BELEŠKE O ISTORIJSKOM ROMANU
Pismo Uredniku Zbornika radova Instituta za književnost i umetnost u Beogradu
Poštovani Miodraže Maticki,
Okolnosti me primoravaju na formu saradnje koja ni Vas ni mene neće zadovoljiti: ne mogu da Vam napišem članak koji očekujete; pišem Vam pismo-zapis, koje Vas ne obavezuje da ga objavite.
Ispraćajući me u bolnicu, Vaš saradnik u Institutu, po ko zna koji put opomenu me da ispunim obećanje koje sam Vam dao i "nešto napišem o istorijskom romanu" za zbornik čiji ste Vi urednik "Više ne možeš da se izgovaraš da nemaš vremena", prekoreva me ćerka.
I zaista, u bolnici imam vremena. Ležim na visokom bolničkom krevetu, u venu mi uvire kap po kap neke tečnosti. Kroz veliki prozrr gledam krošnju lipe sa mladim, aprilskim lišćem i slušam tih šumor vetra. Kada sam 1962. godine očekivao smrt od embolije pluća i tromboze "ilijake", dugo sam kroz prozor gledao krošnju bagrema sa mladim lišćem i slušao ovaj isti šumor vetra. Kakav se to krug sastavlja u mom životu; kakvu sam to istoriju i ja ispisivao putanjom tog kruga? Sećanja se samo prividno kreću pravom linijom kroz proteklo vreme; sećanja su luk i isprekidan krug. Da ne mislim o dva proleća meni u zimi i onim najkraćim danima (koji me oduvek metafizički uzbuđuju), da ne mislim o tom mladom lišću i svilastom šumoru vetra koji vizuelno i auditivno sada preče moju putanju da dodirne polaznu tačku i uspostavi jedan krug, činim najlakše: čitam Borbu koju mi je dao lekar. Prva strana, nadnaslov: "Borbin novinarski parlament"; naslov: "Istina — kruna profesije". To je u ovim danima revolucionarna deviza "nezavisnih" novinara. A to je deviza svih Borbinih urednika od Đilasa do Vukotića, od Borbe do Antiborbe. Bukvalna potvrda dijalektike: negacija negacije. Borbina istina bila je ideološka laž. Na toj "istini" može da se zasnuje samo jedna vrsta dokumentarnosti društva i vremena: bilo je to vreme tiranije laži i korupcije istine. Kako će pisac "istorijskog romana" iz tog titoističkog doba da vidi i sazna stvarnu istinu tog društva i ljudskih sudbina ako je traži u Borbi i svim jugoslovenskim listovimai ako svoj roman utemeljuje na dokumentima "sredstava informisanja" savremenika i njihovih potomaka? Urednik Borbe mi odgovara u ime čitave novinarske profesije, odjednom probuđene savesti: "Zatvorili smo istinu!" Ko je to "zatvorio istinu"? Titov režim, Komunistička partija, policija, urednici novina, mi pisci i novinari — trudbenici istine? Ko je sve apsandžija istine? I ko među nama tekstopiscima nije bio cenzor ili njegov saradnik? Kada je i gde je to ljudska i društvena istina bila slobodna za sve istinoljupce? Kada i gde se to istina slobodno uzimala, kupovala, prodavala, trošila koliko ljudima prija, uživalo u istini do mile volje? Šta je teže u ljudskom životu od saznanja istine, šta je opasnije od govorenja istine, koliko ljudi ima stvarnu potrebu za istinom kao najprečem dobru, koliko ljudima treba tuđa istina o svetu u kome žive? Pitanja su banalna, znam, kolega Maticki. Ali, prva saznajna vrednost "istorijskog romana" je "istorijska istina". A ona se, po opštem mišljenju, nalazi u dokumentima, istorijskoj građi, ostacima fakticiteta jedne realnosti. Šta čini taj fakticitet? Ako su to reči, onda stvar istine stoji skoro beznadežno.
