Tema: Milos Stefanovic - Drame za decu

Milos Stefanovic - Drame za decu

Super-heroji ipak postoje!


LICA

TOMA BIKARBONA, učenik, siledžija
LAZA RICINUS, učenik, siledžija
PRAVIŠA, učenik, super-heroj
BORIŠA, učenik, super-heroj
BORKA, učenica, super-heroina

(U jednom školskom dvorištu, na velikom odmoru)

1. TOMA BIKARBONA i LAZA RICINUS

LAZA RICINUS: Tomo, slušaj ovu finu i poučnu rimu i pamti: Učenje i škola ništa to je, lepe stvari ne postoje!
TOMA BIKARBONA: Da, da, da... Ne postoje!
LAZA RICINUS: Jesi li zapamtio?
TOMA BIKARBONA: Jesam!
LAZA RICINUS: Jesi, al verujem da nisi. Bolje zapiši, da ne zaboraviš!
TOMA BIKARBONA: Gde da zapišem?
LAZA RICINUS: Pa, u mobilni, Tomo! U mobilni! Nećeš valjda u svesku?!
TOMA BIKARBONA: Ali, Lazo ja nemam ni svesku, a kamoli mobilni...
LAZA RICINUS: Sačekaj malo.

2. TOMA BIKARBONA, LAZA RICINUS i PRAVIŠA

PRAVIŠA (prolazi pored).
LAZA RICINUS: Hej, mali!
PRAVIŠA: Je l’ ja?
LAZA RICINUS: Da, dođi da te nešto pitamo!
PRAVIŠA: Nemam vremena. Žurim.
LAZA RICINUS: Dođi. Samo na kratko, nešto u vezi škole...
PRAVIŠA (dolazi).
LAZA RICINUS: Zdravo, koji si razred?
PRAVIŠA: Peti.
LAZA RICINUS: Peti? A, šta imaš u toj ogromnoj torbi?
PRAVIŠA: Ništa!
LAZA RICINUS: Kako ništa, a tolika torba?!
PRAVIŠA: Ništa posebno...
LAZA RICINUS: E, pa mi moramo to posebno da proverimo! Skidaj torbu!
PRAVIŠA: Neću! Zašto da skinem?!
LAZA RICINUS: Zato što smo mi si, si, si...
PRAVIŠA: Si, si, si... Ne znam!
LAZA RICINUS: Tomo, pomozi malom. Zato što smo mi si, si...
TOMA BIKARBONA: Sila!
LAZA RICINUS: Ne, Tomo. Zato što smo mi siledžije! Siledžije Tomo, zapamti. (Pokazuje prstom ka torbi.) Otvori da vidimo šta ima...
TOMA BIKARBONA (skida torbu i vadi stvari): Evo, ima neke knjige...
LAZA RICINUS: Knjige?! Kakve knjige?
TOMA BIKARBONA (čita): Piše: Kako se osvaja svet?
LAZA RICINUS: I, šta kaže, kako se osvaja? Otvori malo, prelistaj!
TOMA BIKARBONA (lista knjigu i čita): Svet se osvaja učenjem i znanjem!
LAZA RICINUS: Ne treba nam to, ostavi sa strane... Šta ima još?
TOMA BIKARBONA (vadi stvari): Mobilni telefon!
PRAVIŠA: Bolje ne dirajte. To je telefon super-heroja Praviše!
LAZA RICINUS (uzima telefon): Ma šta nam reče, telefon super-heroja Praviše? (Gleda telefon koji u tom trenutku zvoni.) Tomo, javi se, vidi ko je.
TOMA BIKARBONA (javlja se i razgovara, po strani): ... ...
LAZA RICINUS: Znaš mali, super-heroji, Deda Mraz i ostale super stvari ne postoje! Mi siledžije to znamo, a i svi ostali fini đaci to znaju.
PRAVIŠA: Fini đaci znaju da super-heroji postoje!
LAZA RICINUS: Postoje?
PRAVIŠA: Aha, imaju kačkete na glavi i kada puknu prstićima, svako ko nije dobar se zaledi!
LAZA RICINUS: Da, da... Lepo, lepo... Lepo si to smislio, baš lepo!
TOMA BIKARBONA (dolazi i daje telefon Lazi Ricinusu).
LAZA RICINUS: Ko je zvao?
TOMA BIKARBONA: Zvali su super-heroji Boriša i Borka!
LAZA RICINUS: Šta hoće?
TOMA BIKARBONA: Hoće da čuju super-heroja Pravišu!
LAZA RICINUS: I, šta si ima rekao?
TOMA BIKARBONA: Rekao sam: Izvinite, pogrešili ste. Vi ne postojite! Doviđenja.
LAZA RICINUS: Lepo si im rekao... (Pokazuje prstom na torbu.) Vadi dalje, da vidimo šta ima!
TOMA BIKARBONA (vadi stvari): Neki toki-voki?! (Čita šta piše na toki-vokiju.) Piše: Pritisnite dugme...
PRAVIŠA: Bolje da ne pritiskate!
LAZA RICINUS: E, baš hoćemo! Baš da pritisnemo. (Uzima toki-voki i pritiska.) Evo, mogu da pritisnem koliko hoćeš puta! Vidiš. (Pokazuje Praviši toki-voki.)
TOMA BIKARBONA: Daj i meni!
LAZA RICINUS (daje toki-voki Tomi Bikarboni).
TOMA BIKARBONA (pritiska dugme): Evo, i ja mogu da pritisnem koliko hoćeš puta! Ništa posebno!

3. TOMA BIKARBONA, LAZA RICINUS, PRAVIŠA, BORIŠA i BORKA

BORIŠA, BORKA (dolaze sa kačketima na glavi).
BORIŠA: Zdravo, zvali ste nas?
LAZA RICINUS: A, ko ste vi?
BORKA: Mi smo super-heroji Boriša i Borka!
LAZA RICINUS: A, kad smo vas zvali, ne sećam se?
BORKA: Pritisnuli ste dugme za pomoć!
LAZA RICINUS: Dugme za pomoć?!
BORIŠA: Da, svaki super-heroj ima kod sebe toki-voki (Pokazuje svoj toki-voki.) i kada pritisne dugme ostali super heroji dolaze u pomoć!
LAZA RICINUS: A, ovo je toki-voki od...(Pokazuje na toki-voki koji drži Toma Bikarbona.)?
PRAVIŠA (uzima kačket iz torbe i stavlja ga na glavu): Od super-heroja Praviše! Ja sam super-heroj Praviša. Imam kačket i kada puknem prstićima vi ćete se zalediti! (Krene da pukne prstićima.)
BORIŠA, BORKA (krenu da puknu prstićima).
LAZA RICINUS: Stanite, stanite malo! A, kako bi bilo da i mi postanemo super-heroji, da nosimo kačket i toki-voki, kao i vi?
BORIŠA: A, zašto bi, baš sad, da postanete super-heroji?
LAZA RICINUS: Zato što smo mi si, si, si?
BORKA: Si, si, si... Ne znamo?!
LAZA RICINUS: Tomo, pomozi super-herojima. Zato što smo mi si, si, si...
TOMA BIKARBONA: Siledžije!
LAZA RICINUS: Ne, Tomo! Opet si pogrešio. Zato što smo mi silno pogrešili! I sada hoćemo da ispravimo grešku. Evo, vraćamo telefon, a vi nama dajte knjigu. (Daje telefon Borki.)
BORKA: Knjigu?! Koju knjigu?
LAZA RICINUS: Ovu knjigu (pokazuje prstom na knjigu.): Kako se osvaja svet?
BORKA (daje knjigu Lazi Ricinusu): Evo. Kada je pročitate i postanete dobri, dobićete po kačket i toki-voki. I onda ćete biti super-heroji kao i mi, jel hoćete?
LAZA RICINUS: Hoćemo!
BORIŠA, BORKA, PRAVIŠA: Onda se vidimo uskoro! (Odlaze.)
TOMA BIKARBONA: Vidimo se!
LAZA RICINUS: Tomo, šta da ti kažem na kraju? Slušaj ovu finu i poučnu rimu i pamti: Učenje i škola radost to je, super-heroji ipak postoje!
LAZA RICINUS, TOMA BIKARBONA (odlaze).
Zavesa

Zbogom čvrgo




Lica

Jovica, četvrtak siledžija
Radojica, četvrtak siledžija
Joca, četvrtak
Laza Ricinus, četvrtak siledžija

