Tema: Branko Copic - Price, Pesme

-У школу идеш, ракова чорбо? - припитао је неразговорни митраљезац Ђурекан.
- Хајде, брате, хајде ! Камо лијепе среће да је мене некад имао ко послати.
-Дедер, ђаче, полиј стрицу Пери! - некако нарочито питомо јавио се Перо Ајван
заборављајући да упита како је ноћас спавао. Рањени Богданчић дошепао је из куће,
прислонио штап уз ограду бунара и намугнуо на дјечака. Ако те тамо буду тукли, а ти
подбаци ноге пода се , капу у шаке , па право к нама! И док је малишан зачуђено
гледао његову завијену ногу,млади бомбаш је додао: - Их, што су мене лемали
у школи !.... А видиш , ноћас ме ујела овца.....
Тако је , нарочитим и несвакодневним разговорима, почео за дјечака тај свечани и
узбудљиви дан, кад је кретао из чете у школу. Перо Ајван, заједно с двојицом-тројицом
савјетодаваца преправљао је од војничке торбице школску торбу. Зивкали су свки
час малог Радована и пробали да му нису предугачке упрте. С излизаних камених
плоча пред прагом, испруживши рањену ногу, посматрао их је бомбаш Богдановић
и довикивао им разне савјете.
-Широке упрте, широке, да не жуље дјечака....Ех, шта ће му кожне, та неће носити
муниције. Тмурни митраљезац издалека је зовнуо прстом дјечака, опасао га јаким
кожним ременом, по старој навици коњовоца цимао да ли је добро притегнут, а онда
му је тутнуо у шаку почађелу кесу са сувим крушкама.
-Ето, ракова чорбо! Да имам и нешто боље, дао бих ти.Ђокан је у малој тави пржио
"екстра" - месо, попудбину за новог ђака, крупни Тодор ћутке је опремао коња за
малог пуника (чета није хтјела ни да чује да мали Рдован иде пјешке, "као какво сироче")
а у собицу код болничарке Ђуке сваки час је неко завиривао пожурујући је да заврши
с рупицама и дугмадима на новосашивеним дјечаковим кошуљама.
-Ђуко, пожури, жива била, закасниће дијете.Тако је читава чета, некако отворено и с
лармом, неко прикривено и ћутке, учествовала у спремању "свога дјетета" у школу.
Чак су и у команди чете манули свакодневни посао, па су наређивали шта ће се од
намирница на товарити на дјечакова коња, паковали за њ, оловке, папир и бирали
добро ћебе.
...

-Тако, људи, нек се види да дјечак има некога свога . Срамота би било, да "Брката"
опреми дијете у свијет голо и распојасо.....
Пред сам залазак сунца Перо Ајван пољубио је дјечака и подигао га на коња.
-Е, па збогом синовче. Нек ти је са срећом.
Одозго с коња дјечак је одједном сагледао читаву Бркату чету, свих својих шесдесет
стричева. Стајали су у групама око коња и све суочи биле уперен у њ. Изненада и
нагло, свечано расположени малишан осјетио је да је то сад растанак и сузе су му
незадрживо грунуле на очи....Не разилазећи се, борци су још дуго гледали за малим
коњаником који је с пратиоцем замицао све даље преко грбаве и камените висоравни.
А кад је мала главица, њишући се, утонула у тамним гребенима, сви су одједном
осјетили да се старо и вољено гнијездо растура. Кроз први сутон у логору се осјетио
суров дах рата који никога и ништа не штеди дах студене вјетрометне немари која им
је отела и малог Радована.

-Оде мали! - нујно, више за себе, рече уозбиљени Перо Ајван и оборене главе дуго
се загледа у бомбу о свом појасу, као да се чуди одакле му сад ова необична ствар.
Уздишући и одхукујучи , жалећи се на сто невоља и болести, баба Тривуна опремала
је сваког јутра малог Радована у школу.
-Ајде, рођено бабино, и чувај се путем пашчета да те не би срело.... Не завируј у трње,
може те змија ујести....Пази се кад будеш прелазио поток.
Тако се ненавикнути малишан сваки дан спотицао о бабине брижне савјете, али чим
би замакао иза прве окуке, већ је маштао о својој остављеној чети, и заборављао
бабин скучени свијет пун скривених опасности. Око униформисаног дјечака у школисе,
првих дана, стварао утишан круг пун шапата, задивљених погледа и бојажљиве
радозналости.
...

