Tema: Dusan Matic

DUŠAN MATIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]


(Ćuprija, 13.09.1898 — Beograd, 12.09.1980)

Dušan Matić, pesnik mislilac, s intelektualnim i filosofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije
najviše dao u mladosti, kao što je u nas najčešće slučaj, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao
u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku
eseja Jedan vid francuske književnosti (1952), objavio je u pedesetčetvrtoj, a prvu pesničku knjigu,
Bagdala (1954), u pedesetšestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe te oblasti,
i u poeziji i u esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko
socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije jesu:
antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Pesnik se ne razračunava samo s
određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Iz takvog odnosa
nastale su njegove najpoznatije, "antipesme" — Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr., u kojima
se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči. Unošenje
socijalnih tema, karakteristično za 30-te godine, duboko je preobrazilo tu iznutra razbijenu poeziju,
dalo joj čvrstinu i usmerenost. Pesma je dobila svoj predmet, svoj smisao, a pesnički revolt određeni
sadržaj i svrhu. Poema Marija Ručara (1935) koju je napisao zajedno s A. Vučom, i nekoliko drugih
pesama među kojima se izdvajaju Umro je Gorki i Broj 4-21-35 — (poslednja je posvećena anonimnoj
devojčici poginuloj u Madridu) — spadaju u umetnički najzrelija ostvarenja međuratne angažovane poezije.
Na socijalne pesme nastavljaju se pesme izazvane ratnim zbivanjima (ciklus "Zabeleženo 1941—1944" u Bagdali).
One se ipak razlikuju od predratnih socijalnih pesama: nisu borbene i revolucionarno intonirane, nisu ni
rodoljubive u tradicionalnom smislu. To je intelektualna poezija nadahnuta istorijom, poezija čoveka duboko
zamišljenog nad sudbinom sveta, prelaz od angažovane poezije srednjeg perioda na intelektualnu poeziju
ostvarenu uglavnom posle rata, u doba Matićeve pune stvaralačke zrelosti.

riznicasrpska

Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje
između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, a pre svih Sterije i Rakića. Sterija je pevao o prolaznosti
svega, o razornoj sili vremena, razmišljanje o prošlosti dovodilo ga je do beznađa i pesimizma. Do istog stava
dolazi i Rakić. Njega ne uznemiruje ono što je prošlo, nego oskudnost sadašnjeg trenutka, njegovo sivilo i
beznačajnost. Matić nije zaokupljen ni prošlošću ni sadašnjošću, njega privlače večnost i beskraj. Nema ničeg
što bi bilo sasvim završeno, konačno, uhvatljivo, jer je sve u promenama, svaki kraj je početak nečeg novog,
drukčijeg. Beskraj i bdenje dva su pojma koja često susrećemo u Matićevim pesmama: u prvom je sadržano osnovno
obeležje bića a u drugome pesnikov intelektualni stav. Njegove karakteristične zbirke jesu, uz Bagdalu i Buđenje
materije (1959), s četiri pesme istog naslova, i Budna noć (1974). Matićeve pesme dolikuju se ne samo
intelektualnom zrelošću, misaonom dubinom i dijalektičkim stavom nego i drugim kvalitetima: bogatstvom slika,
neobičnom metaforikom, ponesenom rečitošću, stilskim izrazom koji je precizan, duhovit, asocijativan.

PRED BURU

Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete
Ja više ništa ne znam
Ništa ne razumem
Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi
Noć i noć i noć.

Mesto zlata i zla i dobra i zida očaja
Koji se ne svršava o koji udaram glavom svaki čas
Jedan zanos bez lika jedan razum bez krika
Za dugu noć koja nailazi
Pogled i vidik smešni i smešni zanavek.

Sem krvi koja teče između bola svakog i bola svakog
Nema tog viska koji će da im meri dubinu.

Zaboravi svoje pamćenje zaboravi svoj zaborav
Ko putnik rasejani bošču na nepoznatoj stanici
Most ranjen od rana sveta pruža se preko tih urvina
Preko tog užasa i blata
Gde se lomi navika svetlosti u suzi neotkupljenoj.

