Tema: Dragoljub Dragan Nedeljkovic

Dragoljub Dragan Nedeljkovi


Dragoljub Dragan Nedeljković (Ravnje, 02.08.1925)


Dr Dragoljub Dragan Nedeljković, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, profesor Univerziteta u Nansiju i profesor po pozivu na Sorboni, u Strazburu i u Bordou — rođen je 2. avgusta 1925. godine u malom mestu Ravnje, u Mačvi, od oca Rastka Nedeljkovića, poznatog rumskog trgovca, i majke Jelene, rođene Jeftić.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Rumi. Univerzitetske studije završio je u Beogradu, gde je, kao slavista i kompozitor, ostvario univerzitetsku karijeru. Uporednu i francusku književnost studirao je na Sorboni. Univerzitetski doktorat je stekao 1957. godine na Univerzitetu u Strazburu, a francuski državni doktorat na Univerzitetu u Bordou.

Redovni je član Evropske akademije nauka, književnosti i umetnosti, čije je sedište u Parizu. Savetnik je u izvršnom telu Evropskog društva kulture (Venecija) i predsednik Srpskog centra Evropskog društva kulture (Beograd).

Godinama je bio u izvršnim odborima međunarodnih asocijacija u oblasti slavistike i komparatistike. Osnovao je Srpsko društvo za uporednu književnost i bio njegov predsednik. Pokrenuo je i uređivao ''Filološki pregled'', časopis za strane jezike i literature.

Organizovao je u Beogradu više međunarodnih naučnih kongresa i simpozijuma.

Osnovao je katedru za srpski jezik, književnost i civilizaciju na Univerzitetu u Strazburu (1955) i na Sorboni (1969—1972), gde je organizovao i Dane srpske kulture. Na Univerzitetu u Bordou je presudno doprineo da se nastava srpskog jezika, književnosti i civilizacije učvrsti i proširi, dok su na Univerzitetu u Nansiju, i u godinama najveće krize, njegova predavanja bivala veoma posećena.

U domaćim i stranim naučnim časopisima objavio je oko četiri stotine stručnih i naučnih radova, kao i petnaestak knjiga, od kojih izdvajamo: Romain Rolland et Stefan Zweig (Pariz, 1970); Univerzalne poruke ruske književnosti devetnaestog stoleća; Ka obećanoj zemlji (Ogledi o ruskim pesnicima dvadesetog veka); O dva vida realizma u romanu ''Tihi Don'' Mihaila Šolohova; O Gogoljevim ''Mrtvim dušama''; Desanka Maksimović — pesnik naše sudbine; Umetnost tumačenja poezije (sa M. Radovićem); Proučavanje književnosti (1—2, sa Dragišom Živkovićem) i Moć i nemoć književnosti (Ogledi iz zapadnoevropske i ruske književnosti). Posebno su zapažene i aktuelne njegove knjige: Dom bez krova — razmišljanja o velikoj drami Jugoslavije i Dijaspora i otadžbina, knjiga poznata i u Evropi, zatim Reči Srbima u smutnom vremenu i Drama civilizacija na Balkanu. Tu je i knjiga ''Izdaleka svetlost'', Sećanja I, objavljena u izdanju BIGZ-a, 1996. godine, a koja je tada doživela predstavljanje i u njegovoj Rumi. Opština Ruma

POČETAK
— rođen je 2. avgusta, odnosno na Svetog Iliju, 1925. u Mačvi, mestu Ravanj, koje je i u knjigama opisano — em se Veselinovićev "Hajduk Stanko" ovde završava, em ga je sam opisao u memoarima, koje je nedavno objavio "Draganić". Preciznije, rodio se u selu Bogatiću, gde je, kako piše Mati (i uvek velikim slovom) porodio omiljeni doktor Mladen Mlađa Milošević, kome je ovo bio prvi put, pa je dr Mlađa s ponosom pokazivao "svoje delo". Otac Rastko, trgovac i štedljiv domaćin, i majka Jelena, iz stare gradske, paorske kuće Jeftića, rodili su njega i Dragicu. Svi njegovi preci su iz Vojvodstva Srpskog. Pradeda Nikola, jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta, glumac i pisac "Izvornih dramatskih dela", družio se sa Zmaj Jovom. Deda mu je Ljubiša, opštinski službenik, potom i šef katastra u Rumi. Baka Danica Jeftić rodila je 16 dece... Baka Olga Nedeljković, zapravo Tereza Elmer, Nemica, iako su ga zbog nje zvali mali Švaba, ima posebno mesto u njegovom srcu. Pamti baka Macu, kćerke prote Divjaka, drugu ženu dede Nikole, i priča da je svojevremeno ugostila gibanicom prestolonaslednika Franca Ferdinanda i sa njim plesala kadril...

DETINJSTVO
— kada mu je tetka Mara donela kolica i lopaticu za plažu, sreći nije bilo kraja. Mali, beli Švaba imao je psa. "Šarenog, i meni se činilo, velikog kao tele. U Ravnju opasni psi nisu bili, kao u Sremu, noću pušteni, a danju vezani, nego bi im za lanac prikačili nešto teško, recimo panj, i pas bi se uvek slobodno kretao, ali budući opterećen, nije mogao da trči, pa je lako bilo umaći mu. Hektor se nije mirio da bude tako sapet, pa je jedne noći preskočio dvorišnu ogradu i obesio se... Posle toga nisam više želeo da imam psa."

VERSKA OPREDELJENOST
— duboko pravoslavan. "Biti na putu Svetog Save ne znači vraćati se u 13. vek, kako to čine kopisti fresaka, koji ništa novo ne mogu da ponude, već biti moderan, savremen, smeo, u skladu s današnjicom, kao što je to bio Sveti Sava", kaže akademik, koji je, kao dete, slavio oba Božića. Posle napisa o religiji, primio ga je i papa u Vatikanu. "Ko hoće da služi Bogu, neka služi čoveku!"

NACIONALNOST
— Srbin. Mnogi ga smatraju jednim od najumnijih živih predstavnika srpskog roda. Pero, za šta ga je bog dao, menjao je puškom, kada god je trebalo, utirao put zemljacima, kuda god je nogom kročio. Od malena je sve srpske pesme znao, sve srpske poraze otplakao i pobede opevao — čak je Francuskinje ubeđivao da je njegova Ruma lepša od Baden-Badena. On je, jednostavno, nepopravljivi patriota.

OBRAZOVANJE
— posle gimnazije u Rumi, a pamti učitelja Danila Karleušu, čiji je moralni kod zauvek usvojio, pa ga kćerka Ana, potpuno ozbiljno pita da bi bila sigurna da je ozbiljan: "Časna Karleušina reč?", preko Filozofsko-filološkog fakulteta (tada su bili zajedno), na kojem je diplomirao istočno zapadne jezike, i poslediplomskih studija na Sorboni, i dva doktorata: na Univerzitetu u Strazburu i Univerzitetu u Bordou — stigao je do titule "najumniji živi Srbin", kako ga zovu oni koji mogu u elitu - prvi među jednakima.

KARIJERA
— ni ceo "Glas javnosti" ne bi bio dovoljan za sve poslove i sve što je, i u 78-oj godini vitalni, duhom i telom, profesor Nedeljković učinio. Paralelno u Jugoslaviji i Francuskoj, za slavistiku, jezik, ali i pravoslavlje. Osnivač je i predsednik Društva za uporedno izučavanje književnosti, član Evropske akademije nauka, književnosti i umetnosti, predsednik Saveta Asocijacije Srpska veza, autor više stotina naučnih radova, a najpoznatiji su: "Romen Rolan i Stefan Cvajg", "Univerzalne poruke ruske književnosti", "Dom bez krova", "Dijaspora i otadžbina"...

STRANAČKI ANGAŽMAN
— bio je član Partije, nisu ga ni pitali. Razočarao se, u slična kola se više ne hvata. Ipak, prihvatio je poziv dr Koštunice da mu bude savetnik...

ZANIMLJIVOSTI
— ukoliko budete imali sreće da ga lično upoznate, i ako vam posveti pažnju kao što ume, činiće vam se da vas je darivao najlepšim poklonom na svetu — titulom sebi ravnog!I posle saobraćajne nesreće u Francuskoj, u kojoj su povređeni kćerka Ana, supruga Vladanka, i on, i uprkos nemilom iskustvu kliničke smrti, kada mu se javio Hrist... i dalje je vedar, čio, a mozak mu radi 300 na sat... Ženio se tri puta: Ana Marijom, Ljiljanom, s kojom ima sina Vojina, i Vladankom s kojom je dobio kćer Anu. Vladanka (Đukić), istoričar umetnosti i on gaje unučice Milenu (od sina) i Zoe (od kćerke).

Sta Srbi treba da rade?

ZAUSTAVITI DALJE RASULO, NEGOVATI BROJNE PORODICE


Treba znati tkati budućnost bar na dva razboja: s jedne strane, biti u saglasju sa svetom, sa zahtevima epohe, ali — s druge — i sa samim sobom! Jedno su nužnosti dnevne politike, a drugo — politika kulture, ona na dugi rok i dugog daha, sa osloncem na vekovna iskustva, naša i svečovečanska.

I tragično smanjenu državu treba definisati kao državu srpskog naroda i svih koji uz nas žive, strpljivo i hrabro čekajući čas da se srpske zemlje ujedine.

Kako da izađemo iz slepe ulice u kojoj smo i dalje? Pesnik bi odgovorio:

"Prvo je: neka svaki zna šta hoće!
O maglu koplja nikad se ne lome.
Slobode? Dobro, al' to nije voće
Što zrelo pada u šešir ma kome.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
i onda tresti, tresti!"

Mi još ne znamo šta hoćemo, jer oko nas je gusta magla. Kako izaći iz te magle? Krajnje je vreme da se oslobodimo zabluda i predrasuda, kojima nas je opteretila komunistička ideologija, stvarajući veliku pometnju u osećanjima, pomućujući svest, zamračujući pamet, tako da su sad Srbi najzbunjeniji narod Evrope. I zakleti antikomunisti još robuju komunističkim zabludama. Savremeni mondijalisti, zatočnici Novog svetskog poretka, nastavljaju zlodelo Kominterne. A nekad, i u dugom ropstvu, moralno i duhovno jedinstveni, naši preci imali su jasne pojmove o sebi i svom narodu. Sad smo, međutim, raskomadani i izdrobljeni, jer je lenjinsko–staljinska, odnosno titovsko–kardeljevska ideologija, posebno ona o nacionalnom pitanju, unela veliku pometnju. Mnoga pokoljenja prošla su kroz socijalističke škole, u kojima nisu stekli ni nacionalno, ni versko, ni građansko vaspitanje; ili tačnije: vaspitani su pogrešno, svest im je pomućena, osećanja izopačena. Tako se nekad najveći Srbi, oni iz Crne Gore, odriču Srpstva; a autonomija Vojvodine Srbije, koja je imala smisla u tuđoj carevini, izopačuje se u bezumnu antisrpsku politiku, kojoj se žrtvuju kultura, istorijska istina i osnovno nacionalno dostojanstvo.

