Tema: Zarko Petrovic

ŽARKO PETROVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Kompozitor i pesnik Žarko Petrović rođen je u Užicu 1932. godine i taj novembar koji nije bio ni
sasvim kišni, ni sasvim zimski i sada mu je intonacija svakidašnjeg života i umetničkog rada...—

Ovaj naš poznati kompozitor, boem duha, nezadrživi stvaralac u stalnim inovacijama, uselio se u
mnoge mirise ruža, sede kose lepih žena, ulice velegrada i sokake malih varoši koje su često tako
stare a tako mlade...

Danas živi i radi u Beogradu, na Kalenića pijaci. Kada ga sretnete uvek će vas nečim očarati, opiti,
zaneti. Ovaj bogataš duha — kako ga neki poznati sugradjani nazivaju — u stvari je svukuda: na kiši,
suncu, mansardi, kafani, ulici, studiju, planini, moru...

Više od 35 godina srećemo ga u muzičkoj literaturi romantične i nostalgične muzike. Još od pesme
"Sve moje jeseni su tužne", kojom je naslikao sebe i sve generacije koje ne znaju za prolaznost
ljubavi.

riznicasrpska

U intervjuima često kaže za sebe: 'Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...'
Nastupao je kao dirigent ansambla 'Romansa' i 'Orkestra Žarka Petrovića'.

Poznat je po delima:

'Koncert koji traje',
'Ritmovi',
'Ljuba suznooka',
'Nostalgija',
'Pesme zavičaja',
'Romansa na kiši',
'Sve moje jeseni su tužne'.

Godina 60-tih, pisao je šlagere za Dusana Jakšić,
Đorđa Marjanović, Mikija Jevremovića i druge.
Veliki broj njegovih kompozicija je izveden
u inostranstvu."

Jesenja elegija (muzika:)
Sve moje jeseni su tužne
Izvođači: Dušan Jakšić
Kada jesen opet dođe (narodna)
Izvođači: Miki Jevremović
Ti ne znaš šta je ljubav (narodna)
Izvođjači: Olivera Marković, Merima Njegomir
Zvezde su s neba sjale (narodna)
Izvođači: Mirjana Peić
Viju vetri (narodna)
Izvođači: Živan Milić, Divna Đoković, Radmila Dimić, Dubravka Nešović

NOSTALGIJA — Žarko Petrović


BOŽE, HVALA TI

01. Himna srpskim patrijarsima
02. Noć u Hilandaru
03. Vostani Serbije

KONCERT KOJI TRAJE

04. Bol pesnika

DNEVNIK KOMPOZITORA

05. Voz ide na zapad
06. Marija moja
07. Kneginja Milica
08. Zanos
09. Ljuba Suznooka
10. Zavičajna balada

MUZIKA ZA DVOJE

11. Tatjanino pismo Onjeginu
12. Santa Maria della Salute

ELEGIJA

13. Sve moje jeseni su tužne
14. Serenada Beogradu
15. Pismo
16. Dušo moja
17. Kada je na planini umiralo leto
18. Nostalgija

NISU SVE JESENI TUŽNE


Žarko Petrović je spasao od zaborava mnoge starogradske pesme i romanse, a usput je uspešno komponovao
i pisao

Stare gradske pesme i romanse baš i nisu više u modi. Čuju se, kao eho prošlost, još samo u skadarlijskim
ili nekim sličnim kafanama, onako "na uvce" ili uglas, zajednički, kad čitavo društvance peva "U ranu zoru"
ili " Tiho noći...". Mladi ih više ne slušaju po beogradskim žurkama, samo retki nostalgičari još uzdišu
i suze rone nad tužnjikavim molovima i rečima ljubavnog nespokoja. Stariji znaju da je od pedesetih, pa
možda sve do devedesetih godina dvadesetog veka, poznavanje starih gradskih pesama bilo pitanje društvenog
prestiža, maltene. Ova muzika dobijala je sve veći broj obožavalaca kao znak pripadnosti građanstvu.
To je bio društveni pokret čija je masovnost ozbiljno pretila da ugrozi vladajuće socijalističke norme.
Malo ko zna da je osnivač i predvodnik ovog "pokreta" bio Žarko Petrović, kompozitor i književnik
(rođen 1932. u Užicu).

"Tvrdim da sam prvi snimio, zapisao i aranžirao za 'Jugoton' veliki broj starogradskih pesama i tako ih
spasao od zaborava", kaže on. Pored toga, u istom žanru komponovao je mnoge tadašnje hitove od kojih je
najpoznatiji "Sve moje jeseni su tužne". Bio je veoma radostan kada se pedeset i neke vraćao iz Užica i
pošao Balkanskom ulicom, uzbrdo prema Terazijama.

