ZNACI VREMENA
Nagrada "Neven" i nagrada "Politikinog zabavnika" za 1998. godinu

PLEMSTVO RODA I PLEMSTVO KNJIŽEVNOSTI
Svetlana Velmar Jankovic, Knjiga za Marka, Stubovi kulture, Beograd, 1998.

Ne postoji dobra knjiga koja je lose napisana. Zakoni umetnicke forme su, ma kakva ona bila, dur lex, sed lex, uvek, i onda kada se ne radi o ovestalom, okostalom, konvencionalnom, klasicnom ili konzervativnom obliku literarnog ostvarenja. Dela presudno nova mogu utvrditi nove zakone, ali pravilo ostaje. Umetnikov dar, imaginacija, zanos, zamisao, iskustvo, znanje, njegovo imanentno prokletstvo, izdvojenost i prokazenost u drustvu, njegov temeljni stav nasuprot, sve se to uliva, u srecnom slucaju, naravno, u vrhunsku meru, u neophodan i neizbezan zahtev poezije: visok artizam! Ako toga nema, o knjizevnom izdelku ne vredi govoriti. Sve dobre price su lepe price, svaka dobra pesma je valjano srezana. Precizni dijamant, makar bio i mastovito kitnjast, uci nas o tome sta je umetnost: njegov je oblik u potpunosti oslobodio njegovu unutrasnju bit i snagu: svetlost; a to je u pesmama i prozi smisao, moc cistog ushicenja, povratak licnosti sebi, duh.

Ovaj esteticki fragment potreban je ovde, posto i nase tekuce rasprave, beleske i diskursi o knjizevnosti, pogotovo onoj "decjoj", kao, avaj, i nasa kritika ovog dela savremenog literarnog stvaralastva, a skolski tretman njen takodje, sve vise tonu u mulj proizvoljnog, nedoucenog, devalviranog i zaista neznalickog raspredanja, u obliku nagomilanih fraza, toboznje pozvanosti i strucnosti. Ne pominjemo velike zablude teorije o "decjoj" knjizevnosti koje su se pre nekoliko godina pojavile s pretenzijom zvanicne nauke, one su vec mrtve, govorim o svakodnevnim nasim vrednovanjima. Opsti pad vrednosti i pristojnosti protegao se, nazalost, i na vrednovanje umetnosti. Jagma i castohleplje novopecenih arbitara s pozicije moci, stalno nametanje autoritarnih rang-listi, bez opravdanja i obrazlozenja, sve je to nastalo usled vapijuce nepismenosti novokomponovanih prosuditelja. A ovi, dabome, ne znaju osnovne stvari. Nase vreme zudi za velikim, ponovnim, prosvecivanjem. Ono vapi za ucenjem, za utemeljenjem dostojnog vrednosnog sistema kakav ljudskom rodu i nacionalnom bicu prinadlezi, a koji vrednosni sistem, naravno vec postoji, i uvek je postojao, samo su ga nepozvani, kao i sve drugo, od ljudi i od naroda oteli.

I samu umetnicku knjizevnost, i onu za mladog citaoca narocito, dotakla je vec letimicno, i ozarila kao uvidjanje, kao visa milost, svest o aktuelnoj potrebi prosvecivanja! Mi smo narod zabludeo, pisci su to razumeli, neki pisci. Decenijama se toliko napadno vikalo protiv poucnog, edukativnog, vaspitnog, pedagoskog, plemenitog, smislenog i intelektualnog (u delima koja citaju deca na to se najvise skribenti i nesrecni sastavljaci "lektira" obaraju), toliko se bezalo od jasne logike i od svakog nauka, da smo dobili na stotine i stotine trivijalnih knjiga koje vec danas ne egzistuju. Cak su se i stariji nasi pisci i pesnici tumacili tako kao da su to nekakvi razaraci poucnog, te nasilno pretvarali u nekontrolisane mastare u kljucu knjizevnog nadrealizma. Necemo se na ovom mestu zadrzavati na steti koja je time nacinjena (u okviru gigantske stete uopste koju je ovaj narod pretrpeo i trpi), zeleli smo tek da ovaj uvod potkrepi nas prikaz i ocenu jedne nove knjige za decu koju smo imali zadovoljstvo da medju prvima procitamo. Pojava, inace veoma smerne i pritisane, duboko mirne i gotovo svecane, knjige Svetlane Velmar Jankovic Knjiga za Marka odjeknuce u nasoj javnosti vrlo snazno: izmedju ostalog to je u mnogome, uveren sam, knjiga prekretnica.

