Tema: Slobodan Markovic - Biografija

Slobodan Markovic - Biografija


Slobodan Marković
(Libero Markoni) - Slobodan Marković (Skoplje 26. oktobar 1928. - 30. januar 1990. Beograd), srpski pesnik. Poznat i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“.

Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci.

Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar i slikar, boem.

Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu.

Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.


Prilažemi članak novinara Miloša Lazića na godišnjicu smrti našeg poznatog umetnika i intervju koji je obavio sa Ksenijom Šukuljević-Marković:

Živeti s Liberom

Slobodan Marković, poznati pesnik, književnik, slikar, putopisac, scenarista i boem, umirao je u više navrata: poslednji put se to dogodilo 30. januara 1990. Postoji bojazan da, ovih dana, umre još jednom, kad bude rasparčana njegova obimna ostavština. Priča o Liberu Markoniju, ljubavi i vremenu provedenom zajedno nastala je na osnovu kazivanja njegove supruge


Nedirnut deo Liberovog ateljea

Ksenija Šukuljević-Marković je muzejski savetnik: ceo svoj radni vek je provela u Muzeju pozorišne umetnosti u Gospodar-Jevremovoj ulici, u Beogradu. Magistarsku titulu, koju je još onomad stekla na Filološkom fakultetu, na književnosti, spominje samo u službenom saobraćanju. Objavila je više stručnih radova među kojima su i neka veoma važna dela: "Stvaralaštvo Huga Klajna", "Drame Đure Jakšića na beogradskim scenama", "Nataša Bošković, primabalerina, koreograf i pedagog", "Stvaralaštvo Milana Ajvaza", "Nina Kirsanova, primabalerina, koreograf i pedagog", "Pedeset godina Muzeja pozorišne umetnosti Srbije", zbornike "Bojan Stupica" i "Mata Milošević"…

Mnoge izložbe u Beogradu, Jugoslaviji i inostranstvu nose njen potpis.

Priredila je i dve knjige Slobodana Markovića: "Južni bulevar" i "Zapiši to, Libero". Objavila je njegovu biografiju i bibliografiju svih štampanih dela. Pripremila je za štampu zbirku Slobodanovih izabranih pesama i crteža pod naslovom "Čubura među golubovima". Autor je izložbe "Život i rad Slobodana Markovića (1928-1990)" koja je priređena u Narodnoj biblioteci Srbije 2000. godine povodom Međunarodnog susreta pisaca.

Prezime Marković je dodala svom devojačkom početkom osamdesetih. "Mojoj Kseniji" – glasi posveta u Slobodanovoj zbirci pesama "Južni bulevar", objavljenoj posmrtno.

Živi na Čuburi, u Ulici Filipa Kljajića, odmah iza "Pejtona".

(Neka mi predani čitalac ne zameri na suvoparnosti ove "službene biografije" moje drage sagovornice; ona je, naime, samo kratak prilog istinskom životu i njegov kontrapunkt, što će i sam primetiti ako ga ovde ne izda strpljenje.)


Bež’te deco

Možda još samo po neki Čuburac pamti da se nekad, na uglu Njegoševe i Baba-Višnjine ulice, nalazila fabrika za izradu plutanih čepova. Kada je prestala Da radi, zaposeli su je stanari i prekrojili po sopstvenoj meri. Na to šta se u toj zgradi nekad nalazilo podsećali su samo pampuri rasuti svuda po prostranom dvorištu.

Tu, na tom uglu, počinje Ksenijina neobična povest satkana od čednih uspomena i strasne ljubavi. Jer, u tom čudnom zdanju je, u vreme najranijih sećanja, živeo čovek koji će obeležiti i njen život.

Malo ko je u kraju znao da se iza boemske razbarušenosti mladog pesnika, sina gospođa Jelene, skrivalo strogo vaspitanje stare građanske porodice. Slobodan je rođen u Skoplju 1928. godine, gde mu je otac Dimitrije P. Marković, tada oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, bio na službi. On nije upamtio da su živeli i u Ljubljani, gde je prestala očeva vojna služba. Onda su došli u Beograd, gde je bivši oficir postao novinar lista "Pravda", u kojem je radio do kraja života. Dimitrije je pisao pesme, pripovetke i romane, a objavio je knjigu pripovedaka "Kaplar Tima" 1938. Iste godine je objavio i prvi udžbenik iz novinarstva "Veština biti novinar" i – umro. Poluvojni dril i očevo cepidlačenje na tačnosti ostavili su trag: Slobodan je celog svog života bio u zavadi s vremenom i vazda kasnio, makar da je nešto započeo ili nekud pošao na vreme.