Ako hoćemo da zaustavimo rasulo, treba da se vratimo izvorima, da ne pristajemo na raskomadanost našeg nacionalnog bića, da opet definišemo Srpstvo i Srpski, kako državni, tako i duhovni prostor. To je stolećima bilo, pa i sada bi moralo biti savršeno jasno: put su nam pokazali Sveti Sava, Dositej i Vuk; na pesnički jezik njihove zavete su preveli Njegoš, Branko, sva poezija naša, cela umetnost i kultura. Znalo se, pa i sad treba da se zna, koje su Srpske zemlje i koji se potoci ulivaju u zajedničku reku Srpstva.

Radi opstanka, a u ime kulture, treba reći odlučno NE separatizmima i autonomaštvu: oni su antikultura, oni su bolest — vaspostaviti izgubljenu jedinstvenost Srpskog nacionalnog bića.

Država se raspala, ali duh ne sme da se raspadne, ni moral da se sroza! Treba znati tkati budućnost bar na dva razboja: s jedne strane, biti u saglasju sa svetom, sa zahtevima epohe, ali s druge i sa samim sobom! Jedno su nužnosti dnevne politike, a drugo politika kulture, ona na dugi rok i dugog daha, sa osloncem na vekovna iskustva, naša i svečovečanska.

I tragično smanjenu državu treba definisati kao državu Srpskog naroda i svih koji uz nas žive, strpljivo i hrabro čekajući čas da se Srpske zemlje ujedine. Onako kako je pevano u Svetosavskoj himni:

"Da se Srpske zemlje
jednom ujedine;
sunce pravde, slobode
da nam svima sine!
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo ti pomozi,
počuj glas svog roda,
srpskoga naroda!"

Oslobodite se magle, osvežite se na izvorima naše vere, svesti i samosvesti, odbacujući komunističku ideologiju i savremeni mondijalizam, koji je, paradoksalno, nastavljač komunizma — to je neodložni zadatak, preduslov opstanka.

Onog trenutka kad je raskomadano telo Srpskog naroda, uz izmišljenje i veštačko stvaranje novih nacija, raskomadan je i srpski moral. Stranačkoj pocepanosti, partijskom zloduhu, treba suprotstaviti životvorno geslo: "Otadžbinski interes je iznad sitne dnevne politike".

U našem žitu ima previše kukolja, prisutna je izdaja, kakva se ne bi mogla ni zamisliti kod drugih naroda, i onih koji nas okružuju.

Živimo u doba mračnjačkog plaćenog laganja, kome se moramo suprotstavljati svetlošću istine, ne prihvatajući jezik mržnje, kleveta i laži!

Ubijene duše, Srbi kao da su osuđeni da budu narod poraznih moralnih svojstava, niskog kvaliteta. To moralno srozavanje mora se zaustaviti. Srbi ne smeju prihvatiti ocene svojih neprijatelja. Srpska posla više ne smeju biti najgora moguća posla, nego najbolja i najplemenitija moguća posla!

Srbi nisu krivi za rat: rat im je nametnut, drugi su ga hteli. Srbi su se branili, često nespretno i nesrećno. Srbi su bez krivice krivi.

Ali jesu krivi prema sebi, jer su lakoverno prihvatili zablude, odričući se svojih najboljih predanja, svoje vere i svog nacionalnog dostojanstva. Svima drugima donosili su slobodu; sebi su je, beslovesno, uskraćivali.

Srbi su krivi i zato što nestaju: više ih umire, nego što se rađa. Pad nataliteta izraz je kukavičluka pred životom, znak egoizma i moralne pometnje. Ako neće da odumru, a narodi su smrtni, Srbi se moraju trgnuti i negovati brojne porodice. Na tom samoodržanju treba da rade sve srpske sile — duhovne, društvene, državne.

Nije dovoljno samo rađati decu: treba decu podizati i vaspitavati. Reforma vaspitanja, odnosno škole, od presudnog životnog je značaja. Neophodno je suprotstaviti se, svim snagama, postojećoj reformi obrazovanja kojoj je cilj dalje ubijanje duše Srpskog naroda, brisanje njegove svesti, pretvaranje Srba u bezbudućno, izdišuće stanovništvo, apatride usred Otadžbine.

U rasejanju, na svim kontinentima, živi trećina Srpskog naroda. Dijaspori je hitno potrebna velika podrška Otadžbine, jer smrtonosna asimilacija je u toku; a Matici je nužna pomoć dijaspore, kako materijalna, tako moralna i duhovna. Razbacani po svetu, Srbi se mogu održati i spasti samo brižljivo negujući jedinstvo. Gde jedinstvo vlada — tu stanuje Bog, Bog pravde, Bog nade, Bog spasonosne ljubavi.

Vekovno stradanje


Crna ustaška legija pod komandom Jure Francetića, a posle njega ne manje zloglasnog Bobana, imala je za cilj da, stvarajući Veliku Hrvatsku, osigurava granicu na Drini, i da zatre svaki trag Srpstva u istočnoj Bosni. Ja sam tu crnu ustašku Legiju, vojsku najvećih zlikovaca, video poraženu na Blajburškom polju u Austriji, sasvim blizu granice sa Slovenijom.

Dželate treba po zlu pamtiti, proklinjući ih, a žrtve od zaborava. Neka im je vječnaja pamjat. Srbi su jedan od mnogostradalnih naroda, koji nije smogao snage i jedinstva da stvori memorijal za sve mučenike dvadesetog stoleća, memorijal kakvi imaju Jevreji, Jermeni, Rusi. Srbi su prilično zaboravan narod, a to nam ne služi na čast. Znajmo: ne propadaju mali narodi, nego propadaju i mali i veliki narodi ukoliko su zaboravni. Lepo je što ste vi, iz Višegrada i Rogatice, predvođeni svojim Visokopreosvećenim mitropolitom dabro-bosanskim, podigli spomenik mučenicima ovoga kraja. Ni po jada da je to jedini zločin nepokajnog brata Kaina neumornog ubice. Šest do sedam tisuća zaklanih, u selima Miloševići i Stari Brod, za Kaina je sitnica. Bilo je još sličnih stratišta kako kraj Drine tako i širom Nezavisne, posebno u Jasenovcu. Nad tim čudovišnim zločinima zgražali su se čak i gestapovci, i esesovci. Bile su to bezrazložne osvete Srbima koji su se izborili ne samo za svoju slobodu.

Srbi su vazda mislili i na svoju južnoslovensku sabraću, koju su prigrlili, i time od poraza spasli primivši ih, očigledno na svoju štetu, i u prvu i u drugu Jugoslaviju, umesto da su prvenstveno gledali svoja posla. Žertva blagorodnog čuvstva, i srpska elita zaista blistelna elita, u kojoj su zlatnim slovima ispisana imena Jovana Cvijića i Jovana Žujovića, Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Slobodana Jovanovića i Aleksandra Belića, Nikolaja Velimirovića i Jovana Dučića — propovedala je jugoslovenstvo, kao spasonosnu zamisao za sve Južne Slovene, zacelo uzvišenu i izbaviteljsku, ako se u nju veruje, za nju živi i žrtvuje, što su Srbi i činili.

Srbi bez lukave računice, koje su se držali Hrvati i Slovenci: niskih i sebičnih pobuda — njima je povlastica pobedilaca jednostavno darovana. A Srbi, plemeniti zanesenjaci, nadahnuli su svog pesnika Jovana Dučića da u njihovo ime izgovori "Vjeruju", ono da:

"Samo buktinjama zbori se kroz tmine
U zrcalu mača budućnost se slika
Preko palih idu puti veličine
Slava — to je strašno sunce mučenika".

Beše to "Himna pobednika". Iz visoke note započeli smo pesmu, nije bilo nimalo lako dopevati je. Nikola Pašić i Aleksandar Karađorđević samo su prihvatili ideale svoje elite. A da i istinska elita može da pogreši, i da je put u pakao često popločan najboljim htenjima i najplemenitijim namerama pokazuje istorijska sudbina obe Jugoslavije. Najveća žertva blagorodnog čuvstva bio je narod srpski, bili smo svi mi, sa obe strane Drine "plemenite međe".

Kada sam polazio na ovo stratište, na ovu svetu zemlju, svetu jer osvećenu žrtvama, jedan čovek, koji je izgubio sina jedinca, od 21 godine, dobrovoljca na vukovarskom frontu, opomenuo me je: "Pazite šta ćete u Rogatici i Višegradu govoriti... Pozovite na pomirenje, na pokajanje i uzajamno praštanje. Znam da ste hrišćanin. Potvrdite to!" Naravno da sam se zamislio. Kako da postupim i šta da kažem. Sutradan sam sreo istog nesrećnog čoveka. Podsetio sam ga da su za pokajanje i pomirenje potrebne dve strane i da je nedelotvorno, da ne kažem besmisleno, jednostrano praštanje. Saglasio se sa mnom.

Predstavnici Srba već su, ne jednom, izjavljivali žaljenje, pružajući ruku izvinjenja i pomirenja, ali druga strana nije bila nimalo sklona da učini isto. Zaludan je bio trud sa srpske strane. Izostao je odgovarajući odjek. Bili smo poniženi. Naši zastupnici nisu na pravi način vodili računa o dostojanstvu našega naroda. To ne treba da nas čudi, jer oni, zacelo, često nisu dostojni uzvišenoga mesta koje su uzurpirali. Jer da jesu, odavno su morali, celom svetu, jasno i veoma glasno, da kažu: nisu Srbi krivi za rat; nisu ga Srbi izazvali, ni započeli, niti su Srbi počinili veliki zločin. Osnovni, glavni zločin, zločin nad zločinima, koji je rodonačelnik svih drugih zločina, jeste zločin protiv mira, udar na, ne jednom, međunarodno priznatu državu, a taj zločin počinili su drugi — očigledno je ko su ti drugi, Srbi svakako nisu! — tako da su svi drugi zločini samo neizbežne posledice tog prvog, osnovnog zločina.

Buknuo je rat, nisu ga Srbi potpalili. Zna se ko je. Zar Tuđman nije rekao: "Mi smo željeli rat, jer bez rata ne bi bilo nezavisne Hrvatske." Zar Izetbegović nije slično govorio? Srbi su bili prinuđeni da se brane. Ne prvi put u istoriji!

Besmisleno je ismejavati "teoriju zavere". Zavera je očevidna praksa, davnašnja, takoreći svakodnevna. Vekovima ona traje. "Srbija mora umreti" govorili su Nemci. Ustaške zveri su to pretvarale u zločinsku praksu. Krivi smo što smo živi, krivi što smo šizmatici, to jest pravoslavni hrišćani. Krivi za sva zla ovoga sveta, koji je "tiran tiraninu, akamoli duši blagorodnoj". Krivi i što pamtimo zavet Majke Jevrosime:

"Marko sine, jedini u majke,
Ne bila ti moja rana kleta,
Nemoj, sine, govoriti krivo:
Ni po babu, ni po stričevima,
Već po pravdi Boga istinoga.
Nemoj, sine, izgubiti duše:
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogrješiti dušu."

Tu je sažet naš moralni zakon. Stoga Lazanski kaže: "Možda su Srbi zato i poslednji evropski narod za koji je duša, sa onim što ona može da sadrži, još u centru sveta. Samo kod Srba postoji ono: "gde će ti duša?"

Ni na kraj pameti nije mi pomisao da su Srbi sveci. U meni je stalno prisutna Njegoševa opomena: "Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrešenja." Ali kod istog Njegoša jedan blagorodni Turčin ima više razumevanja za Srbe nego mnogi slabi Srbi, kako ondašnji tako i sadašnji. On opominje Turke:

"Na zločinstva mi ih nagonimo:
Zlo činiti ko se od zla brani
Tu zločinstva nije nikakvoga."

