Dorcol
ULICA ZMAJ-JOVINA
I jeste i nije njegova ulica. Jeste, zato što nosi njegovo ime; nije, zato što mu ne pripada u potpunosti. Ima neko sa kim Zmaj Jova deli to vlastništvo koje nije tražio: neko čije je ime, ne ni tako davno, ali pre njegovog, bilo ime ove ulice što dunavsku padinu vezuje sa savskom. U ovom je kraju Zmaj stranac; onaj neko to nije mada, u šetnji, uvek bira stranu u senci kao da bi da postane još neprimetniji no što to, po prirodi stvari, već jeste. Kada po podne dođe u svoju ulicu, Zmaj se pojavljuje sa dna padine, od dunavske obale, kao da stiže iz Pančeva u kojem je nekada, pre više od jednog veka, proveo dramatične godine. Penje se polako uzbrdicom, kroz bušnu i dotrajalu tišinu što se u ovo doba dana sleže nad padinom. U taj tišini gasnu, u prostorima nad Dunavom, poslednje istočne svetlosti, istrošeni sumrak drhturi nad asfaltom a od Vasine i Knez-Mihailove se, sa mukom, probijaju neprikosnovane svetlosti zalaska. Nešto se od njih, kao dah zamagljenih daljina, raspe po drveću u Zmaj Jovinoj a sam Zmaj Jova, u taj čas, počinje da prepoznaje, u svojoj blizini, ono prisutno. Tim prisustvom nije povređen, polaskan je: to je prisustvo žene koja je, uz to, i kneginja. U Beogradu više nema mnogo onih koji se sećaju da je Zmaj-Jovina ulica, u nedavnoj prošlosti, nosila ima Kneginje Ljubice; još je manje onih koji bi mogli da se sete ko je, uistinu, bila ta kneginja. Zmaj ipak sluti da je ispod tih prvih naslaga zaborava koje njega kao da ne dotiču, zapreteno ono dublje pamćenje zbog kojeg bi se rado povukao pred Kneginjom: ovo je njen kraj, ne njegov. Često se pita da li Kneginja, koja u svakodnevnu šetnju verovatno polazi iz svog Konaka na padini prema Savi pa se, sa početka svoje nekadašnje ulice, upućuje Knez-Mihailovoj i Vasinoj, da li ne hita, naročito kad zađe u onaj deo ulice što se, od zgrade bivše Klasne lutrije koja je sada zgrada Beogradske banke, spušta ka Dunavu, da se nađe sa braćom Obrenović, Jevremom i Jovanom, čije ulice tu, nešto niže, presecaju Zmaj-Jovinu i Kneginjinu. Ali nije primetio da se Kneginja bilo sa kim, osim sa njim, susreće. U njihovom susretu ona mu, uzdržano, klimne glavom a Zmaj joj se, uzdržano, pokloni. I mimoiđu se. Uprkos svojoj želji, pesnik se ne oseća blizak Kneginji, iako se doba u kojima su živeli dodiruju. Kada se Zmaj, 1833, rodio, Kneginja Ljubica je bila gotovo mlada žena i autoritativna srpska kneginja. Kad mu je bilo deset godina, ona je umrla: tada više nije bila ni autoritativna, ni srpska, samo kneginja u izgnanstvu. O njenoj se smrti govorilo kao o smrti stare žene, mada su neki bečki i novosadski listovi pisali da je umrla prerano, naprečac i od jada.