Detinjstvo je proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu, u uglednoj i staroj srpskoj porodici po kojoj se (valjda i danas?) jedan kraj grada naziva – Protina mahala. Kada su u Peć ušli balisti i Italijani, izbegao je majci u Beograd, ali je, svejedno, 1943. bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, onoj što se nalazila na mestu gde danas nastaju ove novine, pa studirao južnoslovensku književnost u Beogradu i Zagrebu.

Ali tada, kada ga je Ksenija kao desetogodišnja curica prvi put videla, njegovo lice je već bilo osenčeno tugom, a hod poduprt vinom. Pamti, kada je prolazio Baba-Višnjinom, neka starica je s prozora opominjala decu: "Bež’te, evo ide onaj pesnik!"

Jednom je neko dete zaneto igrom zaostalo nasred ulice a ostali su s užasom iz sigurnih skrovišta posmatrali kakvo će se zverstvo zbiti. "Onaj pesnik" je uzeo dete, podigao ga uvis kao da će ga vinuti u nebo, poljubio ga u kosicu i nežno spustio na tle. Posle tog otkrića Ksenija je, lično, kamenom razbila prozor babi i s dečjim prkosom izdržala prekore svoje dobre majke. Mnogo godina kasnije saznala je da je on tada, sa dvadeset dve godine, za sobom već imao jedan nesrećan brak iz kojeg je izašao uskraćen za ljubav i sina.

- Onda je moja starija sestra, već studentkinja književnosti, donela kući njegovu knjigu pesama "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu" – seća se Ksenija živo. – Upozorila me je da to nije literature za mene; bila je to bačena rukavica i ja sam iz inata, dok je ona bila na predavanjima, naučila jednu njegovu poemu naizust. Za mene on više nije bio mladić što zamiče našom ulicom, već pesnik. Viđala sam ga tada često u najrazličitijim prilikama…


Susreti i rastanak


- Mislim da je on mene prvi put primetio kada sam imala devetnaest godina. Bilo je to jednom prilikom kada sam se bukvalno sudarila s njim. Događaj se zbio na uglu Makenzijeve i Ulice Koče kapetana, na ulazu u staru kafanu "Novi Beograd": prolazila sam tuda, Slobodan je upravo izlazio. "Gle ti male", izustio je i odmerio me od glave do pete. "Izađi Ričarde, da vidiš čudo", doviknuo je nekom unutra, a ja sam mnogo godina docnije saznala da je Ričard zapravo njegov sabrat, slikar Slava Bogojević. Mislim da sam bila crvena kao bulka, dok sam žurno odmicala ulicom plašeći se da se osvrnem. Bio je tako lep…

Prošle su dve decenije od tog slučajnog susreta, Slobodan je već uveliko ušao u istoriju srpske književnosti, antologije i udžbenike, dok je ona bila kustos od karijere u Muzeju pozorišne umetnosti.

- Došao je nenajavljen, banuo oko jedanaest, kao "advokat" slikara Dragana Savića, kome je Muzej dugovao neki novac na ime honorara. Ostao je do pola tri, a da Dragana nije ni spomenuo. Kad je ušao, ponovo me je odmerio, onako, i pitao odakle sam? "Sa Čubure", promucala sam. "Sa moje Čubure?!", upitao je zgranuto, kao da ne veruje da sam mu ipak promakla. Nisam znala kako da ga oslovim a da ne pokažem da ga poznajem odavno. Odlučila sam se na – pesniče! "Pesniče, moramo da zaključamo muzej", promucala sam i raspršila magiju njegove priče. A poveravao nam je šta je doživeo za vreme sopstvene kliničke smrti. Čudesna priča, ali i velika čast; jer on to nije pričao u kafani, već nama, zbunjenim a zadivljenim ženicama, kustosima… Valjda nas je procenio? Bio je april, mutilo se na kišu, a toplo, kao usred leta. On u beloj uniformi. Pružio je dlan, pa rekao: "Pale su dve kapi. Ja ću opet doći!" Uzdrhtala, vratila sam se u sobu Vere Petrović i rekla joj s uzdahom: "Ja bih ovog čoveka mogla da volim". "I ja", odgovorila mi je.

