stvorilo ga takvoga.
-Eh, nije to ništa - prenosim ja paljbu na drugi objekat. - A šta bi ti, Niđo, rekao
da si vidio pticu papagaja koja govori!
-Čuo sam i njega - mrmlja Nikoletina.
-Pa šta kažeš, a?- uzvikujem ja.
-Šta ću kazati! - Govori ptica.Kad ja i ti govorimo, zašto ne bi i ona?
Vidim ja da kod Nikoletine ništa ne pali, pa obustavljam paljbu i povlačim se bez
gubitaka.
Tek nakon desetak dana dok smo marširali jedan pored drugoga krupskom cestom,
Nikoletina u razgovoru napomenu kako je bio u Parizu.
-U Pariz! - uzviknuh ja - pa pričaj, čovječe, kako je tamo , šta si vidio.
- A šta bi ti priča, grad ko grad: ulice, kuće, trajvani, ka i u svakom gradu.
-Uh, Pariz, Pariz! - oduševljavam se ja - pa jesi li se divio, a?
-A šta imam da se divim,? - čudi se on - kao da ja nijesam i prije toga vidio grad.
Čem se čovjek ima diviti - gradu, ah!
-Pa zar nijesi vidio onu visoku Ajfelovu kulu,bog te ne ubio?
-Vidio sam, pa šta onda? Načinili ljudi, pa eto ti. Ljudi sve mogu da načine, samo kad
se zauzmu.
-Ih, kakav si brate, rođeni! Ti se nebi začudio da vidiš okean - korim ga ja.
-A šta ću se čuditi okeanu, bio sam ja i na njemu, kad sam putovao u Argentinu.
Stalno sam povraća u more, smučilo mi se od ljuljanja.
- Pa nijesi se divio onom prostranstvu neba i mora?
-Šta ću se opet tome čuditi? Ta nijesam lud. Voda ka voda , samo nije za piće , slana je.
Nije prošlo mnogo vremena od onoga dana, kad sam ja konačno kapitulirao pred našim
ravnodušnim Nikoletinom, a mi jednog dana dobismo zadatak da se ispod Grmeča
prebacimo pod Kozaru. Valjalo e prebacivati noću i to vrlo oprezno, naročito na onom
dijelu oko pruge i ceste gdje su bili gusti bunkeri i česte patrole.
-Šta misliš Nikoletina, hoćemo li proći bez boja? - pripitkujem ja i onako u mraku
pribijam se bliže uza nj. Došao mi čisto nekako drag, kao da mi je rod rođeni.
-Ako ne nabasamo na ustase ili na svapski tenk što čuva štreku, proći ćemo - mudro mi
odgovara Nikoletina i ravnodušno klima naprijed poput onoga konjčeta koje nosi teški
mitraljez.
-Može se desiti da nas i u zasjedi dočekaju; već se to meni dva-triput dešavalo -
čuje se opet
Nikola, a meni sve jeza ide uz noge i od svake obližnje živice čini mi se da je
švapska kolona.
...

...
A Nikoletina i dalje neumorno melje:
-Dočekaše nas jednom baš na ovom istom mjestu kud će mo noćas prolaziti, a mi.......
-Nikolica brate je li još daleko do tog mjesta?
-Ama, dijete da se ti nijes uplašio? - dosjeća se Nikoletina - nešto ti kao glas drkće.
Nijesi više onako veseo kao kad pričaš o onom tvom slonu.
-Nije , nije , što se imam plašiti, branim se ja.
-Ovo je u nas tako u familiji, drhti nam glas od noćne vlage.
-Vidi, vidi, još za to nijesam čuo - mrmlja Nikoletina, a u glasu mu opažam nešto kao laku
sijenku čuđenja. U samo svanuce stigli smo na prve padine Kozare. Danuo sam dušom
i s olakšanjem othuknuo, kao da sam s leđa bacio lokomotivu oklopnog voza.
