Tema: Borisav Stankovic - Proza

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


MITKA

- A, i ti li? - graknuli bi na nj svi prosjaci čim bi se i on pojavio i ušao na groblje.
On, zaobilazeći ih, okretao bi od njih glavu i odbijao ih prezrivo od sebe.
- More, 'ajd! Zar ja da prosim?
I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju.
I zaista on nije prosio. Kad bi se približio kome grobu, on bi izdaleka počeo da se gladi, šmrkće, kašlje i stidljivo da zaobilazi oko groba, gledajući željno u rakiju, vino. Žene se sete. I zovu ga, daju mu. On pije sve: čas vino, čas rakiju, i to odjednom, naiskap.
I tako, jednako stideći se, željno zaobilazeći oko grobova, začas izređa celo groblje. I onda se vraća, ali slobodniji, rasplakan, pijan. Tada bi išao na svoje grobove, gde veli da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo. Pošto nema da im zapali sveće, on ono što je naprosio vadi iz pojasa i ređa to po grobovima. I onako pijan, plačući, nudi prolaznike:
- Uzmite, uzmite za njinu dušicu, - i razdaje pokazujući na te svoje odavno propale, ugnute grobove.
Ali niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio. A on jednako nudi, plače i moli prolaznike:
- Za njinu dušicu, za njinu dušicu uzmite...
Ni popa ne sme da zove. Već kad bi se groblje počelo da prazni i popa počeo da zailazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio:
- Dedo, prepoj i ove moje...
Popa, ako je dobre volje, prišao bi, prepojao bi mu ih, on bi ga tad ljubio u ruku, metanisao za njim, a ako nije dobre volje, ne bi ga ni gledao, već bi drugima prepojavao koji mu plaćaju. Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazujući na te svoje grobove.
- Dedo, i ove moje...
I mada pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja, pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom:
- Dedo, i ove moje prepoj!
I posle, pošto pojede sam ono što je naprosio i nudio drugima i razdavao, poslednji bi se dizao i stenjući odlazio. Pa ako na ulazu zatekne pijane prosjake, one iste koji ga uvek onako zlurado dočekuju kad god i on dođe na groblje, on se umeša među njih. Prosjaci, zasićeni, daju mu tad od svog preostalog vina, rakije, da bi ga posle mrtva pijana ostavili te da tu, na ulazu, ničke leži i valja se do gluhog doba noći... Pa da ili natrapa na ulaz i iziđe iz groblja, ili zabatrga međ grobove i tu prespava.


*

A u obične dane ne možete da ga poznate. Čist, vredan. Tako je vešt u sukanju užeta, da se o njega otimaju majstori. A najviše i zbog toga što nije tražio novaca. I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se da.
- Ne mogu, majstore, ne mogu, - odbijao bi uplašeno.
Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošku ispred kakve ćerane. A to obično za vreme ručka, kad svi radnici iz ćerana iziđu da jedu. Ostali radnici, onako u gaćama, prljavi, posuti trunjem i vlaknima od konoplja, ručavaju zajedno. Kako ko ima: jela, pića, a on ne. I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i, sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode.
Pitate ga:
- Zašto samo suva hleba?... Što drugo ne jedeš?
On bi, jednako zagledajući se i čisteći se, izgovarao se kako nema. Ali ako pokušate da mu date jelo, piće, on odbija:
- Ne mogu, ne mogu.
- Zašto? - čudite se i počnete da se ljutite na nj.
On počne da muca.
- Tako, snaga mi ne trpi.
- Pa kako?
- Tako. Ne mogu, - pravda se. - Ovako kad ništa ne jedem i ne pijem, miran sam. A čim meso, piće... Posle hoću sve, i to mnogo, mnogo! Pa bolje ovako ništa da ne jedem i miran sam.
I zaista, čim okusi što masnije, a još ako makar kap pića popije, onda se provali od pića, pobesni, valja se. A dok tako ne jede, posti, vrednijeg, mirnijeg nema. Uvek čist, utegnut pojasom. Rukavi mu, i nogavice, ako ne dugmetima a ono vrpcama uvezani, stegnuti. I začudo kako je bio lep, naočit. Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač.
Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda-Pante. Dok je bio dečko, niko za nj nije znao ni da postoji. Slušao tamo sluge gazdine te ga oni trpeli da spava u štalama među konjima i bivolima i davali mu od svoje hrane što je preostajalo, i tako on živeo. Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne, ali nekako i čudno meke, meke, čak do tuge meke. Gazdi se dopao i uzeo ga kod sebe, posle ga oženio, dao mu svoju sluškinju. S tom ženom imao i kćer. Ali ga žena toliko volela da ga nije mogla gledati da tako on trpi, posti, gladuje, već je radila, ponova služila i njemu davala te on pijući, valjajući se, i ženu i kćer oterao u grob.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi

Sam

Sam. I to toliko da ne sme slobodno ni na zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obzirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa. A sav u bradi, kosi; sa golim rukama iz odrpane košulje i golim kolenima iz starih čaksira koje se jedva drže na njemu. I tako kradući se, zazirući od svakoga, ide i jedva čeka da nađe i zavuče se, sakrije u koji kut, ćošak. Pa da tu, tako sam, zgrčen presedi ceo dan.
Pitate ga:
- Šta radiš, more?
- Gledam si.
I počne da se krije ispred vas.
- Šta gledaš?
- Pa neću više da gledam.
I odmah okreće glavu, zatvara oči da ne gleda, jednako skupljajući se uplašeno ispred vas i strepeći da vam čime nije na smetnji, za šta kriv, a najviše da vam nije kriv zato što je tu, ispred vas, te vi morate da ga gledate.
A odakle je? Čiji je? Niko ne zna.
Ako ga o tome upitate, - Otuda, otuda, batke... - još uplašenije počne da vam se pravda, pokazuje na susedne gore, planine, i jednako da se sklanja, uzmiče ispred vas, kao bojeći se da ga ne bijete.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


PARAPUTA

Za njega se ne bi znalo niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obično subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa po deset pari košulja i gaća oko sebe i pun drugih krpa što jednako kupi i halapljivo trpa u svoje pazuhe, nedra, nogavice. Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kroči, a kamoli da još kao on poskakuje pred svetom i dere se:
- Paraputa! Paraputa!...
A još manje bi ozbiljniji, stariji trgovci gledali u nj da nisu znali da njega još jednako kod sebe drži, hrani i neguje sada već ostarela hadžika Tašana. Ona evo dvadeset godina kako ne izlazi iz kuće, niti se pojavljuje u svet. Pa i sada, mada od starosti obnevidela, poštapuje se, pored nekoliko snaha, toliko slugu, sluškinja, još ne da da je ko u dvorenju i služenju Parapute odmeni. Još kao nekad, dok je bila mlada, sama ona mu čisti njegovo sopče, nadgleda ga, hrani, čuva i gotovo jedina s njime razgovara.
Tako, kad bi mu u čaršiji deca iznenada prišla, i bacajući u nj već upotrebljene žigice, počela da viču:
- Žiža, žiža! - i pokazivala kako će on od te žigice da se upali, sav izgori... Pa kad bi on, prestrašen, pobesneo od toga, počeo da baca sa sebe odelo, da beži natrag kući, uleće u kapiju i da juri po dvorištu, bašti, jednako bacajući sa sebe odelo i drečeći besno da se čak i sluge sklanjale od njega... onda se zna da će tada ona, stara hadžika, izići. I onako stara, stenjući, silazeći niz stepenice kuće, počela da ga umiruje:
- O, majčice moja. Zar mi te opet ti nakolnici uplašili? Ne boj mi se, ne boj... Evo, ja, ja idem... - utišavala bi ga idući k njemu.
I nekako izmučeno, bolno prilazila bi mu šireći ruke kao da joj ne utekne, išla za njim stešnjavajući ga u kakav kut dok ne bi došla do njega, uzela za ruke, odvela u njegovo sopče, tamo vodom osvežavala, umivala, polagala u postelju, uvijala i ostajala da stoji uza nj dok se on ne bi smirio, prestao da unezvereno trese se i muca:
- Žiža! Žiža! - pokazujući na svoje krpe, odelo koje će da mu izgore od bačene žigice na nj.
A svi su znali zašto ona tog Paraputu, evo već celoga veka, nadgleda, čuva. Muž joj, kao što u ona vremena dolikovaše jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako i njen muž, sevdišući i pijući umro rano, te ona usred cele, velike, čuvene kuće ostala sama sa dvoje dece. Ona bila mlada, lepa, i kako ostala udovica, još više se prolepšala, nabujala, a onako sama u svojoj velikoj, bogatoj kući, prevarila se i zagledala u nekog lepog, čuvenog sa svoje lepote takozvanog Manu Grka. Ubrzo se to doznalo. Skupila se porodica. Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj. I šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi. Da se otrov da se dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom? Da su deca sirota, onda bi ih uzeo deda, otac njen, da ih čuva. Ali tolika imanja, bogatstva! I svet bi kazao da je on uzeo decu da čuva da bi im prigrabio imanje. A da je, opet, kao što je i to običaj, udaju za nekog slugu, kakvoga blesastoga, poslednjeg u mahali, iskvariće se porod... I šta su mogli drugo?... Naposletku jedva su iznašli: doveli toga Paraputu i dali joj ga da celog veka, gotovo zatvorena u kući, samo njega hrani, čuva, nadgleda. Prvo njemu da odnese ručak, večeru i sve što treba, pa onda sebi... I to joj je bila kao kazna, ispaštanje.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