To je naš položaj, i naša istorijska tragedija. Kao u svakoj tragediji, tako i u srpskoj, postoji "tragička krivica". Za svoju nesreću i sami smo krivi.

Od kad znamo za sebe bili smo nesložni, do krvi zavađeni, i možda baš zato četiri ocila u grbu tumačimo kao zov sudbine: "Samo sloga Srbina spasava". A sloga nikako da nas oblagorodi.

I Nemanja je vojevao protiv svoje braće, i njegovi sinovi, Vukan i Stefan, bili su u zavadi. Isti usud prati nas do danas: preko Obrenovića i Karađorđevića, partizana i četnika, sad radikala i demokrata.

Pomirenje, potrebno kao vazduh, nije na vidiku. A Kainovo pleme gaji jedinstvo, čija je podloga jedinstvena mržnja na Srbe. Kao što je za Nemce Nemačka iznad svega i svih, za Hrvate "Hrvat je Hrvatu mio ma koje ideologije bio."

Kako mi da savladamo kobnog demona nesloge i uzajamne mržnje? Kako da nađemo zajednički jezik? Možemo li se uzdati u mlade rodoljube, idealiste i vernike okupljene u zajednicama kao "Dveri srpske", "Nomokanon", "Obraz"?

potrebno je da Duh Sveti, duh jedinstva u ljubavi, siđe na sve nas. Na neke narode je sišao i ujedinio ih uprkos velikim, na izgled nepremostivim, razlikama. Zar se mogu zamisliti veće i dublje od onih u mnogolikoj Švajcarskoj, koja ima svoj germanski koren, svoju francusku kulturu, svoju italijansku duhovnost. A uz tri velika jezika mnoštvo dijalekata, germanskih i romanskih.

Ali iznad svega je veliko načelo, spasonosni putokaz, onaj koji sam pročitao na opštini grada Bazela, zdanju iz četrnaestog stoleća. Čujte i upamtite Srbi: "Gde jedinstvo vlada — tu stanuje Bog". Pa i naš narod kaže, a Vuk beleži: "gde je sloga tu je i Božiji blagoslov". Sad kad smo više nego ikada raskomadani moramo negovati jedinstvo svih srpskih zemalja. Da bismo preživeli tragediju, koja se obrušila na nas, vidoviti duh svesrpskog jedinstva mora biti jači od neprirodnih, a od silnika nametnutih nam granica.

I još nešto u vezi sa Švajcarcima i sa nama, Srbima. Kad mi kažemo "to su naša posla" — to znači loša, rđava srpska posla. Okanimo se tog pesimizma! A kad Švajcarac tvrdi da su to njegova posla, to znači bolja su čak i od nemačkih, ili francuskih, ili italijanskih, a nadmetanje je vrhunsko, poređenje teško, ne može biti teže.

Kako da iziđemo iz ovog košmara? Kako da poreknemo groznu istinu velikog poete: "Najcrnji vrag je Srbin sebi sam" ili lament drugog našeg ovovremenog živog pesnika: "Srbin je Srbinu Juda"? Nešto temeljno moramo učiniti da preokrenemo sudbinu.

Prvo, ne smemo gubiti veru, koja je izvor hrabrosti, ni nadu bez koje nema spasenja; ni ljubav koja sve prevashodi, ni mudrost koja bdi nad njima. Ljubiti neprijatelje, voleti i one koji nas mrze i zlo nam čine mogu sveti ljudi, a običnima to je teško dostižno. Ali ima ono što je ne samo ostvarljivo nego i nužno, ako želimo
da opstanemo.

Ljubite prijatelje svoje, sunarodnike i sabraću svoju — poručuje nam sveti vladika Nikolaj. Nikada ne zaboravljajte žrtve, klanjajte se našim mučenicima. Verujući u vas kao u bolji deo Srpstva, ja bih još da vam kažem ono što je Vivekananda govorio Indusima, velikom narodu Mahatme Gandija i Rabindramata Tagore: "Gore glave! Vi nosite u sebi Boga, Boga pravde, Boga vere, nade i ljubavi, Boga mudrosti. I ne zaboravljajte: da samo dela ljubavi ostaju i da je najviša forma mudrosti — dobrota.

Dragan Nedeljković
Reč na Akademiji u Rogatici 19. jula 2008.

LJubav iz mladosti


O Tolstoju sam napisao mnogo više, ali je Dostojevski na mene više uticao. To vam je kao kada čovek ima svoju ljubav iz mladosti, ženu koju je obožavao, a nikada se njome nije oženio — rekao je profesor Nedeljković

BEOGRAD — Žiri Sveslovenskog književnog društva dodelio je tradicionalnu internacionalnu nagradu "Fjodor Mihajlovič Dostojevski" profesoru i akademiku Draganu Nedeljkoviću saopšteno je u zadužbini Zdravka V. Gojkovića. Osim plakete za izuzetan doprinos u tumačenju i teoriji književnosti profesoru Nedeljkoviću dodeljena je i novčana nagrada u iznosu od 500 američkih dolara, au obrazloženju Sveslovenskog književnog društva ističe se da je akademik Dragan Nedeljković dao nemerljiv doprinos u tumačenju ruske i srpske književnosti i opšteg obrazovanja. Prema rečima profesora Miroljuba Jokovića, inače nekadašnjeg učenika akademika Nedeljkovića, koji je dao uvodnu reč na svečanosti, profesor se u svojoj bogatoj karijeri susretao sa akademicima iz celog sveta, jedan je od vodećih slavista, a sav svoj potencijal investirao je u komparativno istraživanje književnosti i predstavlja najbolji izdanak velikih srpskih prosvetitelja.

Nakon primljenog priznanja akademik Dragan Nedeljković rekao je za Glas javnosti da ne mari toliko za nagrade i da ih je uvek prosleđivao onima kojima su potrebnije.

— Nikada nisam patio od nagrada, ali ova Dostojevskog mi je izuzetno draga. Ona ima posebnu težinu ne zbog mene jer novac koji sam dobio neću uzeti, već da Dostojevski preko mene nekim ljudima koji su danas poniženi i uvređeni pomogne, naposletku oni su njegovi junaci. Tako ću ovaj novčani iznos dati dvema devojkama prognanim sa Kosova i Metohije, Jeleni i Zlati Vučetić, koje su inače dobitnice brojnih školskih nagrada na republičkim takmičenjima — kazao je akademik Nedeljković.

Iako se profesor Nedeljković u svojih preko 400 naučnih radova i mnoštvo studija više bavio Tolstojem nego Dostojevskim, ljubav prema "velikom proroku" bila je jedinstvena i specifična.

— O Tolstoju sam napisao mnogo više, ali je Dostojevski na mene više uticao. To vam je kao kada čovek ima svoju ljubav iz mladosti, ženu koju je obožavao, a nikada se njome nije oženio. Njemu nakon toga ostaje sećanje i divljenje koje i ja prema Dostojevskom osećam i koje je prošlo kroz moj život. Jednostavno, uvek sam u sebi imao njegove junake Aljošu Karamazova, kneza Miškina i na moje ponašanje oni su veoma uticali, a koliko je njihov uticaj bio veći utoliko sam više o njima ćutao — objašnjava akademik Nedeljković.

Trenutno, profesor Nedeljković radi na knjizi "Svetlost sa strane" koju je započeo mnogo ranije, ali ga je saobraćajna nesreća i trideset dana provedenih u komi u tome omela.

— Nakon nesreće napisao sam knjigu "Iz dubine svetlost ili u predvorju smrti", a sada se vraćam delu "Svetlost sa strane" koja treba da baci svetlost iz Francuske i sa Zapada na naš narod i zemlju, kao i da objasni kako mi u toj perspektivi izgledamo — zaključio je profesor Nedeljković.

Srbija na pijaci za robove


Bitno je da ti što su ponizili Srbiju što pre odu • Izvesne siledžije na vlasti ćute, ignorišu javno mnjenje i dalje nelegitimno vladaju, a ne služe narodu • Bezakonje na sve strane, otuda beznađe, ali i strah vladajućih od izbora • Dragoceni su ljudi verni zavičaju • Kako da nad bezumljem prevlada razum

Obožavam lepotu — Na neka Vaša pitanja, draga Branka, neću da odgovaram. Ima imena koja nikad ne uzimam u usta, jer su mi neprijatna. I u ženskom rodu postoje one koje zagađuju naš vazduh, našu životnu sredinu i devičanski čistu prirodu. Objasniću Vam svoj stav. Bio sam na jednoj konferenciji za štampu generala De Gola. Ministri kao đaci. General, predsednik Republike, nadmoćno odgovara i na nezgodna pitanja. Jedan novinar: "Da li je tačno, moj Generale, da ste se zarekli da nećete ostaviti Englesku na miru sve dok je ne svučete do gole kože?" De Gol, koji se protivio ulasku Velike Britanije u evropsku zajednicu, odmah odgovara: "Tako šta ja nikad nisam mogao ni pomisliti, još manje reći. Gospodine, ja obožavam lepotu, pa kako bih smeo poželeti da Englesku vidim nagu!" Tako i ja: zacelo nemam nimalo volje da razgolićujem izvesna ženska bića, koja ne mogu da nazovem damama. Ne želim da se njima bavim jer obožavam lepotu, i moralnu naravno.

Leto ste proveli u Srbiji. S kojim utiscima ste se vratili u Beograd? Kakva je sad srpska zemlja, a kakvi ljudi? Šta misle o sadašnjem trenutku, o vladi, o opoziciji, o inteligenciji? Sretali ste ljude različitih sredina i, sigurno, mnogo razgovarali…

■ Lepota Srbije uvek me očarava; njena zaostalost i zapuštenost — razočarava. I lepota i ružnoća su izazov: lepota zaslužuje da se neguje; protiv zaostalosti i prostaštva dužnost jeste da se ratuje. Mnogo je dobrih ljudi u našoj Srbiji: oni zaslužuju poštenu Vladu. Nije tačno da narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje. Zar u životu, u istoriji uopšte, ne stradaju najviše pravedni i plemeniti? Tako je od Starog i Novog zaveta. Cela svetska književnost o tome svedoči.

Neumoljivo ogledalo istorije verovatno bi se moglo reći da je pesnička umetnost, s jedne strane, grobnica ideala, ali i nadgrobni spomenik neprolaznoj lepoti; a sa druge strane, koliko moralnih nakaza, oličenja zla, jer čovek je ishodište i lepote i ružnoće, i dobra kao i zla. U stvari, istorija je veliko ogledalo, za neke kobno, ali za ljudski rod spasonosno, jer se svaka stvar postavlja na pravo mesto. Umetnost reči, kojom ste se toliko bavili, jeste neka vrsta imaginarnog revanša zlu i nemoralu ljudi…

■ Nije ogledalo krivo ako je nečije lice ružno. Gogoljeva je to reč. A ogledalo istorije je neumoljivo: već dugo se u njemu odražava moralna ružnoća nekih nedostojnih koji su zaposeli vodeća mesta u ovoj lepoj zemlji i ovom plemenitom narodu. I ne samo ovde! Ko danas vodi svet? To nisu potomci Perikla, ni Svetog Luja, ni Petra Velikog, ni Šarla De Gola, a sve je manje pravih državnika, sve više siledžija i zlotvora, potomaka Atile, a ne Getea. Država nije Alajbegova slama da oni koji njome vladaju najviše je pljačkaju, pokradaju i potkopavaju. De Gol je govorio: "Služba Državi jeste najplemenitija funkcija u svetovnoj sferi." Državnik nije svetac, kao velikomučenici koje slavimo, ali i on treba da služi, a ne da vlada, da je sluga svome narodu i nekom uzvišenom idealu.

