Tema: Stefan Lazarevic

STEFAN LAZAREVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Despot Stefan Lazarević (1377—1427), ktitorska kompozicija, manastir Manasija.

Despot Stefan Lazarević spada u red najistaknutijih ličnosti političkog i književnog života
srednjovekovne Srbije. Kao ratnik i vitez prošao je mnoga ratišta od Angore do Rovina; kao knez i
despot Srbije (1389 — 1427) bio je dobar organizator državne vlasti; prošao je mnoge zemlje, plovio
Egejskim, Jonskim i Jadranskim morem; upoznao mnoge vladare i crkvene velikodostojnike. Mnogo je
video i naučio, stekao veliko iskustvo, upoznao kulturna bogatstva i način života drugih zemalja.
Bio je radoznao duh, želeo je da mnogo nauči i da naučeno primeni na svome dvoru i u svojoj zemlji.
Obrazovanje je stekao u porodičnom domu, govorio je i pisao na srpskoslovenskom, znao je grčki,
poznavao latinski jezik. Bio je ljubitelj knjige i znalac umetnosti, misli se da je posedovao
znatnu biblioteku, a po zapisima na rukopisima zna se da je oko sebe okupljao pisce i prepisivače,
organizovao Resavsku školu i doprineo da se mnoge knjige prevedu na srpskoslovenski jezik. Inok iz
Dalše, u prvoj polovini 15. veka, beleži:

U vremena i u dane blagovernog i sve blagonaročitog, samodržavnog i hristoljubivog, nikad
nezaboravljenog, koji je u blaženoj končini, blagočastiva među carevima Stefana despota, gospodina
Srba (1402 — 1427). I ja među inocima manji i poslednji bio sam u one dane u krajevima Sv. Gore Atona.
I naredba toga je bila i iskanje, po kome nam je doći u krajeve ove, razloga radi prepisivanja knjižnog
koji te s usrđem i ljubavlju pročitavaše, sisajući premudrost od ovih sa željom koja se povećava i
korišću od pročitanja tih, jer veoma ljubljaše ove, kao u carstvu i slavi svetovnoj drugi niko.

riznicasrpska

Ne samo da se brinuo o knjizi, nego je i sam radio na njoj: prevodio je sa grčkog i stvarao originalna
dela. Od njega su ostali Pohvalno slovo knezu Lazaru, Natpis na mramornom stubu na Kosovu i Slovo ljubve,
spisi za koje je pouzdano utvrđeno da ih je napisao despot Stefan Lazarević.

U svim despotovim spisima preovladavaju svetovni motivi i svetovni pogled na svet, iako, što je sasvim
razumljivo, ima navoda iz Biblije, što je rezultat književne prakse. Po tom svetovnom karakteru spisa
i po opštim kulturnim i književnim tokovima — ljubav prema knjizi, stvaranje biblioteke, organizovan
rad na prevođenju najpoznatijih knjiga na srpskoslovenski jezik, okupljanje učenih ljudi
— despotovo vreme označava novi duh u kome se osećaju klice humanizma. Svežina humanizma, međutim,
naglo je presečena padom despotovine.

Dr Staniša Veličković

SLOVO LJUBVE


Slovo ljubve Stefana Lazarevića, nastalo 1409. godine, predstavlja vrsno pesničko delo po neposrednosti
kazivanja, iskazanim osećanjima, lepim lirskim mestima, svežem dahu života. Pisano je u prozi, u deset
strofa, u obliku poslanice (epistole), sa akrostihom koji sadrži naslov pesme. Ovom pesmom despot Stefan
Lazarević se predstavlja kao veoma obrazovan čovek svetovnih pogleda i dobar znalac pesničkog zanata.
U raspravama o despotovoj poslanici postavljeno je pitanje kome je ona upućena. Misli se da je upućena
sestri Oliveri (Milevi), koja je bila odvedena u Bajazitov harem; verenici Jeleni, s ostrva Mitilene,
kćeri Frančerka P Gataluzija, koja ga je, usred ratnih neprilika, čekala tri godine; sestriću Đurđu
Brankoviću i njegovoj vlasteli kao poziv za izmirenje; bratu Vuku Lazareviću i njegovim pristalicama
kao poziv za pomirenje. Tačna je činjenica da je ovo pesma o ljubavi, lepoti i razumevanju, i da je
mogla biti namenjena sestri, verenici, sestriću, bratu i svakome sa kojim treba uspostaviti ljudske
kontakte. Tako se i može shvatiti ona praznina ("ime rekav") koja omogućava da se stavi svako ime.
Po ovoj uvodnoj strofi, koja je opštijeg karaktera, poslanica se maže shvatiti kao obrazac koji svako
može koristiti za svoje potrebe. Ali sam početak poslanice ("najslađemu i najljubaznijemu") i početak
osme strofe ("Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome") upućuje na zaključak da je ona upućena muškarcu,
a to bi mogao biti braT Vuk. To, ipk, i nije najbitnije: ovo je poslanica o ljubavi, književno delo
visoke umetničke vrednosti.

