Aleksandar Petrovic (Sandor Petefi)

**Rada** · 09.10.2014 15:34

ALEKSANDAR PETROVIĆ / ŠANDOR PETEFI

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(1823—1849)

Šandor Petefi (1823—1849), vodeci pesnik madjarskog romantizma. Krsteno ime mu je
Aleksandar Petrovic, rodjen u braku oca Srbina iz Madjarske i majke Slovakinje.
Rano je napustio skolsko obrazovanje, posvetio se knjizevnom radu, novinarstvu i
revolucionarnoj aktivnosti. Ucesnik je revolucije 1848. godine, gine u borbi 1849.
godine u dvadeset sestoj godini zivota. Petefi je lirski pesnik, epski pesnik,
romansijer i dramski pisac. Svetsku slavu je dostigao ljubavnom, deskriptivnom i
revolucionarnom lirikom. U ljubavnoj lirici je cisti romanticar koji peva o svojim
intimnim osecanjima i raspolozenjima, ali u ovoj poeziji zabruje i zivahni tonovi.—
Njegovo pevanje odlikuje jednostavnost i neposrednost, obogaceno je motivima iz
narodnog zivota.

Sandor Petefi je bio veoma voljen i cenjen pisac kod Srba. Jakov Ignjatovic je opisao
svoj susret s njim 1884. godine; Jovan Jovanovic Zmaj je cenio Petefija i na srpski
jezik preveo i prepevao dvadesetak pesama; o njemu pise sa odusevljnjem i tugom
Djura Jaksic.Staniša Veličković

riznicasrpska

**Rada** · 09.10.2014 20:20

Zvezda moja tamo mi je,
zvezda, što se meni krije.
Moja biti vež ne želi,
s drugim sada sreću deli.
Hej, cigani, prozor tu je:
najvedrija nek se čuje!
Tugu moja nevernica
nek ne čita s moga lica.

(Idem selom duž ulice)

Njegovo pevanje odlikuje jednostavnost i neposrednost, obogaćeno je motivima iz narodnog života.

Iako je stradao veoma mlad, ostavio je značajno književno delo:

Pesma nacije (1848),
Biseri ljubavi (1845),
Oblak (1846)

epovi Vitez Janoš (1844) i Apostol (1848);

roman Dželatov konopac (1845).

**Rada** · 09.10.2014 20:21

Aleksandar Petrović / Šandor Petefi

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

**Rada** · 09.10.2014 20:24

IZA ONIH MODRIH GORSKIH BILA

Iza onih modrih gorskih bila
Od sada živećeš, moja najmilija,
Privijena uz svog srećnog muža
Kome milje tvoje srce pruža;
Upoznaćeš dragosti daleke
U rumeni nove zore neke,
Dubrave Erdelja, samotnice,
Podastreće pred nas svoje lice.
Usudu verni smo i ti i ja,
Jedini drug nam je priroda,
Vekovečno divotno jestestvo,
Zanosa i divljenja nam mesto.
Ima li druga boljeg, kaži,
Što nikad ga ne uhvatih u laži,
Što senku s duše bolne skida,
Ne nanosi rane već ih vida.
Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove
Dok nas uljuljkuje u zanose nove.
Tamo te vodim, jedini moj cvete,
Samoća i pustoš gde nisu uklete,
Ne bi li reči za te izmišljene,
Ženo moja mila, grunule iz mene!

**Rada** · 09.10.2014 20:25

KADA KROČISMO, ZNAŠ LI

Kada kročismo, znaš li,
U ovaj jezerski hlad?
Vreme za milost ne haje,
Već dve godine je od tad.

Popodne, sećam se, kiše
Smešak jesenskog dana,
Dok ćuv pitomi njiše
Zlatne odore grana.

Kao i sada, u jezeru
Nebo se kupalo vedro
Dok zaneseni čun
Njihaše voda štedro.

Još tada sve ovo milje
Ja snatrio sam većem,
Poljuba izobilje
Što mi na usne sleće.

Dve godinice... Vreme
Odnese mnogo tog,
Al ne tužim se, jer
Ja dobih od njega zalog.

Tebe sam tada upoznao,
Đerdanu mojih nada,
Za koju odmah bih dao
Sve što imah do tada.

Ostanimo još malo ovde,
Gde tako patih onomad,
Dok me ne preplavi sveg
Našeg blaženstva sklad!

**Rada** · 11.02.2015 17:15

SLOBODA SVETA

Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati tek, ne,
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji.

Ne daj mi, bože, takvu smrt.
Ne meni, samo, takvu smrt!

Nek budem munjom ošinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.

Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj sveto, plamno slovo to:
Sloboda celog čovečanstva!
I to zagrmi od zapada na istok,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju!
Mladosti moja, tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube zvuk, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U naletu ka pobedi,
Hatovi, hržući,
Prejur'te me, pregazite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg.

Prepevao Veljko Petrović

**Rada** · 11.02.2015 17:17

POEZIJA

Oh, ponižena, sveta poezijo!
Kako li gaze tvoje dostojanstvo
glupani, i to onda baš kad žele
ponajviše da te u visine dignu.
Popovi tvoji nesvešteni tvrde,
s patosom tvrde, da si ti dvorana
gospodska, fina, blistava dvorana
gde može se sa dostojanstvom ući
u lakovanim cipelama samo.
Čujte, vi lažni, lukavi proroci,
nijedna reč vam istinita nije.
Pesništvo nije za razgovor sala
u koju samo dolazi da brblja
otmeni svet, taj probrani šljam društva:
poezija je nešto više! Zgrada
za srećne otvorena, i nesrećne,
za svakoga ko želi da se moli.
Hram, dakle, gde se pristupiti može
u opancima, pa i bosih nogu.

**Rada** · 11.02.2015 17:18

NA KRAJ SELA ČAĐAVA MEHANA

Na kraj sela čađava mehana,
iz nje štrči kosa nećešljana.
Nećešljana od silnoga pića,
to je kuća seoskih mladića.

Iz kafane pijan ja izlazim,
čudnovate ulice nalazim.
Levo, desno, nigde moga stana,
oj, ulice ala si pijana!

Gle mjeseca što se nakrivio,
na jedno je oko zažmirio.
A drugo je sasvim zatvorio,
sram ga bilo i on se napio!

Tko to lupa na moj prozor tako,
zar vi momci ne znate polako?
Moj Milenko leg'o je da spava,
od te muke zaboli ga glava!

Prepev: Jovan Jovanović Zmaj

**Rada** · 11.02.2015 17:24

JEDNA ME SAMO TIŠTI MISAO

Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati!
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji
Tek meni ne, ne takvu smrt!

Nek budem munjom šinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il' stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.
Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj slovo sveto, plameno:
— Sloboda Svetu, Čovečanstvu svem
Pa grmne l' to na zapad s istoka,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju:

Mladosti moja,
Tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube jek, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U jurišu ka pobedi,
Hržući vriskom, hatovi,
Prelazite me, preletite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg,
Slobodo sveta čovečanstva sveg!

Prepevao Veljko Petrović