Svetlana Velmar Jankovic je majstor stila i jezika. U romanima, esejima i pripovetkama koje je do sada objavila dosao je do izrazaja veoma bogat i u isto vreme u neku ruku jednostavan srpski jezik. Skromnost autora, zavidno odsustvo svakog prenemaganja, nesto sto je toliko retko u nasih ljudi uopste i u nasih pesnika obaska, ucinilo je njen izraz andricevskim u najboljem smislu reci. To je istinska tradicija: kako epskog izraza naseg gorskog, antickog i tragickog zivlja, tako i lirskog nasledja naseg, uskovitlanog, bunovnog, mastarskog, ravnicarskog naroda, a u jednom duhu. S osobitim daroma za cinjenicu, koji je u svojim poluhronickim, poluistorijskim povestima o starim gradskim lokalitetima tako minuciozno prikazala, ona je ujedno i pesnik duha mesta, sposobna da docara od nas daleke i nama danas menje poznate atmosfere bilo u geografskom prostoru, bilo u istorijskom vremenu. U Knjizi za Marka citalac se, kao dodirnut carobnim stapicem, lako obrete u atmosferi srednjovekovnih dvoraca, u pecinama netaknutih predela medievalne sume i planine, u izgnanickim odajama tatarskih kanova, ili na ulicama raskosnog Carigrada. Sredine ove knjige nisu apstraktne, na protiv, uvek detaljno znamo gde smo, koje je doba i koje bitne i presudne okolnosti tu vladaju. Jednostavno smo upuceni, lagodno vodjeni. U odnosu na manir danas preovladjujuci u pustolovnoj, avanturistickoj, naucnofantasticnoj i do krajnje mere mastom raspojasanoj modernoj i postmodernoj prozi, ovo pripovedanje je gotovo svedeno, disciplinovano, kadkad skoro strogo, ali ono deluje na dozivljaj citaoca ne manje ocaravajuce i uzbudljivo, ono budi glad za svetom i imaginaciju, ono ih i utoljava, vracajuci im duh u blistavu umerenost jednostavnog zivotnog kruga! Svetlana Velmar Jankovic ucinila je, cini mi se, i od Isidore: najveci mir (kako je govorila gospodja Sekulic) — mir je duhovni. Plejada plemickih sinova cije se detinjstvo u ovoj knjizi opisuje ocelicena je ovim mirom, ovom duhovnoscu, koja nije samo (kako ce mnogi verovatno reci) izraz nacionalnog, tumac visoke proslosti jednog ponosnog naroda, ne, nije samo to: numinozna atmosfera Svetlaninih prica je blagost i krotkost koje na ceo svet izliva svevisnji sto je iznad naroda i pokolenja. Jos nisam u nasoj knjizevnosti sreo ovako uspesno suspregnutu, skoro monaski, do samoodricanja proskromnjenu pricu, a dobru, lisenu svih zavodljivih mirskih ukrasa kojima je jedan pisac mogao obojiti eminentno carsku sredinu o kojoj je rec, ovako unutrasnje torzestvenu i lepom spokojnoscu kao zlatnim vrelom presvucenu prozu. U ovoj knjizi se ne opisuju realisticki potanko odore, ikone, svete utvari ili vitesko oruzje u rukama vojske pravednika, daleko od toga, predmeti istaknuti na pozadini jedne visoke moralnosti i vrline njenih aktera jednostavne su stvari: skoro oskudno pokucstvo, prosta odeca, alati, pribori, katkad strele i samokresi, ali car te jednostavnosti je sredina neke, nama i razumljive i ne do kraja shvatljive, prirodne i tajne, volsebne uzvisenosti! Kad sam u detinjstvu citao ovoj, mada dalekom vezom, slicne knjige, ostavljale su me one radosnog i zacudjenog, a i postavljale me neosetno pred pitanja o nacelima sto su iznad mene i moje okoline, iznad ovog mukotrpnog i zapletenog zivota.