Na jednom ćošku su zviždukali moju pesmu, kod poslastičarnice 'Pelikan' je pevušili, a kada sam je čuo
i u 'Prešernovoj kleti' shvatio sam da je melodija postala popularna. Do tada je stajala u fioci jednog
urednika Radio Beograda, sve dok je nije izvadio i snimio Miroslav Bepo Rambosek, u izvođenju Duška Jakšića.

Od tada nisu sve jeseni bile tužne, a već uvaženi kompozitor je komponovao i šlagere ("Beograd volim",
Boba Stefanović, "Dve crvene ruže", Đorđe Marjanović, "Zbogom", Gabi Novak...). Proglašen je za apsolutnog
pobednika festivala "Beogradsko proleće" koji je prestao da postoji 2000. godine. I na tom, poslednjem
"Proleću", Žarko je pesmom "Pismo" (Ekstra Nena) osvojio sve nagrade. Ali, ta vrsta muzike više nije bila
komercijalna.

Žarko Petrović se nikad nije obogatio, u finansijskom smislu, ali život mu je bio prebogat, zahvaljujući
divnim ljudima, mahom umetnicima, koje je poznavao. Njegova trošna dorćolska mansarda u Dušanovoj 24 bila
je stecište umetnika: Mira i Bojan Stupica, Stevo Žigon, Zoran Ristanović, Olga Spiridonović, Olivera
Marković, Žika Lazić, Branko Miljković, Boža Timotijević, Rajko Čukić, Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović...

I mnogi drugi koji su nalazili toplotu u ovom, nikad dovoljno zagrejanom, muzičkom kutku. Uz zvuke klavira
ili gitare.

Pamti kako mu je, sredinom šezdesetih godina, u Užicu oduzet klavir, zbog nekih nejasnih imovinskopravnih
odnosa. Tada je Žika Lazić, videći muku svog prijatelja, želeo da napiše reportažu s naslovom "Klavir
pred sudom", ali ga je Žarko sprečio. O obožavanom instrumentu, klaviru, napisao je: "Žene nikad nisu
obožavale toliko druge muzičare kao klaviriste. Više nego i dirigente. Onakav kakav mu je instrument —
bogat, raskošan, orkestarskog zvuka (jer sadrži sve tonove čitave orkestracije) takav je i život pijaniste..."

"Pedesetih godina kod nekih užičkih omladinaca nisam uživao simpatije, jer sam svirao džez i tada proskribovanu
muziku, 'bosa nova' i 'begin'."

Na neki način je i 1970. godine njegov rad bio zabranjen. Tada je beležio, aranžirao, snimao i pretvorio u
knjige (s notnim sistemom) "solunske" pesme: "Marš na Drinu", "Tamo daleko", "Kreće se lađa francuska",
"Nizamski rastanak", "Mladi kapetane", "Na severu ledeno je more"... Srpske fabrike ploča su odbile, ali
ih je zato objavio direktor zagrebačkog "Jugotona" Slavko Kopun. "Ploča se prodavala kao alva u Srbiji,
Vojvodini i Bosni...".

Dok govori, Žarko Petrović svira prstima po stolu, kao po klaviru. Sada putuje u vikendicu na Zlatibor,
tamo ga čeka klavir "hofman" i još mnogo posla.


Milorad Ćirilović,12.02.2007. Politika

Žarko Petrović


JESENJA ELEGIJA

SVE MOJE JESENI SU TUŽNE

Sve moje jeseni su tuzne, dani placni su svi.
A moje oci jos su vlazne, suza i bola trag.
Za tebe cujem da si srecna, ljubav prati te svud.
I ruze drugom da si dala sto nama donese maj.

Zar nisi mogla meni opet da se vratis,
Dobro si znala, tebe da jos cekam ja?

I uvek jesen kada dodje, kise stignu u kraj,
Tad moje oci suze vlaze, setim se nasega sna.

Dušan Jakšić — Sve moje jeseni su tužne

KAD JESEN OPET DOĐE

Dok palme njišu grane
i cela varoš spi
behari dok mirišu
ljubiš me, ljubiš ti...

Kad jesen opet dođe
hladan cetar kad zacvili
na raskršću čekaću te
gde smo nekad srećni bili...

A ti mi doći nećeš
tišina će biti ledna
samo što će vetar šumit
bila jednom ljubav jedna...