U poslednje od tih tvrđenja možda bi se moglo i posumnjati jer je Kneginjin jad počeo odavno i ona je, s njim, uglavnom bila naučila da živi. Istina, pred kraj bio se jako nagomilao. Počeo je čim je shvatila da mladić koji je tako obično izgledao, njen muž Miloš Obrenović, ima neobičnu unutarnju snagu. Ta se snaga činila opasna a najviše se otkrivala u njegovom pogledu. Kad je Ljubica pošla za njega, Miloš je bio sluga kod svoga brata a njegov je pogled umeo da bude ne samo ljubazan nego, ponekad, čak i smeran. Onda je, gotovo neosetno, taj sluga postao neznatan pa znatan vojvoda i, najzad, Gospodar Srbije. Ljubica je postepeno učila da vidi kako smernost sasvim nestaje iz njegovog pogleda a ljubaznost postaje dvosmislena: ne retko, prethodila je nekoj opakoj Miloševoj zamisli ili je tu zamisao sledila. Ta prikrivana opakost davala je Miloševim očima čudnovat, žut sjaj od kojeg se Ljubica stresala iako nije mogla da mu se odupre. (Sasvim žute i naročito lepe bile su, na primer, Miloševe oči uperene na odsečenu Karađorđevu glavu, stavljenu na sto pred njim, 1817. godine.) U početku više vezan za Ljubicu no ona za njega, Miloš je ubrzo pokazao da ume da se, isto tako lako, vezuje za druge žene kao što najbolje, ipak, ume da druge žene vezuje za sebe. Kad ga je, čim je poveo Drugi ustanak i počeo, bez milosti, da uklanja svoje neprijatelje, bila obuzela velika moć, uzimao je sve što mu je pružalo zadovoljstvo: tada se već jasno videlo da Ljubicu gotovo kao i da ne primećuje. Nije moralo da bude baš tako, mogla je da ga zadrži i za sebe. Ali u tome je i bila sva začkoljica: vije ga htela i za sebe, nego samo za sebe. Među njima je počela ona vrlo stara igra koja je za Ljubicu bila i nova i više no igra: možda baš zato, tu je igru igrala sa mnogo pogrešaka. Čim je Miloš počeo da izmiče, nastojala je da ga vrati, a što je više nastojala on je brže izmicao. Koliko je bivao dalje od nje to ga je ona prisnije doživljavala a sve jače osećanje, neka gusta, razluđena vatra, potpuno ju je osvajalo. Ali, umesto da od tog ocećanja postane mekša, postajala je tvrđa; ukoliko je ona postajala tvrđa, utoliko ju je Miloš mirnije zapostavljao. Ponekad joj se činilo da neće izdržati: u njegovom odsustvu kao da je, pod svojom kožom, osećala gotovo sve što se zbiva sa njim; u njegovom prisustvu je celim bićem znala sve što se zbilo. Kao podzemni oganj patnja je tutnjala u njoj ali taj pakao kao da niko nije primećivao: gospodarica koja sve vidi, majka koja sve sluti, Ljubica Obrenović je davala utisak žene koja ne zna za strah, jer ne zna za slabost. Svi su je smatrali jakom a samo je ona pamtila slabost koju nosi u sebi.
Jeste, bilo je trenutaka kada je tu slabost upoznavala kao snagu, kao jedini oslonac. Tada bi sa nasladom, u prisećanju, izazivala onaj čas kada ju je prvi put osetila. Prolazile su njene prve nedelje sa Milošem a ona je još bila sva zbrkana u sebi, i uskomešana. Onda se, potpuno iznenada, u njoj javila radost. Bila je obična noć i ništa nije unapred upozoravalo da je takva radost moguća. Letnja tama se provlačila kroz malo okno i klizila po nevidljivim zidovima njihovog sobička, Miloš je spavao pored nje a prastare praznine lebdele su u šumi. Onda, ko zna otkuda, možda iz Miloševog daha, možda iz njenog pokreta odjednom je naišla ta radost kao razigrano svetlosno tkanje i sve drugo više nije postojalo. Tama je postala jednostavna, i zvezde, i one praznine i Ljubica je, pročišćena u toj unutarnjoj rasvetljenosti, razumela da voli. Počelo je da sviće a ona je, bosa pošla preko tla: zemlja je bila sva hladna i sva dobra. Pokretna kao pramen vazduha, Ljubica se primicala svetlostima istoka koje su je, izgledalo je, čekale.
Kada se vratila, Miloš je stajao na pragu njihovog kućerka. Polako mu se približavala uverena da će se, ako ga samo dodirne, sve to svetlosno tkanje iz nje preneti i na njega. Prosto će se pretočiti. Nije moglo da bude drugačije. Dodirnula mu je šaku vrhovima prstiju, svetlosni treptaj je pošao iz nje pa zastao: kao da je nailazio na tanušno, smračeno nepristajanje. Istina, Miloš ju je grlio ali je ona osećala da on nije pored nje, da to nije njegov dodir: Miloš je dodirivao tu ženu koja se bila šćućurila uz njega ali ništa nije primao od nje. Svetlosni treptaj je uzmicao ali ne natrag, ka njoj, nego negde pored, u provaliju. Miloš je gledao Ljubicu, a ona je osećala da je ne vidi: ili joj se to samo pričinjavalo? Jer, iznenada je podigla glavu i uhvatila njegov pogled. (Ili je taj pogled uhvatio nju.) Dva oka su zurila u Ljubicu, žuta i pomalo razrogačena. Ta dva oka nisu bila nimalo smerna i nimalo ljubazna: to su bila dva zla, vučja oka. Slutnja oštrih ivica, nemilosrdna, izrovala je preostalu radost: taj čovek koga voli bio je njen neprijatelj. Kao da je pogodio šta je pomislila, Miloš se nasmešio nežno, vrlo nežno i otišao. Ostala je bez pokreta a puna slabosti: u jasnom julskom jutru ona je, u sebi i oko sebe, ugledala senke strave.