...
-Ех, овај је дошао из Бркате чете...Их , да је мени онакав опасач, мајко божија!
Ненавикао на дружење с дјецом, Радован се у почетку осјећао врло неугодно и обично
се склањао гдјегод у страну боцкан радозналим погледима, све док се дјеца не
осмјелише и мало-помало стадоше му прилазити, запиткивати га, опипавати му каише
и ремена и завиривати у његов торбак.Онда се и њему развеза језик.Најволио је да им
прича о својој чети, о "бркама".
Шкрто и невјешто у почетку, а доцније све опширније и са све више жара, он је описивао
своју чету, њезине битке, оружје и познате јунаке. Из дана у дан, у његовим причањима,
чета је све више расла, њезина јунаштва постајала су све већа и невјероватнија, а у
наоружању су се појавили чак и топови који су испод Грмеча пуцали "усред сриједе
Бања Луке".
-А једанпут брко Ђурекан узе топ, па из њега у сред сриједе Бање Луке: дум! Одмах
стотину устаса паде мртво на земљу. Па је и дијете само вјеровало у своју необичну
причу И Брката чета, изгубљена далеко негдје у планинама, израстала је пред њим у
свемоћну и тајанствену силу пред којом нема препрека и којој је све на свијету могуће.
Ишла је јечакова чета из битке у битку, а нит је ко гинуо, нит је било глади, рана и других
невоља.
Свега једанпут стигло је од Пере Ајвана кратко писмо пуно крупних и квргавих слова и са
десетак потписа на крају. Упињући се да га прочита и разумије, мали је сузних очију,срицао
ријечи упућене "своме милом и рођеном дјетету Радовану Мијићу који књигу учи".
Поново је пред њим, за тренутак, синуло оно негдашње, мило и свакодневно лице Бркате
чете, којој је дјечак на бунару полијевао. Читао је мали, а није знао да старе чете у ствари
више нема да је остало свега двадесетак некдашњих стричева, а остали изгинули и да сад
у Другој крајишкој бригади маршира једна друкчија "Брката", голобрада, млада и сувоњава,
опаљена сунцем и вјетром и увијек распјевана. Гинули су и мијењали се људи, а чета је
остајала и даље, неуништива и свемоћна, нерањива и бесмртна, исто као у Радовановим
причама и маштањима......
...

...

Те зиме, док је на замагљеним бреговима тутњала и одлијегала четврта офанзива,
мали Радован, изгубљен у дугој и растрганој избјегличкој колони, ишао је према Грмеч.
планини. Гурајући се између говеда и претоварене кљусади, праћен устрајним кукањем
неуморне бабе Тривуне, он се, на кратким застанцима нагињао дјечаку поред себе
умотаном у црн шал и храбрио га, показујући на ону страну одакле се чула најснажнија
команда:
-Их, Ђурице, не бој се ништа. Чујеш ли, оно се туче моја "Брката"..... Уф, да само чујеш ,
кад брко Ђурекан запуца из митраљеза - земља се тресе.....
Охрабре, уморни и озебли Ђурица подизао је главу и за тренутак се испод чупава шала
указивало мало и насмијешено лице. Крупне добре очице с повјерењем су гледале у
Радована.
-А је ли "Брката" јача и од устаса , и од Шваба и од свију? -Од свију! - заштитнички је
изјављивао дјечак. Па су ,обојица утјешени, и даље гмизали у дугој колони, док је
канонада из магле постајала све јача и разговјетнија...... Узбуђени Радован тврдо је
вјеровао да је то тамо његова "Брката"( јер ко би други могао тако да грми! ) и са сваком
експлозијом гранате у њему је бурно скакало и поигравало његово поносито синовље срце.

БРАНКО ЋОПИЋ

МИТРАЉЕЗАЦ ГОЛУБИЈЕГ СРЦА

Једног јутра логором се пронесе необична вијест: стигла у чету принова,
једна болничарка.
-Ето ти га, ђаволе!-грахну Николетина као да се десила бог зна каква штета и незгода.
У чети настаде читава једна мала узбуна. Борци су сваки дан пролазили крај четне
канцеларије и викали кроз прозорчић.
--Јао наочите цуре , мајка ти пјевала!
Доручковало се у журби, с узбуђењем. Неки се одмах растрчаше по логору да
траже бритве, други су се крпили и мазали цокуле. Николетина је пријекорно рондао:
-Кад вас комесар гони да се остружете, ви ни мукајет, а сад вас једна цура диже
бутом на ноге. Е, јесте ми краснимомци.
Па ипак је и сам, пролазећи крај прозора, вирнуоа да се огледа и спазивши у стаклу
космату носату фигуру, скоро је пљунуо:
.Пхи, бас си ми слика!-С оваквом главом иде се у конопље страшити тице, а не пред
дјевојку.
Чак се и Николин комшија, скромни Јовица Јеж, бијаше некако измјенио. Стајао је
насред авлије, умивен и зачешљан, и зачуђено жмиркао као да је тога часа однекле
свисока пао на овај божји свијет.
-Ста је , Јовец? Жмиркаш ко сврака на југовину.
-Лијеп дан, брате,-ппротепа момак.
-Лијеп, лијеп, читавој чети у главу ударио!-наруга се николетина, а и сам никако да се
отресе свечано-узбудљивог расположења од кога му је читава околина дошла
измишљена и љепша него икад:
Кад комесар коначно изведе дјевојку па је представи борцима, читавој чети
застаде дах.