BILJARICA

- Lale, lale! - čulo bi se kako ona svake subote viče ispred kapija po ulicama. - Bilje, travke, lale! - I nudi žene kad se ove iskupe oko nje rastvarajući im svoje zavežljaje, bošče pune trava, korenja, bilja.
Mala, zgrčena. A sva u krpama i dronjcima, sa isušenim, skupljenim nogama te ne može da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u te malje kao u neku bradu. Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpe, naročito oko glave, te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i torbama, kao neko klupče vuče se i puzi po ulicama, jednako vičući i nudeći bilje, trave.
- Lale, lale! Bilje, travke, lale!
Živi tamo, gore, više Markova kaleta, među papratom i zdravcem, jednako čekajući da nadje "raskovnik"... A to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naročito gde je blago, zlato zatvoreno. I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred njom se sve otvara. Pare zakopane u zemlji same iz zemlje izlaze čim se raskovnikom dotakne mesto gde su bile zakopane... Tom travkom se ima sve što duša zaželi, čovek pomisli... Ali nju je teško naći. Jedva se za ponekog pamti da je taj "raskovnik" našao, imao ga. I zato je posle mnogo bogat bio. Njega samo željka nalazi i čuva pod jezikom. I u izvesno doba, a i to se doba ne zna, misli se da obično leti, pri velikim vrućinama, ako jedanput u godini ispusti, no ga ona opet, brzo, u tren, uzima i dalje drži pod jezikom, da ga ne bi ko našao... I zbog toga ljudi nikad ne mogu da naiđu na "raskovnik", niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, srećni.
A ona je htela da bude bogata. Da i ona, kao sve, prve, najbogatije devojke u njenom selu, pođe na sabor. U volujskim kolima, pokrivena lepim ćilimom, a ona u kolima, oko nje umešene pite, panice, ona obučena u novu, vezenu futu, s parama na prsima... Pa tako šareno, lepo, da ode na sabor, pa da tamo igra, igra... Pa čak, kao što se sad radi, da kupi kišobran i da ga u kolu otvori. I da, držeći ga otvorena više glave, igra, igra, a "pare" da joj zveckaju na prsima, vezena futa oko nje da joj se širi i krši, a visoke na "kopče" cipele da joj škripe.
To je ona htela. Zato je pobegla iz sela gde je služila i došla u Kale da traži "raskovnik".

- A mori! - pitaju je žene - zar te nije strah što si sama, i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš, vuci, pa 'ajduci, seljani... Ubiće te.
- Ne! - brani se ona. - Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam. Sedim tako i gledam ovamo, k vama, u grad... - A da znate - počne kao da im neku radosnu vest saopštava - kako vam grad tada dođe mali, mali; samo se crni... Gledam, pa, iako je noć, sve vidim.
- Pa šta radiš tamo sama cele noći? - plaše se one od nje.
- Ništa, - produžava. - Ne li tada berem bilje? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tada se bilje, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od boga pada.
- Pa kako ga ti poznaješ i vidiš noću?...
- Vidim si. Zamiriše, pa ga osetim i idem da ga uzberem. Ali ono se krije. I svakome se ne da da ga vidi. Sve po mrtvačkim mestima raste. Teško je da se bilje vidi, nađe i uzbere. - I da bi ih uverila kako je zaista teško, razgrće i pokazuje im svoja izgrebana, krvava kolena kojima se vukla i pentrala po gori, stenama, urvinama, berući te lekovite trave, bilje.
- Pa što se, more, mučiš, što ne siđeš ovamo, u grad? - groze se žene kad vide ta njena izgrebana, krvava kolena.
- A - odbija ona -, još nisam raskovnik našla. A kad ga nađem - uverava ih -, tad ću da dođem kod vas... Da si i ja kupim kuću, zemlju, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla. Ne smem željkarnik da ostavim... Ko zna šta je tamo sad?...
I pri pomisli da je možda od toliko željaka koje ona iz cele gore kupi i meće u ogradu od kamenja, a u kojoj ogradi, željkarniku, i ona sama spava, da je možda koja od tih željaka baš sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a nje nema tamo da vidi, uzme ga od željke... Pri toj pomisli odmah prestaje da prosi, da nudi bilje i brzo, uplašeno, počne da skuplja i savija torbe, zavežljaje, i zajedno s hlebom što su joj dotad dali, odjuri, upravo odgeguca, opet tamo gore, u planinu, kod željkarnika, da pazi i traži raskovnik...
I taj joj raskovnik došao glave.
Posle nekoliko godina drvari je našli u toj ogradi od kamenja, njenom željkarniku, mrtvu, zgrčenu. Željke probile se kroz ogradu i odmilele u goru, a ona ostala tu i bila već počela da se raspada kad su je našli mrtvu.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