Kad se vratio, Ljubica je sedela na pragu njihovog kućerka. Očekivala je njegovo lice, koje lice? Više nije sumnjala da ih Miloš ima mnoga. Da li će ugledati neko koje poznaje ili neko koje ne poznaje? Još se nije ni sasvim približio a ona je odahnula: dolazio je onaj Miloš koga je i poznavala i prepoznavala. Ipak, sleđenost u njoj nikako se nije kravila: šta joj se to, i zašto, pričinjava? I da li se pričinjava? Ako se ne pričinjava, ako je onaj pogled zaista postojao, otkuda onda te različite a ravnopravne stvarnosti od kojih zaboravlja da diše? Ali, kad se Miloš sasvim približio strave kao da su sasvim nestale iako su njihove senke, duboko u njoj, ipak opstajale.
Dobro što su opstajale da je opomenu na one drugačije stvarnosti jer se, ubrzo, Ljubica uverila da joj se onaj pogled nije pričinio. U mesecima koji su sledili javljao se sve češće kao što je i nepoznatih Miloševih lica bivalo sve više. Na lica se navikavala zato što su bila neprijatna; na pogled, nije. Miloša, koji je to opazio, možda je zabavljao baš taj njen grč, kao što ga je zabavljala i nadmoć koju je sticao nad Ljubicom: uvek je mogao, lako, da izazove u njoj radost ili patnju. Nekad je to činio iz potrebe, nekad iz obesti a Ljubica je učila da živi razapeta između krajnosti, zavisna od Miloševog zla.
Nije naučila: pobuna je, od početka, tinjala u njoj, ali je, u početku, ona bila nemoćna da je prihvati; uz to, još se nadala. Miloš se pokazivao ne samo kao bezobziran nego i kao lukav; ukoliko joj je više oduzimao od sebe, utoliko joj je više davao od svega ostalog: od ugleda, od bogatstva, od obaveza. Sve je ponela a od patnje pokušala da se odbrani strpljenjem: nije uvek bilo delotvorno, ali joj je izgledalo kao jedini odgovor na Miloševa nestrpljenja; bilo je od ovih darova koje je odlučila da svakodnevno prinosi životu, jer život ju je očigledno iskušavao a iskušenja su, iz dana u dan, postajala veća. Jedno od najvećih je nailazilo čim bi Ljubica čula kako, u razgovoru sa drugom ženom, iz Miloša izbija onaj izazovan smeh. Tada je u sebi osećala mah nekog gneva pred kojim je sve drugo iščezavalo. Bojala se tog gneva i odmah pokušavala da ga sputa: uveravala je sebe da mora postojati dublja pravda koja ipak neće dozvoliti da jednima bude dato samo stradanje a drugima samo zadovoljstvo. Ali, sumnjala je da bi ta dublja pravda odobrila gnev ili pobunu. Toj pravdi je, da bi se umilostivila, isto valjalo prinositi darove. Ljubica je tako i činila: prinosila je najbolje delove sebe. Više nije imala telo koje traži, samo ono koje sluša; nije znala za umor, samo za dužnosti. Ako je od drugih zahtevala mnogo, sama je uvek davala više; ako je prema drugima bivala stroga, prema sebi je bila najstroža. Sve joj to nije padalo teško, ali je igru koja je trajala između Miloša i nje jedva podnosila: neprekidno se gradila kao da ne primećuje njegova izdajstva a on nije krio kako primećuje da ona postaje sve manje žena. U poslednje vreme, ocećala je da nije više celovita ni u dogovaranju sa onom pravdom, sve nedostižnijom: u njoj je bilo bar dve Ljubice od kojih je svaka imala svoj glas. Jedna se javljala sa danom, odmah spremna da se odriče od sebe i da se, sve dubljom dobrotom, suprotstavlja Miloševoj zlosti; druga se javljala ponekad, noću, nimalo sklona odricanju; odnekud svesna svoje ženstvenosti, nije priznavala dobrotu, samo mržnju. Neka treća Ljubica, vična gospodarenju, nadgledala je obe i zazirala od obe: ona prva joj je bila odviše pokorna i, u toj pokornosti, pritvorna; ona druga joj je bila sasvim nepokorna i, u toj nepokornosti, opasna. Da su htele da se dogovaraju između sebe, bilo bi bolje: ali one nisu htele ni da čuju jedna za drugu. Među njima je bila opaka pukotina.