Carolija ove proze jeste, izmedju ostalog, i u mitskim bicima koja se tu u raznim vidovima pojavljuju: vile, patuljci, bozansko jagnje. Videcemo, kad se udubimo u slojevite smislove ovoh dogodovstina, koje autorka sasvim prosto i zanimljivo prica svom malom unuku, koliko je simbolike, univerzalne, slovenske, hriscanske, mozda vizantijske, ali svakako i helenisticke pa i ezoterijske, uklopljeno u anegdote o razvoju decaka plemica, potonjih vladalaca i svetitelja koji su delatno i neosporno uticali na kasniji razvoj celog srednjeg veka. Tu su pre svega zivotinje, ceo edenski vrt snaznih po znacenju predstavnika gnosticke i misticke faune. Ova su bica sva od treperave moci metamorfoza. Nasa narodna mitologija, ako se tako moze reci, vuce koren od predantickih, mozda indoevropskih predstava; u svakom slucaju zanimljive su i smele inovacije Svetlane Velmar, koja je, sigurno s velikim utemeljenjem i pokricem, mogla da izjednaci gorsku vilu junaka Marka s pticicom sto je prijateljski obletala oko decaka kraljevica, ili smela da univerzalnog sumskog coveculjka patuljka dovede u slovensko srednjevekovlje i poistoveti ga sa stablom drveta, iako je patuljak, kako vele, bice podzemlja, minerala, htonskog znacenja, uz to izmileo iz germanskog predanja. Moze biti da je u pogledu ovog drugog slucaja spisateljica htela da naglasi da je samo detinjstvo, kao takvo, sveopste, da na njega ima pravo svako ljudsko bice, pa da time mila stvorenja kao sto su patuljci mogu slobodno pripadati svakom narastaju, bilo kad i bilo gde u svetu. Ne bih se na ovom mestu upustao u to diblje; po mladog Lazarevica, u prici Stefanovo drvo taj coveculjak ima prilicno naglaseno znacenje, kao savetnik i dobri duh buduceg srpskog despota. U svakom slucaju, veliku simfonicnu harmoniju ove knjige osnovala je Jankoviceva i na impresivnoj prefiguraciji zivotinja i bilja u dobre duhe i vilenjake, a atmosferske sile i nebeske poruke pretvarala je citko u savetnike, glasnike i upozoritelje ljudskoj mudrosti, koja je tim veca sto je tesnje sazivljena s golim elementom velike nature.

Panteizam Svetlane Velmar nije zdravorazumski, nekakav svetonazor medju drugima, prozetost stvorenja duhom u nje je princip religiozan. Ova knjiga je hriscanska u svakom smislu reci. Pri tom ona nije misionarske prirode, propagatorske, popularizatorske, nesto kao obol osecanju nacionalne pripadnosti i deklaracija o veroispovesti (takve su kriticke opaske moguce); kao sto smo na pocetku rekli — ove su pripovetke, najpre, izvrsno umetnicko delo. Ove price su vaspitne, takve price pricaju pobozne, ali i sve duhovno stabilne majke svojoj deci, otvarajuci oci svojim malisanima. Ova roditeljska knjiga lagano, neosetno, od dece stvara buduce ljude, ne verujuce ljude, nego moralne ljude. Sta ces lepse, nego kad zamislis dobrocinstvo koje se cini bliznjem. Stalno mi se namece taj sredisni motiv problema u koji ova, inace blaga, knjiga zadire: umetnost, vera — cine dobro coveku. U tome je njihova "namena". Imaju li namenu verovanje, lepota, sposobnost da se oseti uzviseno? Sve je to izvan problema, izvan vrednosti neke literature, knjizevnost ima samo sobom svoj cilj, reci ce neki teoreticari. Ja ne vidim razliku u svim tim "namenama" i "ciljevima" ako se stvar ispravno shvati. A delo kao sto je Knjiga za Marka u tome nam zaista neposredno i jasno pomaze.

Sedmorica plemica iz loze Nemanjica, uzrastom decaci, deca, pojedinacni su junaci ovih pripovedaka; oni kao svi junaci uopste iz prica i romana o dobu necijeg detinjstva, nose sve karakteristike radoznalih i zacudjenih istrazivaca svoje okoline, pronicuci koliko mogu u naravi ljudi i smisao zbivanja u svojoj sredini. Svetska literatura obiluje tvorevinama u kojima su glavne licnosti decaci ili devojcice. Narocito je time bogata knjizevnost devetnaestog veka, knjizevnost zamasnih dela u kojima putujuce ogledalo odrazava najcesce stradanja pripadnika srednje i srednje nize klase. Model Le petite chose-a, iako ne uvek srceparajuci, no, naprotiv - najvecma optimistican, u realistickom postupku stvorio je mnoge omiljene licnosti, mladom citaocu bliske i razumljive uzore. Jedan malo drukciji tip romana predstavio je publici svet slobodnog detinjstva gradjanskih i polusirotinjskih sredina novog sveta. Ako tome dodamo i biografske romane o velikim ljudima iz nauke i umetnosti, pa najzad moderne literarne tvorevine velike imaginacije i slojevite fikcije, kao i knjige o "ranim jadima" gradjanskog deteta, pred nama ce se naci ogromna biblioteka prelepih povesti o dozivljaju, znacenju i konsekvencijama detinjstva, njegovim posledicama po licnost, kulturu, drustvo i svet uopste. Covek se radja kakav jeste; kakve ce rezultate, dobitke i realizacije svojih uvek neizmernih mogucnosti u zivotu postici, kojim putem ce se njegova individuacija ostvarivati, sve se to resava u prve dve decenije zivota ljudske osobe. Ovaj zivotni put i ove lomove, ali sada u elementarnosti iskonskih verovanja, mitskih slika, madjije i srednjevekovnog sraza evropskih i orijentalnih imperija, na sasvim odredjenim uzorcima istorijskih licnosti, resavao je i osvetljavao pisac pripadnik naroda koji je sacuvao svoje istorijsko pamcenje, pripovedac koji se obrazovao na celokupnom nasledju svetske knjizevnosti. Zasto to ovde pominjemo? Radi toga da bismo price Svetlane Velmar Jankovic o deci srpske vlastele u proslosti ovog naroda postavili ravnopravno sa svim raznolikim delima i tokovima evropske i americke literature. Ovde nije ponovljen ni jedan opsti model svetske proze, ali su dozivljaji mladih izdanaka nase plemenite gore dala, kako se mozemo uveriti, mnogo izvorne svezine lektiri uopste, i najverovatnije su dragocen prilog knjizevnosti kao takvoj.

Sinovi Zavidini, cetvorica brace, mala su hrabra druzina. Izvan zidina dvorca oni provode dane u igri. Ambijent divlje prirode izaziva ih i poziva ih na narocite avanture. Kod mladog Nemanje vec se uocavaju posebne osobine. On govori nemustim jezikom i zalaze se sokom cudotvorne biljke. Njegova zivotinja je medved: ratnicka zivotinja! U dubinskoj mitologiji mnogih starih naroda medved je suprotstavljen vepru — koji, opet, simbolizuje svestenicki sloj. Otac, dakle, najveceg srpskog svestenika, u ranim svojim igrama ima zelju da od planinskog gorostasa medveda otme mladunce. Danima se bavi time. Ali, najzad se prelama shvativsi majcinsku neznost zveri prema svom, medvedjem, detetu. Uopste, kod Velmarove je skoro u svim pripovetkama ove knjige izveden, opisan, postavljen preokret. Decak uvidja da je grehota oteti mladunce od roditelja, pa makar se radilo i o bestiji, zarad pukog okusavanja svoje borbenosti. Sok mudrosti, razgovor s marvima, tajna zaronjenost u prirodu, u koju je ukljuceno i vreme, buducnost, od tvrdog borca stvaraju razborito i osecajno bice.

Kasnije, sin ovog junaka, Rastko, dozivljava trnsformaciju od plasljivca, bojaznjivog deteta koje trne i strepi okruzeno grabljivim spodobama sume i provalije, do hrabrog coveka. Hrabrog u visem stepenu. Rastko pridobija i pripitomljava vuka, i vise se od njega ne rastaje. U hriscanskoj simbolici jagnje olicava nevinost, najnezniji, najnezasticeniji deo stada, najubogiji deo pastve, nisce. Takodje, jagnje je simbol samog Hrista. Potonji veliki duhovnik nalazi sliku jagnjeta medju svicima oceve biblioteke, gde se najvise zadrzava i gde je njegov strah od profanog najmanji. Ali buduci prvosvestenik, vladika i svetac, svetitelj Sava, pojavljuje se u detinjstvu kao pokrovitelj i prijatelj vuka. Apokalipticka zivotinja vuk, u nekim mitologijama sveta simbolizuje bas: tesko obuzdanu silu, dakle samosavladavanje. Savladavsi vuka, Rastko pokorava sam kukavicluk. Mnoga su znacenja, inace, u kurjaka. Ta zver vidi nocu, te je i daleka naznaka prosvetljenja, a posto vuk, paradoksalno, stiti coveka od drugih grabljivih zivotinja, mozda bi se moglo reci i da je on i izvestan simbol diplomatije, u negdasnjem i sadasnjem svetu gde se veli da je covek coveku lupus. Kako bilo, tek, decastvo svetog Save kod naseg pisca obecava i izdaleka naznacuje sve ono do cega je ovog naseg prosvetitelja zivot kasnije doveo.

Uros III, Nemanjic, kasnije Stefan Decanski, zaronjen sav u vodu, vodu bistrog izvora, ali i veliku podzemnu, tajnu i opasnu vodu, vodu — element krstenja i ociscenja. To je, dakle, voda apsolutni element po Talesu, od kojeg je sve drugo nacinjeno, naporni put kroz koji se roni da bi se izmenila sudbina. Iz dvorova tatarskoga kana, gde je kao talac zatocen, u komplikovanoj igri mocnih sila i njihovih odnosa na Balkanu, mladi Uros, predvodjen ribicom, sa kojom i on moze da govori i razgovara, uspeva da pobegne. I ne samo to. Decak tom prilikom otkriva riznicu oruzja, nove tajne predele slave, bitki, napora i velicine. Zlatna ribica je poznata iz bajki mnogih naroda. To je gotovo trivijalni simbol olakog ispunjavanja nasih pustih zelja (ali i lakog gubljenja nerazumno stecenog). Ovde je ribica, medjutim, nesto drugo. Premda je riba eminentno hriscanski, euharisticki simbol, Hristova hrana, a sam Spasitelj je za prve svoje apostole pozvao nekoliko ribara, novozavetne aluzije verovatno nisu bile jedino o cemu je nas pisac vodio racuna. Nama se cini da je (sem cvrstih izvora iz naucne literature, istorijskih podataka, puckih legendi i drugih narodnih umotvorina, te raznih dokumenata i velikog, zavidnog znanja uopste) nasa spisateljica imala u vidu ribu kao tanani simbol ciklicnog obnavljanja, posto riba cesto izlazi na povrsinu vode, a i samo ronjenje i izronjavanje junaka ove price (Plava ribica) tumaci poriv za obnavljanjem, negaciju svakog zatocenistva, pa i onog talackog, smisljenog i politicki pragmaticnog.

U svem svom torzestvu, ptica decaka Dusana, a kasnije najmocnijeg srpskog cara, Dusana Silnog, je ptica soko. Dusan privilegiju da nosi sokola stice veoma rano. To je znak moci. Ali, da li samo moci? U vladarskom smislu da. Soko je, inace, zapravo slika neba, njegove sirine, zatim on znaci uspinjanje, teznje ka nebu. Svetlana je najvise usmerena ka pravoslavnoj duhovnosti, ovoj veri i pripadaju nasi junaci, pa je stoga razumljivo da je Dusan, tvorac srpske imperije, obelezen sokolom, (koji je, na primer u egipatskoj simbolici nista drugo no Sunce). No on je, u stvari, na ramenu nosio, a to je u prici Decak i soko tako, andjela — svog andjela cuvara. Dusan je, kao dete, pod pomalo morbidnom senkom njegovog oslepljenog oca. Detinjstva u ovoj knjizi nisu ni teska ni laka. Kako je, dakle, daleko prava istina zivota od svake idealizacije i stilizacije kakvu vecinom nalazimo u knjigama za decu i o deci, gde bi se mnoge situacije vrlo cesto smele oznaciti kao stupidna egzaltacija, bilo mukom, bilo neumerenom radoscu i bezbrigom!... Buduceg velikog vladara zanimaju intrigantske tajne porodicnih i medjudrzavnih ucena, osveta i obracuna. Dusana radoznalost izvodi u veliki svet, na carigradsku ulicu, ali svet je opak i nenaklonjen plemenitim bicima. Ugrozenost, zavera, sav taj zapleteni, surovi metez zemaljskog carstva, suprotna je strana rasirenim krilima i putu ka nebu... Dah avanture, opasnosti i podviga cinice ove povesti svakom citaocu jos zanimljivijim.

Najtragicnija figura srpske noblese, knez Lazar, opevani sveti covek, koji je prema predanju izabrao ono carstvo koje je, sustinski, od ropstva ljudskije, bejase u svom detinjstvu gospodar zmija. Ne kaze se kako je do toga doslo. To je stvar legende. Pisac nam potanko opisuje kako je mladic dosao do zmijinog svlaka i kako ga je celog zivota nosio prilepljenog na nedra, njegovo telo je apsorbovalo gmazovu kosuljicu. U nasoj narodnoj mitologiji, obicajima, pricama, pesmama i uopste umotvorinama, zmija je vrlo cest akter, simbol i alegorija. Znacenje zmijskog simbola je ogromno, cak i onda kada se ne prosiruje na azdaju i druge slicne demone i cudovista. Tesko bi se moglo protumaciti zasto su guje bile u prijateljskim odnosima s jednim detetom. Zmija je, uzeto evolucijski, jedno od prabica, covek je, pak, kruna bioloskog razvica. U svakom kljucu analize gledano — zmija i covek su oponenti. Zmija je podzemni stvor, takodje apokalipticki, neman, Levijatan. Ona je na pocelu — haos, ona je saucesnik ljudskog pada, ona predskazuje ponovnu propast, povratak mitskog Nereda. Ali zmija je i lekovita! Koliko je narodni jad balkanske sirotinje kroz sva vremena velik do ocajanja pokazao je i Ivo Andric u pripoveci pod naslovom Zmaj, u kojoj je dete junak, naravno kao najveci stradalnik i zrtva. Lekovitost ovog reptila, obmotanog oko kaduceja, isceliteljskog stapa, taj dodir ljudske sa zmijskom kozom, jad iz zuba otrovnice koji pretvoren u lek i danas spasava ljudske zivote — mozda je sve to uticalo i na narodno verovanje, pa i na ovu pripovetku. Ona je u knjizi, ujedno, i najtajanstvenija, najuzbudljivija, a mozda i najlepsa.

O ulozi drveta, stabla, tako bliske elementarne stvari prisne slovenskoj mitologiji, vec smo nesto rekli. U prici o detinjstvu Stefanovom (despota Stevana Lazarevica) desava se takodje preokret. Ovde od fizicki slabog decacica, putem vezbe i pod rukom iskusnog voditelja, nastaje snazan junak, ne samo vest u bojnim umecima i viteskim sportovima, nego i atletski razvijen covek. Mozda je bas tu diskretno skicirani lik ucitelja ono najglavnije, ne znamo, citalac ce svakako o tome prosuditi.

