Tema: Luka Lukijan Musicki

Korišćenje srpskog narodnog jezika u delima visokoga stila značilo je da Mušicki uzima da je taj jezik
ravnopravan u književnosti slavjanskom, dakle crkvenom jeziku. Mušicki tada šalje Vuku i Kopitaru u Beč
na pregled i štampanje svoje ode, iznosi svoje nazore o gramatici. Mušicki je u svojim odama, pismima i
epigramima često diskutovao pitanja vezana za Vukov rad, dao mu je nacrte za pismena ć i đ i Vuk ih je
usvojio, usvajajući na taj način ona ista pismena za ove glasove koja su i pre Mušickog bila u opticaju
u srpskoj monaškoj sredini, na primer kod Venclovića. Godine 1821. dao je lirsko-didaktičku pesmu Glas
arfe šišatovačke, koja je izazvala talas odziva u stihu. "Odzivi arfi šišatovačkoj" punili su stranice
srpskih glasila dvadesetih godina XIX veka i stvorili Mušickome ugled najistaknutijeg srpskog pesnika.
On se tako našao na čelu škole srpskog klasicizma, na čelu druge generacije srpskih klasicista, i to u
času kada je srpski klasicizam dostizao vrhunac popularnosti. Razlozi ovakvog ugleda bili su zasnovani
na mnogim pesničkim osobenostima dela Lukijana Mušickog. On je bio formalno najraznovrsniji pesnik
srpskog klasicizma; žanrovski on je takođe bio jedan od najsvestranijih i negovao je pesničke vrste od
ode i elegije do ekloge, epistole, epigrama, epitafa, epigrafa. Tematski njegovo pesništvo predstavlja
veoma lepo misaona poezija, koja postavlja pitanja nastanka sveta i čoveka u njemu, pesnički pejsaž i
njegovi opisi prirode daće pečat klasicizmu druge generacije, on neguje rodoljubivu liriku veoma kritički
nastrojenu. Ona se upravo ovom skeptičnom notom razlikuje od rodoljublja romantičara, koje često naivnije
zvuči od gorkog rodoljuba Lukijana Mušickog ili kasnije Sterije.

Po naredbi Stratimirovića 1823. godine izvršena je revizija čitave istrage nad Mušickim,
dugovi su sa njega preneti na manastir i Mušicki je određen za administratora upražnjene
gornjokarlovačke dijeceze u Hrvatskoj i on januara 1824. odlazi u Plaški, u vladičansku
rezidenciju. U Plaškom Mušicki je radio kao i u Šišatovcu: daje se na podizanje
zapuštenog manastirskog imanja, osniva srpsku centralnu školu, izdržava o svom trošku
četrdeset učenika, i utemeljuje dvogodišnje učilište za sveštenike.

Bio je izuzetno popularan u periodu između 1820. i 1840. godine, a njegov "Glas arfe
šišatovačke" naišao je na više odjeka no i jedan srpski pesnički proizvod pre njega.
Veliki Kopitar ga je nazivao "Srpskim Horacijem" a Šafarik "knezom srpskih pesnika".
Za Njegoša on je "genije roda", a za Đuru Daničića je "otac novije srpske književnosti".

Grob mu je u Karlovcu. Na mramoru s prednje strane piše "pravoslavnom Episkopu Slavnom
srpskom pjesniku Lukijanu Mušickom diže spomenik priznanje srpskog naroda".

Sa zadnje strane je napisano: "rođen u Temerinu g. 1777. Episkop od godine 1828.
do god. 1837. Upokojio se dne 15. marta 1837. god.". Smrt Mušickog imala je snažan
odjek. Njegoš je pevao povodom smrti Mušickoga:

Hram se srpskih Muzah razruši na vjeki,
Uvjehnuše vjenci pastira i pjevca;
Pade stupac, snažni otečeske crkve,
Katedra je pusta, a lira prebjena,
Mušickoga nema, načalnika kina!

U senci novih književnih naraštaja koji su prihvatili romantizam sudilo se veoma strogo
o Mušickom i njegovoj školi. O stotodišnjici smrti Vasa Stajić je 1938. godine sastavio
jedan izbor pesama Lukijana Mušickog i to je jedina knjiga u kojoj savremeni čitalac
može da se šire obavesti o književnom naporu negdašnjeg "kneza srpskih pesnika".

LUKIJAN MUŠICKI


Rođen kao Luka Emušicki —, bio je jedan od najučenijih Srba svoga doba i odličan predstavnik
srpske inteligencije u Vojvodini. (1) Stekao je klasično obrazovanje, ne preterano ozbiljno
ali vrlo visoko za sredinu u kojoj je živeo.- Poznavao je, pored srpskog i slavjanskog, još
osam jezika. Zamonašio se i radio prvo kao profesor u Karlovcima, napredujući postepeno do
položaja arhimandrita u manastiru Šišatovac. Zbog svog odnosa prema "narodnom prosvješteniju"
i rđavog upravljanja (nikad nije bio pažljiv s novcem i zapadao je u dugove), imao je
neprilika sa mitropolitom Stratimirovićem, i na kraju je smenjen. Kasnije je dogurao sve do
položaja administratora Eparhije gornjokarlovačke a nedugo zatim hirotonisan je i za episkopa
u Plaškom. U jednom trenutku predložen je i za mitropolita.—

Bio je vrlo uvažen među savremenicima, mada ne uvek omiljen zbog svoje komplikovane naravi.
Sa prevagom romantizma i Vukove reforme postepeno je tonuo u zaborav, a slavu nacionalnog
barda preuzeo mu je Đura Daničić.