Ratomir Rale Damjanovic - Biografija

[Vesna]

Ratomir Rale Damjanovic - Biografija


Ratomir Rale Damjanović je prozni pisac (1945). Diplomirao je Jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor nekoliko romana i zbirki pripovedaka. Objavio je: knjigu eseja Slovo o jeziku - kaži srpski da te ceo svet razume (Beletra, 1991; ITAKA, 1996); zbirku pripovedaka Komemoracija (Beletra, Beograd, 1993); roman Zgad (Srpska književna zadruga, Beograd, 1995); pripovetke Novogodišnja noć (Rad, Beograd, 1997) eseji Govor pesme (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1997). Priredio je knjigu Hilandarski pisci i antologiju SERBIA - srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora (Izdavač: Itaka, Beograd). Pisac je proslavljene Priče o petrovaradinskom mostu . Dobitnik je književne nagrade "Miloš Crnjanski" za prozu. Široj publici je već godinama poznat kao recitator "Mostarskih kisa", "Barbare" "Santa Maria della Salute", "Oblaka u pantalonama" i drugih poema. Njegove interpretacije poezije su izdate na većem broju zvučnih kaseta i CD ploča. Živi u Beogradu.


Znao je napamet deset hiljada pesama. I sve ih je izgovarao. Po trgovima, ulicama, u Skadarliji, na priredbama, po seoskim domovima kulture, na berbama i svečanostima, po raskrsnicama, devojkama na uvo, na grobljima i na svadbama, i ko zna sve gde, i u kojim prilikama. Neke i po sto puta.

U Skadarliji je govorio stihove pune četiri godine, sa prozora kuće velikog srpskog pesnika i slikara Đure Jakšića. Od 1967. do 1972. Govorio je sa strašću, ponekad u nekom svom kreativnom ludilu, kao da se svađa sa rimom i rečima. Znala ga je cela Jugoslavija. Jer Ratomir-Rale Damjanović jeste bio čudesan recitator. Najčudesniji koga smo ikada imali.

A onda je Rale recitator ućutao. Pojavio se Ratomir novinar pa Ratomir pisac. Ludilo pesme zamenio je ludilom proze. Deset hiljada stihova, koje je držao u glavi, završilo je svoje vrenje i pretvorilo se u kreativnu, pisanu reč. I to ne uzalud. Već sa prvim romanom "Zgad" je skrenuo pažnju na sebe, dok je sa drugim, "Sančova verzija", ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, romana godine. Za "Nebo nad cirkusom", treći roman o slepom dečaku, koji, da bi se dokazao drugovima, prolazi kroz tunel kojim idu vozovi, dobio je Nagradu "Miloš Crnjanski".

[Vesna]

Ratomir Rale Damjanović

Piše i pripovetke. Do sada je objavio tri zbirke.

Za doprinose u novinarstvu dobio je Oktobarsku nagradu Beograda.

Ko je, zapravo, sada taj Rale ili Ratomir Damjanović? Recitator ili rapsod, kako je sebe sam nazivao, ili ozbiljan pisac čije vreme dolazi.

Beogradska uporna, jesenja kiša, u januaru. Malo je iznad nule. Podignute kragne prolaznika, a mi pred Kućom Đure Jakšića u Skadarliji.

- S ovog prozora sam recitovao - kaže tiho rapsod, zagledajući u zatvoren prozor, prekriven kišnim kapima, sa kojeg se decenijama već ne čuje više njegova nadahnuta reč.

[Vesna]

Sa Hamletom u ravnici

Koliko su emocije tu, nadohvat ruke, samo kad imaš čime da ih izazoveš.

- Honorar sam dobijao tada samo ako ne pada kiša - seća se sa osmehom Rale tih mladalačkih, uzburkanih vremena, kada se živelo za pesmu, lepu reč i zavodljivi pogled muze, koja ga je vodila kroz to, samo njegovo, rapsodsko ludilo. - Ali je Uglješa Rajčević, tadašnji direktor Skadarlije, uvek pronalazio neki način da mi isplati honorar, od koga sam živeo. Ej, pa ja sam trideset godina govorio poeziju. Bio sam pravi putujući glumac i stalno u nekom izgnanstvu na terenu, daleko od Beograda. Najveći broj pesama sam naučio na putovanjima. A moji su recitali prethodili masovkama koje će tek kasnije uslediti na rok-koncertima. Po hiljadu ljudi je sa mnom uglas recitovalo, kao što su posle uglas pevali sa rokerima. To nikada neću zaboraviti. Ali pisanje je nešto što sam odmalena, i oduvek, najviše voleo. Sećam se da me je jedna novinarka pitala: šta spaja Raleta pisca, recitatora i novinara? Odgovorio sam joj: luda sremska glava. Jer ja sam prirodno opičen. A duboko sam u to ušao čitanjem i usamljenošću. Uvek sam, mada stalno okružen svetom, bio usamljen. Rastao sam bez oca. I to je stvorilo u meni taj osećaj usamljenosti. Zato sam divljački čitao. Kao lud. Čitao sam i danju i noću. Čitao sam naglas. Nisam voleo tu tišinu samoće. I zato sam pamtio. Sećam se: idem sam putem sa kerovima koji me prate, i govorim im Hamleta na sav glas. A oni svi idu za mnom, slušaju i mašu repom. Ja, psi i Hamlet u ravnici. A na puškomet nikog. To je verovatno rodilo u meni nešto, da napišem taj roman za decu, za koji sam dobio Nagradu "Miloš Crnjanski". Hteo sam, valjda, da se odužim detinjstvu. Dakle, luda glava i knjige, to je moje sudbinsko određenje.