Bojim se da se udaljavamo od stvarnosti, koja je surova. Svima nama upravljaju interesi, to ne možete poreći!

■ To je prirodno, mada nije uzvišeno. No, ja bih podsetio na opomenu Samjuela Džonsona: "Da, svima nama više ili manje upravljaju interesi. A l i , ipak nas interes neće naterati da uradimo šta bilo." I naš Marko Miljanov upozorava: "Čovek ne sme sve što može." Postoji moralni zakon. Postoje zapovesti Božije. Čovek je utoliko više čovek ukoliko žrtvuje svoje osobne interese opštem dobru.

To nas privodi Vašoj definiciji elite, a ne jednom ste tvrdili da u nas, nažalost, danas ne postoji politička, i ne samo politička elita, te da je kriza elite izazvala krizu nacije. Ponovite tu svoju odredbu elite. Za koga se može reći da pripada eliti?

■ U elitu spadaju oni ljudi za koje su dužnosti iznad prava, a opšti odnosno narodni interes daleko iznad ličnog i privatnog; oni koji duhovne i moralne vrednosti pretpostavljaju materijalnim vrednostima i interesima; i spremni su da se za opšte dobro, za svoj ideal, veru ili uverenje — žrtvuju. Jer "dobar pastir sve što kaže inom sam svojijem potvrđuje činom". Politički govoreći, jezikom Srpskog narodnog pokreta "Svetozar Miletić", u kome ste i Vi, kao i ja: Otadžbinsko je iznad stranačkog ili partijskog. Ljubav prema otačastvu mora biti neuporedivo jača od međusobne partijske netrpeljivosti i isključivosti, koje se u nas prečesto ispoljavaju kao mržnja, daleko jača od ljubavi prema otadžbini, a to je glavni kamen naših spoticanja. "Ljubav sve prevashodi", pisao je naš Despot Stefan, oslanjajući se na apostola Pavla.

Svemoć sile i nemoć prava ali šta ćemo sa opakom čarobnicom Kirkom koju Vi često dozivate, kao onaj pisac, veliki humanista, koji se užasavao govoreći da je vlast nalik na Kirku: pretvara ljude u svinje.

■ Jeste, ali ne sve ljude. Odiseja Kirka nije pretvorila u svinju — on je nju, Kirku, nadjačao. Čovek na vlasti treba da liči na Odiseja: da odoli niskim iskušenjima vlasti i da služi ljudskom idealu i božanskom pozivu.

Ima li takvih danas i ovde? Bar neki usamljeni pojedinac? — Zlo bi bilo da ih uopšte nema i da barem izuzeci ne potvrđuju užasno pravilo. Naš narod jako ceni poštenog političara, spreman da mu oprosti slabosti i mane, ako je pošten, to jest ako može sokratovski reći: "Siromaštvo moje svedok je moga poštenja."

Slutim da sad aludirate na Vojislava Koštunicu, koji nije opravdao sva, možda prevelika, očekivanja i zato mu rejting vidno opada. Možda je on Odisej?

■ Za Odiseja treba ispuniti još niz uslova: Odisej beše mudri i lukavi vođ, hrabar ratnik, ali ne ludo nego mudro hrabar, hrabar kad mora takav da bude. Odisej bi morao i da nadvisi samog sebe: da se okruži pametnim i odvažnim, kao što je sam. Uzvišeni nauk dao je Isus Hristos upućujući svoje apostole: Šaljem vas u svet kao ovce među vukove. Budite dobri kao golubovi, a mudri kao zmije. Od vajkada je ovaj svet "tiran tiraninu, akamoli duši blagorodnoj", kako opominje veliki srpski poeta. Mi živimo u izuzetno teškom smutnom vremenu. Vrlo je rečita Koštunicina knjiga "Između sile i prava". To su zapisi o svemoći sile i nemoći prava u današnjoj Srbiji. I u svetu! Knjiga o novim oblicima imperijalizma i o demokratskom totalitarizmu. (Koji stravičan paradoks!) Dodajmo: ovo je doba "razbojničkog kapitalizma" (pozajmljujem izraz od Nemca), doba tzv. tranzicije, koja se pretvorila u otimačinu, u pljačku naše Srbije, izvedene na buvljak, gde je prodaju u bescenje; Srbiju su doveli na pijacu za robinje i robove. Zato je za nas bitno da ti što su ponizili Srbiju što pre odu. Zato je nama dragocen pošten političar. Zato je važno da se okupe sve rodoljubive snage, ljudi prožeti ili hrišćanskom ljubavlju ili izvornim demokratskim humanizmom. Pravi političar za ovaj istorijski trenutak treba da okupi sve te ljude dobre volje, a duboko i sa jakim razlozima zabrinute, jer nas neodgovorni i nesavesni, zbunjeni i uplašeni vuku u provaliju. Moraju se okupiti i udružiti svi dobromisleći i dobronamerni ljudi, bez obzira na prirodne razlike u shvatanjima. Uverenja su slobodna, ali nad svima su i izvesna sveta načela. Prvo: otadžbinski interes je iznad svih stranačkih koristi, a ljudska savest je putokaz, ona je kao nebeski svod nad otadžbinom, tako da lutanja nema. Pre nego što smo pripadnici određenog naroda, mi smo ljudi! Rodoljublje ne protivreči čovekoljublju. Zdravi i prirodni nacionalizam oprečan je šovinizmu, a u skladu, u sazvučju je sa kosmopolitizmom. Deo služi celini, nju obogaćuje, a celina je plodonosni okvir dela.

Siledžije na vlasti budimo, ipak politički konkretniji. Šta "Svetozar Miletić" sad namerava? To je Pokret a ne partija. Kako dejstvovati?

■ Uprkos ogromnim smetnjama i potpunoj medijskoj blokadi, "Svetozar Miletić" je izvršio veliku akciju sakupljanja potpisa širom Srpske Vojvodine: da se ospori zakonitost sadašnje skupštine Vojvodine i da se što pre sprovedu slobodni izbori. Naravno, uzurpatori vlasti i njihov samozvani vođ oglušuju se o taj zahtev. Sakupljeno je oko petnaest hiljada potpisa, a minimum je bio sedam hiljada. Da nije bilo ometanja, zastrašivanja i onemogućavanja, bilo bi sakupljeno i više desetina hiljada potpisa. No izvesne siledžije na vlasti ćute, ignorišu javno mnenje, i dalje nelegitimno vladaju, a ne služe narodu. Sad nam naši iz rasejanja predlažu novu akciju, ali u celoj Srbiji: zahtev, putem sakupljanja potpisa, da se dijaspori, najzad, da pravo glasa i mogućnost da ima svoje poslanike u Skupštini Republike. Da li se i druge stvari bitno pomeraju?

■ Stvoren je Blok "Srpski evropski put", u kome je petnaestak organizacija i udruženja, pored "Svetozara Miletića", Kongres Srba Evrope, Evropski blok Beograd i drugi. Utvrđen je zajednički program delovanja za naredni period.

Da li su obični ljudi širom Srbije, koju često pohodite, shvatili šta ih je snašlo i šta im se sprema?

■ Zar ne vidite koliko je štrajkova, i onih glađu, koliko su zakrčeni putevi i mostovi u znak protesta, jer država ne ispunjava svoje obaveze? Bio sam na Zlatiboru: vrlo malo stada na prostranim pašnjacima, skoro i da ih nema. Pomišljao sam na brojna stada krava i ovaca u Francuskoj, Švajcarskoj, Holandiji. Ali kad sam upoznao neke seljake, shvatio sam njihovu i našu nevolju. U jednom selu kraj Sirogojna, seljak ima pet krava muzara, ali već osam meseci niko mu ne plaća za mleko. Ako prekine isporuku, gubi nadu da će mu ikad isplatiti zaostali dug. Mnogo je takvih tužnih priča, koje ogorčuju. Bezakonja na sve strane. Otud beznađe, ali i strah vladajućih od izbora. — Tražio sam utehu u svetlim primerima. Poštujem i volim ljude verne zavičaju. Otišao sam u Mokru Goru, koja je preobražena, zahvaljujući zaljubljenicima u tu lepotu i rodni kraj. Sve je čisto, mnogo svetlosti. S ponosom mi pokazuje lepa mesta moj nadahnuti vodič kroz to čistilište i raj, Mirko Čančarević. Tu je i izvorni pesnik, Mihailo Ćupović, koji je opevao Šargan, Zlatibor i Taru, sve što se u njihovim dolinama, izvorima i rečicama krije ili se s njihovih vrhunaca vidi. A zahvaljujući gostoljubivom i blagorodnom Radovanu Popoviću, zlatnom peru "Politike", kojeg nađosmo u Ribnici, video sam Tornik, razrušen u zločinačkom bombardovanju, ali ipak veličanstven. Sa te visine daleko pogled dopire; setio sam se pomenutog pesnika:

"Tornik stavio kapu od zlata i pozdravlja Durmitor, svog belog brata..."

Na puteljku ka železničkoj stanici Zlatibor, upoznam čudesnog čoveka, koji mi se predstavi kao Komša Komšić. Mašinski inženjer, pregradio je potok, stvorio jezerce čiste vode, a okolo travnata livada, lepa plaža, mnogi dolaze, Komša Komšić ništa ne naplaćuje, iako održava plažu, svako jutro čisti livadu. Po nabavnim cenama prodaje sokove, pivo, kafu. Ustupa besplatno suncobrane i ležaljke, kotliće za kuvanje, rešetke za roštilj. Na ulazu ispisane mudrosti Lao Cea. Dok sprema kafu, Komša priča o zen–budizmu, ali ne zanemaruje ni Bibliju. Postavlja mi zagonetna pitanja, na koja ne nalazim prave odgovore. Duhovno bogat čovek, vedar i radostan, srećan što čini dobro namernicima… Onda sretnem doktora Šuljagića, koji me odvede na Borovu Glavu, u galeriju slikara Božidara Kovačevića. I doktor je duševan, zaljubljen u zavičaj, koji mi s ponosom otkriva; čovek je visoke jezičke i književne kulture, penzioner, a hteo bi da još radi: mašta da stvori zdravstveni centar koji bi besplatno lečio zlatiborske seljake. Da ublaži raspad socijalno–zdravstvenog osiguranja. — U Sirogojnu sam imao sreću da sretnem Dobrilu Smiljanić, koja je preporodila svoje selo i ceo taj kraj. Ostala je tamo da živi. Ne može da ne radi; ali ne krije razočaranje: mnogo je očekivala od promena, a sve se promenilo — na gore! Ja joj kažem: svaka vlast nas vuče sve niže. Pitam se: kako da nad bezumljem prevlada razum, da nad haosom i rušilaštvom nadjačaju rad i red, neimarstvo i stvaralaštvo? Ima u našem narodu mnogo dobrih ljudi: ko da ih okupi, organizuje, pokrene? da svetlost razbije sile mraka.

Obišli ste još neke krajeve Srbije i upoznali verne joj ljude.

■ Dragoceni su ljudi verni zavičaju. Bio sam i u Garašima, o svetom Iliji Gromovniku, na hramovnoj slavi. Izgradnju crkve podstiče dr inž. Miloje Milićević, koji je kupio tri zvona i krstove. Njegova je želja da hram okruži spomenicima znamenitih Garašanina, Ilije i Milutina. Ove godine je seoska slava bila u znaku Svetolika Rankovića, pisca "Gorskog cara" i "Seoske učiteljice"; Milićević se potrudio i finansijski omogućio da se izda delo Radoša Ljušića o Načertaniju. Svake godine se pojavi neka nova knjiga zahvaljujući Milojevoj brizi i pomoći. Izgradnju garaške crkve pomaže i prof. Radmila Milentijević, koja je svom selu, Azanji, darovala velelepan parohijski dom, a SANU divan vitraž i sredstva za zaštitu važnih starih dokumenata; značajan je njen dar i komora za Miroslavljevo jevanđelje.

Poražena Srbijica — Pitate me: kakvo je raspoloženje u rasejanju? Dobro nije niti može biti. Ljudi poput dr inžinjera Miloja Milićevića sakupili su znatnu pomoć za Srbiju: preko trinaest miliona maraka. Polovica te sume žrtvovana je za popravke mostova i škola, porušenih u bombardovanju. Drugi deo, oko triipo miliona evra, nestao je u stečajnoj masi, iako je tadašnji Savet dijaspore na vreme zatražio da se ti milioni prebace u banku koja nije pod stečajem. Neko je zametnuo trag tom novcu. Kako sad očekivati novu pomoć od dijaspore? Ministri ćute, ne odgovaraju na pisma, opomene, pitanja. "Pojeo vuk magarca! — prastara je priča. — U Srbiji je, ovih dana, boravila i gospođa Edita Krunić, iz Kongresa srpskog ujedinjenja iz Amerike. Ona je stručnjak za turizam: došla je da učestvuje u nekim tenderima. Cilj joj je bio preporod Aranđelovca, počev od otkupa Staroga zdanja, koje bi bilo preobraženo u hotel najviših svojstava. Iako je na takozvanom tenderu ponudila najveću sumu i predložila imponzantan projekat, Staro zdanje je prodato nekom ko je dao znatno manje. A gospođa Krunić ima viziju gotovo fantastičnog razvoja te naše banje i njene okoline. Vratila se u Ameriku razočarana: nije poražena ona, poražena je — zašto? — naša Srbijica!

Vi profesore, svagde nalazite srodne duše. Nije li taj Vaš svet dosta zatvoren? Jeste li kadri da opštite i sa nekim drugim svetovima, s ljudima drukčijeg kova?

■ Trudim se da budem otvoren za sve. Ne baš za sve, stoji, umesna je Vaša upadica. U detinjstvu sam naučio od Zmaja: "Dozvol'te mi da mrzim špijone!" Kasnije me je potresao i obeležio Dante: u deveti krug Pakla bacio je izdajice. Svi ljudi dobre volje moji su ljudi. Povodom mojih memoara ocena jednog kritičara me je dirnula: "Svakome prijatelj, nikome sudija" — trudim se da takav budem, a daj Bože da uspevam! Na Zlatiboru sam se najviše družio sa fudbalerima. Vozili su nas i otud vratili Vladimir Petrović Pižon, kojeg sam dobro upoznao i zavoleo u Nansiju, i profesor Željko Goljević: on, kao psiholog, pomaže Pižonu u trenerskom poslu. To je vrlo skladan par. Pižon ima ogromno iskustvo sa zelenog polja: nekadašnja Zvezdina zvezda, sad je sjajan i nedovoljno iskorišćeni trener, a Željko ima zavidnu književnu kulturu. Mnoštvo stihova, naših i stranih pesnika, zna naizust. Na Zlatiboru je i nekadašnji golgeter Crvene zvezde, Dušan Savić, čovek oštre misli i širokog obrazovanja. Uz njega je Marina Rajević–Savić, koja je pravila za BK televiziju nezaboravne emisije "Dok anđeli spavaju", nažalost i na štetu gledalaca ukinute, valjda zato što su bile izuzetno dobre. U tom krugu, a u kafeu kod „Srpskog beka“, Đorđića, zadesio se i Dragan Stojković Piksi, čovek oštra uma i lepih zapažanja, a izdaleka se ukazao i slavni košarkaš Kićanović… Naći zajednički jezik sa ljudima, od svakog nešto saznati i naučiti, a istovremeno dati što više od sebe — nije li to smisao druženja i života sa ljudima? Put mi je obasjao Dositej: "Iduć' uči, u vekove gledaj!"

SMRTONOSNA JE NAŠA ZABORAVNOST

U jednoj prilici, upravo ovih dana, ostali ste zatvoreni u svom svetu: nuđeno Vam je da budete domaćin Sabora trubača u Guči i da održite besedu pred više desetina hiljada ljudi. Vi to niste prihvatili, premda ste često isticali da nam je dužnost biti uz naš narod, jer kakav je takav je — on je naš, drugi nemamo. Pa zašto se niste obratili tom mnoštvu? Prošle godine je besedio Matija Bećković…

■ Zaboravljate da sam ja star čovek: o svetom Iliji sam navršio 78 godina. Leto je žarko, u Guči je velika gužva, a ja sam invalid. Bio bi to prevelik i, možda, opasan napor za mene. Supruga i deca su me zaustavili, ubeđujući me da Sabor trubača nije moj svet i da mi tu nije mesto, iako znam da su neki moji prijatelji iz inostranstva, vrhunski intelektualci, bili očarani atmosferom u Guči.

Šta biste Vi tamo rekli da ste otišli?

■ Svašta bih kazao, ali da li bi me to mnoštvo slušalo?

Možda i bi, jer neki Vaš obožavalac tvrdi da Vas, kad govorite, i ptice slušaju, i ribe čuju i razumeju. Šta biste, dakle, rekli?

■ Vi me sad izazivate navodeći preterano laskave reči Slobodana Boba Živojinovića iz Badovinaca na Drini, koji živi i radi u Danskoj, u Odense, ako se dobro sećam. Šta bih govorio? O različitim licima naše Srbije, koja se ispoljavaju kroz muziku: osim trubača, postoji epska guslarska Srbija, pa čarobna frulaška. Postoji gajdaška i tamburaška, violinska i… da ne nabrajam. Ali sluh za veliku klasičnu, za "ozbiljnu" muziku — nije nam dovoljno razvijen. Novokomponovanu — teško podnosim. Kad je reč o trubačima — koji su za mene odveć glasni, gotovo agresivni, ponekad, kad društvo posustane, kadri ne samo da zadremale rasane nego, reklo bi se, i mrtve da ožive — ja bih im predložio da prošire repertoar, iako su ne malo napredovali u tom smislu. Trebalo bi da sviraju i neke stare, sad zaboravljene, pesme i sastave iz našeg nacionalnog programa. Recimo, pesmu Stevana Kaćanskog, srpskog Tirteja, "Hej, trubaču, s bojne Drine, ded zatrubi zbor! Nek odjeknu Šar–planina, Lovćen, Durmitor! I nek Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni – Tisi, Dravi, u boj, u slavu!"

U Vojvodini Srbiji bio je veoma popularan Miletićev marš, koji je jedno vreme bio i himna Srbije: "Slava, slava, slava Srbinu! Orao klikće sa visine, Glas se čuje iz dubine: Ni brige te, sivi tiću, Mi smo s tobom, Svetozare Miletiću…" Lepa je i kompozicija "Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni? Protrljaj oči, slava te zove Na ono tužno Kosovo polje…"

Zaboravljen je i marš "Srbijanci i Bosanci svoju zemlju brane". Ne malo je takvih zaboravljenih pesama, himni, marševa, budnica, koje se prosto preporučuju trubačima i drugim orkestrima ili zborovima.

Eto, na taj repertoar bih podsetio, uveren da bi to proširenje bilo i osveženje. Opasna, smrtonosna je naša zaboravnost.

Branka Čuljić | Srpske novine | 2003. | SNP "Svetozar Miletić"

Ota dzbina je iznad partija


Za Srbe na Kosovu i Metohiji, kao i za Srbe u svim srpskim zemljama ovo jeste ne samo težak nego i uzvišeni istorijski trenutak da se prožmemo vrlinama, da se oplemenimo duhovnošću, da odbacimo sve što nas deli i unižava

Ovo nije trenutak za zaboravnost. Stanje u koje smo bačeni isto je tragično kao posle poraza na Kosovu 1389, i posle velikih seoba pod patrijarsima, kad smo rasejani u sto dvadeset država na svim kontinentima. A i bela kuga nas tamani. "Biti il' ne biti — pitanje je sad", blago rečeno hamletovska dilema, kaže između ostalog za Glas javnosti akademik Dragan Nedeljković.

Vi ste, profesore, predsednik Srpskog narodnog pokreta "Svetozar Miletić". Kako se kreću vaše misli i osećanja ovih dana kad je na velika zvona oglašena nezavisnost Kosova? Da li su Kosovo i Metohija izgubljeni zauvek?

■ "Zauvek" — to ne postoji u duhu samosvesnog naroda i verujućeg čoveka. Gubitak je toliko veliki da se ne smemo pomiriti s njim. Gledate me začuđeno, možda mislite: ovaj stari čovek sanja. Znam da ima nenadoknadivih gubitaka. Ja sam, kao mnogo nas u mom pokoljenju, zavisnik, zacelo ne ni od droge, ni od alkohola, nego od zaveta velikih duhova, od uzora i učitelja čovečanstva. "Volim onoga koji želi nemoguće", tom visokom ljubavlju zarazio me tvorac "Fausta". On još kaže: "Neka bude što biti ne može; neka bude borba neprestana!". Za mene i meni srodne, to je bitka duhovna i moralna. Ako duh nije poražen, ima nade. S nadom, mi smo spaseni — poručuje apostol Pavle Rimljanima, a to je i poruka svima koji imaju ideal, a na putu su žrtvovanja i stradanja. Uz Nadu su sestre Vera i Ljubav. To su tri mučenice, nad kojima bdi premudra mati Sofija.

Pomenuli ste pokret čiji sam jedan od čelnika. Za nas je otadžbinsko načelo visoko iznad partijskih interesa i stranačkih strasti, a politika kulture ispred dnevne politike. Naoružani vrednostima duhovnim, moralnim i kulturnim, mi nismo niti možemo biti pesimisti. Čovek koji veruje, on se i nada. Za njega "Ljubav sve prevashodi", kako bi rekao despot Stefan Visoki, prožet porukama apostola Pavla. Za Srbe na Kosovu i Metohiji, kao i za Srbe u svim srpskim zemljama, ovo jeste ne samo težak nego i uzvišeni istorijski trenutak da se prožmemo vrlinama, da se oplemenimo duhovnošću, da odbacimo sve što nas deli i unižava. Trenutak je da poništimo neke poroke, izvesne smrtne grehe, zbog kojih pesnici rekoše: "Najcrnji je vrag Srbin sebi sam". Ili "Srbin je Srbinu Juda". Treba da prihvatimo švajcarsko načelo: "Gde jedinstvo vlada — tu stanuje Bog". A zašto bismo išli tako daleko kad i naš narod kaže, a Vuk beleži: "Gde je sloga — tu je i Božji blagoslov."

Politika, dnevna, nasilnička, nadahnuta odvratnim, golim, sebičnim interesima je neumoljiva. Kako se od nje odbraniti?

