Tema: Milorad J. Mitrovic

MILORAD J. MITROVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Beograd, 20.02.1867 — Beograd, 14.05.1907)


"Milorad Mitrović, srpski pisac, autor lirskih pesama, balada i romansi, koji je u političko-satiričnim
pesmama izvrgao podsmehu političke prilike u Srbiji..."

Rođen 20. februara 1867. u Beogradu, gde je svršio osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet Velike škole.
1891. otišao je za pisara suda u Užicu. Kao sudski i policijski činovnik služio je u Čačku, Mionici,
Smederevu i Knjaževcu. 1897. postao je sudija. 1898, iz političkih razloga, otpušten je iz državne
službe. Vraćen je u službu 1900, bio sudija u Šapcu i sekretar Apelacionog suda u Beogradu. Marta 1903.
ponovo je otpušten, a iste godine ponovo vraćen u sudsku službu. Kao sekretar Apelacije umro je 14. maja
1907. godine.

Gotovo vršnjak i drug Vojislava Ilića, Mitrović je propevao pod njegovim uticajem. Od 1890. do 1907.
sarađivao je gotovo na svim književnim listovima srpskim, kao i na mnogim političkim i satiričkim.
Devedesetih godina je već stekao lep pesnički glas i smatrao se kao jedan od glavnih pesnika novoga
naraštaja. Veći deo svojih stihova uneo je u dve zbirke, balade i romanse u Knjigu o ljubavi
(Beograd, 1899), a političko-satiričke u Prigodne pesme (Beograd, 1903). 1893. izišao je odlomak
njegove istorijske tragedije Despot Lazar Branković. Dugo vreme radio je na jednom epu o oslobođenju
Beograda 1806. godine. Umro je mlad, i ostavio nedovršene mnoge započete poslove. Srpska književna
zadruga izdala je 1910. izbor njegovih pesama. Od njega je ostala i jedna zanimljiva književna
mistifikacija u prozi. 1890. štampao je on u Beogradu prvu svesku Romantičnih pustolova, u kojima je,
pod providnim anagramom "Ćilorima J. Tadirova", preterujući u romantičnosti i fantastičnosti,
ismejavao onda rasprostranjene senzacione romane u "sveskama za groš". Posle smrti Vojislava J.
Ilića pa do početka XX veka, dok Jovan Dučić nije stvorio svoju novu pesničku fizionomiju i dok
se Milan Rakić nije javio jednom sasvim novom poezijom, Milorad Mitrović je važio kao jedan od
najboljih mlađih pesnika srpskih.

riznicasrpska

On je pisao lirske pesme, smatrao se i smatrali su ga za liričara, od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih
pesama, ali on u stvari nije bio liričar. Duh njegov bio je više refleksivan, a talenat više epski. U zbirci
Knjiga o ljubavi, po naslovu sudeći, bilo je očekivati lirske pesme; ali tu ima nekoliko ljubavnih pesama sa
više opštim temama, a veći broj balada i romansa, ispevanih pod jakim i osetnim uticajem Vojislava Ilića.
Milorad Mitrović je uopšte imao sklonosti za ep, od njega je ostao nedovršen klasički ep Penelopa, i umro je
pre no što je ostvario svoju staru želju, da napiše ep o srpskom osvojenju Beograda 1806. godine.

U srpskoj poeziji on pokazuje romantičarske sklonosti. Nezadovoljan prozaičnom sadašnjošću, on se povlačio u
poetičku prošlost, pevao vitešku i trubadursku ljubav i junačne i galantne podvige, sve to u dobro skovanim
i zvučnim stihovima. Ono što se moglo dati u uskom okviru i preživelom maniru balada i romansa, Mitrović je dao.
Nekoliko njegovih balada i romansa, rađenih vrlo pažljivo i lepo stihovanih, idu u najbolje poslove te vrste
u srpskoj književnosti.

Mitrović je, kao gotovo svi ljudi njegova naraštaja, vrlo živo učestvovao u političkom životu. On je u teškim
vremenima imao građanske hrabrosti i satiričkog duha za političku poeziju, i devedesetih godina i početkom XX
veka on je u srpskoj književnosti bio ono što su Zmaj i Jakšić bili šezdesetih i sedamdesetih godina: pesnik
slobode i narodne borbe. U tim političkim i satiričkim pesmama ima snage, oštrine, zamaha, i one su u svoje
doba bile mnogo čitane i jako uticale na duhove.

Mitrović je umro mlad, upravo onda kad je tek imao da radi. Pesnik drugog reda, odličan učenik Vojislava Ilića,
savestan književni radnik, koji se znatno usavršio u versifikaciji, on je zadovoljavao književne potrebe svoga
vremena. On je bio poslednji pesnik stare pesničke škole, za kime su odmah došli novi, moderniji i bolji.