SLOVO LJUBAVI


1
Stefan despot,
najslaćem, najljubaznijemu
i nerazdvojnom srca mog,
sugubo željenom, i mnogo,
premudrošću obilnom,
carstva mog iskrenome,
(ime rekavši),
ljubazan u Gospodu celov,
i neoskudno s tim
milosti naše darovanje.

2
Leto i vesnu Gospod sazda,
što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

3
Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi —
i nije čudo,
jer ljubav je Bog,
kao što reče Jovan Gromovnik.

4
Svaka laža mesta u ljubavi nema,
jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Izićimo u polje".

5
Bistrotečno i oštro
ljubavi je delo,
dobrodetelj prevaziće svaku.

6
Lepo David ovu rekav ukrašava:
"K'o miro s glave
na bradu silazi Aronu,
i k'o aermonska rosa
na gore što silazi sionske".

7
Junoše i deve,
ljubavi prikladni,
ljubav uzljubite,
al' pravo i nezazorno,
mladićstvo da ne povredite i devstvo,
božanstvenome čim naše
prijanja biće,
božanstveno da ne uznegoduje.
Jer Apostol reče,
Božjega Svetoga Duha ne rastužujte,
znamenje što javno njime
dobiste u krštenju.

8
Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,
il' telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: "Gore Gelvujske,
dažd na vas da ne siće, ni rosa,
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonatana?"

O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mojemu.

9
Vetri da sukobe se s rekama,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.

10
I snova da sastavimo se,
i snova da vidimo se,
i snova u Hristu da sjedinimo se,
samome tom,
kome slava sa Ocem
i sa Duhom Svetim
u beskraj na veke,
amin.

SVETI DESPOT — PESNIK


Sin kneza Lazara, Stefan, peto je dete nakon četiri kćeri, rođen 1374. ili 1375. godine. U vreme njegovog rođenja, srpska feudalna država opstaje samo kao fiktivna celina i bez naslednika Nemanjićkog roda.

Dugo sticana i tek utvrđena pravoslavna duhovnost u Srba, stala je u svoju odbranu, nalazeći se na udaru jedne drugačije civilizacije. Nagli prodor Turaka izazvao je kneza da sa vojskom i vlastelom stane na branik Evrope. Kosovska bitka je donela haotično i nesigurno stanje raspadnutog carstva, pokorene zemlje. Okončala je pogubljenjem samog vladara i cveta vlastele. Srpska država i narod su obezglavljeni.


MLADI VLADAR

Despot Stefan će kao punoletan izroniti iz haosa i oporavljati, lečiti izranavljenu Srbiju od svih njenih rana. Bivajući istovremeni turski vazal, srodnik Italijana, prijatelj Ugara i Dubrovčana, pokazao se sjajnim vladarem, koji sledi vizantijsku tradiciju, i čija smrt nije bila nezapažena kod savremenika. Despotova ličnost je zagonetna, a naročito njegov pesnički lik. Upravo taj skriveni metafizički aspekt podstiče da se njegovim mestom u istoriji, naroda i kulture, pozabavimo iz perspektive ideala svetosti. On je, ipak, relativno kasno kanonizovan, i to na petstogodišnjicu smrti 1927. godine, dakle u XX veku.