Kad smo na jednoj zaravni stali da se rasipamo za odmor, odjednom smo među vojskom
spazili jednu sitnu pogrbljenu bakicu sa tankim štapom u ruci.
-Odaklen se ti, babo, stvori s vojskom, vrag stobom gloginje mlatio? - uzdrelji se na
nju Nikoletina.
-Mlatio s tobom zavrzlane! Vidi kujina sina! - naljuti se baba i podiže nanj svoj štap,
na što nađ Nidžo stade da se povlači na svim linijama.
-Eh, vidi bake, odmah se ljuti, a ja je ozbiljo pitam.
-Pa ona je našem bataljonu bila noćas vodič. Ona nas je onako vješto noćas provela
između samih bunkera - reče neko.
Nikoletina od čuda razvali usta kao bager..
-Ama, ne može biti!-Zar ona provela vojsku?
-Ona, ona sinko! - poučno mu dobaci baba.
Od velike iznenađenosti Nikoletina stade svoje čuđenje da izražava čak reakcionarnim
crkvenim uzvicima i znacima:
-Oh, Bože i sveta Petko, daj da i to čudo vidim svojim grešnim očima:bakica, nije veća od
pijevca, a vodi vojsku kroz bunkere i zasjede! - i stade da se krsti, a onda očima potraži
mene:
-Dođide ovamo, filozofe, da vidiš čudo neviđeno: bakica šaka jada, slabija od mačke, a
ne boji se njemačke sile i ordije.Ovo ti meni kaži, ovo je čudo, a tvoj slon - objesi
ga na šešir. ...

...
Pa od velikog ushićenja, Nikoletina zgrabi bakicu za ruke i poput perceta podiže je uvis.
-Ih, rođena našabajo!
-Juh-joj! - stade da vrišti baba - spusti me na zemlju, strašljiva sam.
-Kako strašljiva?! - zinu Nikola.
-Ama, kako se neću prestrašiti sinko, kad si me digo uvis čitava dva metra. Ja ti , moj sinko,
imam pravo zečije srce, pa kad prelazim preko mosta, ja od pusta straha ne smijem
pogledati dolje u potok, nego upola zažmirim da ne gledam propast očima...
A on, momčina, diže me pod oblake, ta crknuću od straha onako još u zraku.
-O, đavole , bog te ubio, jeste li sad ovo čuli ! - zabezeknu se Nidžo. - Straši se preko mosta
preći a ovavo vojsku vodi pored mitraljeza. Pa jeste li nas i noćas prevela preko mosta na
Gomionici, i to još po mraku.
-E , moj sinko, to sam ja noćas vodila našu rođenu vojsku, pa sam zaboravila i na most i na
mitraljeze. Drugo je to, a drugo je kad idem sama i po svom poslu. Ta ko će, moj sinko,
još i na most misliti, kad je za tobom čitav batalijun partizana.
-O, ljudi, ljudi, da sam juče umro, ne bi ovo čudo svojim očima vidio ! - zinuo Nikoletina, a
očiju ne skida s babe.
-Aha, nek si se , vala, i ti jednom začudio, pa sad ne želim umrijeti ! - zlurado mu dobacih ja.
-Odlazi ti, mudroslove - ukori me Nikola, pa onda podsmješljivo dodade: - Začudio sam se ja
još noćas zašto tvojoj familiji drkće glas od noćne vlage, osobito ovako kad su bunkeri blizu.
-I dok sam ja, posramljen, gledao kuda bi da strugnem, čuo sam zasobom Nikolin glas:
-On ti meni priča nekakva tobožnja čuda iz bijelog svijeta, a po našoj rođenoj zemlji evo ti
čuda na svakom koraku.....Eh, probaj mi samo još jednom pričati o slonu i o nekom tamo
okeanu !.....
Sklanjajući se od Nidže , nabasah opet na bakicu. Spremala se nazad, svojoj kući i brižno
se vajkala :
-Eh, ko će sad opet preko mosta ! Umrijeću od straha.