Miki Jevremović — Kad jesen opet dođe

ZVEZDE SU S NEBA SJALE

Zvezde su s neba sjale, vetric je duvao
mene je moj mili dragi, ah, verno ljubio.
Sad dragi drugu ljubi a mene ostavlja.
Ja ga necu kleti jer sam ga volela.

Ko li ce za mnom tuzit', ko li ce suze lit',
ko li ce na mom grobu vence posadit'?
Majka ce za mnom tuzit', seja ce suze lit'
a moj ce mili dragi beli cvet posadit...

A moj ce mili dragi beli cvet posadit...

Mirjana Peić — Zvezde su s neba sjale

TI NE ZNAŠ ŠTA JE LJUBAV

Ti ne znas sta je ljubav
ti ne znas sta je jad
ti ne znas da zbog tebe
umirem i dan i noc.

I kamen bi se rasp'o
na dvoje na troje
a bedno srce moje
nece ni na dvoje.

Ti ne znas sta je ljubav...

Olivera Marković — Ti ne znaš šta je ljubav
Merima Njegomir — Ti ne znaš šta je ljubav

ŽARKO PETROVIĆ


Sa albuma
"NAJLEPŠI STAROGRADSKI BISERI"

Dozvolite mi jednu neskromnost: pet (500) stotina starogradskih pesama i romansi zapisao sam i aranzirao.
Veliki broj vokalnih solista prosao je kroz studio, radeci na ovom divnom umetnickom poslu, zajedno sa mnom
kao dirigentom i aranzerom kao i ton majstorom Boroticem te drugim saradnicima. Danima i nocima, prenosili
smo note na vecnu traku… No, nadam se da nismo stali: nova snimanja su u toku…

Na ovom albumu stavili smo samo najtipicnije iz te velike riznice starogradskih bisera, i to one koje su,
kao i uglavnom sve starogradske pesme — zaljubljene, nostalgicne, pomalo cedne, pomalo anahrone ali uvek
savremene i rado slusane…

Starogradsku pesmu mnogi nazivaju nasom pesmom. U ova vremena, kada 'lutamo' za nasim muzickim sadrzajem i
formom, svakako da bi nam prijalo kada bi starogradsku pesmu mogli da nazovemo nasom pesmom! Tesko je to
dokazati, jer su melodije mnogih starogradskih pesama izdrzale veliki uticaj madjarske i ruske romanse a
neke i francuske provansalske pesme. Medjutim, tesko je dokazati da to ona nije. Ipak, starogradska pesma
je nasa pesma. Uticaj koji je na nju u proslom veku ucinila evropska muzika, samo je 'in file' ove nase
melodije koja ju je sentimentalizovala i dodala joj salonsku notu. Starogradska pesma nikad nije prestala
da zivi, da se izvodi. Kao i pesme Suberta, kao vecne melodije Gadea, Gersvina… Starogradske pesme, za nas
su to melodije koje vecno zive.

Starogradska pesma je u svojim najlepsim casovima — izmedju dvadesete i tridesete godine — dosla 'kao nesto
staro da ispravi novo'. U to vreme — od 1920. do 1926. godine, bila je velika pojava sunda u muzici i poeziji.
Na te pojave, zalili su se tada i kompozitor Djordjevic i knjizevnik Brana Nusic… Zar tako nije i u nase doba?

Starogradska pesma je romanticna muzika i ona nikada nije prestala da zivi a sada, ponovo je dosla kao odmor,
kao cednost osecanja, mir u uzburkanom i ritmicnom zivotu naseg doba.

Najlepse starogradske pesme stvarali su nasi najpoznatiji kompozitori i pisci. Spomenimo samo neke — Binicki,
Nesic, Marinkovic, Djordjevic, Bajic, pesnici Jaksic, Santic, Preradovic, Jova i Vojislav Ilic, Milorad Petrovic
i ja. Svi oni stvarali su ove dobre i vecne pesme. Pa cak i ono kompozitori tzv. 'ozbiljne' muzike. Ako to nisu
oni, onda su to bili talentovani, iskreni i zaneseni palanacki berberi, svestenici, cinovnici, ulicni sviraci…

Starogradska muzika je inspirisana umetnost. Ona je slika i zvuk jednog doba, iskreno dozivljena. Vreme je
najbolji sud. Sto godina, posle svog nastanka mnoge starogradske pesme uticu na oblikovanje muzicke kulture,
negujuci muzicki ukus slusalaca…

Ja i nasi mnogobrojni saradnici-izvodjaci, vise od jedne decenije radili smo na snimanju ploca poznatih pod
nazibom — Starogradski 'biseri'. Do sada je izaslo deset albuma, uz niz albuma onih vokalnih solista za koje
je karakteristican taj tip pesme.

