Tema: Sreten Bozic

Sreten Božić

(Gornja Trešnjevica, 1932)

"Stevana Božića iz Gornje Trešnjice kod Aranđelovca australijski starosedeoci prozvali su 'glasnikom iz sveta snova' ili na aboridžinskom – B. Vongar. Naš zemljak, jedan od najznačajnijih antropologa današnjice, u svom čuvenom romanu 'Raki', dovodi u sudbinsku vezu srpski i aboridžinski narod, čije su istorije uhvaćene između 'danka u krvi' i 'konačnog rešenja'."

* * *

Sreten Božić - Vongar, ustralijski pisac, srpskog porekla, objašnjava svoju vezu sa Aboridžanima:

"To je došlo po liniji nekog mog duhovnog afiniteta. Oni žive već nekih 40000 godina na australijskom kontinentu. Došli su iz drevnih, mitskih vremena, a ja iz moje Trešnjevice, desetine hiljada kilometara udaljene od njihovih naseobina. Pa ipak osetio sam bliskost sa tim ljudima, gotovo duhovnu srodnost. Premošćeni su daleki, gotovo neshvatljivi geografski prostori, različite civilizacije, hiljade godina drukčijeg života plemena i naroda kojima smo pripadali da bi u nekim duhovnim segmentima naših života ostalo sve isto — zajedničko izvorno i iskonsko ljudsko. A zatim — njihova sudbina. Njihov duhovni razvoj je trajao dugo pre nego što je bio nasilno prekinut. Desio se, u stvari, susret dve daleke civilizacije na različitim stupnjevima razvoja. Inferiorna je bila ona skupina koja je tehnološki bila još nerazvijena, a ne etički. Pobedu je odneo onaj koji je imao moć, a ne onaj koji je imao pravo. Sukob je bio surov, kao i uvek u takvim situacijama u istoriji, a obračun nemilosrdan. Hteo sam da sačuvam nešto od tog poetskog i mitskog u njima, jer sam znao da to nestaje..."

(Zabeležio — M. R.)

DVE POVESTI I JEDNA PRIČA
Uvod u delo B. Vongara

Potpuno sam uveren da će srpsku književnost početka XXI veka obeležiti povratak B. Vongara. Razlog je jednostavan: nema ni jednog živog pisca koji je neposrednije izrastao iz vekovnog srpskog književnog nasleđa, ni jednog koji je to nasleđe uspešnije sublimirao u potpuni sklad etike i estetike, ni jednog koji se odlučnije založio za stvar slobode. Čak i ako bismo sve ovo stavili u zagrade, Vongar i bez sumnje ostao najplemenitiji lik u srpskom književnom panteonu.

Njegovo delo poslednje je utočište onima koji su se razočarali u srpsku književnost posle Andrića, Crnjanskog i Selimovića, jer pisci koji su došli više nisu znali da zidaju mostove, već samo da više ili manje vešto mešaju amorfni malter reči. Oni zapravo i ne slute u čemu je poziv pisca. Stoga povratak B. Vongara u okrilje srpske književnosti smatram njenim prvim zadatkom u ovom veku. Sa uverenjem da akademska zajednica treba da stekne svest o piscu koji je iz Srbije prognan sredinom prošlog veka, predložio sam Vongara za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu. To me je vodilo i da u okviru Centra SANU za naučna istraživanja i Univerziteta u Kragujevcu osmislim godišnji ciklus predavanja Dva života i veliko delo B. Vongara. Posle toga pristupio sam priređivanju Izabranih dela ovog pisca koja će se pojavljivati ove i naredne godine, dok je u ovom broju Koraka pred čitaocima priređen izbor koji se može smatrati uvodom u Vongarovo delo, jer pruža sliku o mnogostrukosti njegovog rada. I do sada su na srpski jezik bili prevođeni pojedini Vongarovi spisi, ali bez jasne svesti o njihovom značaju i mestu u srpskoj književnosti.

Sreten Božić alias B. Wongar (pod ovim imenom objavljuje svoje knjige) savremeni je srpski pisac koji je svetsku slavu stekao pišući u Australiji o životu i stradanju starosedelaca australijskog kontinenta. Njegova dela se čitaju širom sveta prevedena na engleski, nemački, francuski, španski, ruski, holandski, japanski, kineski jezik... Na srpski jezik prevedeni su Put u Balugu i Babaru (Naroda knjiga, 1983) Cvet u pustinji (Prosveta, Niš, 2004), Poslednji čopor dingosa (Matica iseljenika Srbije, Beograd, 2004). Ime Wongar (na jeziku australijskih starosedelaca znači "duh snova") dali su mu Aboridžini, kao iskrenom prijatelju i borcu protiv njihovog vekovnog kulturnog ponižavanja i fizičkog istrebljenja.