...

...
Била је то кршна и висока црнак, у пуној униформи, с револвером о појасу и с
торбицом преко рамена. Већ се знало да је родом из Бихаћа, да је прошла болнички
курс и провела мјесец дана у чети чувеног Милоша Балаћа.
-Их, какао је Балаћ укабулио да је даде из своје чете?-оте се неком. -За ово се гине
мој брате.
Дјевојка мирно, пријатељски, пређе очима по својим новим друговима, али се
затрављеном Николетини учини да их она, редом, покоси једним јединцатим рафалом.
Дохватила је и њега, некако преко средине груди и за тренутак-два пресјекла му дах.
Дедер, живи сад, ако можеш!
Кад је комесар уврсти у Николину десетину, момку се учини да није добро чуп, али
кад стасита дјевојка стаде у строј, баш поред њега, њему се одједном учини да је
тога трена напречац, слетио однеклен на земљуонај "срећнији и бољи живот" о коме
је комесар причао.
-Ето ти, па срећа и пада овако с неба, кад јој се најмање надаш.
-Богами, стаде цура уз митраљесца!- оте се Јовици Јежу и чисто му дође мило што
му је Николетина комшија и добар друг, па је на тај начин и он, у неку руку, одабран
и почаствован.
Истина, по својој старој навици , Николетина није могао а да не одгунђа што је дјевојка
увршћена баш у његову десетину.
-Таман да владика дође, они би потегли с њимпа код нас да овуда истреса своје буве
из мантије.
- Ти мислиш да свак има бува ко ти!-наруга се борац Танасије Буљ.
-Па дабоме да има, јели живо чељаде?
-И ова твоја?-намигну Танасије. Николетини букнуше образи као ватра.
-Марс тамо, гаде смрдљиви!
-Опипајдер ти имали коју буву!
...

...
Николетина скочи и размахну шаком, али се Танасије деси бржи, па натисну преко
авлије.Ту га Николетина достиже, скопа подасе и узе да га дави.
-Аха, хоћеш ли лајати казуј?!
-А, а, пусти...нецу, нећу!-крклајо је Танасије копрцајући се као јаре.
-Ланеш ли још једну, главе нема на теби.
Тога јутра, док је новакиња сједећи на дрвљанику, сређивала своју санитетску
торбицу однекле ђаво донесе Јовицу Јежа, па се и он наштрљи поред ње на дрва и
узе да пришива дугме на својој кошуљи. Пришивао га је на себи, под самим грлом,
кривећи главу и косећи очи, све док то дјевојка не спази, па му прискочи и сама се
прихвати да доврши његов започети посао.
Радила је брзо и окретно, док се Јовица био примирио и ухињио као прасе кад га
чешкају.
У томе блаженом положајуЈовицу први откри сам Николетина, па само зину и гласно
извали:
-Пази ти само зликовца, чему се он досјетио!
Мало касније, иза хамбара, Николетина је држао устрепталог Јовицу за прса и глуво
пријетио:
-А је ли ти Бранковићу, зар баш тако! Оно си се баш накастице понамјестио крај ње,
само да ти она помогне.
-Сапела ме данашња неђеља , ако јесам!-бранио се престрашени грешник.
Лажи ти неком другом. И то бас недјељу нашао да се прекрпља и догони. Кад то
виде остали, читава ће чета навалити код ње да се крпи.
-Неће, болан , што се бојиш.
-Хм, ко би рекао да си ти тако лукав и да ћеш таки лоповлук смислити-чудио се
Николетина.
-Нек те ја само још једнапут видим поред ње с иглом у руци, па си обрао зелен
бостан.
-Господа ми бога, овај ће читаву чету подавити због ове Бранке! - жалио се Јовица
Танасију Буљу.

...