Kao aranzer i dirigent snimaka ovih pesama, trudio sam se da mnoge osvezim novom formom i harmonijom, vodeci
racuna da nista od lepote i sustine ne izmenim. Starogradska pesma najvise je zatrebala mladima, pa sam o
njihovom shvatanju pesme morao voditi racuna.

Obradovalo bi nas, ako ovaj novi album probudi kod nasih slusalaca novu neznu i nostalgicnu radost.

Žarko Petrović 1984.
riznicasrpska

ŽARKO PETROVIĆ — SVE MOJE JESENI


ZVIŽDUK SA SETOM

Kompozitor i književnik Žarko Petrović obeležava pola veka uspešnog rada i isto toliko od nastanka svoje čuvene
elegije "Sve moje jeseni su tužne", prevedene na više svetskih jezika, rado slušane i danas. U ovom feljtonu
objavljujemo nekoliko zanimljivih pripovedanja iz autorove knjige "Nostalgija", o zbivanjima u srpskoj kulturi
pedesetih godina prošlog veka.

PROLEĆA 1956. boravio sam u Užicu. Pred odlazak u Beograd, saznao sam da je radio emitovao kompoziciju "Sve
moje jeseni su tužne", koja se u rukopisu nazivala "Jesenja elegija". Pevao je, rekli su - "neki Dušan Jakšić...
" Svakoga dana, ovaj snimak se vrti na radio talasima. Velika radost. Već sam pomislio da ostavim komponovanje.
Ali, eto...

Na železničkoj stanici u Beogradu, dečak zviždi moje tonove. Čudan osećaj: radostan, uplašen, setan. Zaželeo
sam da moje pesme pevaju ili zvižde ulicama. I, dočekao sam. U Beogradu, na peronu.

U Balkanskoj ulici, kraj radnje sa minđušama i starim nalivperima, dva mladića ispravljaju treću strofu ove
melodije. Hteo sam da im pomognem. Ali, bilo bi neukusno...

U restoranu "Prešernova klet", kelner zamera što ulazim sa koferom. Neki gosti se okreću za mnom: neurednost,
prašina... U sali, veselo društvo. Alkohol i pesma ranjavaju im dušu. Jedan momak objašnjava da će otpevati
svoju najomiljeniju pesmu. Pevam i ja. Ali, pevač je prestao i prišao mi: "Ej ti, ne znaš da pevaš. Kvariš
pesmu. Popij nešto na moj račun i ćuti..." Pocrveno sam ali i shvatio. Bio sam mlad i neiskusan.

U ponoć, u "Prešernovu klet" stigao je književnik i novinar "Večernjih novosti" - Žika Lazić. Znali smo se.
Koliko puta sam mu na svojoj mansardi svirao ovu i druge još neobjavljene pesme. Rekao je veseljacima ko sam.
Veselje se nastavilo, sa mnom zajedno.

Iz "Prešernove kleti", krenula je reportaža. Cele noći, obilazili smo beogradske kafane i stigli u "Ruski car".
U noćnom baru, u Knez Mihailovoj ulici, svirao je orkestar Jakova Sivča, koji je iz Ruskog Krstura došao u
Beograd da studira prava. Orkestar je zabavljao grupu pilota. U veselju, isticao se pukovnik Gruber. Po želji,
stalno se slušala pesma o jeseni tužnoj. Kada se saznalo da je u sali autor ove pesme, orkestar je krenuo u
besomučno izvođenje. Na kraju, Jaša Sivč je bacio i razbio svoju harmoniku, prišao mi i rekao: "Zašto si ovo
napisao? Proklet da si!" Te noći u "Ruskom caru", Jaša Sivč je ostao bez svoje harmonike, a pilot Gruber me
nije napustio dve noći i dva dana. Sve dok nas je snaga nosila.

Pilot Gruber nije među živima, a Jašu Sivča poslednji put sam video na snimanju njegovih rusinskih pesama,
pre dvadeset godina. Nadam se da je dobro i da svira svoju novu harmoniku i šeta ulicama Ruskog Krstura.
Iste noći, Žika Lazić je predao rubriku o susretu sa kompozitorom pesme "Sve moje jeseni su tužne".
Od toga doba, iz Zavičaja, otišlo je mnogo vozova. I vraćalo se, sa novim pesmama o jeseni i žuto-zelenim
zanosima...


PORUKA OCA

"Ova će te pesma mnogo u životu koštati", rekao mi je otac, kada je prvi put čuo melodiju i stihove pesme
"Sve moje jeseni su tužne". I nije pogrešio.