MENKO

Uvek u govoru, i to onom brzom, dokazujući, kao kad se čovek pobije ili prisustvuje kakvoj pogibiji, pa odlazeći od nje prestrašen, priča o tome, dokazuje... Takav, zanesen u taj govor, svagda se viđao. Nestane ga, i to cele zime. Kažu da je tada obično u svome selu, i da tamo radi, kao da se smirio, došao k sebi. Obilazio bi manastire, crkvišta, i tek jednoga dana opet bi se pojavio u varoši. I to uvek na jednom istom mestu, ulazu, dolazio je u varoš, isto onako zanesen u govor, u dronjcima, visok, suv i sitna, crna lica.
Čim uđe u čaršiju, sluge, šegrti iz pojedinih dućana kao nekog svog davnašnjeg poznanika dočekuju ga. Zivkaju, šale se, dajući mu duvan i mešajući barut da bi posle, kad u cigari bukne barut i sprži mu lice, bradu, on od toga preplašen, sasvim pobesneo, krešteći sumanuto da se cela čaršija uzbuni, počeo da ih juri, gađa kamenicama, i to smrtno. A to je šegrtima i bilo glavno. Pa da tako preplašen, pobesneo, celog dana posle krešti po čaršiji, juri.
- Izedoše me, braćo, izedoše!...
- Ko, Menko, ko?
- Asan-paša... - i zaprepašćeno počne da se dere i priča: - Ne li begler-beg kad dođe po desetak!...
I onda bi nastala ona njegova zbrkana, ubezeknuta priča o tom begu, o kupljenju njegova desetka u selu. A to bi nagnalo čaršilije da se sete njegove nesreće, od koje je tako šenuo, te da bi posle između se pričali kako taj begler-beg, dok Menko bio mlad, tek se oženio, nov domaćin, kad je kupio desetak u Menkovom selu, bacio oko na njegovu ženu. Menko sa još nekima uhvatio bega i izbio. Ovaj otišao, vratio se sa zaptijama, Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu, kojoj posle odsekao glavu i bacio u krilo vezanom Menku.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi

JOVAN

- A, a... Jovane! - hrabre ga prolaznici, gledajući ga gde, zaduvan, stenje vukući svoje torbe pune hleba, brašna, naprošenog po selima. - Stići ćeš, stići... Još je rano!... - hrabre ga oni i pokazuju mu na crkvu čiji se krst svetluca iz varoši.
- 'Oću li? - raduje se on i izdiže na prste da vidi varoš i uveri se da li će zaista na vreme, pre mraka, stići. Pa se onda još više upinje, žuri, vuče te svoje teške, pune torbe da bi što pre stigao u varoš, pred crkvu, i da bi pre mraka izručio hleb, brašno, što je taj dan naprosio za nju, crkvu.
Ali čim uđe u mahale, opet se zaboravi. Počne da ide po kućama. Gde ga ne poznaju, beže od njega, jer tako besno, halapljivo počne da upada u dvorišta. Čim upadne u dvorište, on počne da se unosi u kuću i viče:
- Sveta Bogorodica poručila...
Žene, pošto umire decu, iznose mu hleba. Neke, kad ga vide onako koščatog, krupnog, nikad ne ošišanog ni obrijanog, da se jedva video iz kose i brade, a sveg oznojenog i ranjavog od prošenja i vučenja tih svojih punih torba, darivaju ga i pitaju pokazujući na njegove pune torbe:
- Pa imaš. Šta će ti više?
- Nije moje! - dere se on na njih.
- Pa čije?
- Gospodnje, svete Bogorodice... Njeno je! - I pokazuje na crkvu.
I zaista, od svega što naprosi, ništa ne uzima, već tamo, u crkvu, vuče i rasipa pred vratima. Ispočetka klisari i popovi bili ga i terali što tako pred vratima crkvenim čini đubre, ali pošto su uvideli koliko on svakog dana donese, navuše hleba, brašna, pustili ga te oni posle od njega to uzimali, čistili, pa ili to posle prodavali, ili njime hranili svoju stoku.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