Najdragocenije informacije o despotu Stefanu nalazimo u Žitiju despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa, nastalom 1431. godine po naručenju patrijarha. Delo je u drugi plan stavilo hagiografske elemente i prvenstveno ima istorijski karakter. Srbija Despota Stefana Lazarevića se u neku ruku okreće Evropi. Ona, ugrožena, i prema rečima Vatroslava Jagića, "poslednje utočište pravoslavlja na Balkanu", izlazi iz sebe i daje, prema mogućnostima, svoj doprinos novim stremljenjima. Prihvataju se elementi humanizma, izvorno pravoslavno-vizantijski, i formiraju specifičnu duhovnu usmerenost ka individualnoj inicijativi, novom stvaralaštvu, ali različito od renesanse Zapadne Evrope. Stefan podršku i samosvest novim težnjama daje ličnim radom, ili usmeravanjem drugih, započevši kulturni period u istoriji Srba, koji nije prestao gašenjem despotovine polovinom XV veka, već je na severu opstao i do preporoda u XVIII veku.

Na ovoj osnovi se razvija drugi sloj u liku Stefanovom, pored onog vladarskog, kada umesto mača imamo prosvetu kao poslednju odbranu. Inok iz Dalše 1428. ili 1429, kao i Grigorije Hilandarac (1407/8), svedoče o velikoj ljubavi Despotovoj prema književnosti. Oni naglašavaju začuđujuću posvećenost knjizi, što nije bilo uobičajeno za svetovnu vlast, a kamoli ratnika kakav je bio Despot. Tome u prilog ide stečeno obrazovanje, kome niko u despotovini nije mogao da parira. Smirivši narod i granice, oslobodio je prostor za duhovno uzrastanje Srbije.

O Stefanovim vrlinama saznajemo mnogo. Miroljubivost, pravičnost i istinoljubivost nalaze potvrde u žitiju. Ne treba izostaviti zadužbinarstvo, koje i Konstantin naglašava. Ipak, milosrđe se, kao veoma razvijen motiv, izdvaja u žitiju. Milostinju je činio javno i tajno. Darovanje je, kaže biograf, despotu bila najveća radost i stalni podvig.

Filozof široko opisuje Stefanovo noćno izlaženje na puteve i udeljivanje ništima pod maskom. Uspostavljeni kontrast dnevne i noćne pojave, otkriva nam vladara koji desnicom drži zemlju i istom desnicom miluje nemoćne. Ukoliko je zadobijanje krotosti zahtev upućen vladaru, on se ovde na očigled ispunjava.

Podvig kao pojam, već duboko uvodi u egzistenciju duhovnog bića. Ističe se Despotova sklonost ka ćutanju, što tumačimo kao zagledanost u sebe. Rezultat je duhovno viđenje — osnovna zadata perspektiva hrišćanskog sagledavanja sveta i života. Kroz dalje istraživanje Despotovih dubina i duhovnih izvora, dolazimo do nežne prirode, produhovljene figure, čija su stradanja slikovito prisutna u opisu jednog Stefanovog velikog pokajanja nakon odsecanja ruku krivim, ali i nevinim mladićima u Srebrenici, za kaznu što su ubili njegovog izaslanika. Stefan je, probuđen molitvama na Veliki Četvrtak, potresno zajecao, tvrdi biograf, i nije se zaustavio tokom cele službe, iako je pokušavao da se smiri. Čitalac mora da zastane pred potresnim samootkrivanjem i postavi pitanje o unutrašnjem svetu tog čoveka.

Do sada nije spomenuta Stefanova telesna lepota, oplemenjena duhovnom. Verovatno su njih dve skupa plenile ljude. Istorija svedoči o Despotovoj lepoti i visini, kojima su se divili na okolnim dvorovima. U to se uklapa freska u manastiru Manasiji, koja je otmena, blaga i pitoma. Životopisac takođe pominje njegovu vanrednu lepotu i snagu, naročito u mladosti. Svetla i otmena pojava Stefanova provocirala je više nego samo divljenje. Gotovo nezemaljaska, jer je bila čista, zazivala je strepnju pred onim što je divno, a nepoznato. Slobodni smo da Despota nazovemo pronosiocem Lepote posvedočene na njemu i unutar njega. Delima se ličnost ispoljava, i težnjama se nalazi uzrok, a to je slučaj i sa despotom Stefanom.

PESNIK LJUBAVI I STRADANJA

Svi do sada pomenuti aspekti ličnosti sabiraju se u njegovim književnim delima i, igrom svetla i tame u rečima, vode njegov lik ka anđelskom isijavanju.

Stefan je bio pesnik i po definiciji osetljiv na lepo. Napisao je dva kapitalna dela: Slovo ljubve i Natpis na kosovskom mramornom stubu.