Pukotine je nestalo onog dana kada je ubila Petriju. Taj dan je bio izvanredan, pun mekih osvetljenja pod kojima je, u proleću, na svakoj vlati vidna bezazlenost od buđenja. U domu Obrenovića, u Crnuću, pripremao se izlet na Rudnik. Kao da očekuje nešto izuzetno, Ljubica je od jutra bila na oprezu. Onda se dan iskosio i počeo da struji prema nekoj tački koju nije videla mada ju je predosećala. Prvo su joj javili da lepa Petrija, odnedavno uzeta njoj u ispomoć, moli da joj se dozvoli da, bolesna, izostane sa izleta. Ljubica je odobrila taj izostanak a očekivanje je postalo napetije. Pred pogledima drugih, gospodarica je bila vedra; pred pogledom okrenutim u sebe, Ljubica je nalazila prazninu: u njoj nije bilo ni osećanja, ni misli. Samo, na ivicama praznine, konci iščekivanja.
Pošli su na izlet, dan je bivao sve lepši. Ljubica je jahala uz svoju gošću i nekim je novim sluhom, unutrašnjim, hvatala kako se, pod konjskim kopitima, neozleđen, isteže trenutak što nastaje a nikad se neće ponoviti. Imao je, taj trenutak, čak i svoj duguljasti, istanjeni, providni oblik kroz koji je ponirao svaki šum. Onda je počela ta priča, vrlo stara i vrlo nova. Oko podne, prvo su se uznemirile pčele, zatim ptice pa se nad Rudnikom, sa dna vedrog neba, pojavio crn oblačak koji je s ludom brzinom rastao u oblak a taj oblak u oblačinu. Ljubica ga je gledala, mirna: tako, dakle, otpočinje ono što se ne može izbeći. Naredila je da se, što brže, pripremaju za povratak jer će, za koji čas, nepogoda. Izgledalo je da zaista i hoće: dan je pocrneo, nebo tutnjalo, drveta hučala. Konji su jurili. Ali pred konakom, u Crnuću, sve je bilo još osunčano i tiho. Ljubica je prva sjahala i, bez reči, utrčala. Žurila je, kroz puste odaje, praznina u njoj bila je sve obuhvatnija a znala je šta će ugledati. Ušla je u svoju sobu i zaista ugledala Miloša i tu ženu. Izišla je, u kući je zavladao muk. Miloš se povukao u svoje odaje a lepa je Petrija postala nevidljiva. Uveče, dok je ta žena uzeta u ispomoć kao i obično razmeštala Gospodarevu postelju, naišla je Ljubica, prošla pored nje, uzela sa zida, nad posteljom, napunjenu Miloševu kuburu i ubila Petriju, na mestu.
Za sve vreme bila je spremna na svaku neočekivanost. U opštoj gužvi, sakrila se i iščezla ispred Miloševih očiju. U njoj nije bilo kajanja, naprotiv. Posle mnogo meseci, kao da je opet bila ne samo zadovoljna nego i celovita: one je pukotine nestalo, ni suprotstavljenih glasova u njoj više nije bilo, samo je osećala kao da je malko ostarila. Imala je, tada trideset i jednu godinu.