Ovog prvog višestranačkog proleća u Srbiji posle drugog svetskog rata, smučila mi se retorička i još uvek ideološka istina političara i novinara — istinoljubaca koji jurišaju na "tamnicu istine", a na toj "tamnici" porušeni su zidovi, a istrulelu kapiju klati vetar. Pisac "istorijskog romana" o ovom jugoslovenskom i srpskom proleću, prošloj zimi i jeseni, ako uzima građu iz naših novina i dokumenti mu budu govori i proglasi stranačkih prvaka i besednika sa tolikih beogradskih parlamenata, on će ova tri godišnja doba, po retoričkom herojstvu za slobodu morati da upoređuje sa prvim srpskim ustankom, balkanskim ratovima, Kolubarskom bitkom, probojem Solunskog fronta... Jadni budući pisci "istorijskih romana"!
Plašim se: nije "istina bila zatvorena" samo u totalitarnim režimima i u ovom veku; javne istine o ljudskom društvu malo ima i u demokratskim i liberalnim društvima, jer u njima postoje "marketinzi", berze i samousluge skoro za sve ljudske potrebe sem za stvarne istine o ljudskoj sudbini.
Vidim, opasno sam upotrebio problem "objektivne istine" o ljudskoj sudbini. Ta "objektivna istina" je u stvari samo piščeva, subjektivna istina; ona ponekad uspeva, blagodareći stvaralačkim moćima i vizijama pisca, njegovim "energijama zablude", kako negde reče Tolstoj, da poprimi funkciju "objektivne istine", "istorijske istine" o opštoj istorijskoj svesti ljudi i naroda. Zbilja, šta će biti "objektivna istina" o Srbiji ovog proleća u kojem postoji nekoliko "parlamenata istine", desetine "objektivnih" i "slobodnih" "sredstava informisanja", hiljade i hiljade istinoljubaca, svedoka, učesnika, protagonista istine, tvoraca "nove istorije" srpskog društva? Ne zavidim budućim romansijerima jugoslovenske i srpske Hiljadu devetstotina devedesete i devedeset i prve, ako im ne uspe da uvide da je malo istorijske građe, malo dokumenata koji su stvarne istine, ako ne shvate da su istine za romansijera uglavnom "zatvorene" bravama koje se otvaraju specijalnim ključevima, nikad jednim. A većina tih ključeva su u piščevoj imaginaciji.
Moj lekar, profesor Borivoje Krejović, dok ćaskamo o evoluciji životinjske vrste (koja se po mom ličnom samouverenju ne može nikad ubedljivo razjasniti, jer životni organizam koji je nastao van razuma ne može se naknadnom svešću saznati), kaže mi profesor Krejović, da je pre čula vida, sluha i mirisa, nastao centar za ravnotežu: trebalo je opstati u vodi, na kopnu, u vazduhu u položaju koji je adekvatan biološkim potrebama životinjske vrste. Dakle: centar za ravnotežu, organ za ravnotežu je osnovni organ naše biološke egzistencije u prostoru i vremenu! Taj organ za ravnotežu je ono supstancijalno u snalaženju i opstajanju u ovom svetu u kome je gravitacija, valjda, najjača energija. U gravitacionoj sili Istorije, pod kojom treba da opstane i pod kojom opstaje čovek, koja je to istina, koja je to njena potvrda, koja čini centar ravnoteže ljudskog bivstvovanja? Ne verujem da je taj organ i centar za ravnotežu u "preseku svih potencijala" kako je Isidora Sekulić imenovala čovekovu dušu. Ne verujem da je taj organ egzistencijalne ravnoteže — razum. Niti verujem da je istina negde u "zlatnoj sredini" suprotstavljenih shvatanja jer je ta "zlatna sredina" samo uslovna čak i prostorno, jer je opet subjektivna, određena tačkom gledišta.