Rođen je 1932. kao Sreten Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Učio je pekarski zanat u Aranđelovcu i Novom Sadu. Sredinom pedesetih član je kluba "Đuro Salaj" u Beogradu koji okuplja pisce radnike. Objavljuje stihove u Mladoj kulturi i Novom vesniku. Kraće vreme je novinar u Titovom Užicu i Svetozarevu. Zbog slobodoumnog pisanja i odanosti srpskoj tradicionalnoj kulturi zabranjeno mu je da radi kao novinar u Srbiji, i 1958. odlazi u Pariz gde upoznaje Sartra i Simon de Bovoar i sarađuje u njihovom časopisu Les Temps Modernes. U Australiju se seli 1960. gde mu, slučajno, život u pustinji spasava Aboridžin. Taj događaj je trenutak buđenja za Vongara kome se otvara svet starosedelaca koji engleska imperijalna kultura vekovima potiskuje i proglašava ništavnim. Uprkos represiji australijskih vlasti on se uporno upoznaje sa životom i kulturom domorodaca, shvata dubinu patnje tog naroda i počinje da piše o njemu objavljujući prozna, poetska i antropološka dela na engleskom jeziku. To su Aboridžinski mitovi (1972); zbirke priča: Grešnici, Priče iz Vijetnama (1972), Put u Bralgu (1978), Babaru (1982), Marngit (1992), Poslednji čopor dingosa (1993); zbirka pesama Bilma (1984); romani: Pratioci (1975), Materica (1983); Nuklearna trilogija koju čine romani Karan (1985), Gabo, Đara (1987) i Raki (1994); autobiografska knjiga Leglo dingosa; drame Kamen u mom džepu (1973), Selo Balang (1973)...

Vongarova dela nisu puki opis života australijskih Aboridžina, već neopozivi glas protiv njihovog svirepog pogroma, zalaganje za priznavanje njihove kulturne posebnosti i značaja njihovog istorijskog nasleđa. U tome je nailazio na duboko nerazumevanje i otpor bele Australije, tako da su upravo stoga njegove knjige prvo objavljivane u Americi i Evropi, Dalekom istoku, a tek potom i u Australiji, jer su duboko uznemiravale društvenu savest.

Njegova dela su u Australiji zabranjivana, knjige zaplenjivane, napadan je da njegova svedočanstva nisu podobna i nije mu bilo dozvoljeno da ostane u severnoj Australiji gde žive starosedeoci, već je morao da se iseli na jug, u Melburn gde i danas živi. Na svojoj koži jasno je mogao da oseti da nesloboda jednako rado oblači i komunističko i liberalno ruho, s obzirom da je i Jugoslaviji i Australiji progonjen iz istih razloga.

Ipak, kada je njegovo delo postalo poznato i priznato u svetu — dobio je, 1997, najveću australijsku državnu književnu nagradu "Emeritus". Ali na dodeli je bio samo on, njegova supruga i čovek koji uručuje nagrade. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, a iako je dobitnik "Emeritusa" do tada postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu, on nije predložen, jer je poslovnik o dodeli nagrade preko noći izmenjen. Uprkos svemu, njegovi romani ne samo da se prevode u svetu već su neki od njih postali deo lektire australijskih škola.

Osnovna tema njegovog dela jeste sukob dve kulture, bolje rečeno dva sveta koja imaju potpuno različite poglede na život i svet. S jedne strane je imperijalna kultura belih ljudi, koja svoje vreme broji od 0, a s druge preko 40.000 godina nenasilne kulture australijskih starosedelaca. Dok potonja u svom rečniku nije ni imala reč za rat da bi se suprotstavila belim osvajačima, a nije ni nije imala motiva da eksploatiše prirodu jer je smatrala da je ljudski život dovoljno dobar po sebi i da ga ne treba poboljšavati da se ne bi prizvale sile uništenja — prva je nadmeno gledala na starosedeoce kao na poluljude s kojima se može postupati bez moralnih obzira. Naravno, to nije bilo ništa novo, jer je bela kultura isto tako postupala sa urođenicima Polinezije, Afrike, obe Amerike. U tom pogledu Vongarovo delo jako podseća na spise Bartolomea de las Kasasa koji je otkrio sav užas razaranja južnoameričkih kultura i bezumnog uništenja domorodaca. I De Las Kasasu i Vongaru svakako je trebalo mnogo moralne snage, vere i hrabrosti da se odvaže da strgnu veo sa užasa koji su počinjeni u ime napretka. Ništa nas zaista nije toliko odvelo natrag koliko bezobzirna žudnja za napretkom, koja je samo ideološki prikrivala nezajažljivu pohlepu i volju za moć. Ophrvani prividima, zapravo i ne znamo koliko smo se vratili sve žureći napred. Vongarov značaj leži u tome što nam pomaže da uvidimo dubinu pada skrivenu u usponu savremene civilizacije.

Sukob dve kulture veoma je očit u romanu Karan u kome se govori kako belci skeniraju obredne tetovaže crnaca da bi ih pohranili u muzej multikulturalizma, dok se tela na kojima se crteži nalaze, trunu i raspadaju od bolesti koje niko ne leči. To svedoči o dvoličnosti, praznini i neznanju belih kolonizatora. U jednom od svojih dela Vongar pripoveda kako je kengur dobio ime. Ali to nije neki od drevnih kosmogonijskih mitova, već prava moderna komedija zabuna. Kada je video čudnu životinju jedan od prvih belih useljenika pitao je Aboridžina kako se ona zove. "Kengur", odgovorio je on, što znači "ne znam". Tako je kengur dobio ime, da bi postao simbol arogancije neznanja i vekovnog nesporazuma dva sveta, bele i tradicionalne kulture.

Od svih današnjih pisaca Vongar se najviše približio Aboridžinima. Do kraja se uklopio u njihovu zajednicu jer je bio kadar da uoči njenu vrednost, kao što je u Srbiji mogao da sagleda svu mahnitost retorike napretka. Ne pristajući na prisilni marš modernizacije, on je iz svoje zemlje poneo osećanje vrednosti tradicije, uvažavanje sklada sa prirodom i otpor nasilju, bilo kakvom ideologijom da se opravdava. I to što je poneo zasejao je u Australiji i nije mu bilo teško da prepozna istu nadmenu bezočnost na delu, niti se ustezao da uprkos snažnim pritiscima i pretnjama zločine koji su vekovima činjeni nad australijskim starosedeocima nazove pravim imenom. Čak i kada su objavljivana u Australiji njegova dela su skraćivana jer je bilo jako teško suočiti se s onim što otkrivaju. Vongar se sasvim stavio na stranu istine, razotkrivajući načine na koje su zajednica starosedelaca i njena kultura bili izloženi podmuklom odnarođavanju i istrebljavanju. On je u pravom smislu postao ne samo savest australijskog društva, već i jedan od najsnažnijih globalnih glasova protiv društvene represije koja se izvodi u ime ideologija progresa. Kada je reč o progresu, on danas proždire samog sebe.