Nekada kad smo mi, pripadnici moje generacije, bili deca, legende i pesme o Kraljevicu Marku bile su siroko rasprostranjene i svakom poznate. Svako skolsko dete znalo je napamet najvaznije pesme o Kraljevicu. On je bio opsti narodni heroj. Kasnije je ovaj lik bledeo, zahvaljujuci nerazumnom istoricizmu i u nastavi i u drustvu uopste. Svetlana Velmar Jankovic nam na lep nacin vraca legendu o Marku, kao finale svog malog ciklusa pripovedaka. I decak kome je knjiga posvecena zove se Marko. Eto slucajnosti i vrlo tople, pune ljubavi, namere. Ne, sva deca koja ce ovu knjigu citati, procitati i zavoleti, su Marko. Oni su i autenticni potomci vilinskih i bajkovito shvacenog Marka Kraljevica. Delija, ponekad nasilnik, samovoljan i neracionalan, nemoguce izdrzljiv i jak preko svake mere. Marko Kraljevic se u ovoj prici ukazuje kao tankocutno dete, koje gotovo tajno odgaja maleno slabacko zdrebe ostalo pod uginulom majkom. Konj (a tu se nase letimicno bavljenje zivotinjskom simbolikom naprosto gubi u moru znacenja i asocijacija), konj predstavlja pre svega robustvu elementarnost. Snaznu prirodnost. Bice iz tamne polovine sveta, konj je izraz plahovitosti, nagona i zudnje. Kako ratnici ne mogu bez konja, u svim epovima sveta ova je zivotinja spojena s junakom. U svim evropskim gradovima po nekoliko bronzanih konjanika tutnje na glavnim trgovima i po parkovima gigantskih naseobina. Konj je koliko zauzdana tama, toliko i razularena zedj. Zedj, zudnja. Zudnja za daljinom, za pravdom, za osvetom, za slobodom, konj je resantiman. Mozda zato konj i pripada toliko nesrecnom kraljevicu Marku, zastitniku puka, povesnom autsajderu koga je pesma uzdigla vise no istorija. Svejedno, s gledista dobrote i plemenitosti, narodne mudrosti i digniteta prema tradiciji, a iz moralnih razloga ponajvise, valjalo bi Kraljevica Marka ponovo uzdici do onih vrednosti koje mu je dala narodna pesma. Nas pisac to i cini. Sarac je veliki prijatelj junaku. A pticica na ramenu dobrotvora potlacenih, prznice i velikog decaka Marka jedno je od najlepsih bica naseg narodnog verovanja: vila Ravijojla.

Svetlana Velmar Jankovic, ne narusavajuci nimalo kompoziciju, eleganciju i plemenitost pripovedanja, cini u tkivu ove proze dva otstupanja, dve digresije ili interpolacije. Ona se ne libi da u samom tekstu, u sred radnje i dramskog toka naracije unosi objasnjenja pojmova, situacija ili leksike. Obrativsi se jednostavno citaocu sa "dragi citaoce", ona izlaze svoju eksplikaciju, da bi citaocu, detetu, olaksala snalazenje u pripovesti. Jezik tih pasusa unekoliko odstupa od jezika price, uvode se savremeni pojmovi, uporedjuju se stari nazivi i fenomeni s novim imenima i savremenim nacinom zivota, recimo s tehnickim terminima. Kod patuljaka pominju se crtani filmovi, kod pecine speleolozi, kod vremena za vitesku obuku kompjuterske igrice. To se cini prirodno; neposredno je edukativno, i ukazuje se kao potrebno. Sto da ne! Dete, neko koga knjiga zanima i obuzme, moze i treba i samo da se raspita, obavesti, da trazi pomoc starijih ako nesto ne razume, ali, sto da ne dobije objasnjenje na licu mesta? O tome smo govorili na pocetku - dogorelo je do nokata, narod, naciju, podmladak, decu, mi moramo osnovnim zanimanjima i vrednostima uciti ocigledno i na ovaj nacin.

Drugo odstupanje od klasicnog pripovedanja je istorijska pouka na kraju svake pripovetke. U dva tri pasusa pisac daje poblizi pregled sudbine svojih likova, odnosno "pricu plus" (Svetlana daje uvek vise!). Citalac dobija malu lekciju, koja se prihvata lako i upotpunjuje umetnicki dozivljaj. Istina je da znanje povecava uzivanje, bar u intelektualnim stvarima je tako, ali bez najmanje ironije receno: vrag je odneo salu! Ko ce da se poduhvati nego knjizevnici da i skolu i roditelje, i upravljace, opomene na katastofalno stanje nase svesti i naseg odnosa prema vrednostima uopste. Nalazim da je u ovim (ponavljam) zaista naivnim i dobrim pricama o detinjstvu nasih srednjovekovnih plemica, da je u ovoj lagodnoj i zanosnoj knjizi, kripticno utkan i strasan, ozbiljan vapaj koji bi hteo da sve nas probudi i pobudi nas na neodlozno i presno spasavanje nase ugrozene kulture.

Laza Lazić | Zmajeve dečje igre