Istoričari književnosti tvrde da postoje pisci koji su "izrazili duh epohe". Sklon sam verovanju da u istoriji kulture, u istoriji ljudskog pamćenja i izražavanja, možda i postoji nekoliko takvih pisaca. Ali, biće da je to samo njihova, subjektivno shvaćena i tumačena epoha, koju su nam oni snagom svog genija obuzeli svest i emocije, nametnula nam se kao univerzalna paradigma, najmanje njihovom namerom, a više metodom i gledištem potonjih interpretatora, pa mi i sa celokupnom arheologijom, više ne vidimo i ne znamo pravu realnost epohe u kojoj je ambijentirano književno delo, pogotovo ako je u daljoj i dalekoj prošlosti. Zato i prihvatamo imaginarnu istoriju, poetsku istoriju, kao najrealniju i najuverljiviju. Jer istoriografija je sa svom svojom egzaktnošću saznajno partikularnija od umetničke književnosti, epa, drame, romana; od poetske istorije čoveka i njegovog sveta...
Ali, ja sam, kolega Maticki, obećao da Vam ispričam nešto o svojim iskustvima u radu na rukopisu Vreme smrti, a raspričao sam se po romansijerskoj inerciji. A imam i vremena, jer u moju venu lagano, sekundno, i danas treba da iskaplje litar neke bistre tečnosti.
Dok sam proučavao istorijsku građu za Vreme smrti, iako su još bili živi mnogi učesnici srpskog rata 1914—1918, najmanje sam koristio njihova svedočenja. Brzo sam uvideo da su oni o svom ratu imali svoju priču. Ona je pamćenjem i maštom, odnosno nepamćenjem i odsustvom mašte, toliko redukovana i lična, da samo po nečem, ne najvažnijem, predstavlja svedočanstvo i dokumenat o čoveku u ratu. Ti mučenici koji su preživeli dva svetska rata, građanski rat, revoluciju i njen teror, kao da su se stideli da ispričaju svoje patnje i podvige; oni raspričani, razmetljivi i patetični "solunci" o svom ratovanju su govorili mahom ideološki i opšta mesta, i sa značajem kao da su bili komandanti divizija i armija. Stari ratnici, vojnici, najviše su mi pričali o svojstvima svojih komandira i o gladi u povlačenju preko Albanije. Rekao bih, glad je najdublje pamćenje seljaka-ratnika; teže od svega bila im je glad, a mržnja surovih i nečasnih komandira, veća im je i od mržnje prema neprijateljima. Od ratnih neprijatelja, Nemce su najviše uvažavali, Bugare i Albance najljuće mrzeli, Austrijance i "naše Švabe" — prezirali. Od svojih junaštava, češće su isticali svoje podvale neprijateljima i komandirima; prevara i lukavstvo, bili su im miliji od junaštva ili ravni njemu. Nisam imao sreću da upoznam nijednog od starih ratnika koji bi mi bili prototipovi za Adama Katića i Aleksu Dačića. Njih sam kao književne junake izmislio u nekom svom opštem iskustvu i razumevanju seljačkog naroda.
Razgovarao sam i sa ljudima koji su bili u štabu vojvode Živojina Mišića i sva svedočenja o tom izuzetnom vojskovođi bila su neobično prosta, škrta: sposoban, svojeglav, strog, pravičan... O vojvodi Radomiru Putniku pročitao sam nekoliko tekstova i nekrologe; njegova ćerka Radmila koja ga je pratila od izbijanja rata do smrti, nije bila voljna da mi za četvrtu knjigu Vreme smrti kazuje svoja sećanja, jer to što je pročitala u prve tri knjige, iskazala mi uvređeno: "Vi, gospodine Ćosiću, o mom ocu pišete budalaštine... I sve ostalo što pišete, to je koješta. I ne znam zašto se tim bavite. Jer narod kome je otac bio vojvoda, više ne postoji." Kada sam na Rajcu 1974, prilikom otkrivanja spomenika Đačkom bataljonu, sreo ćerke i sina vojvode Mišića, oni su se sa mnom jedva rukovali. Na moje pitanje da li sam ih nečim uvredio, jedna od Mišićevih