Tema: Mita Popovic

MITA POPOVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Baja, 03.07.1841 — Budimpešta, 08.06.1888),srpski pesnik iz Ugarske.

Mita Popović rođen je u Baji 3. jula 1841. godine od roditelja Nauma i Julke. U školu je pošao odmah po
navršetku pete godine, a 1851. stupi u latinske škole. Posle godinu dana umre mu otac, te nastade pitanje
šta će od maloga učenika dalje biti. Iako u oskudici, majka njegova ipak produži školovati sina, koji lepo
svrši i peti razred gimnazije, pa onda ode u Karlovce s namerom da se spremi za kalušera. Ali u Karlovcima
ne nađe ono što je očekivao: njegova je sprema bila sada u najobičnijem i najtežem radu pokućarskom. Stoga,
posle tolikih muka, ostavi Karlovce i o Uskrsu 1855. vrati se kući u Baju, gde produži i dovrši gimnaziju.

Tada potonji pesnik srpski propeva — mađarski. "Te madžarske pesme — veli Mitin biograf — stanu učitelji
hvaliti i kao najbolje nagrađivati, a nekoje i naštampaše u zabavnim listovima mađarskim. Josif Kalmar,
profesor madžarskog jezika i književnosti, htede Mitu silom da pomadžari, i nagovaraše ga da mesto svoga
imena uzme kakvo madžarsko, al' on odbi s prekorom od sebe toga učitelja-prozelitu".

riznicasrpska

Godine 1861. položi Mita maturu, pa ode u Peštu gde na univerzitetu započne učiti pravne nauke. Tada srpska
đačka omladina u tom gradu osnova svoje književno društvo pod imenom "Preodnica". Tome društvu pristupi i
Mita; ono ga i sačuva srpskom narodu. "Sam od sebe sam se stideo — pričao je Mita docnije — kad sam u
sednicama Preodničinim slušao čitati pesme Laze Kostića i Đorđa Bugarskoga, a ja nisam mogao pisati, e ne
znadoh nikako srpskoga jezika. Osećajući u sebi nešto pesničkoga dara, stadoh čisto gutati srpske knjige a
naročito dela Vukova i od njega skupljene narodne pesme. Kad sam se u jeziku srpskom malo izvežbao, prijavim
se i ja za rad u sednici Preodničinoj, i nakon nekoliko dana pročitam p r v u svoju pesmu "Oj potoče, oj
potoče mali..." koja je primljena s velikim oduševljenjem. To beše u početku 1862. godine."

Tom se pesmom javio Mita prvi put i u srpskoj štampi. Još te godine izađe ona u novosadskoj "Danici", čije
je uredništvo pesnika pozdravilo ovim rečima: "Pozdravljamo ovde nova pesnika naroda, koga ovim izvodimo
pred publiku srpsku. Sve do skora pisao je madžarske stihove, od kojih su mnogu štampani u različitim
listovima. Radujemo se što se vratio u materinsko krilo, što je udario u skladne žice srpskih gusala — a
vidi se da mu srpska vila nije uskratila svoga dara! Dao Bog, nikada ne poželio tuđa jata, već uvideo da
je S r b i n u n a j b o lj e S r b i n o m b i t i!"

Otada poče Mita Popović sve više raditi na srpskoj pesmi. Postade jedan od najplodnijih srpskih pesnika.
Njegovi radovi izlažahu, u toku vremena, u mnogobrojnim srpskim listovima i povremenim izdanjima: "Danici",
"Matici", "Javoru", "Istoku", "Vrščaninu", "Komarcu", "Zmaju", "Priklapalu", "Letopisu", "Preodnici",
"Glasu Naroda", "Orlu", "Sokolu", "Pančevcu", "Selu", "Srpskoj Zori", "Srbadiji", "Mladoj Srbadiji",
"Zastavi", "Ilustrovanoj Ratnoj Kronici", "Starmalom", "Rodoljublju", "Vili" i t. d.

Godine 1862. — tada kad se javio kao srpski pesnik — postao je pitomac zavoda S. Tekelije, te je mogao
bezbrižnije očekivati svoju budućnost. Nauke dovrši 1866. pa se vrati u svoje mesto rođenja, gde iduće
godine bude izabran za velikoga beležnika u magistratu, u kome je zvanju ostao do 1872. Među tim još 1867.
stekao je pravo advokatske radnje, te je, napustivši službu, otvorio kancelariju i izišao ubrzo na glas
dobroga, savesnoga i duševnoga pravozastupnika. U Baji je ostao sve do jeseni 1877. godine. Te jeseni,
15. septembra, desi jedan neobičan i nemio događaj. Na suprot željama svega slovenskoga i ostaloga
obrazovanoga sveta, Madžari se poradovaše trenutnom uspehu turskoga oružja u borbi protiv Rusa, koji su
tada vojevali protiv Turaka. Među ostale izraze radosti dolazi i veselje u Baji, čiji stanovnici rečenoga
dana osvetliše i prozore svojih stanova. To nije mogao učiniti sugrađanin Srbin Mita Popović, i oni zato
stadoše pucati na neosvetljene prozore njegova doma. Rezultat je svega bio da je Mita ostavio Baju i
nastanio se u Somboru, kad mu se ne mogaše ispuniti želja da ode u Novi Sad.