Viđala ga je, potom, kad god je dolazio u Trnsku ulicu, u kuću neke ruske porodice u kojoj je pronalazio utočište od života kad mu dođe. Tu je živeo njegov advokat, a on je stalno bio u nekakvim razvodima.

- Ponovo smo se sreli licem u lice tek aprila 1980. godine, ispred "Beograđanke". Opet sam se zbunila. Bilo je neočekivano. Hteo je tada da mi pokloni knjigu "Jednom u gradu ko zna kom", koja je upravo objavljena, ali je "Prosvetina" knjižara preko puta već bila zatvorena. Odveo me je na kasato i kafu u beli salon hotela "Park", koji se nalazi na mestu gde je nekad bila njegova omiljena kafana "Složna braća". Bio je bled i govorio mi je neke stihove; uznemirila sam se toliko da sam samu sebe štipala za nogu da se ne bih odala. Nikada mi nije poverio šta je to, koji su to stihovi, uvek se zagonetno smeškao. Danas pomišljam da su to oni koje je, mnogo kasnije, posvetio meni? Posle me je ispratio do vrata, a moja mama je rekla: "Oh, imamo goste!" Od tada smo bili zajedno, sve do 30. januara 1990. kada me je prevario i otišao predskazavši u jednoj svojoj tek napisanoj pesmi sopstvenu smrt. Ostavila sam ga tog dana samog nakratko, otišla na sahranu Todi Čolaku…

Boem sa leptir-mašnom


Priča da njegovo udvaranje nipošto nije bilo trivijalno: godilo je i rastapalo led. Do tog susreta pred "Beograđankom" je, priznaje, svako udvaranje doživljavala kao laž. I, odjednom, pojavio se Slobodan sa ogromnim iskustvom koji nije primenio nijedan muški trik da bi je osvojio.

- Ne samo mene već i moju majku. Ona je oduvek želela sina, a sa Slobodanom je dobila i zeta i sina. On je u našu kuću i naše živote uneo nov duh, a moja mama je za njega, čak i kad bi zgrešio, govorila: "Božji stvor". Štitila ga je od mene, čak i od njega samog, a on joj je to uzvraćao iskrenošću i poštovanjem. Govorio je: "Kad pređem ovaj sveti prag, znam da sam na sigurnom" i time bespotrebno kupovao indulgencije. On je, zapravo, osvojio svakog ko ga je upoznao.

Osvajao je svojim šarmom akademike i alase, kneževe i konduktere, sveštenike i umetnike, političare i polusvet… Pa, iako je oduvek strogo vodio računa o svojoj spoljašnosti, o svom odevanju, na primer (pesnik mora poštovati formu), umeće s ljudima mu je donelo zvanje boema: poslednjeg pravog beogradskog boema s leptir-mašnom. Ponekad i u uniformi admirala!

Iza razbarušenog ponašanja i mondenskog izgleda i života natopljenog vinom krilo se ono što je zbunjivalo mnoge, a čime su zabrinute majke s manje ili više uspeha pokušavale da zabludele sinove vrate na pravi put. Slobodan je, naime, za sobom imao – delo. Ogromno, izuzetno vredno i neponovljivo. Bio je novinar, pesnik, prozni pisac, scenarista, slikar, prevodilac, svetski putnik i ko zna šta još. Objavio je šezdeset dve knjige, još dve su štampane posle njegove, ipak, prerane smrti, a slike, koje je stvarao strasno kao i pesme, danas krase domove prijatelja i kelnera širom sveta.