ćerki, osorno mi rekla: "Ono u vašoj knjizi nije naš otac!" Promucao sam: "Da, gospođo. To nije vaš otac. To je moj Živojin Mišić." Deca vojvode Živojina Mišića udaljila su se od mene bez pozdrava. O Nikoli Pašiću, najvećem srpskom državniku, oni koji su ga poznavali, bilo ih je dvojica-trojica, pričali su mi ono što svako zna ko je čuo za čuvenog "Baju": lukavko, mutavko, potkupljivač svih koji su mogli da koriste njegovoj politici i opštoj srpskoj stvari. Skrupulozniji savremenici Nikole Pašića, isticali su njegovu otmenost u ponašanju, uzornu tolerantnost prema neistomišljenicima, tihu reč, prigušenu čulnost, odsustvo sitnih hedonističkih poroka. O svakoj istorijskoj ličnosti iz vremena Prvog svetskog rata koju sam uvodio u dramu romana, saznavao sam sitnice, opšta, bezlična svojstva. Napustio sam potragu za svedocima i očitao o njima sve što se moglo naći u bibliotekama i arhivama. Mesecima sam očajavao obeshrabren rezultatima svojih istraživanja istorijske građe i dokumenata. Savremenici su pisali istim jezikom, po istoj shemi: Vojvoda Mišić ne razlikuje se od vojvode Stepe i Putnika; Kralj Petar — sav u stereotipnim anegdotama. Pa ipak, našao sam u toj "istorijskoj građi" i mnogo činjenica i pojedinosti bez kojih moja romaneskna vizija 1914. i 1915. godine, ne verujem da bi bila ubedljiva. Dokumenti i činjenice te realnosti, verovatno najviše ratne depeše, bile su mi nadahnuće i "energija zabluda", tj. samouverenja i samoobmana bez kojih ne bih mogao da ispisujem svoju imaginaciju i čitaoca uverim u njenu objektivnu realnost; dokumenti i činjenice su čitaocu jedini dokazi da je Vreme smrti istorijski istinita pripovest. A čoveka je najteže uveriti u istinu. Ta uverljivost se, ponekad, uspešno postiže — njenim zamišljanjem.
Dva čvorna dramska zbivanja u kompozicionoj strukturi Vremena smrti, dva događaja koja su determinisala sudbinu srpskog naroda u 20. veku, verujem da su: zajednička sednica srpske vlade i Vrhovne komande srpske vojske u Valjevu 8. ili 9. oktobra 1914. (nije utvrđen tačan datum) u danima najdublje krize srpske odbrambene moći pred austrougarskom agresijom, i saveznički ultimatum Srbiji 4. avgusta 1915, o kome se raspravljalo i odlučilo na tajnoj sednici Narodne skupštine. Oba ta sudbonosna događaja, dokumentovana su samo sa nekolikim rečenicama u diplomatskim depešama, a tajna sednica Narodne skupštine koja odbija saveznički ultimatum, obeležena je jednom noticom u Politici u kojoj se skriva sadržaj. Romansijerskom intuicijom ja sam tim redukovanim i lažnim dokumentima pridao pravi značaj i ispisao dramske scene koje u dramskoj i fabulacijskoj strukturi predstavljaju najintenzivnije sadržaje čitavog rukopisa. Tek kada su objavljene prva i druga knjiga Vremena smrti, javio mi se unuk sekretara Srpske narodne skupštine i pokazao mi zapisnik Skupštine, koji je njegov deda ostavio svojoj kćerci. A taj zapisnik, bukvalno potvrđuje moju izmišljenu tajnu sednicu Srpske narodne skupštine u Nišu od 19-21. avgusta 1915. godine. Isti odnos dokumenta i njegove transpozicije u fikciju, dogodio se sa telefonom i telefonskim razgovorima komandanata srpske vojske, vlade i komande. Znao sam da postoje ratni telefoni; znao sam da su razgovori vođeni. Sadržaj tih razgovora dedukovao sam iz samih zbivanja i njihovih ishoda. A "dokumentarnost" tih telefonskih razgovora nije zasvedočena magnetofonskom trakom nego, valjda, mojim razumevanjem realnosti i karaktera protagonista, njihovih idejnih i psiholoških svojstava.