U Somboru je živeo do kraja svoga radnoga veka, produživši obilati književni rad.

Prvu, veliku, zbirku svojih pesama štampao je Mita 1874. godine izdanjem knjižare Braće Jovanovića u
Pančevu; 1877. izašla je u Novome Sadu zbirka njegovih brojnih pesama pod imenom "Pred Vaskrse", a godinu
dana docnije i treća knjiga u kojoj su epske pesme o tadašnjem ratu srpsko-turskom i koja se zove "Svetli
dani Srpski". Ipak ni te tri zbirke ne obuhvataju svega pevanja njegova. S vremena na vreme javljao se i
pripovetkama, a docnije je napisao čitav niz drama, od kojih se prikazuju: tragedija iz bosanske istorije
"Krvav presto" i pozorišna igra "Naši seljani", a štampana mu je lirska tragedija "Car Jovan" i druge.

Ipak je Mita Popović bio najviše poznat i najveće je uspehe pokazao svojim pesmama. On je prevodio mnoge
tuđe pesnike. Prvi je poznao srpski čitalački svet s izabranim škotskim, staro-ingleskim i švedskim baladama.
U baladama, svojim oriđinalnim, iznosio je slike iz prošlosti narodne; stoga je bio poznat i širim krugovima.
Njegove su balade i romance: "Dimitrije Jakšić", "Vladislav", "Afis-paša", "Car Dušan i kralj Lajoš",
"Kulin-kapetan", "Stevan Sinđelić" i t. d. I ako je po toj vrsti rada bio više poznat, ipak je u stvari
bolje uspevao u poetskim pripovetkama i većim idilskim slikama.

Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku — za dobrih šesnaest godina — nije se htela
o njemu reći druga do samo pohvalna — kad što i raskošno pohvalna — reč. Izgleda danas da su to s negodovanjem
činili upravo oni koji su vodili reč u literaturi. Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i
neočekivano, ustalo protiv Popovića sa jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo
da su odmah udarili u drugu krajnost: mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih
ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj devetnaestoga veka. Pesnik se borio s
neprilikama; i razočaran, uvređen, ponižen — ne od neprijatelja koliko od prijatelja — doživeo je strahovite dane
duševne poremećenosti od koje ga oslobodi smrt 1888. godine.

Glavno obeležje rada njegova — a u tome mu je i poglavita zasluga — jeste u oduševljenju kojim je budio narod
srpski. Poklič za rad i napredak, upravljen narodu srpskom, čuo se vazda sa lire Popovićeve. I ko god veruje da
se knjigom i pesmom može u narodu raditi korisno i uspešno, taj nikada neće odricati istinu, po kojoj je Mita
Popović bio svome narodu učitelj-pesnik. Odabranu, pak, zbirku u istinu lepih pesama iz svega poetskog rada
popovićeva očekuju još i sada srpska književnost.

Njegovo rodoljublje ima prava na dugotrajna sećanja naroda kome je bio iskreno predani sin.

BIOGRAFIJA

Rođen je u veoma siromašnoj porodici Nauma i Julijane Popović, rođene Kresojević. Mita Popović je imao braću
Đenu i Jocu, te sestru Milicu. 1852. godine naprasno umire otac Naum, a porodica postaje još siromašnija. Popović
je bio odličan učenik. Majka je želela da Mita postane kaluđer, pa ga je poslala u Sremske Karlovce. Međutim,
nezadovoljan stečenim iskustvima Mita Popović se 1855. vratio u Baju da završi gimnaziju. Maturirao je 1861. godine
i po preporuci njegovog profesora Jožefa Kalmara (mađ. Kalmar Jozsef) i po preporuci direktora bajske gimnazije
i glavnog sudije grada Baje, odmah je uspeo da upiše prava u Pešti. Bio je član "Preodnice" i pitomac Tekelijanuma.
Državni ispit je položio odličnim uspehom 1863, a sledeće godine ga je ispitna komisija predložila da radi u sudu.
1869. je stekao zvanje meničnog advokata. Radio je u Magistratu u Baji kao veliki beležnik do 1872. godine. 1771.
godine oženio se sa Milom Savić. Godine 1877. godine kada su Mađari slavili tursku pobedu nad Rusima, Mita Popović
kao Srbin nije želeo da učestvuje u tom slavlju, pa je iznenada bio prisiljen da napusti Baju. Želeo je da ode u
Novi Sad, ali se 1878. preselio u Sombor, gde je živeo do svoje duševne bolesti 1886. godine. Održavao je prijateljske
veze sa uglednim Srbima onoga doba u Ugarskoj: Svetozarom Miletićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Lazom Kostićem.
Posebno su mu bili bliski Stevan V. Popović, Jovan Paču, Nika Grujić Ognjan i drugi. Umro je u Zavodu za umobolne u
Budimpešti 1888. godine.