MILORAD J. MITROVIĆ

Po osnovnim svojstvima svoje poezije, Milorad Mitrović pre bi se mogao staviti među romantičare nego u
postromantičare. Po ocu Trebinjac, rođen je u Beogradu, 20. februara 1867. godine, gde se školovao i završio
Pravni fakultet. Bio je sudija i sekretar Apelacionog suda u Beogradu.

U poslednjoj deceniji XIX i početkom XX veka nekolicina srpskih pesnika bila je pod znatnim uticajem Zmaja
i Vojislava Ilića. Za Aleksu Šantića i Jovana Dučića Vojislav je, u njihovoj mladosti, bio pesnički ideal,
za Milorada Mitrovića to je ostao čitavog života. Ne računajući njegove početničke i rane pesme, on se do
kraja života nije menjao. Ostao je ne samo sledbenik nego i zarobljenik Vojislavljeve estetike i poetike.

Udaljavajući se od klasičnih srpskih romantičara — Đure Jakšića, Zmaja i Laze Kostića — Vojislav Ilić je u
srpsku poeziju uneo novi pesnički diskurs, novu versifikaciju, novu osećajnost i, što je naročito značajno,
jedan viši pesnički smisao. Po Dučiću, koji je pisao i o Vojislavu, i o Šantiću, i o Mitroviću, Vojislav je
"veliki slikar i muzičar srpskog jezika" i, uz to, bio je "sjajna tranzicija između romantičke generacije pre
njega i njegovih savremenika.

Za razliku od Šantića i Dučića, koji su se brzo oslobodili Vojislavljevog uticaja, naročito Dučić, Mitrović se
zadržao u starim okvirima i, kako o njemu piše Dučić u Mojim savremenicima, i dalje je "išao sa teškim štitom
krstonosca, i melanholičnog trubadura".

Prvi Mitrovićevi stihovi objavljeni su u Srpčetu (1882), a poslednji, za života, u Srpskom književnom glasniku,
od 16. marta 1907. ("Daleko, daleko..."). Posle njegove smrti, u Bosanskoj vili (br. 15, 1908), štampana je
"Lovačka idila".

Sem malog broja proznih tekstova, Mitrović je za dvadeset i pet godina književnog rada napisao i objavio oko
dve stotine pedeset pesama, računajući i kraće epigrame, koji su u njegovo vreme bili veoma popularni.
Prvu pesničku zbirku, Knjigu o ljubavi, objavio je 1899. godine. Nju čine romanse i balade u kojima je Mitrović
postigao izuzetno versifikatorsko umeće. Četiri godine potom, 1903, objavio je zbirku Prigodne pesme.
Treću knjigu pesama nije stigao da štampa, jer ga je smrt preduhitrila. Umro je 14. maja 1907. godine u Beogradu.

Srpska književna zadruga je 1910. godine, u redovnom Kolu (knjiga 127), objavila izbor iz Mitrovićeve poezije,
koji je obuhvatio oko dve trećine njegovih pesama. U izbor su uključene i pesme iz njegove treće (neobjavljene)
zbirke. Knjigu je priredio Jeremija Živanović, koji je imao uvid i u neveliku pesnikovu zaostavštinu.
Jer sve što je napisao, Mitrović je i objavio, računajući i pesme iz knjige koju je pripremao za štampu.


Mitrović je tipičan romantičar. I po lirskim, i po prigodnim, i po političko-satiričnim pesmama i basnama.
Bila je veoma cenjena i često preštampavana njegova satirična pesma "Svinja reformator". U Antologiji novije
srpske lirike Bogdana Popovića nahode se dve Mitrovićeve pesme: "Bila jednom ruža jedna" i "Daleko, daleko da
mi je da bežim". U zborniku Pesnici I, koji je za ediciju "Srpska književnost u sto knjiga" uredio
Boško Petrović (Novi Sad, 1971), Mitrović je zastupljen sa pet pesama.

Za ovu Antologiju pesme su uzete iz Zadruginog izdanja.

MILORAD J. MITROVIĆ

Sudski pisar u Mionici 1893—94. godine


Pesništvo Milorada J. Mitrovića nastajalo je i među Mioničanima, u vreme njegovog službovanja u tom mestu na dužnosti
pisara Načelstva Sreza kolubarskog. On je uz pesmu "Stara priča", objavljenu u novosadskom "Javoru" 1893. godine
(dvobroj 18-19), Mionicu označio kao mesto gde je ona napisana. A u "Bosanskoj vili" od 30. marta 1894. objavio je
pesmu bez naslova ispod čijih je stihova zapisao: "Paune, 11. DžII 1893". Ime Milorada J. Mitrovića, mioničkog
sreskog pisara, našlo se u to doba i na čelu liste Kolubaraca koji su velikoškolskoj omladini u Beogradu čestitali
na njenom uključivanju u tadašnja politička zbivanja. Ta čestitka objavljena je u "Dnevnom listu" 22. januara 1894.

Za pisara druge klase u Načelstvu Kolubarskog sreza Milorad J. Mitrović je došao premeštajem iz Čačka 1893. godine,
u vreme načelnikovanja u Mionici Svetozara Buđevca. Odatle je 11. februara 1894. godine premešten u Upravu varoši
Beograda uz istovremeno unapređenje u pisara prve klase ali je već 9. marta 1894. za izvesno vreme otpušten iz državne
službe.

Milorad J. Mitrović je rođen u Beogradu 1866. godine. Po završetku studija službovao je najpre kao ukazni pisar
Prvostepenog suda u Užicu, od 29. septembra 1891. Do prelaska u Mionicu bio je i pisar načelstava Okruga rudničkog
i Sreza tamnavskog. Po otpuštanju iz Uprave varoši Beograda radio je kao sudski pisar i sekretar suda, pa najzad i
kao sudija. Politički je pripadao Radikalnoj stranci i zbog toga nekoliko puta ostajao bez službe. Umro je 1907.
u Beogradu, od tuberkuloze.

Najviše je pisao poeziju. Prevodio je s ruskog i nemačkog. Pripadao beogradskoj boemiji.

STARA PRIČA

To je stara priča iz davnašnjih dana,
'Odi da ti pričam, zoro moja rana...

U dubravi lisnoj, kraj potoka čila,
Živela je jednom jedna lepa vila.

Po vasdan je brala mirisavo cveće,
I pevala pesme tišine i sreće.

I, niti je za nju kogod znao tude,
Nit' je ona znala za sve i za ljude...

Ali jednom tako, terajući stado,
U dubravu zađe jedno momče mlado.

I on spazi vilu i lepotu njenu
I zadrhta srce, i ljubav se krenu.

I on pred njom kleče da joj jade zbori
Ali vile nesta u zelenoj gori.

Uzda'nulo momče sa teškoga bola,
I zaplaka gorko što je vila hola,

Suza pada dole nežno cveće rosi
A on ode doma da ga tuga skosi...

A kad na to mesto za tim dođe vila
Ona skupi suze, što je ljubav lila

U đerdan ih niže i u biser stvara,
I okiti grudi radi većeg čara...

Tica, cvet je gleda, divi joj se svako,
Od kuda joj biser, što se sjaje tako;

A vila se smeši, ponosi i diči
Što joj đerdan suza tako lepo liči...

Al' i ti se smešiš? Da, šta te se tiče,
To je samo mašta jedne stare priče.

Mionica

Tamo gora, grm do grma,
A ovamo put se krade;
A kraj puta grob se diže.
Kraj taštine i kraj nade.

"Haj, pastiru, znaš li reći
Kog tu stiže sudba preka?"
"Na tom mestu mir je naš'o
Putnik jedan iz daleka".

"A da l' kogod na grob dođe,
Ljuba verna il’ drug mio?"
"Juče dođe putnik neki
Pa je dugo suze lio".

Paune, 11,12, 1893.

NEDELJA NA SELU

Ko anđelska pesma, il' molitve svete,
Tako rosnim jutrom glasi zvona lete;
Svečanim je mirom zamirilo cveće,
A vredni se ratar u hram božji kreće.

Ustaj, dušo moja! Iz mrtvila preni
I progoni sumnju i mrak misli njeni';
Slađana je nada, u njoj puno čara,
A iskrena vera dva života stvara.

Tiho gora šumi... Slušaj šapat granja,
I pogledaj lišće, ko da nekom klanja;
To sam Gospod slazi sa visina plavi,
prirodi čistoj da se zemlji javi.

STARA LJUBAV

Gle na bregu tamo gore
Ponosite stare dvore.

Al u dvoru nikog nije,
Tu sad gavran pesme vije.

I vekovi, što sve plene,
Mirno ruše tvrde stene.

Al kad ponoć sankom niha,
S dvora blesne svetlost tiha.

I ko nebom oro suri
Vitez jedan dvoru juri.

Lik mu mrači sumnja ljuta,
Za mač hvata često puta.

A zvekirom snažno bije.
Kada dođe do kapije.

U tom času ozgo s dvora
Škripne krilo od prozora.

I devojka, anđo pravi,
Plašljivo se s dvora javi.

"Ljubiš li me još i sada?"
On je pita bled od jada.

A devojka stidom rudi,
I baca mu cvet sa grudi.

Sad i opet mir se vrne
I tamnina noći crne.

A za ovim slavuj poje
Najnežnije pesme svoje.

NEZNANI GROB

Tamo gora, grm do grma,
A ovamo put se krade;
A kraj puta grob se diže:
Kraj taština i kraj nade.

"Hej, pastiru, znaš li reći,
Kog tu stiže sudba preka?"

— Na tom mestu mir je našô
Putnik neki iz daleka.

"A da l' kogod na grob dođe,
Ljuba verna, il drug mio?"
— Juče dođe putnik drugi,
Pa je suze dugo lio.