Obznanom ovog iskustva, predlažem uvažavanje proste istine: pisac "istorijskog romana" svoj istorizam zasniva na razumevanju duha epohe o kojoj piše, nadvremenskog smisla i kolektivno-ljudskog ishoda zbivanja koja uzima za siže i temu. Pisac svoj istorizam zasniva i na naknadnoj svesti o događaju i ličnostima koji su mu građa i činjenice za transpozicije u imaginarnu realnost. Istorijske ličnosti koje sam uzimao za protagoniste romana, realne su samo po opštosti značenja svojih primarnih svojstava i funkcija koje sam transponovao u romaneskne likove u skladu sa svojim filozofsko-poetskim shvatanjima i dramskom strukturom romana. Dokumenti i sva ta arhivska istorijska građa, najčešće su mi bili početna energija imaginacije, nešto kao pista avionu, odnosno, pilotu, da uzleti u nebesa. Često sam te dokumente, osobito depeše, koristio samo da bi čitaocu bio uverljiv u svojoj romanesknoj viziji; ponekad isključivo u kontrapunktnoj funkciji.
Nisam slučajno, kolega Maticki, istorijski roman stavljao pod navodnike. Činio sam to zato što "istorijski roman" ima organsku strukturu, sve estetičke sadržaje i svojstva forme svakog "neistorijskog" romana; njegov istorizam kao idejni sloj, potvrđen temom, fabulacijom, vremenom radnje, geografskim određenjem, ne smatram primarnim poetskim sadržajem i imanentnom vrednošću ...
U moju venu danima i noćima kaplje neka tečnost. I osmozom prelazi plazmatične komore eritrocita. Kakvo jedinjenje nastaje tom osmozom, šta se u ovim časovima zbiva sa ćelijama mog mozga? Taj misterij me sada više zanima od osmoze realnog u imaginarno, fiktivno. Ne deluje li ta osmoza i na ovaj tekst, nije li i on jedinjenje koje je moglo da nastane samo u bolnici? Ali ne mogu da ne kvarim hartiju ni u bolničkom krevetu. Kakav banalan porok — to pisanje!
Ređam zapise, po ritmu kapanja ove tečnosti koja treba da razbije nekakav trombić u srednjem uhu i utihne ova škripa, piska, hučanje u glavi koje mi zamućuje svest.
Stvarnost je oduvek višeslojna i mnogostruka. Takva stvarnost ostavlja budućnosti uslovnu i relativnu dokumentarnost. Ljudsko bivstvovanje nema jednu Istoriju. Epoha koja nastaje osložnjavanjem i univerzalizacijom ljudske svesti i moći saznavanja i tumačenja prošlosti, umnožiće i istorije. Prva istorija nije naučna nego poetska; književnost je starija od nauke. Poetska reč je prva istorija ljudskog bivstvovanja koja je izražavala mnogostrukost ljudske stvarnosti. Ta činjenica i dokumentu, kao potvrdi jednog fakticiteta, za umetnost reči, daje relativan značaj. Stvaralačka intuicija i mašta presudniji su činioci za vrednost i značenje istorizma u "istorijskom romanu" od egzaktnih, dokumentarnih, fakticitetnih činjenica.
Vrednost dokumenta uslovljena je i idejnim namerama pisca, njegovom filozofijom života i istorije. Svakom dokumentu pisac može dati drukčije značenje od fakticitetnog; pisac dokumenat podređuje svojoj idejnoj koncepciji dela; po toj idejnoj odrednici, on vrši izbor dokumenata, kompozicijom i fabulacijom određuje mu saznajno, dramsko i poetsko značenje. Kad ne bi bilo tako, pisac "istorijskog romana", onog koji ima nesumnjivu umetničku vrednost, bio bi samo partikularni ilustrator istorijskih događaja i njihovih protagonista.