U sve većoj meri, uočava antropolog Klod Levi Stros, napredak nauke i tehnologije, uključujući i dostignuća medicine — blagodet za pojedince, propast za vrstu — kao svoj glavni cilj, što se često ističe kao izgovor, ima sanaciju štetnih posledica prethodnih inovacija. A kada se to postigne, uslediće nove zlosrećne posledice, koje će tražiti nove spasonosne inovacije. Izmešteni iz sopstvene kulture, lišeni vrednosti koje smo tako dugo negovali — čistoće vode i vazduha, draži prirode, raznolikosti biljaka i životinja — verovatno smo svi već postali Aboridžini. Osvajači od samih sebe prave ono što su nekada napravili od njih.

Vongar pred sobom vidi ovu celinu stvari. Zato nije oklevao da digne glas i protiv apsurdnog bombardovanja Srbije. Svi koji su čitali njegov roman Raki (Konopac), objavljen kao poslednji u nizu Nuklearne tetralogije (1997), osetili su koliko duboko saoseća sa onima koji su se neposredno suočili sa užasom tehnološkog progresa i ponorom moralnog regresa. Raki prati sudbinu čoveka koji se vraća u rodnu Srbiju, vodeći aboridžinsko dete koje spasava od pogroma. Ali, u Srbiji počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Aboridžin se posle nekoliko godina vraća u Australiju i kreće u potragu za svojim korenima, jer ga je srpski seljak naučio zašto treba da pred poplavom obećanja bolje budućnosti sačuva tradiciju svog naroda i osposobio ga kako da je očuva. On se vraća u rodni kraj, u kome se i dalje odvijaju nuklearne probe koje seju maligne bolesti — tako da se roman završava tragično. Tako na neki način roman priziva i Vongarovu ličnu istoriju, jer je zbog posledica korišćenja aboridžinske zemlje za atomske probe izgubio ženu i decu, koji su pripadali aboridžinskoj zajednici.

Vodeći tako radnju svog romana, Vongar uspeva da pređe preko površnih razlika prosvećenih i neprosvećenih kultura, koje su uvek predstavlja prolog zločina koji su počinjeni na svim kontinentima. Ovaj po mnogo čemu proživljeni roman uporedo obrađuje sudbinu Srba i Aboridžina, uzdižući tako ukrštaj dve istorije do sve-opšte metafore. Vongar je svakako prvi koji je u australijskim domorocima i njihovoj sudbini prepoznao Srbe i nije se ustezao da to kaže, gradeći tako veliko i dalekosežno globalno poređenje između dva toliko udaljena naroda čije istorijske sudbine bivaju jasno povezane posle čitanja ovog romana.

Vongaru, za razliku od belih Australijanaca, nije bilo teško da shvati šta se događa domorocima, jer sve to za njega bilo deja vu, nešto što je video u Srbiji iz koje je pobegao da bi se sa istim i većim užasom susreo na drugom kraju sveta. On je već bio pripremljen da razume istoriju domorodaca kroz srpsko tradicionalno, usmeno stvaralaštvo koje se vekovima prenosilo s kolena na koleno. Turska represija i vekovno osmansko divljanje nisu nešto bitno različiti od engleskog. Cilj je bio isti — istrebljenje i bezuslovno podjarmljivanje. Upravo to sećanje na srpsku istoriju primoralo je Vongara da ne oćuti nego da digne glas, da krikne i da biblijski zavapi u pustinji protiv uništenja čovečnosti, slobode, prirode i svega onogštoživotu daje smisao. Taj pobunjeni, srpski deo u njemu dao mu je snagu i moć da se uspravi i pruži ruku Aboridžinima.

Nije zaista bilo teško shvatiti upozorenje koje je Vongar u ovom delu izneo: niko ko ne živi u vladajućoj slici sveta nema pravo na život. Pretvaranje sveta u sliku, zatiranje života koji je uhvaćen u utvarnim projekcijama zlokobne zemlje čuda, ono je na šta tradicionalne zajednice, po svojoj prirodi, ne mogu da pristaju. Milenijumska odanost tradicionalnom znanju je nit koja povezuje australijske Aboridžine, na čijoj zemlji su decenijama vršene atomske probe, i srpski narod koji je primio sličnu količinu osiromašenog uranijuma i koji dobro zna da je vekovima pokusni kunić u ogledima koje izvode nedoučeni i nadobudni, gordi i bezobzirni mađioničari društvenog pakla. Svet koji se zasniva na profitu i materijalnim bezvrednostima prirodno otuda ima otpor prema Aboridžinima koje prikazuje kao manje vredne ili manje razvijene, jer ne žele da se utope u savremeni tehnologizovani svet i da kulturu svog života zamene za kult ulepšane slike sveta i njenih odraza.

Čudo se sastoji u tome što su, iako svedeni na dvadeseti, pedeseti ili stoti deo svoje populacije, Aboridžini uspeli da iznova stvore vitalna društva i čak, moglo bi se reći, da ponovo izmisle same uslove za njihovo postojanje. Naime, ma koliko bila osetljiva, njihova društva se odlikuju stabilnošću. Namerno ili ne, uočava Levi Stros, bračna pravila i određene prakse koje utiču na potomstvo i podizanje dece, koje bismo mi nazvali praznovernim, imaju za posledicu održavanje populacije na nivou ispod kojeg bi joj pretio nestanak i iznad onog na kojem bi mudrost nalagala da se grupa pocepa. Drugo, ta društva su ekološki stabilna, što je posledica filozofije prirode koja ljudsku eksploataciju životinja i biljaka podređuje savezu sklopljenom s natprirodnim silama.

Prema tome, u Aboridžinima čiji spoljašnji, materijalni vid života može da zbuni, ne možemo gledati samo neki arhaični, preživeli načina postojanja koji se čudesno očuvao tokom milenijuma — već poslednje pokušaje bekstva od posledica kataklizme koju je njihovim precima doneo kolonijalni jaram. Zamislite, poziva nas Levi Stros, samo u odgovarajućoj srazmeri, raštrkane grupe preživelih posle atomskog holokausta planetarnih razmera ili posle udara meteorita, kao što je bio onaj koji je, kako kažu, izazvao nestanak dinosaura. U toj srazmeri dobićete tačnu sliku onoga što se desilo urođeničkim zajednicama i onoga što bi se u sličnim okolnostima desilo nama.

Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije koju kolonijalna teorija smatra primitivnom), Vongar je do kraja povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima svih ostalih 'nekulturnih' i 'manje kulturnih' naroda, čije se istrebljenje i porobljavanje tokom istorije tumačilo kao napredak i slava 'Doba otkrića'. Nije otuda teško shvatiti bliskost iskustva onih naroda koje je imperijalna kultura videla kao niže oblike istorijske 'evolucije'.

I Srbi, i Aboridžini, i beli Australijanci koji to još ne shvataju, i ceo svet imali su sreću da je Sreten Božić postao B. Vongar i da se sa dna društvene lestvice vinuo ka vrhovima savremene književnosti. Ono što je on učinio može da uradi samo onaj ko je posle smrti uspeo da se rodi. Njegov zadatak bio je teži nego što ga je imala većina pisaca današnjice. Ponovo rođen, uprkos kulturi koja je sejala atomsko seme, sam naspram svih, on je prizvao ceo narod koji je kroz njega dobio priliku da iskaže svoj pogled na svet i svoju verziju istorije. Uspeo je u tome, da bi još jednom pokazao koliko je reč moćna, najmoćnija od svega i koliko je slobodni i odlučni pojedinac snažniji od svakog nasilja. Pokazao je šta znači — biti Pisac.

Ne treba da nas zbunjuje što Vongar piše na engleskom, jer je očito da sve vreme misli na srpskom. On je srpski pisac koji neposredno nastavlja veliku srpsku tradicionalnu misao čijoj se etici i estetici toliko divio, dižući je iznad antičke Grčke, pesnik i filozof Laza Kostić. Iako proterana iz srpskog književnog prostora, nekada krutim komunizmom, a danas ljigavim neoliberalizmom, ova misao se u delu B. Vongara rodila još jača i snažnija nego ikada. Njemu nije smetalo što je prvu knjigu pročitao sa dvadesetak godina jer je samo pet godina kasnije, nadahnut usmenim predanjem, već počeo da piše. I niko posle toga — ni srpski komunisti ni australijski liberali — nije više mogao da zaustavi to pisanje. To je izvor koji ne može da presuši, već nosi istinu postojanja i daje nam u vremenu androida priliku da shvatimo šta znači biti čovek. Upravo je iznad tog izvora Vongar sazidao most koji spaja dva kraja sveta, a dve povesti stapa u jednu priču.

Aleksandar Petrović | Koraci Časopis za književnost, umetnost i kulturu

NEPOZNATI HEROJ DANAŠNJICE — PRIČA O BELOM ABORIDŽINU

Da li neko zna ko je Sreten Božić? Međutim, ukoliko posetite Australiju i kažete Bo Wongar, poznavaoci tamošnjih političkih i kulturnih zbivanja će vam sigurno ispričati priču o velikom borcu, novinaru, piscu i Srbinu Sretenu Božiću, za koga su mnogi mislili da je Aboridžin, sve dok se njegova fotografija nije pojavila u javnosti. Magazin ReStart prenosi istinitu priču o Belom Aboridžinu, Sretenu Božiću, nesuđenom nobelovcu, koga su čuveni Sartr i Simon de Bovoar podržavali da piše o životu Aboridžina, njihovim problemima i bili veliki poštovaoci njegovog dela.

Bo Vongar živi u Melburnu, a rođen je 1932. godine na Bukulji, u Trešnjevici kod Aranđelovca. Imao je teško detinjstvo za vreme rata. Završio je samo četvororazrednu osnovnu školu u rodnom selu. Sreten je emigrirao 1958. prvo u Italiju, a potom Francusku. U Parizu provodi dve godine i upoznaje se sa krugom okupljenim oko Muzeja čoveka, sa Sartrom i Simon de Bovoar, gde prati neposredno rasprave o antropološkim i etnološkim problemima.

Godine 1960. stiže u Australiju. U Australiji radi različite poslove, između ostalog, bio je i istraživač i kopač zlata, građevinski radnik i rudar u rudniku uranijuma, zajedno sa Aboridžinima. Stigao je u Kimberley(Alice Springs, Darnjin, Mandora) na kamili preko Tanami pustinje. Umalo nije umro u pustinji ali ga spašava jedan Aboridžin po imenu Warlpiri man.

Susreće se sa Aboridžinima i biva primljen u njihovu sredinu, upoznaje ih i otkriva jedan nov i potpuno drugačiji svet koji živi u najdubljem skladu sa prirodom. Živeo je oko deset godina sa plemenima Aboridžina u Sredmjoj i Severnoj Australiji. Inspirisan njihovim životom piše, pod književnim pseudonimom B. Vongar, izvedenim od imena koje su mu dali Aboridžini (Wongar znači — donosilac poruke). Autor je desetak knjiga o Aboridžinima sa milionskim tiražima, od kojih su najpopularnije Karan, Njalg i Raki.

Objavio je ukupno 14 knjiga, romana, kratkih priča i pesama, od kojih su, uz Njegove antropološke studije, najpoznatiji romani — Walg (Materica), Grešnici — priče iz Vijetnama, Raki (Konopac za vešaNje), zbirka kratkih pripovedaka The Track to Bralgu (Pruga za Bralgu), zbirka poezije Bilma i druge.

Čuveni Sartr je 1977. objavio nekoliko njegovih kratkih priča u književnom časopisu "Les Temps Modernes", visoko ih ocenjujući, a zatim i Simon de Bovoar je nastavila da se interesuje za njegovu literaturu, a njegova antropološka dela se izučavaju i na univerzitetima.

Piše na engleskom jeziku i uglavnom objavljuje u SAD, a prevođen je na mnoge jezike. Njegova knjiga Pruga za Bralgu — Babaru, prevedena na srpski jezik, izašla je 1983. u izdanju Narodne knjige, Beograd. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989. godine.

Sretenova "Nuklearna trilogija", štampana u celom svetu, otkriva javnosti posledice od britanskih nuklearnih eksperimenata u Australiji na zajednicu Aboridžana (kao dodatak ovoj trilogiji).

Sreten je oženio Aboridžinku Djumala i dobio sa njom dvoje dece. Ženu i decu iznenada gubi jednog dana kada dolaze kod njega dvoje siledžija-agenta sa naredbom da podigne sav svoj novac iz banke i krene sa njima. Odveli su ga na aerodrom i spakovali u avion koji je odleteo van zemlje.

Kada se vratio u Australiju nije više mogao da pronađe ženu i decu, poslednje što je o njima čuo bilo je da su stradali u ciklonu Tracy. Danas živi sa drugom suprugom Lindom u Melburnu u predgrađu Sant Kilda, Australija. Veliku pažnju posvećuje svojim psima, australijske rase dingo.

Za Sretena se do 1991. godine mislilo da je Aboridžin, dok nije početkom rata u bivšoj Jugoslaviji obnarodovao da je Srbin. U jednom od svojih brojnih intervjua Sreten kaže da je skupljao priče u Aboridžinskom narodu kao što je to nekada radio Vuk Karadžić u srpskom narodu.

Iz Sretenovog nomadskog života sa Aboridžinima, prema čijoj je civilizaciji (razumevanju prirode, harmoničnom i miroljubivom načinu života, mitologiji, umetnosti) osećao duboko divljenje, proizašla su brojna dela: pesme, drame, kratke priče, i "Nuklearni ciklus" koji sačinjavaju četiri romana, od kojih je Raki (1994, 1997) poslednji.

Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života (kulturne i duhovne tradicije tako oprečne eksploatatorskoj kolonijalnoj "etici" anglosaksonske civilizacije) Sreten je shvatio i povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima i svih ostalih osvajanih naroda, čije se istrebljenje tokom istorije tumačilo kao progres i napredak.

Roman Raki je duboko doživljena epifanija o vezi koja postoji između stradanja koje je u svojoj istoriji doživljavao narod na Balkanu, i stradanja kojima su izloženi Aboridžini u Australiji. U Sretenovom radu je osuda genocidnosti i varvarizma, takozvane civilizacije, koji prate progres Zapada kroz Severnu i Južnu Ameriku, Južnu Afriku, i drugde. Danas arhetipska kritika i novi istoricizam upotpunjavaju razumevanje Vongarovih izvanrednih ostvarenja.

Dokumenta i slike, demonizovanog aktiviste B. Wongar-a, iz rudnika uranijuma i nuklearnih proba, koje su ugrozile život Aboridžina na Njihovoj zemlji, posle višegodišnje borbe, stigli su do australijskog parlamenta i šokirali javnost.

Sreten Božić je postao priznati pisac u Australiji i čitavom svetu ali danas se više druži sa australijskim psima (dingos) u njegovoj kući u Caulfield-u, nego sa ljudima.

Sreten je 1984. dobio priznanje za svoju literaturu u Australiji — nagradu-stipendiju od 25.000 dolara. Dobio je i American Library Association Anjard (1982) i Pen International Anjard (1986). U 1997. dobio je nagradu Literature Fund of the Australian Council za izvanredan doprinos australijskoj literaturi, takođe PEN International nagradu, pa American Library Association nagradu i nagradu Observer-a za poeziju.

Sreten je dobio mnogo nagrada. Iako nije dobio Nobelovu nagradu, on je pohvaljen i podržan od nekoliko najprefinjenijih umova dvadesetog veka, kao što su Semjuel Beket, Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alan Paton, Tomas Keneli, Tomas Šapkot...

Najaktuelnija je pohvala Imamu Amiri Barake koji je štampao poslednji Sretenov roman Raki. On kaže:

"Vongarov svet je magičan i divan, koliko je strašan i surov. Ima u njegovom radu nečega što apsolutno ne liči na bilo šta što sam dosad pročitao. Istinit i magični Vongerov realizam je nemoguće kategorizirati i klasifikovati.