Skadarlija početkom sedamdesetih: Rale ispod drveta čeka da �Žirado�
završi, pa da on nastupi
U Beograd je Rale došao iz Sremske Mitrovice da studira književnost. Imao je i glumačkog iskustva. U pozorištu "Dobrica Milutinović" u Sremskoj Mitrovici igrao je uspešno Banović Strahinju, prema Mihizovom romanu. Došao je s ambicijom. Da postane pisac.

- Sada kada se setim - kaže Rale - mene je kao recitatora prvo otkrio Zagreb. Tamo sam za kazivanje poezije dobio četiri velike nagrade, od kojih su dve bile nagrade publike. Zbog energije, zagriženosti i strasti s kojim sam recitovao. Bar tako je glasilo objašnjenje. A ja, zapravo, nikada i nisam recitovao poeziju. Govorio sam sebe. Pesma jeste bila u prvom planu, ali samo kao neka vrsta tekstualnog predloška, za pozorište jednog glumca. Ja sam se pred publikom ispovedao, optuživao, patio i radovao se. Kod mene je recitacija uvek bila pobuna. Ostali su recitovali. Ja sam, u stvari, od pesme pravio pozorište.

Još te 1967. godine Rale je preko Doma omladine otvorio sebi velika vrata popularnosti. Recitovao je 24 časa bez prekida, pred punom salom. Imao je tada samo 22 godine, i mislio da je najveći i najluđi na svetu.

- Počelo je, u stvari, začikavanjem, kada sam društvu u Studenskom gradu tvrdio da mogu ceo dan i celu noć da recitujem, a da ne ponovim pesmu. Da ću sve govoriti iz glave. Tvrdili su da ne mogu. Ja sam tvrdio da mogu. I dogovorimo se: to ćemo da izvedemo u Domu omladine. Tako je i bilo. Ja počnem da recitujem, kad ono dođe televizija, novinari, napravi se gužva... I tako počne moja karijera rapsoda. Zato sam se recitovanju odužio sa dve knjige. Prva je "Knjiga o recitovanju", a druga "Govor pesme".

Rale se seća da je taj deo života proveo gotovo u transu.

- To zaista jeste tako - potvrđuje. - Ja imam amneziju na realnost. Živeo sam za poeziju, toliko da publiku, kad počnem da recitujem, nisam ni primećivao. Moj odnos prema publici bio je odnos javne usamljenosti. Govorio sam im stihove u lice i napajao se njihovim ushićenjem. Tada sam se stvarno osećao kao oblak u pantalonama Majakovskog. Nikada nisam pisao poeziju. Ni jedan stih. Jednostavno zato jer sam toliko pesama znao da sebi nisam mogao da garantujem šta je od stihova moje, a šta tuđe. Moj tajni život, međutim, zbivao se u prozi.

Taj prelaz sa govorne na pisanu reč nije bio ni tako bolan ni težak kako je mislio.

- Imao sam uvek neku divljačku energiju - kaže iskreno. Gotovo životinjsku. I kada sam prestao da recitujem, ona se samo preselila sa trgova i sala za moj radni sto. Jer ja neobično i pišem. Imam osećaj kao da sam dirigent, i onda dirigujem rečima. Čujem u glavi šta hoću da kažem i to izvedem. Nadam se da će moji romani "Zgad" i "Sančova verzija" ići dalje i da će polako, ali sigurno osvajati čitaoce. Jer, oni govore o nepromenljivim ljudskim strastima i ponašanjima. Baš kao što je "Džonijev solo" u stvari moja ispovedna proza. Roman "Sančova verzija", na primer, imao je dva izdanja i petnaestak sjanih kritika. Bio je nadohvat NIN-ove nagrade. I taj najuži izbor je za mene i najveći neuspeh. Radoje Domanović je govorio da se kod nas ne gleda delo, nego pisac. Ime odlučuje. E, to se meni dogodilo. Mom romanu je smetao pisac.