...
-Није се са њим шалити, нека га ђаво носи.
Од Бранкина доласка Николетина се поче осјетно мијењати. Раније би му сваки
час излетјела крупна псовка или каква незграпна коњска упадица, а сад је стално
био на опрезу, па би се увијек на време прекинуо, у пола реченице. Сав гњев
искаљивао је на немушт начин витлајући песницом и тако страшно колутајући
очима, да је сироти Јовица често знао да уздахне:
-Гле, како се бечи, у сну се не снио!

Док је чета у колони по један, путовала куда на задатак, Николетина је стално
ослушкивао иза леђа Бранкин лаган корак. Одјекивало је то у њему као свечана
радосна недјељна тамбура, ширило му груди и напињало мишиће, па му се
чинило да је шири од Грмеча и да се мимоњ не би могла пробити ни противколска
граната да науди штићеници иза његових леђа.
Често би се тако, гдјегод на одморишту, засјењен само њему видљивим трепетом
непознатих предјела, одједном пренуо и у чуду запитао:
-Ма јесам ли ово ја, славу му његову?! Шта се ово самном ради?
Мјесец дана послије Бранкиног доласка, партизани подузеше напад на тврдокорно
усташко упориште Чараково. Било је то ушорено муслиманско село у плодној
долини, окружено брежуљцима начичканим бункерима и рововима, а камоли
да отворе пут за долину.
...

...
Николетину скоро одсјекоше у једној вртачи између два бункера тако да се , све
четвероношке извукао из шкрипца, тек пошто се било сасвим одјутрило.
-Ух, славу му , баш ми угријаше леђа! - одуши он пошто се докопа прве веће
шикаре која се ветивала са шумама на партизанској страни.
Пробијао се опрезно кроз густиш с празним пушкомитраљезом о рамену, свуд
око њега непријатна пустошна тишина. Нигдје никог. И посљедни партизан бијаше
давно одступио и изгубио се кроза шуму.
Кад је већ стигао на ивицу букове шуме, престрашено се лецну од нечијег тихог
узвика: -Никола!
Поновљен позив опет га штрецну као фијук зрна из скривене засједе. Тек тада
смотри подно једне нагнуте лијеске познат лик и зачушено узвикну:
-Другарице Бранка!
Ни у овој изузетној ситуацији није мога а да је ,са стидљивим поштовањем, не
ослови са "другарицом". У овој забитој пустињи и дивљини, на пушкомет од
непријатељских ровова, она је још увијек зрачила питомом љепотом једног свијета
који те гледа с друге обале прозрачног и срећног љетњега сна.
Дјевојка је, приликом одступања,била рањена у ногу, али како нико од наших
није био у близини, она је и сама покушавала да се превије и заустави крв.
Тако је још више заостала иза јединице.
...

...
Помажући се штапом неко је вријеме шепала и гурала се кроз шикару, док
најзад није клонула под овом лијеском не би ли се колико-толико одморила и
повратила снагу.
Обрадована Николиним присуством, она чак покуша и да се осмјехне.
-Добро је што си наишао,превићеш ми рану.
-Слабо сам ја томе вјешт-прошишта Николетина кроз осушено грло, а све му
се кроз устреперену омаглицу чини да ће дјевојка одједном исчезнути као
варљиво привиђење.
-Ја ћу ти већ показати. Дај , имаш ли нож, да ми још више раскројиш панталоне.
Николетина извади из ђепа нож коричњак и у неприлици погледа у дјевојчину ногу.
-Распарај све до кука, али само по шаву да се послије може сашити.
Сав у зноју, дрхтавих руку, Николетина поче да пара ногавицу повише завоја.
Под прстима му сину огољено бедро, обло и бијело. он застаде са срцем у
самом грлу.
-Још, још , до самох кука.

Момак убриса зној па настави да пара, још опрезније и пипавије, све док се
испод ножа не указа руб свилене плавичасте материје која је обухватала и
стезала једру дјевојчину ногу. Он стукну и сав порумење као да се дјевојка
пред њим одједном показала гола -голцата.
-Ево , готово је! - промуца закрећући поглед у страну.
По дјевојчиним упутама превијао је и стезао бедро већ искрвављеним
завојем само у пола свјестан онога што ради. Оред њим, сад јаче, сад слабије
бљеснуо би крајичак свиле да га још више ошамути и збуни. Кад је већ било
готово, одахнуп је и уморно се опустио као да су то њега самога превијали од
некакве чудне ране због које му се замаглио читав свијет пред очима.
-Све сам слутила да ћеш баш ти однекуд наићи - прену га сасвим из близине
Бранкин глас.
...