Put koji smo prešli putujući sa Vongarom kroz njegov rad je veoma težak, neobičan, ali uvek dostižan, prepoznatljiv, kroz slike rata i nepravde oko nas, kroz slike našeg sopstvenog drugog lica, lica pravde i ljubavi." štampao srpsku čitanku za prvi razred). Rukopis njegove poslednje knjige Raki uzela mu je iz kuće australijska policija (države Viktorija) i nikada mu nije vratila. Knjiga je ipak završena po sećanju, a bavi se Aboridžinima koji su umrli u australijskom zatvoru.

Izvori: Slađana Božić, Ilustrovana Politika | ReStart

STENE I BILJKE

(Odlomak iz romana Gabo Đara — s engleskog prevela Vesna Rapajić)

Stene i biljke žive oduvek; iako je kamenje možda starije, drveće je postalo mudrije jer je naučilo da preživi sušu i iz poplava se ponovo izdigne do cvetanja. Ovde nijedno drvo ne umire dok ga ne istroši vreme. Čak i kad ga pogodi grom, sprženo stablo brzo pusti nove izdanke. Uz malo sreće možda ću se i ja ponovo roditi kao drvo i trajaću vekovima. To se ovde često događa — biljke su srodnici plemenskog čoveka — tako su mi rekli.

Iz svoje plitke pećine vidim zelenu zaravan, koja se spušta sa ruba proplanka. Svuda uokolo nalazi se razbacano kamenje iz kojeg strši žbunje; drveće zna da se ophodi prema stenama. Kako se zaravan prostire, zeleni svod tamni duž široke površine bila-bonga i pretvara se u stabla mangrova, koji, daleko na horizontu, blede — u more ili nebo, teško je reći. Tamo svaki list čuva više tajni nego što ćemo mi ikada otkriti čeprkajući po atomu. Drveće izbija iz stene i obmotava korenje oko kamenja da bi se održalo uspravno; uopšte nije važno ako je u steni uranijum, tog elementa ima toliko da bi se mogao uništiti čitav svet, a drveće je odavno naučilo kako da se prema tome odnosi. I ja ću, takođe, pustiti izdanke iz stene; moja prijateljica Alba zna da ovde nijedna duša nije umrla od radioaktivnosti. "Biljke su se za to pobrinule", misli ona. Alba je bela i misionar je, ali kada dugo boravite u šumi, biljke znaju da vas zadobiju. Nju je učio Margnit, vidar; on smatra da se ljudi pretvaraju u drveće, a drveće u ljude, pa je tako plemenski čovek naučio o raznim lekovima o kojima inače ne bi znao da je oduvek bio samo ljudsko biće. Bez obzira na to u kom obličju dođete na svet, stene ovde ne nanose štetu ni jednoj duši. Čudno, već čitav vek drobimo stene i bavimo se atomom, da bismo na kraju saznali da nam to prži kožu i ispija krv.

SRETEN BOŽIĆ VONGAR

DINGO NAPOKON U OTADŽBINI

Sreten Božić Vongar je ovogodišnji dobitnik nagrade Matice iseljenika Srbije "Rastko Petrović" kao najuspešniji pisac u rasejanju. Literarni opus 73-godišnjeg Aranđelovčanina konačno će biti predstavljen široj čitalačkoj publici u otadžbini. Uprkos nizu priznanja koja je dobio širom sveta, poznavaoci književnosti smatraju da za više od 45 godina života u Australiji, novoj domovini, nije dobio mesto koje mu pripada.

Vongar dugi niz godina stvara književna dela na engleskom jeziku u Melburnu. Teme o kojima piše su težak život aboridžinskog naroda, koji je dolaskom belog čoveka na australijski kontinent morao da se prilagodi novom poretku. U svojim delima svedoči o čudnoj niti koja, po njemu, povezuje aboridžinski i srpski narod.

Ove subote, u organizaciji Matice iseljenika u Beogradu, biće održana promocija njegove nagrađene knjige kratke proze "Zadnji čopor dingoa" koja je i štampana u izdanju Matice iseljenika, a je prva njegova knjiga štampana u Australiji. Iako neće imati priliku da lično prisustvuje promociji, Božić je veoma zadovoljan što će njegova dela pronaći put do ljubitelja književnosti u otadžbini.

BORAVAK U IZGNANSTVU

■ Žao mi je što neću biti tamo jer moje zdravstveno stanje nije najbolje za putovanje, mada verujem da će biti prilike za to. Moja dela su do sada bila objavljivana na engleskom, nemačkom i drugim jezicima. Naš narod nije imao priliku da ih čita na srpskom. Sticajem okolnosti pišem na engleskom — objašnjava Vongar.

Ovo je prvi put da dobije jednu književnu nagradu iz Srbije od kako živi i radi u dijaspori.

■ Priznanje mi puno znači i zahvalan sam zbog toga, a posebno zbog same nagrade, koja nosi ime Rastka Petrovića koji je i sam živeo u inostranstvu u izgnanstvu.

Vongar je, što je poznato ovdašnjoj srpskoj zajednici, po dolasku iz Evrope živeo jedno vreme sa Aboridžinima u zabačenim krajevima Australije.

■ Čitao sam o domorocima i pre dolaska, interesovao me je njihov život, kultura. Odrastao sam na selu u kome su se gajili naši običaji i tradicija, vezani za zemlju, što je specifično i za Aboridžine. Oni žive u sličnim okolnostima.