Pesnik Zmaj ne uspeva da primeti, možda zbog sumraka koji se zgušnjava, ali Kneginja, čim pođe niz dunavsku padinu, zaista ubrzava korak. Hita onom delu svoje ulice, između Jevremove i Jovanove, u kojem je očekuje malo, zaobljeno prisećanje. Kako stigne u taj deo, naoko bezličan, ali u koji, pre podne, padaju prostrane svetlosti a, pred veče, prozirna sumračja, ona zagleda u progrušalu tamu što se spušta u prostore nad Dunavom i u odbleske ozarenja što još dopiru od ušća i od Save. Pred tim igrama okrnjene tame i okrnjene svetlosti, Kneginja lako pristaje na sećanja i odmah vidi sebe kako, između Jevrema i Jovana, Gospodareve braće, čije je ulice i sada opkoljavaju kao da je štite, ulazi u dugu, manastirsku trpezariju. Leto je, traje 1819. godina, meseci su prošli kako je utekla iz svoga doma. U jarko avgustovsko podne okuplja se, u manastiru Kaleniću, silan svet. Slavi se praznik, Velika Gospojina. Dok ispred manastira, pod dahom leta koje izmiče, započinje slavlje, gore se, u odajama manastirskog konaka, završava drama: u manastirsku trpezariju ušla je, dakle, Ljubica i uputila se polako, korak po korak, prema Gospodar-Milošu, tamo, u dnu sobe. Pored Miloša su sedeli visoki sveštenici, iguman i arhimandrit, aj trpezarija je bila prepuna. Ljubica je koračala preko ćilima od crvenih i crnih šara, crvenog i crnog znamenja. Nije gledala ni u koga, ali je osećala, posle mnogo nedelja, Miloševo prisustvo a pramenje dima, što je raznosilo miris njegovog duvana, probijalo se kroz ćutanje. Svuda je bio kabast tajac, Jevremova šaka se grčila oko njene mišice, Jovanova plamtela a ipak joj je Jevrem bio bliži. Čekala se njena reč, reč molbe za oproštaj. Imala je da moli Miloša, to se zahtevalo od nje, a znala je da Miloš nije taj koji joj može oprostiti ono što je učinila. Zato što ona, Ljubica, nije njemu oprostila Petriju; i zato što od njega, pravog krivca, nije ni mogla da prihvati oproštaj; najviše zato što je taj već svemoćni Gospodar, pred kojim se, evo, klanjaju i visoki sveštenici, i njegova braća, i sav narod, pred kojim će se, za koji tren, pokloniti i ona, ipak nemoćan, i on, pod tim muklim nebesima kojima se ona bez utehe, moli. A moli se odnedavno, odonda kada je, u magnovenju, pojmila da ne može ostati nekažnjeno to što je uzela jedan život kada je već, u sebi, nosila drugi. Ta ju je misao porazila: a šta ako dete koje će se roditi bude moralo da ispašta njenu krivicu? Šta da učini samo da se to ne dogodi? Zato je pristala da se skruši pred Milošem, a pravu skrušenost osećala je samo pred onom strašnom pravdom. Nije vredelo: prostori u koje se, možda, sklonila ta pravda, nisu joj se približili. Slutila je da se to tako zbiva i stoga što je, uz zebnju koja ju je iznuravala, i uprkos toj zebnji, u njoj još tinjalo zadovoljstvo od izvršene osvete. Nije se kajala što je ubila Petriju; kajala se što je zaboravila na dete u sebi. Stigla je pred Miloša, skinula dve male puške koje je nosila za pojasom a koje su, kako je zapisao, prema sećanjima očevidaca, Milan Đ. Milićević, "bile okrenute na pokornost, na molbu a ne na boj", poklonila se, duboko, pred onim koji je sad bio samo Gospodar, ne i Miloš, i izgovorila reči koje je davno pripremila:
— Gospodaru, evo dve pune puške! Ili praštaj, ili ubijaj; ovako se više ne može!...
Ali Milan Đ. Milićević nije zabeležio, niti je mogao da zabeleži, ono što ni očevici nisu videli: kako je Ljubica, dok su se njenom glasu i njenoj molbi pridružili glasovi i molbe svih prisutnih, u Miloševom oku koje je gledalo, oko sebe, taj polukrug ljudi što mole, sve samih dostojanstvenika, uhvatila žut, zao pogled. Vučji. Dok se primicala da poljubi tu ruku, koja joj je praštala, mrzela je Miloša: nagnuta nad tu ruku, udahnula je dah njegove kože i, očajna, znala da ga više ne mrzi dovoljno.
Docnije, u godinama što su promicale, nije ga uopšte mrzela. Gotovo uopšte. Ponekad je uveravala sebe kako Miloš i nije ni za šta kriv; za sve je bio kriv taj plamen u njoj koji se nije dao uništiti. Trudila se da postigne ono što je bilo najteže: da udalji misao na Miloša kad već osećanje prema njemu nije mogla da iščupa. Ponekad joj se činilo da u tome uspeva, najčešće je znala da ne uspeva nikako. Nije joj smetalo što je jedino u očima stranaca Gospodareva žena, dok je u očima svih drugih samo Kneginja; sve češće, bila je Gospodaru i saradnik. Kad god je trebalo obaviti diplomatsku misiju nedovoljno pogodnu za Kneza ali sasvim pogodnu za Kneginju, Miloš je slao Ljubicu a Ljubica se pokazivala dorasla svakoj ulozi. Znala je da iznenadi i samog Velikog Miloša: činilo mu se da se neuka seljančica preko noći pretvorila u iskusnu vladarku. Počeo je i da zazire od te još lepe žene sa nekim ledom na licu. Po njegovom mišljenju, Ljubica je odveć dobro umela sa svima: sa svojom decom ali i sa stranim dostojanstvenicima; sa pukom sirotinjom ali i sa obesnim vojvodama. Naročito je umela, opasnica, sa onima koji bi se našli u nemilosti i nikada ih nije zanemarivala. U početku zadovoljan što se povlači iz njegovog života čak i kad on to ne zahteva, Miloš je sve manje bio zadovoljan tim Ljubičinim povlačenjem: više nije bio siguran da li gnev što se povremeno javlja u narodu zbog njegovog pustahiluka i samovolje ne podstiče i ta povučenost koju Kneginja izabira, jer se Kneginja sve više videla kao žrtva istog pustahiluka i iste samovolje. Poverljivi glasovi su javljali Gospodaru da Gospodarici dolaze gotovo svi koje je on povredio. Miloš je znao da će ih ona smirivati, jer mu je odana, ali nije znao dokle će u toj odanosti istrajati, jer je stalno ranjavana. Pokušao je da je ne ranjava preterano, ali je teško išlo. Ljubica je uistinu sve i smirivala, ali nije mogla da ne primeti kako razlika između Gospodarevog i njenog postupanja ide njoj u prilog. Za svaku obavezu imala je vremena, u svakoj nesreći bila je sapatnik. Ugled joj je bivao sve veći, a sa ugledom i njen uticaj kod Kneza: bio je naučio da je čuje. Kad je bila udaljena od Miloša, nije ga manje osećala u sebi, ali mu je lakše praštala. Najteže je praštala sebi, ali kao da je, tokom godina, kroz prividnu smirenost koju je prihvatila kao odbranu dolazila i do prave smirenosti koja joj se otkrivala kao smisao. Nadala se da je to prostor koji je, najzad, osvojila svojim odricanjem i da iskušenja, bar onih najtežih, više neće biti.
Ali, bilo ih je.
Iskušenje je ušlo pravo u njen Konak, sa Tomom Vučićem Perišićem. U Beogradu je počinjao oktobar 1837, sav od prosenjene toplote. Sa prozora svoje sobe sa kojih je, kad god je bila u Beogradu, posmatrala vreme kako se meškolji nad ravnicama i nad rekama, Ljubica je ugledala veliki spokoj nad ušćem, pod svetlim prostorima. U njoj je bio mir i sa tim mirom je primila Vučića. Ali čim je progovorio, taj čovek koji joj je nekada bio prijatelj i iz koga se još, na sve strane, rasipala snaga, mir se izmrvio i otišao do đavola. Vučić je govorio reči koje su pogađale u srž: govorio je o Milošu, o samovolji koja ga je sasvim uzela pod svoje, o osionosti koja ga je jednako gonila da izaziva tuđu osvetu a da sluša samo taj glas puste moći u sebi. Tako se, smatrao je Vučić, dalje niti može niti sme jer će Knez, brzo, dovesti u pitanje sve što je stvorio a Kneginjini sinovi naći će se u prilici da otplaćuju opake dugove svoga oca. Možda i životima, ako narod pobesni. A nezadovoljstva, Kneginja to zna a i Vučić je obavešten, ima mnogo. Poslednji je čas da se Knez obuzda i njegovi su prijatelji dužni da to učine dok njegovi neprijatelji ne skupe dovoljno hrabrosti. Miloš mora da shvati da će ga ustavnost koja se sad zahteva verovatno ograničiti u vlasti ali da će mu, baš zato, pomoći i da je sačuva. U Šapcu, Gospodar Jevrem misli isto što i Vučić i sam će Kneginji govoriti o tome. On je došao da je moli za pomoć: svakako valja podržati nove zakone što se pripremaju; ti zakoni će spasti Kneza od njega samog a mlade kneževe od nevolje koje im prete. Ako Kneginja podrži novi ustav, bitka kao da je već upola dobijena.
Okrenuta svetlostima što su dolazile od sremskih ravnica i trajale nad tromim vodama, Ljubica je slušala. U onome što je Vučić govorio bila je istina, ali i u onome što nije govorio bila je istina; te dve istine dosta su se razlikovale. Vučić je govorio o Milošu a ćutao o sebi. dugo ga je poznavala i dobro upoznala: nekada bi mu verovala sve što kaže; sad mu nije verovala ni polovinu. Bila je gotovo sigurna da ga vrlo malo brine sudbina njene dece a mnogo više sopstvena igra sa vlašću. U isti mah, njegova borba je mogla biti i borba za Miloša i dinastiju Obrenovića. Opasnost koju je Vučić sagledao postojala je i uvećavala se sa svakim danom. Tu opasnost je Miloš izazivao. Više nije znala da li su Miloševi interesi isto što i interesi drugih Obrenovića, kao što nije znala u kojoj joj je meri neprijatelj taj čovek koji joj je nekada bio prijatelj. Nije bila sigurna ni kome je ona, osim svojoj deci, prijatelj. Negde sasvim daleko bila su ostala ona vremena kad su svi oni, oko Miloša, bili povezani čistijim poverenjem. I to je Miloš uništio: pokvario ih je, sve. Gledali su se, Vučić i Ljubica, pod otvorenim svetlostima podneva i pokušavali jedno drugom da otkriju skrivenu misao, u potpunosti. Otkrivali su, ali ne u potpunosti. Najzad je Ljubica rekla da mora da razmisli: najradije bi da pomogne i svojim sinovima i njihovom ocu. Vučić se složio a ona mu je pročitala na licu kako shvata da je došao u dobar čas.
Kad je otišao, spokoj je još bio nad ušćem, ali ona to više nije primećivala. Učinilo joj se da se sve svetlosti potapaju u nekoj neverovatnoj magli. Pred njom kao da je iskrsavao crn prolaz koji se nije mogao mimoići. Buljila je u sebe i možda je sad njeno oko bilo žuto. Nešto je morala da učini a sve što bude učinila, slutila je, neće biti dobro. Znala je da Knez neće prihvatiti ustav koji bi mogao biti od pomoći njenoj deci. Ako ostane uz Miloša, značilo bi da je protiv svoje dece; ako ostane uz svoju decu, svakako će biti protiv svog Miloša. U sebi je osetila izvesnost: sve ispaštanje do sada bilo je ništa, ono najteže tek ima da dođe. Ugledala je, u taj mah, u nebesima svetlosni bezdan i saznala da milosti nema, ni oproštaja, da će je stići sve i do kraja.
I počelo je da stiže, ne polako nego brzo. Neku nedelju posle razgovora sa Vučićem, tek što je, sa GospodarJevremom, stala uz Ustavobranitelje, pokazalo se: razboleo se njen prvi sin, dete nad kojim je strepela i pre njegovog rođenja, naslednik. Tražila mu je leka kod vidara u Srbiji i od lekara u Austriji; dobavljala je meleme iz Bugarske i lekovite trave iz Anadolije. Nije vredelo: znala je da leka nema. Ostvarivao se njen najveći strah: njeno je dete imalo da ispašta njenu krivicu a lepa Petrija, posle dvadeset godila, dolazi po svoj dug. Kad je bitka za ustav bila dobijena, Ljubica je već bila mnogo izgubila. Dostojanstven u svom porazu, Knez je odlazio iz Srbije, a Kneginja ga nije pratila. On je bio lišen vlasti a izgledalo je da ona stiče sve veću vlast. Nije joj bilo do toga. Odlazio je u izgnanstvo sa mlađim sinom, koji je bio zdrav; ostajala je u Srbiji sa starijim sinom, koji je bio bolestan. Pripreman da zameni oca na kneževskom prestolu, taj lepi dvadesetogodišnji mladić nije ni znao da je vlast nad Srbijom preneta u njegove ruke. Nije potpisao nijedno pismo i nijedan ukaz: umirao je. Nešto od te vlasti uistinu je bilo u Kneginjinim rukama a ona ju je osećala kao prokletstvo. Jun 1839. bio je koban za porodicu Obrenović: prvog dana u tom mesecu Srbi su ispratili, u izgnanstvo, starog Kneza; dvadeset i šest dana kasnije oplakivali su smrt mladog Kneza. Strani posmatrači opisivali su plač Kneginje Ljubice u trenutku kada je Veliki Miloš, pošto se spustio niz savsku padinu kroz zabezeknutu gomilu koja mu više nije bila privržena, kročio sa srpskog tla u lađu koja je imala da ga preveze na tuđe tle, u izgnanstvo. To je, svi su se saglašavali, bio neki crn vapaj, svestan svoje uzaludnosti, koji se, sa zvukom crkvenih zvona, u kiši što je rominjala, ni o šta odbijao pod muklim nebesima. Dvadeset i šest dana kasnije Kneginja nije plakala. Naredila je da se, na Konaku, zatvore i zastru svi prozori, a u sobi, u kojoj joj je umro na rukama, ostala je sama sa sinom. Kad je izišla da objavi ovu smrt, svet je ugledao izgorelu ženu koja govori smireno i bez suza. Jedan od stranih izveštača koji je, u leto 1839, viđao Kneginju kako hoda, pod jarom, savskom padinom, pored Ičkove kuće, zabeležio je da je "sa crnom šamijom, raspletenom kosom i u crnoj vezenoj halini ličila više na kakvu kaluđericu nego na vladajuću kneginju".