Narativni delovi u poveljama i predgovor Zakoniku o rudnicima takođe imaju književnu vrednost i polaze od stvarne životne građe, pa je lirski uopštavaju. Formiraju se oko istovetnog motiva, a to je motiv stradanja. Ono je sveobuhvatno. Strada narod u nevolji, a strada i Despot sa njim. Despotovo Ja progovara u ime napaćenog naroda, ali progovara on, koji sve obuhvata svojim pogledom i brigom. Nevolje, koje su ga sustizale, već ovde bivaju premeštene sa spoljašnjeg na unutrašnji plan — borbu sa samim zlom. U sučeljavanju dobra i zla, dobro, tj. Bog, je pobeđivao i pobeđuje. Stefanove reči manje su tipizirane, a više lične. Zahvalnost pokazuje i svetiteljima Savi i Simeonu, što su ga izbavili od smrti više puta. Jasna je njegova svest o opasnostima u okolini, ali i o pobedi, koja je nastupila. Tu svest on simvolično saopštava kao sliku novog neba i zemlje, koji su nastali i sijanjem sunca nakon rasturenih teških oblaka. Objava nade nije samo spoljašnji trijumf nad mirnim zemljama i blagostanjem, već zalazi u domen stečene slobode duha. Pobeda nije konačna, niti ima garancije za budućnost. Despotove reči su ponosne, ali i samosvesne, jer on očekuje svoja nova stradanja i konačni dolazak smrti po Božijem dopuštenju.

Motiv savlađivanja smrtnih nevolja objedinjuje narativne delove u dokumentima i Natpis iz, otprilike, 1404. godine. On ima baladični ton i novo je svedočanstvo o teškim posledicama koje je Kosovski boj ostavio na Stefana. Tekst je uobličen u epitaf. Omogućava predstavu kamena, koji se obraća prolazniku, čoveku. Kamen ili stena je već sam po sebi, ukopanost, težina, postojanost. On oživljuje, govori u prvom licu, uspostavlja lični odnos sa prolaznikom, koji može biti bilo ko. Kamen se obraća svetu i vremenu. Postaje medijum opštenja živih i mrtvih i stoji postojan kao večnost iza smrti. Zato je on zagonetka, i to kosmička. Nakon povezivanja sa onim iza stvarnosti, sledi drugi deo natpisa, koji je emotivniji i upućuje na konkretno, a to je polazak Lazareve vojske u boj i prikaz sukoba. Međutim, i ovi stvarni, istorijski elementi sada su u mističnoj atmosferi. Nabrajanje Lazarevih vrlina je bitno, ukoliko su one objava Božje ljubavi, a vitezovi su vojnici, jer su Hristovi i nose slobodu kao štit. Konkretni istorijski događaj je iznova smešten u svet borbe dve kosmički suprotne sile, od kojih jedna pobeđuje. Bojište je miomirisna livada, Lazar je dobri pastir, baš kao i Hristos; vojnici su odeveni u zlato, a neprijatelj je divlja zver. Antiteza svetla i tame je uspostavljena. Zemaljska bitka je poistovećena sa nebeskom. Žrtva je pala, kao i zavesa, i ostala je samo obasjana pobeda,koja zalazi u podatak na kraju natpisa.

Upoređeno sa Despotovim teškim životom, izricanje ovakve skrivene poruke ukazuje na bez prestanka upaljenu iskricu večne slobode u njegovom biću. Despot je stena ukopana u vrhovnu istinu i svedoči je. Iskrica je udaljena od sveta, kojem se otkriva tek u nasluti. Nasluta je izvor patnje, jer željeno nikad nije dovoljno blizu. Patnja je lična i neprestana u traženju svog uvira. Ne treba ponoviti da je nje bilo podosta u Stefanovom životu. Pored otkrivenih neprijatelja, tu je i sukob sa bratom, mlade godine (između 27. i 38), koje su istovremeno i najbremenitije, a o radostima u ljubavnom životu ne nalazimo nikakav vidni pomen. Na sve spomenuto, dolazi i dugotrajna i najverovatnije iscrpljujuća bolest, moguće nožna, koja je činila da klone duhom (primećuje se u žitiju). Mladost nije bila darežljiva u njegovom slučaju.

SLOVO O LJUBAVI

Ako svet postane tiranin, poetski duh, kakav je bio Stefan, kao i svaki drugi, zahteva odgovor od Gospodara vaseljene. Despot se ne priklanja destrukciji, već odgovor traži u stvaranju neprisutne, a željene lepote. Tada iz mraka isplivava mala zraka. Njena osobina je Svetlost, a osvetljenost je jednaka Božjem prisustvu.