■ Moj štit je moral mojih znamenitih učitelja. U vreme velike aneksione krize, kad nam je Austrougarska pretila uništenjem, ne jednom je rečeno, i tada, kao i ovih godina, da "Srbija mora umreti", dok je prorok iz Jasne Poljane poručio: "Nije bitan politički položaj Srbije. Najvažnije jeste religiozno stanje srpskoga naroda". Religiozno u izvornom smislu, to jest stepen narodnog jedinstva, visina uzajamne ljubavi, snaga solidarnosti, čvrstina sloge. Narod koji ima ta svojstva i u porazu je nepobediv, moralno i duhovno je nesavladiv. Vrletna je ta staza preobraženja, vrletna, ali spasonosna. To je onaj put na koji nas je poveo Sveti Sava, ali mi smo ga izneverili: da Srbi postanu posvećen narod, posvećen vrlinama, imun na poroke. Sad smo pred tom strmom uzbrdicom. Moramo se preobraziti, jer su dani zli. Ako to shvatimo, naći ćemo spasenje.

Bojim se, profesore, da su to pusti snovi. Nađite u istoriji primere koji bi nas ohrabrili u ovom dramatičnom času.

■ Ima ih, ne malo. Prvo moramo shvatiti da su najugroženiji, na propast i iščeznuće osuđeni ne mali narodi, nego i mali i veliki ako su zaboravni, a Srbi su prilično zaboravni. Ovo nije trenutak za zaboravnost. Stanje u koje smo bačeni isto je tragično kao posle poraza na Kosovu 1389, i posle velikih seoba pod patrijarsima kad smo rasejani u sto dvadeset država na svim kontinentima. A i bela kuga nas tamani. "Biti il' ne biti — pitanje je sad", blago rečeno hamletovska dilema.

Hoćete primere, uzore? Ima ih među prijateljima i među neprijateljima, među protivnicima, među malim i velikim narodima. Jevreji su veliki narod među malima. Jedna silna imperija, nalik na današnju imperiju zla, porušila je ne samo Solomonov hram, nego ih je i osudila na veliko rasejanje, po celom svetu. Ali Jevreji nisu nikad zaboravili ko su i šta su. Oslonjeni na svoja zavetna predanja, na Stari zavet, Toru i Talmud, oni su opstali čak i kad su, u tragičnim okolnostima, izgubili svoj jevrejski jezik. Ali, nisu svest i pamćenje, ni solidarnost, ono religijsko čuvstvo, o kojem govori Lav Tolstoj. Nacisti su uništili šest miliona Jevreja, a Jevreji su i dalje sanjali povratak u obećanu zemlju, u otadžbinu predaka. San nemoguć, ali se ispunio. Oni danas imaju državu. Nisam li kazao: "Volim onoga koji želi, a vidimo i ostvaruje nemoguće". I dalje ih ima u rasejanju. Vrlo su uticajni, kao da su velika sila. No, to je sila pameti. Nadmeću se u znanjima stranih jezika, posvećeni su kulturi, nauci... Prilagođavaju se u svim sredinama, ali se ne utapaju, nego ostaju verni sebi i svom poreklu.

To je, eto, paradigma za male, a ugrožene narode, kao srpski narod. A veliki? Nemačka i Japan su u oba svetska rata doživeli stravične poraze. Razoreni, pretvoreni u ruševine i zgarišta, nisu bili poraženi duhovno. Uspravili su se, potražili lek u radu, u stvaranju. Japan i Nemačka su opet među velikim i najmoćnijim državama sveta. Dirljivo je razumevanje Japana za Srbiju. Nit' smo rod, nit' pomoz' Bog, a Japanci nas pomažu. Svaki čas nas iznenade nekim darom, autobusima, medicinskim aparatima... Hvala im, od srca im hvala. I nekim plemenitim Jevrejima dugujemo zahvalnost. Svima koji su branili Srbe u poslednje vreme, razumevajući našu srpsku tragediju bolje nego mnogi srpski takozvani intelektualci, mondijalisti.

Vi ste, koliko znam, i titularni član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti, sa sedištem u Parizu, a u kojoj je nekoliko nobelovaca, gde ste ušli na osnovu predloga Žana Arnija, člana Belgijske kraljevske akademije i rektora Univerziteta u Briselu. Šta za vas predstavlja ova titula?

■ Ja ne držim do titula. Za mene je najviše i najpočasnije zvanje čoveka, koje je najteže nositi i potvrđivati. Sve drugo je mnogo manje važno.


UPAMTITE NJIHOVA IMENA. Upamtite ime Jaše Almulija: on opominje, on upozorava našu nevernu južnoslovensku braću, koja imaju razloga za blagodarnost, a dobro nam uzvraćaju zlim. Zlatnim slovima treba upisati u naš kalendar imena onih koji su bili i jesu uz nas kad nam je teško. Jedan od takvih prijatelja je Jaša Almuli koji živi u Londonu. Treba negovati zahvalnost prijateljima, nikad ih ne zaboravljati. Pomenimo bar neka imena: Peter Handke, general Galoa, Manfred Jenihen, Žan Deska, akademik Ditur, Patrik Beson, Milena Noković, Vladimir Volkov, Natalija Naročnjickaja, Jelena Guskova, Patrik Bario... Te blagorodne ljude, proverene prijatelje naše, kao ni mnoge druge, ne smemo zaboravljati. To je prava elita, kojoj dugujemo našu duboku zahvalnost, naš nezaborav.

Autor: Mila Milosavljević | 21.02.2008. | Glas javnosti

Demokratija je porazena u svim kolevkama


Vojvodina za koju su se naši preci borili značila je "biće političkog naroda srpskog sa obe strane"

Akademik Dragan Nedeljković, jedan od naših najaktivnijih i najangažovanijih pisaca i intelektualaca, između ostalog, predsedava Srpskim narodnim pokretom "Svetozar Miletić", koji, kako kaže, nije niti politička partija, niti negacija uskostranačkog duha.

■ Naše načelo je "Otadžbinsko je iznad partijskog", a više ne samo od stranačkog nego i od političkog jeste čovečno, ljudsko. To podseća na poziv i opomenu patrijarha Pavla. Budimo pre svega ljudi jer to je suštinska dužnost nas smrtnih bića — kaže akademik Nedeljković.

Ako tako mislite, zašto vas miletićevce često napadaju kao ultranacionaliste, čak šoviniste?

■ Mi smo samo rodoljubi za koje, uz to, ljubav prevashodi sve, a njihov govor odudara od našeg jezika. Neka nađu u našim stavovima i jednu jedinu rečenicu koja bi bila isključivi govor mržnje. Nema je.

Jesmo li bliže evropskom idealu?

■ Biće da jesmo. Mi smo tom idealu evropskog jedinstva težili, ali Evropa je bila uskogruda. Više smo mi nju razumeli nego ona, odveć gorda i sebična, nas. Francuski, engleski, nemački, a pogotovo ruski pisci bili su i naši omiljeni pisci. Duhovno smo bili prožeti evropskim humanizmom. Dovoljno samosvesni, duboko ukorenjeni u zavičajno tle, mi smo mogli sebi dopustiti da, pored neotuđive otadžbine Srbije, imamo i duhovnu domovinu. Za mene je to bila Rusija Tolstoja i Dostojevskog, kao i Francuska Viktora Igoa i Stendala, a osobito Romana Rolana.

Šta je za vas autonomaštvo?

■ Autonomija Vojvodstva srpskog imala je puno opravdanje u tuđoj imperiji. Austriji i Austrougarskoj tad i tamo autonomija je bila brana od germanizacije, mađarizacije i unijaćenja. Patrijarh Arsenije Čarnojević tražio je autonomiju bar za Malu Vlašku, ali je nije dobio, a umro je u Beču pod zagonetnim okolnostima. Revolucionarne 1848. Srbi su zadužili Habzburgovce, pa im je ispunjen zahtev, ali nepotpuno i zakratko. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat kao krunovina trajalo je od 1849. do 1860. Time je više prividno nego stvarno udovoljeno zahtevima Srba, a delom je ispunjena obaveza Austrije prema Rusiji koja je ugušila mađarsku bunu. Carskim patentom od 18. novembra 1849. stvorena je posebna teritorija pod nazivom Vojvodina Srbija i Tamiški Banat, sa sedištem u Temišvaru, a ne u Novom Sadu, kao što su Srbi želeli. Srem je podeljen između Trojedne kraljevine i Vojvodine Srbije, tako da su rumski i iločki srez uključeni u Vojvodinu. Vojna granica, u kojoj su Srbi bili najgušće naseljeni, ostala je izvan Vojvodine. Sve u svemu, iako su Srbi bili saveznici Beča, oni su za nagradu dobili isto što i Mađari za kaznu — nacionalnu i političku obespravljenost, kako je to prokomentarisao Svetozar Miletić. Austrijskim ustavom potvrđene su privilegije, dobijene posle Velike seobe, priznata su prava Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskoj narodnosti, kao i potpuna nezavisnost od Ugarske. Na dan 27. decembra 1860. godine Vojvodina je pripojena Ugarskoj. Ovim odlukama Mađari i Nemci bili su oduševljeni, a Srbi i Rumuni razočarani. Tad je Miletić napisao programski članak "Na Tucindan", u kome je definisao srpsku politiku za sledećih pedeset godina.

Da li je time sahranjena ideja o autonomiji?

■ Ona je živela kao cilj Srba i kao san o svesrpskom ujedinjenju, nikad kao želja za posebnošću u okvirima srpstva. Vojvodina za koju su se naši preci borili značila je za njih "biće političkog naroda srpskog s obe strane." I Srbi moraju imati svoju ujedinjenu i nezavisnu državu, a dok se to ne ostvari, Srbima u Ugarskoj je neophodna autonomija radi zaštite srpskog nacionalnog bića. Komunisti će tu ideju izopačiti preokrenuvši je u suprotnost — u antisrpsku zamisao. Današnji autonomaši nastavljaju njihovo zlodelo.


SLOBODA

Da li je vaš ideal demokratija?
■ Odveć je osramoćena ta reč. Demokratija je poražena u svojim kolevkama. Naš ideal je viši nego demokratija. Ideal nam je sloboda.

Ideal miletićevaca
■ Kad se obraćamo narodima Srbije, a posebno Vojvodine Srbije, mi oponašamo velikog belgijskog pesnika Emila Verharena, koji je pozivao nacije Evrope: "Divite se jedni drugima! Neka nas vrline spajaju, ujedinjuju, prožimaju. Vrednosti ne ratuju, vrednosti uzvisuju, uzajamno obogaćuju." Tim nevernicima smeta naša vera, pa nas nagrđuju nazivajući nas klerofašistima. Mi pre svega ljubimo svoj stradalni narod srpski. To je preduslov da volimo i druge narode zbog vrlina koje njih krase. Naš ideal je sklad u kome nema mesta mržnji. Ali je naša vernost svom rodu duboka, jaka kao stena. Od evropskih humanista smo naučili "Uverenja su slobodna". Mi iskreno, jasno i glasno ispovedamo svoja uverenja, svoje neotuđivo "Vjeruju", svoj kredo, kako bi zapadnjaci kazali. Drugim rečima, mi se ponosimo svojim nacionalizmom, sinonimom rodoljublja, koji je u opreci sa šovinizmom.