Ostavština

Da je preživeo taj 30. januar 1990, Slobodan bi danas imao sedamdeset pet. Možda bi ga život zaskočio već na sledećoj krivini, možda ne bi preživeo sve ono što se događalo njegovoj voljenoj zemlji, možda bi plovio svetskim morima tražeći negde sigurnu luku, ko zna, ali njegova Ksenija, njegovi prijatelji, veruju da bi danas bio tu, među njima.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, kraj Miloša Crnjanskog. Pričalo se da su tada, u času ukopa, zvonila zvona sa Visokih Dečana, a da su kaluđeri sa tugom podsećali na amanet da njihov grešni brat Elefterio bude sahranjen upravo tu, kod njih, u njihovoj lavri.

Dan pre smrti Libero Markoni je napisao pesmu u kojoj je opisao blisku budućnost: "Biće to divan pad. /Obožavani mrtvac. I u ime svega, /poneće me na rukama grad /kao kneza poslednjega". A zatim još: "I u moj obožavani Dvor /uleteće da raznesu /oružje, riznicu, al’ u besu /zaboraviće o r e o l!"

Takoreći odmah posle sahrane, dok mnogi koji su ga znali nisu mogli da poveruju da Slobodana zaista nema, izvesna poetesa koja nikad neće ući u čitanke, sa rešenjem u rukama je uletela u njegov atelje na ćuviku solitera u Ulici Franca Rozmana, poviše Južnog bulevara. Oni koji su joj izdali rešenje su, kao i ona sama, poverovali da je njen "stambeni problem" veći od ostavštine velikog pisca?!

- Sve dok nisam upoznala Slobodana, verovala sam da je čoveka moguće proceniti po onome što čita. Ali, u njegovom slučaju, to je bilo nemoguće. Jer, u svojoj biblioteci je pohranio gotovo četiri hiljade knjiga sa delima iz najrazličitijih oblasti. Kako proceniti takvog? Pa, za to je nedovoljan ceo ljudski vek…

Odmah sam, još slomljena bolom, pokrenula postupak ocenjivanja njegovog umetničkog dela i ostavštine!

Tako je pokojni Slobodan "komisijski" postao velikan: delo mu je ocenjeno, a ostavština proglašena za izuzetnu kulturnu i umetničku vrednost.

Danas je ta ostavština, smeštena u ogromne drvene sanduke, pohranjena u Skupštini opštine Vračar (Čubura) i u Arhivu Srbije. Ali, to nipošto ne znači da je na sigurnom. Jer, ona je, kako se to kaže, predmet ostavinskog spora. Na nju, po zakonu, pravo polažu Ksenija i troje Slobodanove dece. Deca ne žele da ona ostane celovita, u komadu, svako bi svoj deo, svoju četvrtinu rukopisa, dokumenata, slika, knjiga, polica, autorskih prava…

- Neposredno posle njegovog odlaska formiran je odbor za izgradnju Muzeja Libera Markonija. Opština Vračar je, čak, namenski izdvojila jedan plac iza "Pejtona", na uglu Mačvanske i Makenzijeve ulice, kao investitori su se pojavila braća Karić, ali je potonja vlast SPO-a to zemljište prodala nekoj banci. Po njemu je prozvan skver na kraju Makenzijeve, a tu je i tesna "Prosvetina" knjižara koja je dobila ime "Libero". To je sve, to je, uostalom, predskazao. Bliži se dan kada će njegova ostavština biti podeljena, raskomadana. Uplašena da će sve to netragom nestati u lavirintu vremena, podnela sam Sekretarijatu za kulturu Skupštine Beograda predlog projekta kompakt-diska Slobodan Marković. To je nova tehnologija koja zaista omogućuje da se nečije delo sačuva, još i da bude pristupačno svakom. Tako je pohranjeno i delo Danila Kiša, sa zadovoljstvom sam pregledala taj ce-de, bio mi je uzor kada sam pripremala projekat za mog Slobodana. To nije skupo, ako se uzme u obzir značaj njegovog dela. Neko mi je rekao da, zbog skeniranja, cena može da bude oko dvesta pedeset hiljada dinara?! Čekala sam odgovor tri meseca.

Onda je lično otišla u Sekretarijat za kulturu i dobila nezvaničnu informaciju da projekat o Slobodanu Markoviću, pesniku, književniku, slikaru, scenaristi, novinaru, putopiscu i ko zna šta još - "nema osnova"!

- Sahranjuju ga ponovo, bespovratno. Time sahranjuju i deo mene, delić svakog iz te njegove danas zaboravljene generacije.