Preko motiva konačne pobede Hristovog carstva, stiže se i do najupečatljivijeg Despotovog dela, a to je Slovo ljubve.

Slovo o ljubavi spaja žanrove poslanice, refleksivne pesme, apostrofe i invokacije, ali pre svega se ubraja u korpus epistolarne književnosti. Ovde se u prevashodno lirskom izrazu može naslutiti istorijska osnova, jer postoji mogućnost da je poslanica namenjena bratu Vuku, kao poziv na mirenje.

Početna slova strofa grade akrostih — SLOVO LJUBAVI. Poslanica je slika duše onoga koji je sastavlja, i u njoj se ogledala veština i znanje onog koji piše.

Druga strofa opisuje prirodu u povoju: prolećne i letnje darove. Kruna stvaranja je čovek u ispoljavanju svoje posebne prirode. Životna radost se ostvaruje vizuelnim, zvučnim i mirisnim sugestijama. To je uvođenje u specifičnu atmosferu istovetnosti tvorevine, u kojoj se sve slaže i preliva, pa i čovek. Despot krhko i neeksplicitno nagoveštava vrlinu nad vrlinama i ne rasplinjuje se u definiciji, on kaže: ljubav sve prevazilazi.

U okruženju ljubavnog miomirisa, radi mali crv. Uvodi motiv bratoubistva, ne spominjući grubu reč — on, predvodnik ratnika. Zadržava se na afirmaciji čovekoljublja, a promišljanje o razarajućem dejstvu bezljubavnosti prepušta čitaocu. Nadalje, ističe značaj dela ljubavi; tek ono je potvrda njenog prisustva. Spominje psalmopojca i vladara Davida i nemušto sa njim uspostavlja duhovnu vezu. Despot afirmiše celovitu ljudsku prirodu i ne nazaduje u manihejstvo. Čula su medijum spoznavanja stvarnosti. Sledujući poziv mladićima i devojkama da "uzljube ljubav", on podržava čist životni princip. Pesnik, ipak, ne ispušta sponu sa Carem vasione, koji je u temelju. Poziv upućen mladima je odraz prisutne želje za čistotom, za iskonskim vezama i lepotama.

Povratak sopstvenim emocijama dešava se u osmoj strofi. Opevanje ljubavi dovelo je pesnika do svesti o njenom izostanku i proizvelo vapaj zbog razdvojenosti:

"Bejasmo zajedno i jedan drugome blizu
ili telom ili duhom, no da li gore, da li reke
razdvojiše nas..."

Ovo je najintimniji deo poslanice. Čovek stoji zapitan i usuđuje se izneti svoju strepnju. Sledeća celina proizlazi iz sintetične težnje da se razdvojeno, nakon proživljene patnje, spoji. On zaziva sile koje spajaju, po ugledu na Mojsija, reku Jordan, i samoga Hrista. Ton je rešeniji i odaje vatrenost srca. Čudo jake vere i nade je potrebno da bi se spojilo razdvojeno. Baš to, Despot u sebi neodstupno nosi — čitamo u pesmi. Poslednja strofa snižava intonaciju. Vapaj se meša sa neumirućom nadom i nalazi svoj smisao u samom Hristu Bogu. On jedan je uvir svega. No, opevajući najdublju tajnu, on zastaje pred razotkrivanjem njene mističnosti. Stalno prisutan vedar i prigušeno mudar ton zahteva napor kontemplacije. Na taj način se aktivira čitalac i biva upućen na putovanje od datosti ka zadatosti.

Božji lik je jedini cilj. On u sebi krije bogatstvo životnih oblika. Među njima su i sve Despotove želje, kojima se neodstupno rukovodio.

Dubina unutrašnjeg Despotovog bića ogleda se u veštini da sopstvene jade pusti u svet, kao lahor, i naiđe na odziv svih srca, na istovetnu patnju, koju će on zatim poneti i pružiti je Bogu kao skupoceni dar. U tome se sastoji univerzalizam ove poslanice — lični bol prevazilazi samog sebe i postaje svačiji, pa tako, kao da želi izmiriti davno zavađeno čovečanstvo.

Stefana je smrt zadesila u lovu, na konju i sa sokolom na ruci. Bila je iznenadna: on se zanjihao i pao sa konja, pratnja ga je položila i za kratko je bolovao. Jedine reči koje je izustio, bile su:

"Po Đurđa, po Đurđa..."