Gde je jedinstvo tu stanuje Bog


Zlonamerni poturaju ideju, a verovatno i zapovest da se Srbija podeli na regione. "Podeli, pa vladaj" staro je pravilo osvajača. Zašto se oni, s druge strane, zalažu za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, ugrožavajući postojanje Republike Srpske? Hrvatska je, tokom istorije, slovila kao "trojedna kraljevina: Slavonija, Hrvatska i Dalmacija". Svaka od njih je imala i svoj sabor. Zasebnost je posedovala i Republika Dubrovnik. Niko ne pomišlja na regionalaziciju, nego se utvrđuje jedinstvo. Očigledno su različiti aršini za Srbiju i za ostale. Srbija treba da ima svoje Ja i svoj neotuđeni raison d'être


Šta je sad za našu Srbiju bitno?

■ Bitno je jedinstvo, bitno je naći zajednički jezik, jezik uzajamnog razumevanja, spasonosni jezik ljubavi. Ovih dana proslavili smo Duhove, veliki praznik Silaska Svetoga Duha na apostole, početak stvaranja Crkve Hristove. Zahvaljujući Duhu Svetome, apostoli su progovorili sve jezike i sve dijalekte da bi mogli svim ljudima propovedati nauku Hristovu. Ja taj veliki dar Svetoga Duha ne shvatam doslovno. On ima i dublje značenje. Zahvaljujući velikoj Veri, a nadahnuti Ljubavlju, i nikad bez Nade, apostoli su imali sposobnost da sa ljudima nalaze zajednički jezik, da na njih prenose svoju Veru, da dejstvuju zarazno, u najplemenitijem smislu. Naći zajednički jezik više je dostignuće nego savladati strane jezike. Taj zajednički jezik sad Srbi nemaju i sve dok ga ne nađu, biće bezbudućni i beznadežni. Treba učiti i od sopstvenih predaka, i od prijatelja, pa i od neprijatelja. Naš despot Stefan Visoki, autor dela "Slovo ljubve", pučen Svetim apostolom Pavlom, podsetio nas je da "Ljubav sve prevashodi" i da nema bezizlaznih stanja, jer "koliko je u moći - mi svoju pesmu, ipak, pletemo", ne prestajući da se nadamo. Jezik Ljubavi — to je i jezik sloge. Naši preci, i oni nepismeni, to su znali, pa su nam ostavili amanet, koji Vuk beleži: "Gde je sloga — tu je i Božiji blagoslov." Naš brat Kain to zna i to primenjuje. Zahvaljujući geslu "Hrvat je Hrvatu mio, ma koje ideologije bio", taj naš sused, opterećen mržnjom prema Srpstvu i pravoslavlju, ali naoružan uzajamnim poverenjem, koje prevazilazi razlike i nesporazume, došao je, relativno lako, do jedne od najlepših država Evrope. Taj zajednički jezik među sobom imaju gotovo svi naši susedi, koji nam nisu prijatelji. Od njih treba učiti taj bitni i spasonosni jezik — ne mržnje, nego jezik solidarnosti, solidarnosti unutar vlastite nacije, njene kulture, pa i politike. To je jezik što gradi mostove, što spaja suprotnosti, što ne pristaje na neslogu i nerazumevanje. On je bitan element nacionalne samosvesti, na primer kod Nemaca, pa je ušao i u njihovu himnu, koja započinje kao velika opomena i tvrd stav: "Nemačka, Nemačka iznad svega!", pa i iznad celog sveta... A šta tek da kažemo za malu, ali trajnu Helvetsku konfederaciju, opredeljenu za mir i za slogu, uprkos dubokim razlikama.

Na koje to razlike mislite kada je reč o Švajcarskoj?

■ Koje? Ogromne, na kojima se, paradoksalno i čvrsto, temelji jedinstvo. To je veliki susret jezika i kultura, koje se ne svađaju, nego se dopunjavaju i dive jedna drugoj, takmičeći se. Velik je germanski, to jest nemački udeo, briljantan je romanski, odnosno francuski doprinos, a neotuđiv i divan je i italijanski. Uz tri jezika, tu je i mnoštvo narečja, i germanskih i romanskih — malte ne svako brdo i svaka dolina ima, uz književni jezik, i svoj osobeni dijalekt. Ali nad svima je zlatno načelo, koje je zaloga sreće, u sadašnjosti i budućnosti: "Gde jedinstvo vlada — tu stanuje Bog."

A kod nas su sad aktuelne decentralizacija i regionalizacija?

■ U zlo doba, rekao bih. Nama je nužno jedinstvo, duhovno, kulturno i političko, kako u Srbiji tako i duhovno svih srpskih zemalja. Zato ponavljam švajcarsko geslo: "Gde jedinstvo vlada tu stanuje Bog". Zlonamerni poturaju ideju, a verovatno i zapovest, da se Srbija podeli na regione. "Podeli pa vladaj" staro je pravilo osvajača. Zašto se oni, s druge strane, zalažu za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, ugrožavajući postojanje Republike Srpske? Hrvatska je, tokom istorije, slovila kao "trojedna kraljevina: Slavonija, Hrvatska i Dalmacij a". Svaka od njih je imala i svoj sabor. Zasebnost je posedovala i Republika Dubrovnik. Postoje jaki razlozi, na istoriji zasnovani, za regionalizaciju. Sad je sve to ujedinjeno. Niko ne pomišlja na decentralizaciju i regionalaziciju, nego se utvrđuje jedinstvo. Očigledno su različiti aršini za Srbiju i za ostale. Srbija treba da ima svoje Ja i svoj neotuđeni raison d'être.

Kako gledate na težnje Vojvodine da ostvari još veću autonomiju?

■ Autonomija Vojvodine imala je dubokog smisla i jakog opravdanja u tuđoj carevini, Austriji i Austro-Ugarskoj. Autonomija, nikad trajno neostvarena, bila bi štit za odbranu od unijaćenja i katoličenja, germanizacije i mađarizacije. Bila je to Vojvodovina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, pandan Kneževini, potom Kraljevini Srbiji, sa jakom željom za svesrpskim ujedinjenjem, jer smo isti narod, jedinstvena kultura, sa obe strane velikih reka. Ta autonomija nema isti smisao niti isto opravdanje u državi srpskoj. Ta izrazito srpska zamisao izopačila se u antisrpsku zlu nameru. Komunisti su autori toga zlodela, kao i rasparčavanja srpskog nacionalnog bića i izmišljanja nacija. Gotovo sve srpske himne nastale su u Vojvodini, a "Onamo namo" u Crnoj Gori, "srpskoj Sparti".

Često ste isticali sudbinu i svest Jevreja, poučne za Srbe...?

■ O tome nekom drugom prilikom, a sad samo jedan nauk: "Svaki Jevrejin je odgovoran za sve Jevreje." Tako i svaki Srbin treba da se oseća odgovornim za sve Srbe. Čedomir Popov, naš najbolji tumači deja Svetozara Miletića, podseća nas na dragocene poruke ovog borca za srpsku autonomiju u tuđoj imperiji: "Mi smo i Srbi i građani... I jedan Srbin dok postoji, on je narod... Mi ne želimo jedinstvo Srba samo severno od Save i Dunava. Jedinstvo Srba — makar samo duhovno — mora obuhvatati sve pripadnike Srpskog naroda jer bez toga nije jedinstvo..." Miletićeva zavetna misao bila je oslobođenje i ujedinjenje Srpstva. Eto, to je živa, aktuelna tema za koju je došao čas, jer se upravo raspravlja o statutu Vojvodine i regionalizacije Srbije, a često se zaboravlja istorijski kontinuitet, budući da se ne znaju neke osnovne činjenice.

Jun 2009.

Svest o svesrpskom jedinstvu


Jedan od vodećih srpskih i evropskih komparatista, akademik Dragan Nedeljković, je evropski đak. Uporednu i francusku literaturu studirao je na Sorboni, univerzitetski doktorat je stekao na Univerzitetu u Strazburu, a francuski državni doktorat je odbranio na Univerzitetu u Bordou.

Bio je istaknuti profesor Beogradskog univerziteta, kao i niza univerziteta u Francuskoj gde je predavao uporednu literaturu, kao i srpsku i rusku književnost, civilizaciju i jezik. Osnovao je jugoslavističku katedru u Strazburu i podigao na viši stepen srpske i ruske studije u Nansiju. Držao je katedru srpskohrvatskog jezika, jugoslovenske književnosti i civilizacije na Sorboni. Učinio je mnogo za prodor, priznanje i saradnju Srbije sa Evropom i svetom. Redovni je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti sa sedištem u Parizu. Savetnik je u izvršnom telu Evropskog društva kulture u Veneciji i predsednik Srpskog centra Evropskog društva kulture. Autor je više od 400 stručnih, naučnih i književnih ogleda na srpskom jeziku i drugim evropskim jezicima. Objavio je dvadeset knjiga. Veoma je angažovan oko sudbine srpskog naroda u rasejanju. Kako naš sagovornik, kao jedan od najbriljantnijih evropskih đaka, objašnjava svoje "velikosrpsko" opredeljenje, imaju li Srbi danas elitu, da li je svetosavski duh sudbina savremenog srpstva i kako prevazići ponor u kome se kao nacija nalazimo, razgovaramo povodom dileme "Srbi i slučaj Evropa".

IZGUBLJENA DUŠA ŠIPTARSKOG NARODA

Kao profesor sam odlazio na Kosovo. Verovali smo da ćemo tamo stvoriti srpski Univerzitet, a stvorili smo albanski. Udešavao sam da na ispite idem oko Vidovdana, kako bih prisustvovao zaupokojenoj Liturgiji kosovskim junacima. Dođem sa saradnicima u Gračanicu, u crkvi nikog na Vidovdan sem starog sveštenika koji jedva služi i za pevnicom dve monahinje. Niko iz Gračanice nije došao na parastos kosovskim junacima. Jako smo nisko pali. Tada je u Prištini bilo pola Srba, pola Šiptara. Ono što je veliki problem Šipara danas je to da je propao njihov vrlo zavidni patrijarhalni moral.

U njih se čovek ranije mogao pouzdati. U svim ovim događajima, koji su ih skrenuli na stranputicu, taj njihov patrijarhalni moral koji je bio odlika njihovog duha i duše je propao i bojim se da se nikada neće vratiti.

Kakav je bio duhovni život Srba u 20. veku a kakav možemo očekivati s početka 21. veka?

■ Često kažem da su Srbi "duševan narod". Istine radi, Srbi nisu dovoljno duhovan narod, jer koliko se više o duhovnosti govori, toliko je manje ima. Srpski narod se u velikoj utakmici naroda može održati i opstati jedino kao kulturna sila i kao duhovan narod. Ako klone duh, stvar je izgubljena. Ako se duh održi, ima nade. U 20. veku ušli smo u novu zajednicu u kojoj se nismo snašli. U srednjem veku, koji je vek velike svetlosti, osnivači naše države i crkve bili su naši prvi pisci, začetnici srpske srednjovekovne književnosti, mislim na Sv. Savu i na Stefana Prvovenčanog. To je zlatno doba za Srbiju, posle koga nailazi velika provalija, doba Turske okupacije a tvorci nove srpske države postaju nepismeni ljudi Vožd Karađorđe i Miloš Obrenović. Narodni duh se održao u narodnom pesništvu, naša veličanstvena poezija svedoči o tome da duh nije klonuo. Narodni Homeri — Filip Višnjić, Starac Milija, Teša Podrugović, Slepa Živana su održali narodni duh. To je velika narodna poezija iz koje je prosti, nepismeni puk učio istoriju i imao jaču svest o svesrpskom jedinstvu nego današnji akademici. Našu poeziju su obožavali i Gete i Braća Grim i Puškin i Adam Mickijevič koji je svoja predavanja na francuskom koledžu u Parizu započeo serijom razgovora o srpskom narodnom pesništvu kao vrhuncu evropskog duha.