Ali, tu još nije bio kraj. Ljubica je bila vladajuća kneginja ali je vladao, u stvari, Vučić. Njegovo staranje o porodici Obrenović pokazivalo se kao temeljito: dobro je pripremio izgnanstvo za starog Kneza, svakako je vrlo žalio smrt mladog Kneza a već je smišljao pobunu protiv najmlađeg Kneza. A najmlađi Knez, Mihailo, još dečak, nije mu bio dorastao. Izigrana Kneginja stala je na stranu svog muža u izgnanstvu. (Učinila bi to i inače, jer je bio poražen.) Počela je da priprema njegov povratak. Bila je u dogovorima sa stranim vladarima, osluškivala je raspoloženja u narodu. Ako je Vučić pripremao bunu protiv Mihaila, ona je pripremala bunu protiv Vučića. Ali prijatelj iz prošlosti bio je jači i brži: u avgustu 1842. godine, u Žabarima, pristalice Vučića Perišića, naoružane čak i topovima, razbile su vojsku mladog kneza Mihaila Obrenovića III. Knez se, u slaboj odbrani, povukao do Beograda a onda prebegao u Zemun. Crna Kneginja, kako su sad zvali Ljubicu, sama je samcata, u poslednjim okršajima, hrabrila pristalice Obrenovića koje su bežale na sve strane.
Još se u 1813, godini velikog poraza, prepričavao odgovor koji je mlada Ljubica Obrenović dala svome mužu, vojvodi Milošu. U opasnosti što se, posle propasti Prvog ustanka, nadvila nad Srbiju, Miloš je predložio Ljubici da je, sa decom i majkom, skloni negde na stranu a on će ostati, sam, da hajdukuje. — Živa neću iz svog zavičaja — odgovorila je Ljubica — a mrtvu me mogu i psi izesti. To je bilo u jesen 1813. godine. U jesen 1842. Ljubica je napuštala svoj zavičaj, još živa. Iz Novog Sada, mladi Mihailo je strepeo za majku, koja je, poslednja od Obrenovića, ostala u Srbiji, i tražio njeno prisustvo. Nije mogla da mu kaže ono što je jasno ocećala: da smrt već raste u njoj, halapljivi plod čistog poraza. Iz lađe u kojoj je i ona polazila, preko vode, u izgnanstvo, Ljubica je gledala, među novim kućama na Savskoj padini, svoj Konak. Opet je promicao jedan beogradski oktobar, pun prosenjene toplote. Ljubica je znala da je to poslednji oktobar koji promiče i nad njom.
Umrla je devet meseci posle okršaja u Žabarima, u maju 1843. godine. Dvadesetogodišnji Mihailo, drugi Obrenović u izgnanstvu, priredio je, kako su mu nalagala osećanja ali i kako je to zahtevao njegov otac iz Beča, veličanstvenu sahranu svojoj majci. I Vučić je u Beogradu, 16. maja, na dan kada su u Novom Sadu sahranjivali Ljubicu, priredio veličanstvenu zabavu, u Topčideru, za mlade vojnike. Isto tako je bio zabranio da se o smrti te žene objavi i najmanja vest u novinama kako se javnost ne bi uznemiravala, nepotrebno. Kad je to čuo, stari Knez je, u Beču, pobesneo. Krajem prošlog i početkom ovog veka istoričari su, proučavajući bečki arhiv otkrili i ovu zanimljivu pojedinost: da prepiska koja je vođena između kneza Miloša u Beču i Kneginje Ljubice u Novom Sadu otkriva novu, veliku nežnost u njihovim odnosima. Ovu nežnost je naročito Knez bio sklon da iskazuje a Kneginja je, dok je mogla, skrivala od njega da umire.
Sumrak se sleže među visoke zgrade novog naselja na starom Dorćolu, zgrade što zaklanjaju, prvi put posle mnogih vekova, pogled na vode Dunava. Kneginja se, uzbrdicom, vraća u svoj Konak a pesnik se, nizbrdicom, spušta ka Dunavu. Opet se mimoilaze: Kneginja bi, izgleda, da pita nešto pesnika a i pesnik bi, Zmaj Jova, da pita nešto Kneginju. Ali tama oko njih, sve gušća, oduzima im volju. Uostalom, i pesnik i Kneginja znaju da, u vremenu, pitanja uglavnom ostaju bez odgovora a da, van vremena, ne postoje. | ask.rs
LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Svetlana Velmar Jankovic
Odgovor Sa Citatom
Odg: Svetlana Velmar Jankovic
Bookmarks