On izdišući, sve svoje misli i brige posvećuje Srbiji, želi da ona ostane zbrinuta. Prepušta je Bogu i Đurđu. Despotova smrt ne znači pesimizam, iako je u patnji. Kako je u žitiju opisana, deluje kao ispunjenje misije, ali bez konačnosti, jer despotovo srce i u trenutku smrti izgara za slobodom i bratoljubljem. Stefanovo izdisanje je krik čoveka koji je gledao daleko ispred sebe i video Nekog, a onda poželeo da nekako i nekada i druge njemu približi. Činio je kako je najbolje znao, a to je dovoljno.

Tajnovitost vezana za Despotov lik i sve ono što ga sačinjava, skoro idealno je sažeta u jednoj rečenici u žitiju, koja će osmisliti jednom spomenut podatak o despotovim očima, koje se nisu dale sagledati. Rečenica glasi:

"Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu".

Pratimo li saznanje da su oči odraz ljudske duše, onda je Despot, kao i Sunce, isijavao svetlost svetu, a po suštini ostajao zagonetka, van ovoga sveta.

Poziv "Belom gradu" da "plače svoju potamnelost", smešta apstrahovanu metaforu svetlosti u konkretne okvire, tj. u zadužbinu i narod sam. Zadužbina je grad, u njemu ljudi i u njima neumiruća ideja slobode.

Podvig u slučaju našeg Despota ne podrazumeva model isposničkog života, ili mučeničku smrt. On se ogleda u ostvarenju talenata, tj. posejanom semenu, koje rađa dobar plod. Darodavcu života je prineo sam život, ne odlaskom u smrt, već svedočeći svetu samim delima. Njegova neobična priroda spojila je pesničko i ratničko u istovetnost, koja opstaje tek kada je i čovek istovetan u svojim težnjama. Despot Stefan se rukovodio samo jednim principom, a to je Ljubav. Ona jeca u njegovim potresnim ispovestima, i cveta metaforično u stihovima. Iz književnih radova vidimo da ljubav potkiva svaki Despotov korak: ona želi da se miri, ona se brani u boju i žrtvuje u poslednjem udisaju, pominjući tuđe ime.

Život Despota Stefana opravdava kosovsku žrtvu. Duhovno carstvo za koje ginu sveti knez Lazar i junaci, Despot je pronosio na zemlji — svetleći. Svetla mu je bila odežda, svetle oči i život.

Varja Perković | Pravoslavlje.spc

RATNIK SA SRCEM PESNIKA


Posle Kosovske bitke Stefan Lazarević je bio tek dvanaestogodišnjak. Na dvoru u Kruševu, uz obudovelu majku kneginju Milicu nalazio se uz mlađeg brata Vuka i stariju i još neudatu sestru Oliveru. Gostoprimstvo njihovog doma delila je i Jefimija, udovica despota Uglješe, za koju Konstantin Filozof kaže da beše "u mnogim besedama i stvarima najmudrija".

Svakako da je mladi princ Stefan vaspitavan na uzornoj srednjovekovnoj viteškoj tradiciji. Uostalom, ratnički ideal bio je glavni u srednjem veku. Njegovi vaspitači pripremali su ga, dakle, da postane ratnik, vojskovođa i vladar. Neko od crkvenih srpskih jerarha tumačio mu je Sveto pismo i upućivao ga u hrišćanske vrline.

Učio je grčki jezik, slobodno izražavanje i besedništvo. Uz despoticu Jefimiju, prvu srpsku književnicu, kao i uz svoju sestru Jelenu, koja je pisala religiozno-filozofske rasprave duhovniku Nikonu Jerusalimcu, moguće je da je našao podsticaj za svoj književni rad.

Iako još nije bio punoletan, morao je da primi prvu državničku dužnost koju su mu nametnule okolnosti. Prema zahtevu sultana Bajazata odazvao se da zajedno s bratom Vukom isprati sestru Oliveru u harem turskom sultanu do njegove prestonice u Jedrenu.

Bio je to jedan od najtežih uslova za mir koje je kneginja Milica morala da prihvati kao turski diktat, da bi makar u vazalstvu sačuvala kneževinu Srbiju.