Eto na proplanku te jeze bez dna da bdim i spavam
Lomljiv i tavan i sam
Drskost mi ništa ne pomaže

DA IMENUJEŠ SENKE ZVEZDA

Još
Imaš

Samo
Lomne i smrtne reči

Samo
Lomno i smrtno meso

Život sav da braniš
Od oranja smrti.

I leš kad tvoj
U pesak pustinje zatrpaju
Osvajači sutra sa očima čednim i vedrim
I svirepim. Bez senke.

Da zvezde sa visoravni gore i
U živom pesku smrti.

U nasilnim i prozuklim ogledalima smrti.

SUTRA OPET

Znam šta me čeka
Tovar prekopane zemlje
Ne nije ni važno neću ni znati
Ne pričajmo o tom.

To nije sutra
To nije vreme što neizbežno nadolazi
I puni jedra i svetlost rascvetava
Nije večnost što brža je od zvuka i
Brža od zvezda: munja što iznenadno
Sve vlati krvi veže.

Znam šta me čeka
Ne pričajmo o tom.

To nije sutra
Sutra je opet i opet i opet
Sutra je plima što opet zašumori
Sutra je klupa opet u parku svakojakom
Nad grobljem koje niko i ne sluti
Da tu je pod busenjem trava
(Ekipa arheologa opet će stići kasno
Tek prekosutra)
Imena naša zaborav je zbrisao davno.

Znam šta me čeka
Tovar bačene zemlje
Ne nije važno neću ni znati
To nije sutra.
Sutra je kuća nova
Kuća već stara
Prljavo stepenište
Memljivi zadah soba
Kuća sa zidom žutosivim
Sa zidom punim psovki i imena.
Sutra je kuća stara
Sa zidom okrečenim belim
(Pesma jutarnja)
Sa zidom taman toliko drugim da ipak je zid prekoputa
Taman toliko istim da ipak nije postojan toliko.

Sutra je sunce i očaj
Očaj i sunce.
...

...

Znam šta me čeka
Pepeo da razveje ga vetar
To nije sutra
Nije vreme što neizbežno nadolazi.

Sutra je ista patnja i slučajne reči
Nemo što rane
Sutra je isto more što se isto
Ponavlja
Sutra je novi smeh i nova radost
Sutra je vino danas

Sutra je soba nova
U njoj dete neko plače
Sutra je soba druga
U njoj drugo dete pesmu staru
Da razume napamet uči
Sutra je soba treća
U ogledalu budnom i slepom
Golo rame sanja
Sutra je ulica bez straha
Sutra je mirna kavanska terasa
Sutra je polje kom kraja nema
Sutra je vreme što krhko nadolazi.

Sutra su ljudi što krhko vreme nose
Sutra su mrtvi što mrtve sutra prevazilaze.

Sutra je očaj i sunce
Očaj i sunce.
...

...
Sutra je nova patnja i slučajne reči
Tebe što hrane
Sutra je novo more što se staro
Ponavlja.

Sutra je isti smeh
Ista radost.

Sutra je vino danas

Znam šta me čeka
Zaborav da upije me bez ostatka
Ne nije važno neću ni znati
Ne pričajmo o tom
Sutra je vreme neizbežno što krhko nadolazi
Sutra su ljudi krhki što vreme neizbežno nose
Sutra je zaborav što zaborav sutra prevazilazi.

Sutra je danas tu već među nama.

GODIŠNJA DOBA

P r o l e ć e
U proleće nešto prpleće
L e t o
Leti sve leti
J e s e n
U jesen sve je sen
Z i m a
Zimi nešto zimi


GODIŠNJA DOBA

U zimi sve zimi,
u proleće sve proleće
u leti sve leti
u jesen sve je sen.

SAMOĆA

Tugu ne možeš opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuće,
rije nasipe,
valja bregove.
Čovek je premlaćeno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne možeš izraziti.
Ona je požar koji tinja godinama
i bukne,
očas planu šume,
nestanu gradovi.
Čovek je vaseljenski leš koji niko
ne može poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mođeš suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Čovek-plamen
vraća se u kamen.
Mrzim tugu.

DONEĆU TI CVEĆE

Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grdobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila
doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire
doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš
doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš
doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake ko začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica
doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća
doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.