Pravoslavlje se baš i nije snašlo u 20.veku naročito posle ulaska u zajedničku državu Kraljevinu SHS. Otac Justin Popović je u jednom veoma oštrom tekstu prebacio arhijerejima da ništa ne čine za ispravno duhovno usmerenje srpskog naroda, već su dopustili da prevlada antireligiozni duh. Anđa Petrović, sestra velike slikarke Nadežde Petrović bila je u prepisci sa Tolstojem, koji, govoreći o borbi Srbije protiv aneksije BiH, piše: "Nije bitan politički položaj Srbije, najvažnije je religiozno stanje srpskog naroda". Ti znači visina jedinstva sloge i ljubavi koji čine jak duh, religiozni duh, duh solidarnosti i bratstva. Kada to imamo, onda smo nepobedivi, To je ono što nam je nedostajalo u 20. veku, a još više u 21. veku. Čovek koji ima duboku veru, u stanju je da, kao apostoli, lepotom osvoji svet.

Kako se osloboditi čuvene srpske nesloge?

■ Ta naša nesloga je duboko u nama. Bilo je vremena kada smo to prevladavali, s dosta muke doduše. Setite se samo Stefana Nemanje, Rastka Nemanjića, knjeginje Milice. Zato često kažem da nismo hrišćanski utemeljen narod. Ne mislim pri tom u crkvenom smislu, nego religio religare, znači biti solidaran u suštini. Mi smo narod čudne nesolidarnosti, dok naš Kain ima solidarnost koja je često zasnovana na zlu. Puno puta ih ujedinjuje baš mržnja. Tuđman je, ali ne samo on, proklamovao načelo — Hrvat je Hrvatu mio, ma koje ideologije bio. Zahvaljujući tom načelu, Hrvati su na dosta jeftin način stekli jednu od najlepših država Evrope, koja danas uključuje i srpske krajeve, gde su nekada živeli naši Krajišnici. Sada je sve to izgubljeno.

Naš narod je, često, bio lišen liturgijske prakse. Može li se biti duhovan bez liturgijskog života?

■ Posle svega uspostavljamo pokidanu vezu i omladina se vraća tradiciji i veri. Ali, kako? Slavimo krsno ime i velike hrišćanske praznike — znamo li tropare? I kada slavimo, najviše ugađamo blagoutrobiju. Nema prave religioznosti u narodu koji je lišen liturgijske poezije i biblijskog, starozavetnog i novozavetnog blaga. Hram nad hramovima jeste čovek. Najvažnije i najteže je izgraditi čoveka. Nastava veronauke ne može imati pun uspeh ako je ne podupire porodično vaspitanje. Nažalost, i roditelji i dedovi sadašnjih naraštaja premalo znaju o hrišćanstvu, jer su prošli kroz antireligioznu socijalističku školu. Problem se, stoga, utrostručava: versko vaspitanje je neophodno svim pokolenjima - koliko deci toliko i roditeljima i dedovima. Samo u bogosluženju u kome učestvuju svi, uči se zaboravljena pjesan.

Moji vojvođanski preci su znali Liturgiju naizust: cela crkva je pojala! Znali su i svoje slavske tropare, kao i pesme božićne, uskršnje, bogojavljenske i druge. To nas je održalo: nismo poklekli pred pritiscima katolika. Znali smo svoju pjesen, koja je bila naš štit i naš neotuđivi znak raspoznavanja.

Beogradski intelektualci jedva da su imali pojma o Liturgiji — nije im bilo jasno da li su na početku, sredini ili pri kraju. Otkako su i neki političari prestonog grada ili republike počeli da dolaze, u svečanim prilikama, na bogosluženje, što je lepo i dirljivo, i oni su pred sličnim problemom: jedva da i slute koji je smisao pojedinih delova službe Božije. Oni su analfabete, kada je reč o tome, ali dobre volje i plemenite namere. Na Zapadu je drugačije — i ateisti znaju misu, to je deo obrazovanja i kulture koja se podrazumeva. Kako da se vratimo sebi, a kroz sebe Evropi i evropskoj civilizaciji, ako smo u toj meri kulturno i duhovno osakaćeni? Ima pobožnih koji ne znaju ni Molitvu Gospodnju, a nju na "bezbožnom Zapadu" zna i svaki nevernik, jer je to deo opšte kulture. Srbi moraju da se oduhove, da se srode sa tradicionalnim vrednostima, sa svetinjama. I da se tako ukorene u veri, negujući i dalje što šire evropske i svetske vidike.

Kako voditi danas bitku za identitet?

■ Sve se uči u porodici. Bili smo nacionalisti, ali u plemenitom smislu, nikad šovinisti. To je otvoreni nacionalni ponos zahvaljujući kojem smo u mešovitim brakovima bili ne slabija, nego jača strana. Moja baka po ocu je Nemica, krštena u pravoslavlju. Naučila je i naše običaje i naše pesme. Od nje sam naučio tropare i kondake. Druga baka je bila Hrvatica, ali dobra Srpkinja, udata za mog deda Kostu koga su ustaše nasumice pokupile i povele na streljanje, sto za jednog. Kosta je na streljanju pevao pesmu danas zaboravljenog pesnika Vladimira Vasića "Što ćutiš, ćutiš Srbine tužni, protrljaj oči, slava te zove, na ono tužno Kosovo polje". Kada su ustaše dozvolile ženama i deci da dođu na to mesto gde je izvršeno streljanje, zemlja je još "disala", tela nisu bila duboko zakopana, a naša baka je nastavila pesmu gde je njen muž bio presečen metkom: "Trgni se, tresni lancem o zemlju, nek mine mrak, nek dušman vidi, nek dušman čuje da je Srb još živ, da je junak". Baka, Hrvatica, je dopevala tu pesmu, ridajući!

Tako se vodi borba za identitet, kada si duboko ukorenjen u veri. Jedno stanje je bilo kod nas, preko Save i Dunava, u Srpskom Vojvodstvu. Mi smo se branili liturgijskom pesmom i pravoslavnom svešću, to je bila duševnost i duhovnost, jer je potkrepljena znanjem. U Srbiji se, naprotiv, malo znalo, nedovoljno. Srbija je u verskom smislu bila dosta zapuštena. Držala se slava, ali Ivkova slava. Bilo je izobilja, ali se nije znala Liturgija. Mi smo svake nedelje išli u crkvu, čitali smo Vladiku Nikolaja i Oca Justina.

Koliko je za sudbinu savremenog srpstva važan svetosavski duh?

■ Svetosavski duh nas je, kao narod, ujedinio i visoko podigao, vekovima nas je nadahnjivao i oplemenjivao. Danas takođe, da opstanemo i odolimo pretnjama, da se održimo na strašnim vetrometinama, moramo tražiti oslonce u veri i našoj herojskoj istoriji. Naši preci su se molili "Skaži mi, Gospode, put..." Staza, proverena, postoji, ona što vodi od Studenice i Hilandara — to je svetosavska staza, stolećima za nas spasonosna, koju treba održavati, negovati, ali gradeći je u duhu novog doba. Prošlost se ne ponavlja, kao ni život nas smrtnih, ali iskustvo se nasleđuje i samo maloumni se njime ne koriste. Mi smo doživeli surovo poništenje tekovine dvovekovne borbe za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva. Snage su nam rasute, bar trećina srpskog naroda topi se u rasejanju na svim kontinentima. U duše školske dece se od malena usađivao svesrpski nacionalni program, u kome su prepoznatljivi svetosavska staza, višnjićevski duh i njegoševa zamisao. Ali, u Titovo doba, u duše srpske dece, uz pomoć škole, ugrađivala se jedna druga svest, nesrpska i protivsrpska.

Sad srpski narod treba da izvojuje najveću pobedu da bi dokazao da je svetosavski narod, dostojan tragedije koja ga je snašla — spasonosnu pobedu nad samim sobom. U teškim okolnostima, koje predugo traju, neizbežno su propale mnoge vrednosti, ne samo materijalne nego i moralne. Porušen je ceo sistem etičkih i ljudskih vrednosti, koje su nas krasile. Uzajamna mržnja kao da je jača od ljubavi, nepoverenje veće od poverenja, sumnja žešća od vere. Ovo je opasan trenutak. Moramo povratiti ravnotežu, uprkos neprilikama, i upravo zbog njih negovati uzajamnu ljubav, poverenje, slogu, nepokolebivo rodoljublje i tvrdu veru. Da ponovo budemo narod posvećen dobru, imun na zlo. To je imperativ koji istorija upućuje srpskom narodu.

Pred kakvim se izazovima duhovnosti u ovom veku nalazimo kao hrišćanski narod?

■ Mi moramo uporno da radimo na dug rok, da negujemo naše moralno i duhovno jedinstvo, u uslovima jako teškim, pod nadzorom mondijalista i pod pritiskom novog svetskog poretka. Potrebno je da, uporedo sa nastavom veronauke, uvedemo našu nacionalnu istoriju, izvornu književnost, našu umetnost, kako bi se ta naša svest jednostavno oblikovala i održala u ovim teškim uslovima u kojima živimo. Moramo ostati otvoreni prema svetu, prihvatiti sve njegove univerzalne vrednosti, ali ne zaboraviti na sebe i sopstvene vrednosti, koje imaju kako nacionalni, tako i evropski i svečovečanski značaj.

Živeo sam u Parizu, blizu Crkve Svetog Trojstva. Tu je Pigal, klošari, beskućnici... Svakog dana je Crkva davala ručak za 300 tih nesrećnika i nesrećnica, a služile su ih najveće gospođe koje kod kuće ne peru sudove, ali tu služe te vašljive klošare i razvratne žene. Na Pigalu je postojala "Sveštenička kafana" u kojoj posrnule žene mogu da popiju topao čaj, a tu je sveštenik da je ispovedi, da je opomene. Uvek na to pomislim, kada se olako kritikuje katoličanstvo.

Ne treba isključivati Srbe-ateiste. Tome smo skloni, čak i neke naše vladike. Može neko biti Srbin, a ateista. To ne znači da on ne pripada hrišćanskoj civilizaciji, jer mi iz tog kruga ne možemo da izađemo.

Da li običajnost, kojom smo se probudili u veri, daje nade za veću duhovnost i mističku dubinu?

■ Od nečega treba početi. Slava mora da počne molitvom i troparom. Veronauka je dobra, ali ako nema podršku u porodici, lako se izgubi. Ovde su i dedovi odrastali u komunizmu i njihova religijska svest nije bila stečena.

Na žalost, ni u Crkvi nema dovoljno ljubavi. Treba negovati dobrotu. Najviša forma mudrosti je dobrota. Ko dobrotu seje, ljubav žanje. To treba svi da imamo na umu. I o neprijateljima treba razmišljati razumno — prevazići ga ako nije dobar, ali ceniti njegovo delo ukoliko je ono dobro.—

Slavica Lazić | Pravoslavlje