"Istorijski roman" nije rekonstrukcija istorijskih događaja nego piščevo zamišljanje tih događaja. Kao što sam već rekao, ja nisam našao nijedan zapis telefonskih razgovora između Vrhovne komande i komandanata armija; između Pašića i Putnika; Putnika i Mišića; Mišića i komandanata armija i divizija. Ali, pošto su postojali telefoni, morao sam znati da su ih moji književni junaci koristili. Telefonom sam izražavao dramu zbivanja, ukidao nejedinstvo mesta radnje, prevodio objektivno vreme u dramsko, a čitav front, čitavu Srbiju, pretvarao u jednu pozornicu na kojoj su protagonisti predstavljali, igrali svoje sudbine, iskazujući svoj karakter, psihička stanja, svoje misli i ideje. Da nije postojao telefon čitava dramska struktura Vremena smrti morala bi biti drukčija. Dakle, otkriće telefona je meni odredilo dramaturgiju i narativni postupak; telefon je učinio dijalog dramskim i dao mu pokretačku energiju. Tako je telefon kao tehnička sprava dao Vremenu smrti višestruki istorizam: njim je označen stupanj tehničke civilizacije prvog svetskog rata; on je omogućio da se funkcionalizuju ideje i misli glavnih protagonista ratne drame. Ratni komandant pred kompjuterom i ratni komandant bez telefona sa ordonansima i kuririma, ratni komandant sa telefonom u svom štabu, moraju se različito tumačiti u svojoj funkciji i svom mentalno-emotivnom sklopu, osobito u karakternoj individualizaciji.
Pozivajući se na mišljenje Slobodana Jovanovića da je telefon kao sredstvo usmenog saopštavanja najznačajnijih odluka u ratu, politici, ekonomiji, "najveći neprijatelj istorijskoj nauci", moj prijatelj i istoričar Milorad Ekmečić, od koga sam najviše naučio, i od koga neprestano učim, zaključuje da je ovo "naše vreme aistorično". Kao da postoji zavera protiv pamćenja. Ne postoji Hitlerova odluka o uništenju Jevreja; mnogi dokumenti o najznačajnijim događajima savremene istorije su falsifikovani. Počinioci velikih zala ljudima i narodima, kriju se svim sredstvima. Oduvek. To se zbivalo i na jugoslovenskom prostoru od 1941. do Brozove smrti. O najznačajnijim odlukama Politbiroa KPJ i SKJ ne postoje zapisnici i naredbe. Niko ne zna argumentaciju granica republika utemeljenih odlukama AVNOJ-a 1943. Ne postoji pismeni dokaz ko je i kada odlučio da se stvore logori na Golom Otoku, Svetom Grguru, Bileću. Ko zna kada je Tito i s kim donosio odluke o svojoj spoljnoj politici? Itd. A to su sudbonosne odluke u savremenoj istoriji jugoslovenskih naroda.
Romanopisac ima sve razloge da sumnja u svaku činjenicu koja mu se nudi kao istorijska istina. Romanopisac je poricatelj "istorijskih dokumenata" i "istorijskih istina" savremenika i protagonista zbivanja koje čine tematsku osnovu njegove poetske pripovesti.
Vrednost i ulogu dokumenta u "istorijskom romanu" relativiše, pa ponekad i sasvim poništava, piščeva duhovna priroda i idejni smisao njegovog dela. Svaki vredan "istorijski roman" je humanistička kritika Istorije i odbrana čoveka svešću o njegovom tragizmu. "Istorijski roman" je suđenje Istoriji, onako kako je Šekspir činio u svojim dramama o kraljevima, onako kako je Tolstoj u Ani Karenjinoj "sudio životu". Suđenje Istoriji izvršio je Šolohov u Tihom Donu i Malro u Ljudskoj sudbini. A pre svega njih, Eshil je u "Persijancima", bolom i patnjom poraženih neprijatelja Helade, božanskom mudrošću sudio ljudskoj Istoriji...