Čin prvi

1. Jovica, Radojica i Joca

JOVICA, RADOJICA (sele Jocine stvari iz prve u zadnju klupu).
JOCA: Šta to radite?
JOVICA: E baš dobro što si došo Joco. Selimo te u zadnju klupu. Više ne sediš u prvoj klupi.
JOCA: A zašto ne sedim?
JOVICA: Zato što mi tako kažemo. (Daje Jocine stvari Radojici.) Radojice nosi ove stvari u zadnju klupu.
RADOJICA (nosi stvari u zadnju klupu).
JOCA (gleda u Radojicu pa u Jovicu): Ne bih vam savetovao da me selite u zadnju klupu!
JOVICA: A zašto nam ne bi savetovao?
JOCA: Zato što imam brata.
JOVICA: Pa šta! I ja imam brata.
JOCA: Da, ali moj brat se zove Laza Ricinus.
JOVICA: Radojice, vrati te stvari nazad.
RADOJICA (vraća stvari nazad).
JOVICA: Je li Radojice, jel Laza Ricinus onaj što je veći od svih četvrtaka za glavu?
RADOJICA (klima glavom).
JOCA: Jeste, to je taj.
JOVICA: Radojice, jel Laza Ricinus onaj što udara čvrge svim četvrtacima?
RADOJICA (klima glavom).
JOCA: Jeste, taj je.
JOVICA (okreće se ka Joci): Joco, nećeš valjda da kažeš Lazi da smo hteli da te selimo? Znaš, mi smo, u stvari, hteli da ti pomognemo. Mislili smo da će ti biti lepše u zadnjoj klupi. Mi smo, u stvari, tvoji drugovi, a drugovi se ne tužakaju. Jel da da nećeš da nas tužiš kod Laze?
JOCA: Neću vas tužiti, ali da mi obećate da me više nikada nećete dirati.
JOVICA: Evo obećavam. Radojice, jel i ti obećavaš? Kaži.
RADOJICA: Obećavam i ja.
JOCA: E pa onda drugari, idem ja na odmor, a vi vratite stvari kako su stajale. (Odlazi.)
JOVICA (sređuje stvari): Jel vidiš Radojice kako čovek može lako da pogreši. Hoćeš, fino i kulturno, nekog da preseliš u zadnju klupu, a ono ispadne da je to Lazin brat. I posle dobiješ čvrgu onako bezveze, zbog neznanja.
RADOJICA (sređuje stvari): Vidim, vidim. Danas čovek ne može ni da preseli četvrtaka, a kamoli da mu udari čvrgu.

2. Jovica, Radojica i Laza Ricinus

LAZA RICINUS (dolazi i zviždi neku pesmicu).
JOVICA: Zdravo Lazo!
LAZA RICINUS: Zdravo Jovice, šta se radi?
JOVICA: Evo baš smo malo pre, ja i Radojica, pomogli tvom bratu da se preseli.
LAZA RICINUS: Stvarno?
JOVICA: Da, baš smo bili dobri prema njemu. A brat ti je sila, da znaš.
LAZA RICINUS: Koji brat?
JOVICA: Pa tvoj brat Lazo. O njemu ti pričam.
LAZA RICINUS: Ali ja nemam brata.
JOVICA: Nemaš brata?
LAZA RICINUS: Nemam.
JOVICA (hvata se za čelo i počinje da kuka): Jao Radojice, al nas je onaj mali namagarčio. Jao, al smo ispali glupi. Jao, jao, jao... Podseti me, molim te, da mu udarim čvrgu kada se vrati.
RADOJICA: Mislim da nećeš moći.
JOVICA: Zašto neću moći?
RADOJICA: Zato što smo obećali da ga nećemo više dirati. Tako smo rekli, a kad smo već rekli onda tako treba i da ostane.
JOVICA: Tako je Radojice, tako je. I mi siledžije znamo za red. Kad se kaže to je rečeno. (Okreće se ka Lazi Ricinusu.) Jel vidiš Lazo kakvo je vreme došlo, ne isplati se više biti siledžija. Prevari te ko kako stigne. Od sutra idem na onu stranu i postajem dobrica.
RADOJICA: I ja idem.
LAZA RICINUS: E pa kad je već takva situacija onda idem i ja.
JOVICA, RADOJICA I LAZA RICINUS (odlaze i pevaju u glas): Od sutra nema više kvrga, ostali smo mi bez čvrga. Zbogom kvrge, zbogom čvrge. Zbogom, zbogom...

Zavesa