PESNIČKA DELATNOST

Mita Popović u svojoj mladosti nije ili je veoma slabo govorio srpski. Pesme je počeo
pisati na mađarskom jeziku i bio je veoma cenjen zbog toga. Pisao je pod uticaje
mađarskih romantičara Šandora Petefija (mađ. Petofi Sandor), Janoša Aranja
(mađ. Arany Janos) i Mihalja Verešmartija (mađ. Vorosmarty Mihaly). Srpski je počeo
da uči od 1862. godine. Iste godine je ispevao svoju prvu pesmu na srpskom Oj potoče,
oj potoče mali....

Po kakarteru bio je često depresivan, crnim mislima i tugom.

Popović je pisao u romantičnom maniru i njegove pesme su svojedobno bile veoma popularne
na koje su mnogi kompozitori komponovali melodiju (Jovan Paču, Aksentije Maksimović, Mita
Topalović, Dragutin Blažek itd). Ušao je u knjigu Znameniti Srbi 19. veka Andre Gavrilovića.
Njegove pesme štampaju svi značajni srpski listovi Danica, Letopis Matice srpske, Golub,
Preodnica, Stražilovo i Javor. Najpoznatije pesme Mite Popovića su O Vidovu-dnu
(Sabljo moja dimišćijo), Pod lipom, Napred!, Napraviću šajku, U gori, Šalajdalajdanom,
Gusle moje javorove.

ZBIRKE PESAMA

Odabrane pesme (1874, Pančevo) — razne pesme
Pred vaskrs (1877, Novi Sad) — zbirka bojnih pesama
Svetli dani srpski (1878, Novi Sad) — epske pesme
Pesme (1884, Zemun) — najbogatija i najraznovrsnija zbirka


EPSKI SPEV

Kraljević Marko


PRIPOVETKE

Nerona
Ibrahima
Vartolomejska noć
Semiramida


DRAME

Krvavi presto
Stevan poslednji kralj bosanski
Car Jovan
Silom pesnik — rukopis
Gradinja i sin mu Nemanja — rukopis
Naši seljani — pozorišna igra

JARKO SUNCE

Jarko sunce ide da počiva;
Ja se šećem gorici čarnoj
Cveće biram da napletem vence
Devojčici i miloj, i dragoj
Po gorici čarnoj!

U očima bleđani đurđića
Suze trepte kano biser sjajne..
Valjda moju sudbu oplakuju?
Ili moje one lepe dane
Ove suze sjajne?

Slavuj-tice u gaju zelenom
Zašto tako neveselo poje?
Ta poznaju crnu tugu moju,
Ta poznaju teške jade moje
Zato tako poje!

Poznaje mi i tica i cveće
Moju tugu, moje teške jade...
Samo ona, što je tako volem
Samo ona neće da i znade
Moje teške jade!

(Iz "Preodnice") u Pešti, 1862.
Objavljeno u "Javoru" 1862-1863

ĐAČKA MOLITVA

Bože sunca i meseca!
Mole ti se dobra deca,
Čistom dušom, čistim srcem
Pripadaju tebi, Ocu,
Stvoritelju zlatnih zvezda
Vaselene vladaocu,
Kom svetovi mlogi služe
Koga slave tice, ruže,
Munje, gromi, sinje more,
Cvetne dole, čarne gore:
Očisti nam duše grešne
Nek nam kao sunce sinu
Nek nolete, nek se vijnu
Tamo tebi u visinu,
Lik anđelski, večna slava
Gde ti presto okružava.

Daj nam, Bože, da štujemo
Drage svoje roditelje,
Nastavnike, duhovnike,
Dobročince, učitelje,
Što nauka sjajnim štitom
Oda zla nas zaklanjaju
I ljubavnom sjajnom rizom
Pažljivo nas pokrivaju,
Pa nas uče, kako čestit,
Kako dobar biti valja,
A da nam se mlada duša
Blatom greha ne ukalja.

Daj nam rodu mirnih dana,
Napretka i lepe sreće,
Gde mu trnje dosad niklo
Nek mu čedno raste cveće, —
Nek gromovi tvoga gnjeva
Ne biju mu nikad krila,
Već radosno nek mu klikće
Uplakana dosad vila,
A sinovi svi njegovi
Lavor-venci okićeni:
Celom svetu na vidiku
Nek mu budu zagrljeni!

Objavljeno u "Golubu" Br. 1 Listu za srpsku mladež,
1. januara. 1881. u Somboru