Jelena J. Dimitrijević

(Kruševac, 27.03.1862 — Beograd, 10.04.1945)

Jelena Dimitrijević (Kruševac, 1862 — Beograd, 1945) pisala je krajem 19. i početkom 20. veka, pripadala je grupi postrealista. Njena savremenica bila je Isidora Sekulić, ali je Jelena Dimitrijević ostala u senci zaborava. Danas je gotovo nepoznat pisac. Ona je pisala lirsku poeziju, bavila se putopisima i pismima, pisala pripovetke i romane.

Jelena Dimitrijević rođena je 1862. godine u Kruševcu. Otac Nikola bio je trgovac, a mati Stamenka bila je ćerka knez Milojka iz Aleksinca. U Aleksinac odlazi 1871. tamo završava osnovnu školu i ostaje sve do udaje. Udaje se za mladoga potporučnika Jovana Dimitrijevića i nastanjuje se u Nišu. Kasnije 1898. seli se u Beograd i tamo ostaje do kraja života. Često putuje u Ameriku, Afriku, Aziju.

Sama uči francuski, engleski, ruski, italijanski, grčki, a onda počinje njeno interesovanje za život turskih žena, pa uči i turski. Želja za znanjem pretvorila je Jelenu Dimitrijević u pravog borca za ženska prava, zato je sav njen život bio neprekidna pobuna žene svesne svoje snage da pobedi orijentalno nasleđe, da pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila onoliko vredna koliko joj je rod vredeo. Svoju borbu za ženska prava ona ističe na specifičan način, pre svega u radu ženskih društava. Bila je 1881. godine najmlađa upravna članica Podružbine Ženskog društva u Nišu. Za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, i kasnije upravna članica Kola srpskih sestara.

Najzanimljiviju sliku o njenom životnom angažmanu daju upravo sama njena dela. Bila je čest i jako cenjen gost u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu, Nišu, pa je tako imala prilike da bolje upozna život muslimanki. To iskustvo će kasnije koristiti u svojim delima. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj dominantnoj temi ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarce u lirskim i u proznim radovima spominje uzgred, i samo kao neku vrstu pozadine prema kojoj se oslikava žena. Takva je njena prva knjiga Pisma iz Niša o haremima, i sva ostala pisma — iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. U proznim delima ona ističe začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva.

Opis u njenim delima je slikovit, jasan, i uz opis gotovo uvek je prisutan ironičan komentar, u njemu se oseća protest i mali podsmeh na račun stranaca koje kao civilizovana Evropljanka ne može da prihvati. Veštinom pažljivog posmatrača do detalja opisuje dobro čuvane tajne muslimana.

Neka od njenih dela prevedena su na češki, nemački i ruski.

Umrla je u 83. godini, krajem aprila 1945. godine, i sahranjena kako su novine zabeležile, skoro bez ikoga na pogrebu, pošto je iz nepoznatih razloga, sahrana bila dva časa ranije nego što je bilo objavljeno. (R. Popović)


BIBLIOGRAFIJA

Une visione, 1891.
zbirka Pesme, 1894.
putopisna proza Pisma iz Niša o haremima, 1897.
pripovetke Fati-Sultan, Safi-Hanum, Mejrem-Hanum, 1901.
roman Nova, 1912.
Amerikanka, 1912.
Pisma iz Soluna, 1908—9.
Pisma iz Indije, 1928.
Pisma iz Misira, 1929.
Novi svet ili u Americi godinu dana, 1934.
Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, 1940.



Izvori

Knjiga Jelene Dimitrijević Pisma iz Niša o haremima
Slobodanka Peković — Putopisi Jelene Dimitrijević kao mogućnost viđenja drugog
Katalog retkih srpskih knjiga


Wikipedia