Dokumenat može biti i jeste realni, konkretni motivacijski izvor i potencija drame. Ali, nije manja uloga dokumenta kao oslonca piščevog samopouzdanja, samoobmane, ili, kako je Tolstoj nazvao "energija zablude"; zablude piščeve da je stvarnost koju želi književno da izrazi — zaista takvom kakvom je dokumenat prikazuje. Jer, pisac u odstojanju od pola veka, nekoliko vekova, ili dve-tri hiljade godina od istorijskih događaja i ličnosti koje želi da romansira, nalazi se u sferi opasne, parališuće neizvesnosti i proizvoljnosti. Nadahnut nekim tekstom, predmetom, istoriografskom knjigom, opštim pamćenjem, osobito mitom, pisac snagom svoje mašte, prosto se zagubi u nekim prostranstvima, magluštinama, maglinama mašte. U takvom stanju, on se spasava bilo kakvim dokumentom; on se prizemljuje dokumentom; mašta mu se opredmećuje, prizor doživljava agregaciju, ideje se zgušnjavaju u čulnost, ostvaruje se emotivna veza sa sižeom i temom, nastane motivacijska osnova sa energijom koja može da iznese dramu i učini je ubedljivom čitaocu.
Pisac "istorijskog romana" vrši transfer svog iskustva u siže i temu uzetu iz Istorije. Tim ličnim iskustvom on saznaje i tumači epohu, odnosno, one sadržaje Istorije koji su bliski njegovom iskustvu, idejama, osećanjima. Po tom iskustvu bira i građu, tj. dokumente. Tako Istorija postaje samo piščevo projektovanje prošlosti, u stvari njegova lična subjektivna Istorija; njegov rat, njegova revolucija, njegov vojni, politički, istraživački, stvaralački, avanturistički čin. Tako svaki istorijski događaj u romanu postaje i savremeni događaj i budući događaj. Pisac u izvesnom smislu ukida vremena, sjedinjujući vreme prošlo sa sadašnjim, a najboljima uspeva da to sjedinjeno vreme produže u buduće. Možda je i to sjedinjavanje vremena jedan dokaz za relativizaciju žanrovske odrednice "istorijski roman"...
Pravo da se "istorijski roman" nazove istorijskim i time bitno označi kao rod, jeste: fakticitet događaja i ličnosti uzetih kao motive dramske radnje; i, kad je o istorijskom događaju reč, poštovanje istine ishoda. Pobeda se ne može prikazati kao poraz, a ako se to čini, onda se to čini tendenciozno i podređeno piščevoj ideologiji, odnosno filozifiji istorije. Naravno, scenografija i kostimografija romaneskne radnje moraju imati istorijski fakticitet. Napoleon ne nosi Cezarovu togu; Hitler ne nosi Napoleonovu kapu; Staljin je u rubaški, a ne u Nikolajevoj carskoj uniformi. Itd. Čak i kad pisac ne želi tim konkretnostima da postigne uverljivost svoje deskripcije doba i mesta radnje, on ne sme da uzme slobodu da poricanjem tog sloja realnosti zbunjuje čitaoca.
Ma koliko da je "istorijski roman" zasnovan na dokumentarnoj građi, on je u suštini stvaranje nepoznatog sveta. I neznanog. Inače, delo bi bilo lišeno komunikacijske univerzalnosti. Ova teza je samo prividno paradoksalna.
Tek poetskom rečju, dakle, "istorijskom dramom", "istorijskim epom", "istorijskom poemom", "istorijskim romanom" se uistinu dovršava Istorija. To je još Aristotel shvatio. A tom poetskom rečju, tom imaginarnom realnošću, istoriji se ukida fakticitet, ljudsko bivstvovanje se prevodi u imaginarnu istoriju. Tako je, verujem i ja, književnost postala "najpotpunija, najsvestranija istorija ljudi..."
Eto, Miodraže Maticki, toliko je nakapalo iz moje bolničke dosade i želje da Vam ispunim obećanje. Molim Vas, redigujte ovaj tekst kao svoj; ja ne mogu, a znajte; kada bih imao vremena, ja bih ga bar dva puta prepisao, nekoliko puta redigovao i prekucavao. To što ja nisam uradio, uradite Vi; uzmite iz ovih zapisa samo ono što verujete da zaslužuje da se uvrsti u Vaš Zbornik.
LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Odg: Dobrosav Cosic Dobrica
Odgovor Sa Citatom
Odg: Dobrosav Cosic Dobrica
Bookmarks