Poslednjih godina ovdašnji političari sve više govore o pomirenju i potrebi prevazilaženja neslavnog perioda kada je beli čovek naseljavao kontinent i kada su mnoga zla počinjena nad domorocima. Upitali smo našeg sagovornika da li veruje da je došlo vreme za izvinjenje.

IZVINJENJE OD SRCA

■ To bi bilo poželjno i potrebno. Međutim, šta bi značilo samo izvinjenje političara? Sama reč ne donosi ništa ako u njoj nema stvarnih namera i osećanja. Oni treba da učine više da tom narodu zaista pomognu i na delu dokažu svoju nameru. Izvinjenje mora da bude od srca, ali izgleda da vreme za to još uvek nije došlo - smatra Vongar.

On dodaje da vlada treba više da učini i na zaštiti aboridžinske kulture.

■ Nije samo u pitanju odnos prema Aboridžinima. Oni su kao narod izloženi veoma teškom životu koji nameće savremeni svet. Naš svet se zasniva na profitu i materijalnim vrednostima, dok njihov život počiva na njihovoj kulturi. Od njih se očekivalo da se utope u vrednosti savremenog sveta, ali to nije uspelo, tako da i dalje žive kao u prastara vremena, u nekoj proširenoj porodičnoj zadruzi.

U romanu "Raki" ("Konopac"), Vongar paralelno prati sudbinu koja je zadesila abrodžinski i srpski narod. Prevod će se uskoro pojaviti u otadžbini, a u Australiji je roman objavljen 1994. godine.

■ Jedan naš čovek koji je ovde živeo pre rata vraća se u Srbiju i vodi aboridžinsko dete kako bi ga spasio od ovdašnjih progona. Počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Nakon rata kao mladić vraća se u Australiju i kreće u potragu za svojim narodom. Njega je srpski seljak naučio i osposobio da sačuva svoju aboridžinsku tradiciju. Međutim, po dolasku u Australiju, mladić odlazi u svoj kraj u kome su se obavljale nuklearne probe i roman se završava tragično — priča Vongar o svom delu.


LOŠ UTICAJ CIVILIZACIJE

■ Aboridžini pokušavaju da sačuvaju svoj jezik. U područjima gde žive prenose znanje sa majke na decu. Veliki broj aboridžinskih jezika je već izumro, ali su mnogi još aktivni i živi. Broj Aboridžina polako raste, ali su izloženi mnogim opasnostima - asimilaciji, teškom načinu života i imaju kratak životni vek zbog uticaja civilizacije koja je donela alkohol, duvan i drogu.

DINGO — CENTAR ŽIVOTA

Pas dingo, drevna aboridžinska životinja, našao je svoje mesto u u Vongarovim književnim delima. Dingo je postao centar i njegovog života, pa su postali nerazdvojni: sa nekoliko pasa živi na svojoj farmi nedaleko od Džipslenda.

■ Dingo je bio jedina životinja koju su Aboridžini pripitomili. Postavlja se pitanje da li je čoveka pas učio lovi ili je bilo obrnuto. Sve više se veruje da je pas učio čoveka. I dingo, kao i čovek, voli društvo. Dingo se veže za čoveka i postaje kao član porodice i deli sve sa njom.

Srpska dijaspora | Internet novine Serbske

PLAČEM ZA SRBIJOM

— Čeznem za otadžbinom i sanjam je svake noći. Tužan zbog nesreće koja je zadesila moj narod. Razmišljam da dođem na Sajam knjiga sa mojim novim romanom i da narodu poklonim orginalne snimke stradanja Aboridžana — poručuje Sreten Božić iz Melburna

U melburnškom predgradju Sant Kild, u maloj trošnoj beloj kućici živi najveći australijski i aboridžanski pisac Barnavir Bi Vongar. Malo ljudi u Australiji zna da je on Srbin i da se zove Sreten Božić. Dočekao nas je u bašti svog doma obrasloj visokom travom i niskim stablima kajsije. Iako je veče bilo toplo, na sebi je imao debeli džemper. Naš susret posle sedam godina bio je srdačan:

■ Kako ste braćo? Hoće li u našoj Srbiji biti bolje, pa da se vidimo i u Beogradu?

Dođite za naredni Sajam knjiga? — pozvali smo ga.

■ Ako završim do tada moj novi roman i ako stanje u Srbiji bude bolje. Želja me vuče da posle tri decenije opet vidim svoj zavičaj. Nego izvinite što je u mojoj sobi krš i lom, sređujem svoju arhivu… — pravdao se zbog rukopisa, dokumenata i knjiga rasutih svuda po ogromnoj sobi.

Da nije modernog komjutera u uglu sobe ne bi se reklo d aje ovo mesto na kome su nastali najbolji romani, priče i drame Sretena Božića, pisca iz Australije, koji je priznat u celom svetu i koji je preklane imenovan za počasnog doktora humanitarnih nauka Univerziteta u Krajugevcu.

■ Drago mi je zbog te titule, jer me moja Srbija nije zaboravila, a nisam ni ja nju. Svake noći plačem za Srbijom — iskren je i setan Sreten Božić.

Rođen je 1932. godine u porodici seljaka Stevana i Darinke Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Rano se zainteresovao za poeziju i novinarstvo. Emigrirao je preko Italije u Francusku, a potom 1960. u Australiju, gde je bio rudar, pustiljski glasnik i samrtnik. Aboridžani su mu spasli život, a on im se zahvalio tako što je živeo sa njima deset godina i što decenijama potom piše romane o životu i stradanju domorodaca.

■ Ovih dana završavam svoj novi roman iz nuklearnoig ciklusa, koji sam posvetio stradanju domaorodaca od tajnih atomskih proba u australijskoj pustinji i rezervatima za Aboridžane. Roman "Vidar" pisao sam pet godina i proživljavao ga i kao pruču o stradanju mog naroda. Glavni junak ne nosi srpsko ime, ali kada mu je najteže zapeva pesmu "Oj, Moravo, moje selo ravno". To je saga o Srbinu koji je iz ratnog zarobljeništva u Nemačkoj stigao u australijski rudnik urana, tu se razboleo, ali su ga Aboridžani izlečili, pa se proneo glas da je on vrač i vidar koji leči žive rane. Izborio se da zatvori taj opasni rudnik, da ga vlast pretvori u nacionalni park, u kome je bio čuvar. A da ga potom njegov sin proda tajkunima, koji opet, otvaraju taj rudnik smrti. Priču kazuju divlji psi dingosi, koji su otelotvorenje duše pokojnika kod Aboridžana i jedini svedoci spasenja žrtve uranijumske bolesti. Ovo je zapravo još jedan moj protest protiv atomskog satiranja malih naroda, bilo da su oni u Srbiji, BiH, Libiji ili u Australiji — otkriva nam Sreten Božić.

Iako načinje osmu deceniju života Božić sjajno govori srpski, sa šumadijskim naglaskom. Bio je oženjen Aboridžinkom Đumalom i sa njom dobio dvoje dece, za koje mu je država rekla da su "nestali u oluji" sedamdesetih godina. Posle je bio oženjen Lindom sa kojom ima sina Stefana. Od kada je mu je žena umrla živi na velikom imanju sa divljim psima dingosima i u ovoj beloj kućici na kraju Melburna, odakle vodi svoje litarerne poslove. Priznaje da strepi da će mu australijska vlast zabraniti i novi roman, kao što mu je zabranila izložbu sa snimcima koji prikazuje Aboridžane obolele od kancera. Božić je član Udruženja australijskih veterana i aktivista Antinukleranog pokreta Australije, koji su tužili Veliku Britaniju i Australiju za atomsku smrt Aboridžana i vojnika, koji su bili izloženi nuklearnim zračenjima. Hapšen je i saslušavan, prećeno mu je robijom, jer je ilegalno ulazio na ozračeni prostor rezervata i snimio obolele Aboridžane.

■ Kada bi htela da me kazni Australija bi mogla da mi izrekne tri kazne od po 20 godina robije, jer sam, kako vlast tvrdi prekrišio tri zakona. A sama država Australija je prekršila tri svetske konvencije i 13 zakona i nikom ništa. Posedujem orginalnu arhivu filmova i fotografija o zločinima nad Aboridžanima. Objavio sam ih na izložbi u Kanberi i u monografiji "Svetinja i ruda", koje su bile zabranjene, pa sam odlučio da čitavu tu dokumentaciju sa 1.500 fotosa poklonim Biblioteci grada Beograda. Želja mi je i da moju galeriju umetničkih radova Aboridžana, sa nekoliko desetiha slika i drugih eksponata poklonim Etnografskom muzeju Srbije. Mislim da ću na taj način da se makar malo odužim svojoj otadžbini, koja mi je podarila život i o kojoj sanjam decenijama – priča uzbuđeno Sreten Božić, koji je poslednji put bio u Srbiji 1982. godine.

Aboridžani ga obožavaju. Dali su mu ime Vongar ili "Donosilac poruke". Australijski novinari ga zovu Dingo čovek, a australijska tajna služba ASIO ga vodi pod sprskim imenom Sreten Božić. Kako je poslednih godina objavio pet romana nuklearnog ciklusa Valg (1983), Karan (1985), Gabo Đara (1988), Raki (1994), Hajka (2008) i izvao pažlju i vlasti i javnosti, reditelj Džon Mandelberg je snimio film o njemu "Dupli život", koji je nagrađen na brojnim festivalima usvetu. A dve stotine pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju vlastima da se Sretenu Božiću vrate oduzeti rukopisi o Aboridžinima, što se nije dogodilo. Zato Božić i danas strepi da će mu novi roman "Vidar", o izlečenom Srbinu od nuklearnog kancera, biti zabranjen.

■ Kad god mi u Australiji zabrane novu knjigu, ja prodam komad svoj imanja, sam izdam roman ili ga štampam kod mojih izdavača u SAD i Evropi. Zbog knjiga sam prodao dobar deo svog imanja, ostalo mi je još samo 30 hektara. Ako ne budem mogao da štampam novu knjigu "Vidar" prodaću novi komad zemlje. Roman sam preveo na srpski i mislim da ga objavim na narednom Sajmu knjiga – kaže Sreten Božić, koji nam je na rastanku odao malu tajnu, da želi da u Udruženju književnika Srbije, čiji je član, prisustvuje izdanju svojih sabranih dela u otadžbini.


VEČNI LAUREAT Naš sagovornik je uvaženi pisac u svetu. Dobitnik je većeg broja međunarodnih nagrada. Najpoznatije su nagrada Američkog udruženja biblioteka (1982), Međunarodna nagrada PEN-a (1986), Emeritus, (1997), nagrada Udruženja pisaca Australije i kandidatura za Nobelovu nagradu, priznanja "Rastko Petrović" i "Stojan Stiv Tešić". Zbog političke nepodobnosti kandidatura za Nobela mu je u Australiji oduzeta. U Srbiji mu je 2009. godine dodeljena titula počasnog doktora humanitarnih nauka Univerziteta u Kragujevcu.

Marko Lopušina | Večernje novosti, 12.06.2011.