Izgleda da je dolazak troje Lazarevića u Jedrene ostavio snažan utisak na sultana Bajazita. On koji je naredio da se pogubi njihov otac, pa se zato smatrao najvećim neprijateljem njihovog naroda i njih samih, kao da se, približivši im se nekim čudom preobraćao da bi se najzad i preobratio u njihovog zaštitnika.

Docnije su čak i turski hroničari rado pisali o velikoj privrženosti Bajazitovoj prema Oliveri, koja je na njegovom dvoru stekla najviši rang sultanije. O kolikoj je istinskoj naklonosti bilo reči potvrđuje i podatak da je turski car nikad nije prinudio da se odrekne pravoslavlja i pređe u islam.

Namenjeno mu je bilo da mu život bude borba. I on ga je prihvatao kao veliki ratnik i kao pravi vitez. Njegova viteški zadata reč, kao kletvenika turskog sultana Bajazita, obavezivala ga je da se da se junački bori i u redovima Turaka, a protiv hrišćana od Rovina 1395. godine, od Nikopolja 1396. godine, pa do pohoda na Bosnu 1398. i do velike bitke kod Angore 1402. godine.

U ovoj potonjoj bici, u kojoj je tursku vojsku potukao do nogu mongolski osvajac Tamerlan, a u kojoj je sultan Bajazit bio zarobljen, on se borio viteški i junački. Tu je zadobio poverenje i silnog Tamerlana, koji mu je verovatno dopustio da oslobodi svoju sestru Oliveru iz harema da bi je vratio u Beograd, u svoju prestonicu i u svoj dvor.

Kada su naslednici turskog prestola, Bajazitovi sinovi Sulejman, Isa, Musa i Mehmed počeli međusobno da se bore da bi se izborili za tron sultana, i on je morao vešto diplomatski u tome učestvovati. Ipak, tek posle smrti Bajazitove u zarobljeništvu 1403. godine okrenuo se savezu s Ugarskom, od koje je dobio Beograd i Podunavlje do Golupca.

Ni njegov mladi brat Vuk Lazarević, ni njegov sestrić Đurađ Branković nisu sedeli skrštenih ruku, nego su podržavajući pojedine od pretendenata na turski presto stupali u direktan sukob sa despotom Stefanom.

I protiv njih se morao boriti sve dok Turci ne pogubiše njegovog brata Vuka 1410. godine i dok se 1412, uz posredovanje sestre Mare Branković, nije izmirio sa njenim sinom i svojim sestrićem Đurđem Brankovićem. Kako sa despoticom Jelenom, koja beše kći mitilenskog gospodara Frančeska Drugog Gatiluzija, ostade bez poroda, prihvatio je sestrića Đurđa i kao svog naslednika.

A od kada je prihvatio na svom dvoru i drugog sestrića, teško obolelog Balšu Trećeg, sina sestre Jelene Balšić, posle njegove smrti zagospodario je i njegovom oblašću u Zeti i Primorju. Za svoga života despot Stefan Lazarević uspeo je da za trećinu proširi despotovinu Srbiju i postane gospodar od Beograda i Podunavlja sve do Jadranskog mora.

Na njegovom dvoru u Beogradu i u njegovoj zadužbini Manasiji utočište su našli najumniji ljudi, izgnanici iz hrišćanskih zemalja koje osvajahu Turci. Tako je došao i njegov potonji biograf Konstantin Filozof, tako i Grigorije Camblak, pa i mnogi drugi.


SMRT U LOVU I Stefan Lazarević je gradio zadužbine u duhu najbolje tradicije srpskih srednjovekovnih vlada, i on se bavio književnim radom, kao što su i njegovi sveti preci Stefan Prvovenčani i Sveti Sava — pa tako iza sebe ostavio "Slovo ljubve" i "Zapis na mramornom stubu na Kosovu". Sve do iznenadne smrti 1327. godine u lovu, despot Stefan Lazarević (1377—1427) smatran je i književnikom, i pokretačem književne delatnosti i dobrim govornikom, i evropskim putnikom i okretnim diplomatom, i hrabrim ratnikom.

NATPIS NA KOSOVSKOM STUBU
Ove reči napisane biše na mramornom stubu na Kosovu


Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog i kao steg,
videćeš kako posred polja uspravno stojim.

Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, prići i približi se meni,
o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka
i kako i zašto stojim ja ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.

Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojima, bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.

Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.

Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.

I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisnu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasiliskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.

O čudesa Božjih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.

Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova.
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna.