Tema: Laza Lazarevic - Proza

Laza Lazarevic - Proza



Laza Lazarević
1851-1890 - Biografija


1851 - 1. maja rođen u Šapcu; otac Kuzman, trgovac; mati Jelka, kki šabačkog kujundžije Milovana Milovanovića.
1861 - završava osnovnu školu u Šapcu.
1861 - polazi u I razred gimnazije u Šapcu.
1865 - završava IV razred gimnazije u Šapcu i prelazi u Beograd u višu gimnaziju.
1867 - završava višu gimnaziju; upisuje se na Pravni odsek Velike škole u Beogradu; izabran za sekretara studentskog udruženja "Pobratimstvo".
1871 - dobija stipendiju srpske vlade za studiranje medicine u Parizu i odmah je gubi zbog ucešća u štrajku studenata; juna meseca završi pravne studije; praktikant u Ministarstvu prosvete.
1872 - dobija stipendiju srpske vlade i odlazi u Berlin kao student medicine.
1876-1878 za vreme srpsko-turskih ratova, lekarski pomoćnik u vojsci.
1878 - vraća se u Berlin.
1879 - završi u Berlinu studije; postaje lekar Beogradskog okruga.
1881 - ženi se Poleksijom, ćerkom Nikole Hristića; postaje primarijus Opšte državne bolnice u Beogradu.
1885 - rezervni sanitetski major pri Glavnom štabu u srpsko-bugarskom ratu.
1888 - izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka.
1889 - sanitetski potpukovnik i lični lekar kralja Milana.
1891 - 7. januara umro od tuberkuloze.

Laza Lazarevic


Sve ce to narod pozlatiti

I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je i čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s crnim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta, s Markom stolarom, svadivši se najpre s gositoničarom što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši, nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, "radi apetita" ili "opružanja nogu", ode pešice zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka koji tako bezazleno blistaše, kao da je Zajičar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.
Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neku grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima - upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše, odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačka povrh nje.
Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Osim slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka, - jedan u fesu i čaksirama, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu - Blagoje kazandžija - ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki čas zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u stanicnu gostionicu i čisto kao da će odocniti usplahireno istrčavaše ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima, paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente: Što nema lađe? Da li ima kakva depeša? Je li voda tako mala? Vuče li kakvu teretnicu itd., - na što mu i momci i agent, sa urođenim gospodstvom stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovaraše.
Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednome mestu, podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludiše oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionisanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću i ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni, s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja, - sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom ili čak zabo viljušku u lokumice.
On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže pre lađe i ne mogaše se videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.
- Nema je, pa nema! - reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.
- Nema je - reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.
- Što li, bože? - reče opet kazandžija. - Valjda... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se valjda i ne može bobandirati?
Kapetan ćuti.
- Koga vi čekate? - upita opet Blagoje.
- Ženu!
- A ja sina! Ranjen je.
On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovo je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:
- Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! - on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.
- Samo ga okrzlo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle u ime boga opet!... I treba... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoći!...
- A šta vam je sin? - reče kapetan, počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.
- Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao - šta će mi? - samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je i desetoro.
- Znam, znam - reče kapetan - ali šta je on u vojsci?
- U vojsci? Pešak! Jest pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune - milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi - ako ćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!
- A gde je ranjen?
- Bogami, ne znam. Ne znam - badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe - u dve...
On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.
Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muva upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno "Srećna Nova godina" itd. a ispod toga "Ilija Sremčević 14 gro: od-raki". Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je, jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajše jedna drvena stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.
Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući "što će ovo čudo ovde", sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu, htevši se nalaktiti. Ali se odjedanput trže, videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.
- Ej ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo! Obriši ovo!
Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.
- A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?
- Pa, mehana je, majstor-Blagoje, - reče prljavo stvorenje, s toliko nepobitnog razloga, da se Blagoje sasvim razgoropadi:
- E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa valjda ne sede svinje u mehani?
Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo - bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sad i da se bije, i da ga biju - samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše svamo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:
- Jeste li videli onoga s nogom?
- Koga s nogom?
-Ta onoga bez noge?
- Koga bez noge?
- Ta onoga sa štakom?
- Koga sa štakom?
- Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!
- A što su mu odsekli?
- Pa, kažu, hteo je da umre od rane sto je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom?
- Ne znam - reče kapetan - nisam ga video.
- Pa sve prosi pred crkvom!
- Hm!
- Uh, bože! - Blagoje se strese. - Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa - živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!
- Pa dabome!
- Samo to mi se ne dopada što prosi.
- Pa mora da jede!
- Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i take stvari... Čovek je, u neku ruku, to se vidi - kako da kažem? - izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je...
Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:
- To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolivao krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa...
- E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i "zemlja jesi, u zemlju otideši"! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati! Dovde odsečeno, - a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, ponekiput slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem, unutra sedi gazda i jede pitu od oraha. - "A, ti jedeš pite? " -"Jedem!" - "A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom? " - "A šta me se on tiče?" - "Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo, doktore! Jedan, dva, pet, - koliko ih treba! Dede seci! Secite mu noge ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!"
Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:
- Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!
- To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa ja... A ovamo država... Slušajte!... Zviždi!
- Ne zviždi! - reče kapetan.
- Ta zviždi, bog s vama.
Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen.
- Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza, pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk, pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše - i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao - i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je to još kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče! Hodi ovamo!
Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.
- Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?
- Ne znam - reče stvorenje.
- Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?
- Svašta! - reče stvorenje glupo se smešeći.
- Pijete li vi rakiju? - reče Blagoje okrenuv se kapetanu.
- Ne!
- I ja slabo... Ama šta da se radi? Čekajde!... Je li to zviždi?
Ućuta i sluša.
- Aja... Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana! Pi! Ta ovo nekakva šoma. Parna! Pi, pi!
Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše i ceo izgled dobi mirne odsudnosti.
- Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu - gde bi bio dosada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?
Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto senuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:
- Za osam sahata!
- Za osam, bogami! - reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. - A ovo je već koje doba! Da sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola. Istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u mog majstora kobila!... Ej ti, slepi mišu! Donesi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.
On izvi ruku tako jako, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom.
- Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. "Dobre!" kaži, "gazda-Blagoje!"... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, - on turi glavu međ' noge - a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog ili u tarabu, u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak išao jedaput po bakar na Savu, a ona samo ovako - on opet turi glavu međ' noge i ispruži bradu kao da mu je đem u ustima. - Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko čagrća, pa po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim!
On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost livaše iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.
- Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk - ovako ovoliki - ne znam šta je hteo! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače; pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod ora, a kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku!
Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Jevrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od poslednjeg pisma beše prošlo već pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju na kojoj mu možda žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveku jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu "predosećanje". Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikada se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve beše tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da prosije iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i mater, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu tu beše drago sve: i stari orahov orman, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, iskrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac... i..., ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi!
On se potrlja po čelu, htevši razgnati ove misli.
- Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi - nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. - Dabome! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...
Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli.
Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine...
Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivsi najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ' noge i pruživši obe noge napred, kao da drži uzdice.
Zalud se kapetan mučio da svede oči - san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:
- Nećeš, bre! - reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.
Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neizvesan strah vladaše njime. On utrk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolažaše i stade je vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima koji se čudiše njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišmi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.
I žena je plakala - to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje - i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.
Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu, praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne bese nijednog kočijaša ni nosaca.
Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:
- Međer, ti si živa!
On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.
- I ovaj mali! Ti, ti, vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!
On obrisa lice rukavom i držeći dete nastavi:
- Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?
Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci:
- Hvala Bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!
Stara žena briznu u plač:
- Daleko smo od dobra, sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.
Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.
- Ćuti! - reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.
- Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...
- Jesam, gospodin-kapetane! - reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu gospođu s kučetom i zembilom, koja vrisnu i odskoči u stranu.
- Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!
Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.
Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda, puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet - ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porcelansku vazu.
On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.
Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
- Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!
- Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
- Pa gde je?
- Tata! - viknu vojnik milostivno, okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. - Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa onda tresnu o zemlju.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
- Hvala Bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, - on rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
- Eto ja, - reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!
- Hvala, gospodin-kapetan! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - Drži, tata! Ja nemam ruke.
- Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo praktikant.
- Hvala, braćo! Drži, tata!
- Evo ti da kupiš duvana! - reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.
- Hvala, braćo. Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, "širokom naturom". Oni nemilice davaše.
Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: "hvala, braćo!", "hvala, braćo!", ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.
- Gle, gle ti njega - reče Blagoje. - Zbog take sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet... - on umalo ne reče "narasti", ali se opet ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!
Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
- A što će mi sve ovo?
On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.
- Hajdemo-te odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... - mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaču.


* * *

Kapetan je opet ozidao kuću na istom mestu u Knjaževcu. Pokrio je, istina, kao što se kaže, hartijom, ali mu je žena vesela, i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.
Blagoje je još donekle govorio: "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi Bog platiti!" Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i - prosi!

Možete mu, ako hoćete, udeliti.

Ovo je moj prilog!

1882.

Laza Lazarevic


Na bunaru

Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti, kreću golemi pramenovi magle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se, u sitnim beličastim kristalićima, kao oboci vešaju tebi o bradu i brkove i konju o dlaku. - To je ono što ja kažem: ako nisu muve, a ono je inje?! Noge se smrznu, a oči suze. Već ni rakija ne može da zagreje srca, i ti se nestrpljivo osvrćeš, nećeš li gde ugledati kuću i domaćina koji voli gosta.
Ja, bogami, znam kuda ću. - Ja idem kod Matije Đenadića. Ono mu je kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi čutura s prepečenicom! Ko god prođe, nek srkne! - tako voli Matija. A kad mu dođeš u kuću, na rukama će da te nose...
More, čisto me mrzi da pričam, to treba videti. Kakva je to kuća, starinska zadruga, - čitava vojska! Dođi samo uveče, a da ti se nadaju, pa će te presresti jedna snaha na samom putu, s lučem u ruci. Druga stoji u šljiviku, treća je pred stajom, četvrta odbija pse, peta u kuhinji, šesta u sobi kuda te vode, - čitavi svatovi! I sve je u njih veselo, sve skromno, sve zadovoljno. A ne dao ti Bog da se pobiješ s kime iz njihove kuće, jer od njih ima šestoro u samoj vojsci, a jedan je baš pravi vojnik, stajaćak , pod zastavom u Beogradu.
Niti njima treba moba - šta će im moba kod tolikih ruku? Lepo kod njih oru tri pluga bez prestanka; a kad trgovci pođu lučiti svinje, dobro zabrekne ćemer u Matije.
Ovog njihova Arsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliče pokraj Burmazovićeve kuće. A u Burmaza je kći, - kći i po! Da projašeš, što kažu, pored nje da ona prevali onim pustim očima, očas ti mrkne svest, i jedva se držiš na konju.
Ama se Arsen naviknu na njene oči i ne plaši ih se. Zaturio nogu na vrljiku, laktom se odupro o drugu, a na šaku naslonio obraz, pa govori s njome:
- Stid me baš da pomenem babi, a đedi ne bih smeo ama baš nikako! Baš da znam da te nikad ni uzeti neću!
Anoka se ne zastide, ko što bi trebalo. Lukavo pogleda ispod oka, navi se malo na stranu i, prikrivajući ljutinu, reče:
- Pa dobro, i nemoj! Ja ću se udati za Vilipa Maričića!
- Koji? Zar misliš da ću ja tebe dati ikome drugome! Be, ni kost s koskom mu ostala ne bi, ko bi te samo prstom prihvatio!
Anoka razmaženo tresne nogom o zemlju, ispupči prsi, začkilji i zavrti glavu:
- E? A ti bi, valjda, hteo da ja sede pletem? Vi'š, molim te!
Ali Arsen to više ne čuje. On se udavi pod njenim vratom, pa je dohvatio za ruku i privlači vrljikama i sebi. Ona se poprilično zateže, ali prilazi bliže i bliže; i poduzima je tajanstvena vatra kad joj se muška ruka savi oko pasa.
Dobra devojka, da je Burmazović nije strašno razmazio. Al' šta je znao raditi? O koleri mu pogibe tolika čeljadija, da je posle Anoku držao kao malo vode na dlanu. Ne valja to maziti dete i popuštati mu, pa da je jedno u svetu. Ama nikako!
To veče dođe Arsen sasvim zamišljen kući. Što mu nije običaj - prvo svrati u kačaru, pa mosurom dobro poteže iz jedne dvojke; a nije on inače nikad pio. Sede posle na panj i osta sam u mraku, pa gleda život u dvoru. Na otvorena kuhinjska vrata bukti vatra crvenim plamenom i liže gvozdenjak i verige na kojima on visi. Arsena samog poče podilaziti nekakva vatra; i bi mu vrućina, i on se čuđaše kako je to: da ga čak iz kuhinje zagreva onaj plamen! A kraj vatre po dvoru čas po čas prolaze crne ljudske slike i psi. Iz ara dopire topot od konja, pred kačarom se isprežu volovi s kojima se ovaj čas vratio Nenad iz varoši. Poneka se kokoš otisne s duda, i lepršajući se ponovo se gnezdi među svoje druge. Pokoja reč jasno zazvoni kroz večernju tišinu. Jedan se miš usudio već da otpočne grickanje baš ispod panja na kome je Arsen sedeo.
Njemu se poče vrteti u glavi. S početka ču kako mu srce bije ispod leve sise, i od toga kao da se nesto uplaši. Pa onda se ujedanput stade smejati, bezrazložno, suludo - ni zna za što, ni krošto! Posle, opet, udari u plač - ni to ne zna zašto! Samo što mu se i kroz smeh i kroz plač u nejasnoj slici pokazuje Anoka, i tako ga čudno čupa za srce, da mu se čini sad će umreti. On se nasloni na bure iz koga je maločas pio i poče umirati, ali tako slatko, da mu se čini kao da ga grli Anoka i kao da ga nosi besan kulaš Ostojićev. Tako je svakom ko se prvi put opije.
Malo je on tu spavao, a Velinka upade s lučem u ruci da traži nešto u kačari. Trže se kad ugleda Arsena na panju, kraj bureta, s mosurom u ruci. Plašljivo priđe k njemu i dotakne mu se ramena:
- Zlatane!
Arsen otvori zakrvavljene oči.
- Ti si pijan, veselniče!
Arsenu kao da se objasni njegovo stanje. On čisto radosno reče:
- Pijan!
- A što to, dobrosrećniče?
- E, ja hoću da ubijem Vilipa Maričića!
On mahnu mosurom više glave, lupi njime o zemlju, slomi ga i uze se smejati.
I Velinki se dade na smeh:
- A što, Zlatane? Šta ti je učinio Vilip?
- E, a hoće da uzme Anoku!
- Pa? Neka uzme!
- E, al' ja ne dam!
On poskoci malo napred i htede se dići, ali leđima beše sasvim prijatno susedstvo od bureta, i ona se uporno vratiše u svoj prvašnji položaj uz bure.
Velinka se zavrati od smeha:
- A što, Zlatane? Hoćeš li da je uzmeš?
- Ja šta radi!
Al' kad to reče, on se zbuni, obrte se kaci, stade plakati i kroz plač govoriti:
- E, a kako je se bata oženio? Hoću i ja... jes'!
On htede da udari u potvrdu sebe po kolenu, ali pesnica, bez njegova pitanja i odobrenja lupi o panj. Za kaznu on je turi u zube i ujede je.
Velinka se sve slađe smejaše:
- Kuku mene, siroto dete! Pa uzećeš je ti, Zlatane, ne boj se! Ja ću večeras govoriti babi, a babo će babi, a baba će već s đedom i narediti stvar kako treba. - Hajd' da te odvedem u vajat da te, bolan, đed ne vidi takoga! Hodi da spavaš! Ne boj se - isprosićemo mi tebi devojku... baš ako ćeš i Anoku!
- Hoću ja, bogami!
I snaha iznad kuće provede pijana devera po mraku do vajata. Pokri ga ponjavom i ode u kuhinju da priča jetrvama šta se zbilo.
Ali se nijedna ne obeseli tome glasu. Smejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca.
- Nije ona za našu kuću!
- Jedna namiguša!
- More to, al' maznica, da te Bog sačuva!
- Sve bi nas zavadila!
Matija je Đenadić čovek sasvim star. Na čelu mu se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-Veljkovu šancu. Osim njegove čeljadije, i celo ga selo zove đedom. Žena mu je davno u zbegu umrla. Od starijeg brata ostala mu je snaha koja s njime sada deli starešinstvo, - Radojka joj ime. Ona za sofrom sedi desno od đede, i u kući se ništa važnije ne dešava dok ona ne da svoj glas, ili bar dok je đeda ne zapita. Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr., đeda zapita:
- Šta veliš, snaho, za Maričićev zabran? Da uzmemo?
- Kako ti narediš, brato, ti si muška glava!
Ona ljubi đedu u ruku, a sve drugo, što inače nije običaj u našem selu, i žensko i muško, ljubi nju u ruku.
Posle Matije i Radojke još je član kućevnog saveta najstariji sin đedin, Blagoje, otac Arsenov. Osim njih troga niko se ni za šta u kući ne pita, nego sve lepo sluša i pokorava se. Ako je Matija odneo porez, Radojka otišla crkvi, a Blagoje da polaže stoci, - u kući je kao u školi odakle je izišao učitelj. Sve je složno, veselo, i ljupko, i svako gleda tom prilikom da se dobro išali i ismeje. Kako se, pak, koje od njih troga pojavi vrata, odmah nastaje red, ozbiljnost i poslušnost. Njih troje se pogdešto hotimično sklone da se deca provesele i ljudi serbez napuše duhana.
Đeda je bio... bio... kako ću vam kazati? Znate: star čovek - gotovo dete! Prsne nekih puta za najmanju sitnicu grdi, praska, pa bogme hoće i da udari. A nekad, opet, mekan kao pamuk, traži samo da miluje decu, daje im po deset para i ni za šta se rasplače.
Npr. kaže:
- Eto, ja ostah kao suho drvo u planini!
Pa udri ridaj. Mladost - ludost, starost - slabost!
Sutradan po pijanstvu Arsenovu dođe Blagoje Radojci sasvim ozbiljna lica:
- Strina! Ovaj naš Arsen, prosti me, zamilovao onu Burmazovićevu vižlju!
- Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili?
- Taj!
- Veliš, onu Burmazovićevu vižlju?
- Ja!
- Anoku?
- Nju!
- Nije ona za našu kuću!
- Nije, i ja velim! Ali on, prosti me, zaneo se baš zorli. Priča mi Velinka da je sinoć nešto ružno činio.
- A šta?
- Nemoj ti, molim te, pričati đedi!
- Ne daj bože!
- Ama Velinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije Vilipa Maričića; jer on, znaš... obilazi tamo.
- Nuto-de!
Baba se zamisli. Najzad odgovori:
- Ja ću već pomenuti đedi; da vidim šta će on reći!
- Nemoj ti, molim te, pominjati što za ono!
- Bog s tobom!
Kad Radojka posle sve ispriča đedi, on se zamisli, zamisli. Najposle mrdnu obrvama:
- Znaš, snaho, sve je tako! Ama ja sam slušao od starih ljudi da ne valja deci kvariti taka posla. U nas je, hvala bogu, velika kuća. Ne verujem te nas neće biti osamdeset duša.
- Ima, bogami, i više!
- Ima, hvala Bogu! Pa da ako se ona jedina povede za drugom decom!
- Daj bože!
Na nekoliko dana posle toga kazala je Anoka jednoj svojoj drugarici: "Znala sam ja da sve mora biti po mojoj volji! Nema, more, ovakve devojke ni do devetog sela!" Onda izvadi iz nedara kutijicu s ogledalcetom i stade kovrčiti zolufe.
Nesreća je to što ona, i kad uđe u kuću Đenadićevu, osta mazna, kao što je i u oca bila.
Ona zna sve najbolje!
Uvek mora biti na njenu!
Neće da radi što joj se kaže. Kaže: "Nisam ja to ni u oca radila! Što da ja mesim hleb za carevu vojsku? Meni i mom Arsi dosta jedan!"
Ženskadija ne sme nijedno ništa da proslovi. Muževima se gdešto i potuže, ali Radojki i đedi ko sme što pomenuti?
Dugo su trpele i krile svoju nevolju. Radile su sve za nju i po njenoj volji. U njenu držanju bilo je nečega zapovedničkoga, tiranskoga, kao da si je morao poslušati. Možda je to bila i njezina lepota što je tako silno vlastovala nad ženama. Njene jetrve ogovarale su je između sebe, a zaklanjale i branile pred starijima i tuđincima. I Bog zna do koje bi mere one izdržale bez roptanja, da Anoka, i ne sastavivši punih šest meseci u njihovoj kući, ne uze sve više i više besneti. Ružno je čak i pričati o nekim stvarima; npr., šta je kazala kad su je zvali da sadi kupus, ili kad je koja zamoli da joj pričuva dete. Poče naposletku tražiti da se drukčije i bolje odeva. Arsen, siromah, kaže joj: da đeda i Radojka kupuju svu robu, i da on ne sme ni pomenuti đedi da njojzi samo kupi nov srmali-jelek; ali ona odgovori da za đedu nije ni pošla i da će ona ići svome ocu i iskati da joj on kupi, jer joj je muž dronja i ne sme joj uzeti ni šivatke dok ne pita onoga starkelju. Arsen se našao na muci. Da mu je samo da ga ne pogleda onim očima, a on bi njoj sudio. I ponegda turi ruku pod pojas, zaglaba čibučić, a batinu uzme preko srede; ali čim ona pogleda i digne nos, a on se uparadi kao da stoji pred vladikom.
Tako ona sve više i više besni i baš hotimično ide uz nos. Pusti pse u kuhinju, pa povade sve meso iz lonca. Ne pazi kad zavrće slavinu na buretu. Hleb joj pregori, da se cela peć mora baciti svinjama. Oblači stajaću robu radnim danom. Ni glave ne obrće da vidi šta rade deca, i zbog nje je Jovankino dete i upalo u krečanu. Nijedne jetrve nije ostavila da joj ne izdene ime. Radojku zove džerima, a đedu jevtika. Svaki dan sve veće čudo i pokor, a kad joj ko štogod pomene, ona odmah preti da će da se vrati ocu. Ženama već dogrdi, i kad Anoka jednom, kad je trebalo da bude redara, ode na vašar, one se skupiše u tajnu sednicu.
- Ja ne znam, druge, šta smo mi bogu zgrešile da ovo patimo!
- Ni ja, bogami.
- Bogme je ovo napast i nevolja!
- Jedan nam bog samo može pomoći!
- Ovo ovako ne može ostati. Aja!
- Da kažemo babi, a ona će đedi!
- Pa kaži ti, Selena!
- A što ja?
- Pa je l' ti kazala da si joj ukrala belenzuku?
- E, a zar tebi nije kazala da ti je muž divlji pop?
- Pa kazala je i Mirjani da je se dovela iz gladi!
- I Velinki da je rodila kopile!
I teško bi se žene i opet odvažile da kažu da Radojka sve to već izodavno i ne sluša i ne gleda i da nije sam Arsen sutradan, kad je ona svoj nov novcat jelek isekla na drvljaniku, otišao đedi na tužbu.
Arsen je tih čovek. Od detinjstva naučio samo slušati. Ni drva on ne ume prodati dok mu kod kuće ne kažu: koliko da ište i pošto da da.
Đeda, kad Arsen uđe k njemu, seđaše sam u sobi. Kako ništa drugo ne može raditi - on komi grah.
Arsen skide kapu i priđe ruci.
Đeda se nešto namrštio. Ne diže glave, ne dade mu ruke, samo suvoparno promrmlja:
- Ži' bio!
- Đedo, molim ti se, ja... nije vajde... obraz pod noge!
Đeda ga namršteno pogleda.
- Ja, - nastavi Arsen - nije vajde... nemoj što da se ljutiš!
Đeda sasvim izdiže glavu, srdito oturi od sebe saćuricu s grahom i na bezuba usta ljutito istrese:
- Znam ja to sve! A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom... onom...
Malko ućuta.
- Onom... jednom... Zar ti da mi rasturiš kuću?
Arsen, tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna. Glas ga izdade:
- Molim ti se, đedo, ja ne znam šta ću! Oprosti mi!
On pođe ruci.
Đeda trže ruku:
- Odlazi, nemoj mi poganiti ruke! Zar si ti muško?
Arsen okrete glavu zidu i zakloni oči rukavom od gunja:
- Radi, vala, od mene i od nje šta hoćeš! Mene ubij, a nju oteraj! Da ti je bogom prosto! Nemoj me samo oturiti od sebe, živoga ti boga!
Đedi zadrkta malo brada.
On htede da prikrije svoju uzbuđenost. Gospodstveno se usturi, diže glavu u tavan i nakrivi je malo:
- Vidiš, sinko, sam si je izabrao! Jesam li ti ja kazao ni dela, ni nemoj?
- Nisi, ne daj bože! Svemu sam sam kriv.
Đedi ponovo polete brada nosu. On se ponovo ukruti da izgleda važan:
- Pa sad ja da ispravljam što si ti ukvario!
- Bog, pa ti!
- E, ama ja evo ne znam kako.
Da je bila Radojka, ona bi opazila kako se oko nabranih đedinih očiju pokaza nekaka detinjsko-lukava samopouzdanost.
- Kako te bog uči! - reče Arsen.
- A... ti... nju... onako... je li ona tebi baš mrska?
Arsen se zbuni. Hteo bi oćutati, al' đeda sasvim uporno gleda pravce u oči.
- Namćor je!
- Znam, znam! Ama ja pitam: mariš li ti za nju?
Arsen opet ćuti. Hteo bi da izbegne odgovor, al' i đeda sasvim uporno gleda u oči i ćuti.
- Mora biti - reče Arsen - da je Burmaz zdravo mazio! Znaš, jedinica mu je!
Đeda kao da izgubi strpljenje:
- Čujes ti, more, šta ja tebe pitam?... Pitam ja tebe: kaži ti meni, miluješ li ti Anoku? To ti meni kaži!
Arsen podiže glavu, turi nos u šaku, stade vrteti ramenima levo i desno, i kroza stid a sasvim protegnuto odgovori:
- Ja ne znam!
- E, a ti treba da znaš, jer ću ja po tome da sudim, da ti posle ne bude krivo i da ne rekneš ovaj i onaj!
- Jok ja!
- Dobro! A sad idi dok se ja razmislim!
Na đedi, ko ume da čita, mogao bi odmah poznati da je on već sasvim odlučio šta da radi i da je zadovoljan svojim planom.
To veče, kad sedoše za večeru, poređaše se ljudi po starešinstvu, kao i obično. Osim Radojke, žene nije bilo nijedne. One jedu za sebe. Samo što po dve-tri služe ljude.
Baš je bio Anokin red.
Dok druge dve unose i iznose jelo i naslužuju piće, ona se naslonila leđima na vrata i čačka nos.
Đeda ama baš da je pogleda. Svi ćute. U Radojke bije li srce - bije! A Anoka ništa i ne sanja!
Pošto se večera, ljudi se počeše krstiti i čekaju na đedu, pa da ustaju.
Đeda oturi ispred sebe komad hleba, lažicu i viljušku, nož turi u cagrije. Nasloni se na laktove, pogleda unaokolo po svima, pa stade na Anoki.
Nju nešto štrecnu. Otpusti ruke niza se. Ispravi se i pođe napolje.
- Čekaj-de ti, kćeri! - viknu đeda neobično jasnim glasom.
Svi se trgoše.
Tim istim glasom nastavi đeda:
- Ti, sinko... s tobom, čujem... tebi je sasvim nepravo u mojoj kući i kod mog naroda!
Ko je još video da ženska glava što odgovara? I Anoka ćuti, ali stegla rukom svoju rođenu butinu, i nokti upadaju u meso.
Đeda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja:
- Ja neću to, dok sam ja živ! Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija... Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhinje)... da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar!
Anoka vide nešto zlobno na đedinom zbrčkanom licu. I pored mržnje, ona prvi put oseti nekakvu bojazan.
- Tebe sve nešto zadirkuju. Sve bi htele da ti za njih sve rintaš i radiš. Kao da si ti došla iz neke gole kuće!
On se načini tako nespretno ljubazan i nežan, da se Anoki poče kosa dizati na glavi.
- Al' ja to ne dam! Ja sam star i nemoćan, i teško mi je samom dijanisati u tolikom narodu. I evo neću više, ja sad...
Lice mu se izbeči, a usne mu počeše drhtati. On poče strašno i promuklo vikati:
- Svima vama - slušaj i ti, Radojka, i ti, Blagoje, i svi ostali! - svima vama i vašim ženama zapovedam da u svemu slušate ovu ovde - rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku - i neću ništa da mi radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke. Ni vina da natoči! I ubio ga bog koji je i za šta ne posluša ili je i najmanje u čem uvredi!
On skoči. Siromah starac! Veličanstven, pa ipak smešan i žalostan. Drkće kao pitije kad iziđe napolje.
Svi se prekrstiše. Ustadoše. Ćutećki prođoše pored Anoke, a sve naokriške, bojeći se da je se koje ne dotakne.
Strašan i užasan bes razdiraše Anoku.
Kao pomamna ulete ženama u kuhinju:
- Jeste li čule, vi?
Žene, pa da ne čuju.
- Ja hoću sad da mi se prostre pod lipom. Hoću đedino šiljte, Radojkin uzglavak, Blagojev guber, i hoću ti, Petrija, što ti je brat na robiji, da uzmeš podupiraču, pa da rasteraš kokoške s lipe i da svu noć stojiš više mene. A ko ne posluša - "ubio ga bog!" Ej, bre, jeste li čule?
Bože moj! Baš je čovek neki put gori od živinčeta.
Niko ne reče ni reči. U sve je ušao neki strah, a povrh svega đedine reči: "Ubio ga bog!"
Arsen pobegao čak na gumno. Turio glavu među krstine, pa šmiče. Zalud mu je - nije san guber, pa kad hoćeš da ga navučeš na glavu.
I namestiše Anoki da spava.
Jes', al' nije tako lasno zaspati, kao što je mislila!
Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću! Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema. Na nju kidiše besno i njeno rođeno srce, a nema ko da ga odbije. Svet se prevrnuo i ona stoji strmoglavce.
Al' pasjaluk ne popušta:
- Šta dremaš, rđo, kad ja zapovedam? Zar hoćeš da te bog ubije?

Mesec izgrejao na podne. Sve je umrlo, al' ubrzo oživi, a na Anokino se srce sve više svija i gnezdi nešto mrtvo.
Ovako ne može ostati - al' šta da radi?
Da se vrati ocu - šta da mu kaže? "Đeda zapovedio da me slušaju!" - Aja, kuda će ocu? A noć sve više osvaja, i najzad i ona će proći, blesnuće dan i sunce ogrejati, a ona, nesrećnica, kud ima pogledati. - Da besni još više - kud će više? Da se miri - kako? Zar da se ponizi? Aja!
Misli se isprekrštaju kao žice na šarenici, izaperu se, isplaču; umor savlada strasti, i ljubav, i mržnju, i glad, i žeđ. Kad se na kapke od očiju navališe čitava brda, a oni se ipak ne mogu da sklope - tada joj bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je, pošto-poto, jednim mahom da prevrne svet, da turi glavu pod vodenični kamen, pa da zaspi, ma i mrtvim snom!
Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve!
Anoka se diže. Pogleda tamnu sliku Petrije više sebe. Naprasno joj se nešto prevrte u grudima. Sasvim iznenadno, a beskrajno silno, neka hrišćanska žica zazuja u njenim grudima:
- Petrija! Idi spavaj!
Petrija ništa ne reče. Baci podupirač i pođe.
- Petrija!
Petrija pretrnu i stade kao ukopana.
O, bože, gle nove slasti! Kakve su misli, kuda se to nose?
- Petrija, sestro, oprosti mi!
Žensko srce odvugnu, zadrkta i rasplinu se:
- Anoka, dušo, da ti je bogom prosto!
- Petrija, sestro...
Ona je dohvati za ruku, posadi je pored sebe, zagrli je, i obe se zaplakaše.
Kako slatko jecaju - kao sisančad!
Sve ćuti, ništa se pod nagim bogom ne čuje: samo se njih dve zagrlile, jecaju i ljube se. Anoka nju gde stigne, Petrija nju u vrat i u čelo. I mesec kao da je nadigao one njegove obrve.
- Petrija, srce moje, ja ću da umrem! Ti ćeš me, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka. Zagrizi i jednu jabuku, pa turi u sanduk! Niko me više ne voli do tebe!
- Ćuti, ludo moja, kako te ne voli? Svi te vole!
- Jok, jok, znam ja!
- Kako znaš, radosti moja, kad ti s nama nisi dosad ni govorila? Ja bih pre umrla nego što bih dala da ti neko rekne okorne reči!
Opet obe jecaju i zagrle se.
- A đeda?
- Đeda je, dušo, star i dobar. Idi ti samo njemu, sama tako, pa da vidiš!
- Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem.
Petrija joj metnu ruku na usta.
Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata:
- Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi molim te!
- Neću ja tebe ostaviti dok sam živa!
- Ali ja te molim, kao što se bog moli!
- A ti kuda ćeš?
- Pusti me! Tako mi je slatko! Pusti me, tako ti bog pomogao, tako ti tvoga deteta, pusti me! Ne znaš kako mi je!
Petrija se kloni za vajat da motri kuda će Anoka. Ali noć još caruje, te ne može videti kako Anoka ode kod vrata od đedine sobe i seda na prag.
Ni đeda nije svu noć trenuo.
Prvi petli zapevaše, prvi vesnici novoga dana i života. Anoki se nikad dosad nije njihova pesma učinila tako lepa.
Đeda se diže, oturi guber, prekrsti se, podavi noge poda se, pa osta sam u mraku, sedeći na krevetu i preturajući svakojake misli.
Drugi petli zapevaše.
Đeda usta i pođe na bunar.
Na pragu, a tek kroz rasvitak, opazi ljudsku sliku.
- Ko si ti tu?
- Ja sam, đedo, Anoka! Hoću da umrem! Oprosti mi, ako možeš!
Đeda pretrnu i zaljulja se:
- Dijete, grehota ti je od boga! Vidiš ovaj perčin! Ni u ovce nije belji!
Anoka uhvati peš od gunja kojim se đeda beše ogrnuo i poljubi ga:
- Ja sam ti grdno zgrešila, ja sam ti kuću zamesila. Oprosti mi, ako znaš za ime božje!
Nista lakše nego starca rasplakati. Njemu grunuše suze. Oberučke je dohvati za glavu i poljubi:
- Hodi ovamo!
Ona uđe za njim u sobu.
- Sedi tu!
Ona sede na klupicu, đeda na krevet.
- Dede malo komi taj grah!
Ona komi grah.
Đeda zadovoljno gleda kako ona komi.
Oboje ćute, ništa ne govore, samo srce čini svoje i dan osvaja.
- Hajd sad ovamo!
Ona pođe za njim u konjušnicu i položi kako joj on kazivaše svima konjima. Niti se ona što boji, baš ni Blagojeva brnje što hoće i nogom i zubima.
- Hajd sad ovamo!
Opet je odvede do svinjca. Ona razbi devet bundeva i baci svinjama.
Čeljad se izprobuđivala, poustajala, pa bojažljivo i s razrogačenim očima pristaju za njima dvoma, ali se dobro čuvaju da ih oni ne opaze. Arsen se tako uprepastio i zbunio, da se popeo na orah, sakrio se u lišće, pa gleda neviđeno čudo.
Deda se podmladio. Čisto pocupkuje kad ide.
- Haj' na bunar!
Dođoše na bunar.
- Vadi!
Anoka izvadi kovu.
- Sipaj!
Anoka zahiće vrgom i đeda celu kovu ispljuska po licu i po glavi.
- Obriši me!
Anoka rasplete kosu i stade ga sušiti. Lasno je vodu obrisati, ali su slabe oči u starca, i suze kaplju bez prestanka. Đeda ugleda nekoliko njih u dvoru:
- Hajd ovamo, vi! Što se ne umivate? Vi'š, Anoka čeka da poliva!
Detinjsko neko dostojanstvo carstvovaše na njegovu licu.
- Svi, svi! Svima će ona, sirota, politi! A da ona nekom, rekne: "Polij mi!", bilo bi trista čuda!
S bojažljivošću prilaze ljudi i žene bunaru, i kao kakva gospoda, svaki, pošto se umije, kaže Anoki: "Hvala!"
Arsenu se razvedri pred očima. Priđe i sam bunaru, raskorači se, naže se napred, a ruke podmetnu:
- Dede!
Ona poče polivati.
Arsen na devetom nebu!
- Ama, kako to polivaš? Sve po zaponcima!
- Neće, neće! - Ona mu levom zadiže rukave, a desnom naginje vrg.
- E, živa bila!
Petrija trči od jedne jetrve drugoj i sva umazana od suza šapće nešto, mlati rukama i lupa se po prsima.
Đeda sve navijajući se uđe u svoju sobu. Otvori kovčeg i izvadi jedan đerdan od nekakvih starih orlaša. Turi đerdan i jedan ubruščić u nedra i dođe ponovo bunaru.
Svi se behu umili, a svima je Anoka polivala.
Sve se obuklo u neku tajnu svečanost i svakom zuji u ušima nešto nalik na: "Glas gospodenj na vodah." I samo da negde zatrešti prangija, sve bi se uzelo krstiti.
Đeda s bezazlenim dostojanstvom pogleda po svima. Siromah, siromah starac!
- A njoj niko da polije?
Svi potrčaše kofi.
- Sad, pošto ja kažem. Sad volim i sam polivati. Dede, sine, umivaj se!
Ne zna se da l' njemu više drkću ruke, il' Anoki srce. Obrisa je svojim ubrusom. Obesi joj đerdan o vrat:
- Sve ona, sirota! Al' ja vam kažem, pazite što sam vam i sinoć kazao: "Ko je i u čem uvredi, bog ga ubio!"


* * *

Ljudi! Istina je da se i nebo nekih puta čisto osmeškuje i raduje. Dvonožac ga gleda, širi ruke, te mu zvezda peče pod levu sisu i duša se kao nevidljiv tamjan penje i vezuje za nebesko kube. - Jes', bogami!


Na Novu godinu 1881.

Laza Lazarevic


Prvi put s ocem na jutrenje


"Bilo mi je, veli, onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!
Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!
On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!
Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati -, naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao "alekcije"! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa sta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!
Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.
A znam, opet, kad je umro moj čiča s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca - udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reče. Samo kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.
Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario što, točeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petačci, pa skoro akov rakije istekao. Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga!... Video ga da igra krajcara! - Tek ćete se vi posle čuditi!
To o Đurdjevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: "Na, evo ti ajluka! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!" Turio Proka fes na oči, plače ko kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? - Bože sahrani! Izvadi još jedan dukat pa mu dade: "Na, na put za uši!" Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.
Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i njegova posla. Kaže ona jedanput:
- Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?
A tek se on izdrači na nju:
- Jesi li ti glada ili ti je čega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleći!
Pokunji se mati pa ćuti.
Sa svetom je takođe malo govorio. U kafani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne pokoju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.
Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je, istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, - ali šta mi je to? To rade i drugi očevi, ali kupuju deci i šećerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skače s vrh jablana!
U crkvu je išao samo na Đurđevdan, u kafanu svako veče. Večeramo, on turi čibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumeo u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima - ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa:
- Šta će ta sveća u ovo doba?
- Pa da se vidiš svući, Mitre, - kaže moja mati.
- A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naći?
- Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim...
- A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući!
Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.
Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario... Pa šta je radio svu noć po mehančinama? - pitate vi.
Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego... Videćete!
To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.
Jedanput dođe on, tako, docne kući... Ništa!... Sutradan - ništa... Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:
- A gde ti je, Mitre, sahat?
On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:
- Poslao sam ga u Beograd da se opravi.
- Pa dobro je išao, Mitre.
- Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!
Moja mati šta će, ućuta.
Kuka posle s mojom sestrom: "E, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!"
Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prstiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.
Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.
- Zar si povratio?... - trže se. - Zar ti je već opravljen sahat?
- Opravljen! - kaze on.
- A kakav ti je to lanac?
- Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.
- Znam, - kaže moja mati - a otkud ti?
- Kupio sam!
- A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.
- Kupio sam i nju!
- Prodao ti?
- Prodao!
- A kakav...?
Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče.
On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik' pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!
- Na, - reče - ostavi ovo! - Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.
- A šta ću - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...
Kao što vidite, nema tu sreće ni života!
I tako je moja mati bila nesrećna, i mi smo svi uz nju bili nesrećni...
Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja ga se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tako nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba.
Obrecuje se. Ne trpi nikakva zapitkivanja, odmah ispreči: "Gledaj svoja posla!, ili: "Imaš li ti druge kake brige?"
Nije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.
Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar čovek. Jeste, bogami! Ali tako...

Jedanput vrati se on u neko doba noći. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja šta je to.
Kad on posle uđe, ja počeh hrkati i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka, čekam ja.
Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao:
- Odvedoše vranca!
- Odvedoše - kaže on.
Opet ćute, samo mati čas po useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače.
- Mitre, tako ti Boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugog koru hleba i da ova naša dečica služe tuđinu?... - Pa onda poče jecati.
- A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao nego ja njega! Sutra, ako hoćeš, da kupim deset!
Moja mati plače još jače:
- Znam, Mitre brate, - kaže ona milostivno - ali hoće dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?...
- A ko te tera?
- Ne tera me niko, brate, ali će me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od Boga proklet!
- Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!
Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

Dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i - svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg.
Sutra mu kupio nove 'amove: vise remeni do nize kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr!, da sve izleće kaldrma ispod nogu.
Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.
Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kave (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suve, i čas po ponavlja: "Bože, ti nama budi prijatelj!"
I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj varoši. Ali opet nešto mi je tako teško bilo gledajući moju majku i sestru: čisto postarele, blede, tužne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nama su žene slabo dolazile već samo ljudi i to gotovo sve samo one "lole" i "pusta'ije", kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. "Zar ja" - kaže moj otac. - Da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Čifuta. - Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput joj kazao:
- Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću; pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!"
Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se moli Bogu: "Bože, ti mene nemoj ostaviti!"
E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!
Dođose oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelembać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, "radi s Peštom". Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.
Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kafu.
Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.
To je bila strašna noć.
Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.
Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.
- Daj još! - veli mojoj majci.
Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.
Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: "Još samo ovo!" I onda čisto beži iz sobe. Ali "još ovo", "još ovo", uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.
- Daj! - veli majci, a došao u licu kao zemlja.
Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.
- Brže! - kaže majci, a odlaze nogama i rukavom briše znoj.
Mati mu pruži.
- Daj sve! - reče on.
- Poslednjih deset dukata! - reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.
On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.
Moja mati klonu kraj kovčega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"
Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.
- Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.
Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaženstvo i nekakva svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oči, pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: "Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto: "Bože, ubij onoga Zelembaća!"
Dugo smo se tako molili.
Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suvu kitu bosioka što je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.
Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?
Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelembać jedanput viknu, koliko igda može:
- A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?
Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake.
Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli, ja i Đokica zaspasmo, a on jos ne dođe.


* * *

Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem.
Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom drkće plamičak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oči im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuću neke pobožne reči. Ne donese nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu.
- Šta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde mrtvac u kući li se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.
Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo i mehanički prošaptah: "Bože, znaš ono za babu!" I opet: "Bože, ama ubij onog Zelembaća!"
Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.
Ja se okretoh, ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da mislim.
Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provorim kroz ključaonicu.
Gledam.
Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare, jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i pepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka; samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.
Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.
Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer, - a ne znam, upravo, zašto - da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udarati, - i sve tako koješta.
Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.
Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje.
Taj dan bio je subota.
Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreću i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide s dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje pa viče: "Hodi, vruće!", a pijani Joza igra u jednoj barici.
- A što je, more, vaš dućan zatvoren? - zapita me Ignjat ćurčija koji u taj par prođe.
- Tako! - kažem ja.
- Da nije bolestan Mitar?
- Nije - kažem ja.
- Otišao, valjda, nekud?
- U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju.
Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.
Sad se tek setih da je trebalo ići u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.
- Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći - imao je posla.
O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!
Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi - ne znam... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ručak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric umro. Đokica u avliji vezao mački džezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno pa hrče kao da je po noći.
Moj otac još isto onako sedi, ne miče se. Zateglo mu se ćurče preko širokih leđa, a oko pojasa se razmiče od duboka daha.

Odavno je već bilo zvonilo na večernje.
Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina, - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije. - Bože, ti na dobro okreni!
Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekakvu školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.
Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.
Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!
Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.
Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.
Pričao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati.
Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet.
Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.
Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.
Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči, i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.
Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:
- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i kao da se okameni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se'nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.
Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!
Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje.
Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi!
Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.
- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:
- Ostani kod dece!
Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega.
Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.
Ali u isti mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.
- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio?
Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!
- Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!
- Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.
- Pa ako si, brate, ti si i stekao!
Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
- Ama sve, - reče on - sve, sve!
- Ako će! - reče moja mati.
- I konja! - reče on.
- Kljusinu! - kaže moja mati.
- I livadu!
- Pustoliju!
On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.
- I kuću! - reče on, pa razrogači oči.
- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav!
- Marice!
- Mitre!
- Šta ti to veliš, Marice?
- Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju nas! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!
Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.
- Marice, - poče on - zar ti?...
Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta. Majka ga uhvati za ruku:
- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!
Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.
- Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?
- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.
- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!
- Uložićemo u žito!
- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.
- Kao pošteni ljudi!
- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
- Pa ćemo opet steći kuću!
- Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.
- Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!
- Hodi da ih vidiš! - reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.
Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!", pa povukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...
- Sine, ustani da idemo u crkvu!...


* * *

Kad sam išao lane u Beograd po espap, video sam u Topčideru Peru Zelembaća u robijaškim haljinama: tuca kamen!"

1879.