STANKO "ČISTO BRAŠNO"

Mlad, visok, ali sa preplašenim, plačnim izrazom lica. Trese se, drhti, a uvek golih grudi, raskopčanih čakšira i raspasanih pojaseva, koji se za njim vuku... Što god nađe usput - krpu, prut, kakvu tuluzinu - sve, jednako drhteći od zime, sa onim istim plačnim izrazom lica, skuplja i zajedno s parčadima hleba, lukom, paprikama i drugim što je naprosio mesa. Trpa u pojas, po pazuhama, jednako obzirući se oko sebe da nije štogod zaboravio, ne video još koju krpu, prut što treba da uzme, ponese. I tako, skupljajući sve oko sebe, drhteći, ide po mahalama i kućama.
- Čisto brašno iskam, čisto...
Odbija žene kad mu koja slučajno da hleb od "nečista", nepšenična brašna. A obično i ne čeka da mu se da, već čim uđe, zaleti se po dvorištu i, pošto pokupi sve po njemu krpe, pruće, vraća se. I tako, drhteći, skupljajući, juri iz kuće u kuću, iz mahale u mahalu. Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle bogzna gde ga nađu.
A što je najgore, bio je iz jake, zadružne kuće u obližnjem selu. Braća mu prvi domaćini u selu.
Dok mu je mati bila živa, ona je trčala za njim. Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim. I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši, ako ga sustigne. Stigne ga, zaustavlja i plačno kori:
- Zašto, sinko... što će ti to? Imamo kod kuće to. - I počela bi da mu iz pojasa nedara ono pruće, kamenje, krpe, što je on usput pokupio, vadi, čisti.
Ali on ne da, prigrće ono što mu ona uzima.
- Imamo si, imamo... - odgovara joj -, ali još iskam da imam. - I opet pojuri po putu da skuplja oko sebe.
Majka ga opet sustiže.
- 'Ajdemo, 'ajde doma... - moli ga. - Sneg je, mećava, sinko... - odvraća ga i skida sa sebe šamiju, ogrtač. Hoće da ga ogrne, utopli te da onako go, bos, ne juri po zimi.
- Zima, mećava je tamo! - odvraća ga ona jednako i očajno pokušava da ga zadrži. Ali on je i ne sluša, već jednako, onako zanesen, drhteći juri po putu i skuplja oko sebe.
Majka, dok on ne dođe do varoši, juri i sama za njim. Ali kad ovaj uđe u varoš, zaređa po čaršiji, mahalama, ona ne sme. Poznaju svi nju i njihovu kuću. I zato počne da se sklanja, krije od varošana da je ko ne vidi, pozna, a u isto vreme da pazi na njega da joj ne izmakne. I, kad opazi da ulicom nema nikoga, ona pretrči prolaz da bi ga stigla i tako on ne izmakne joj, izgubi se sasvim.
I tako, krijući se, crveneći, a nekad i plačući od stida što će je ko videti i poznati, sklanjajući se od sveta, brižno, preplašeno, trudeći se da joj ne izmakne, po nekoliko dana ide tako za njim. Čak i po selima prati ga, juri za njim, da ne bi noću u kakvu jarugu pao i ostao mrtav.
To, dokle je ona, majka mu, bila živa. A posle, snahe, braća mu, ispočetka i oni ga gledali, ne puštali, stid ih bilo pred svetom, ali posle im se dosadilo i digli ruke od njega, te otada on mogao slobodno da ide, drhti, skuplja oko sebe po putevima i prosi odbijajući hleb od kukuruzna, nepšenicna brašna.
- Od čisto, čisto brašno, snaške, iskam.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


COPA

Od njega su se deca najviše bojala. A on bi baš na njih išao da im se plazi, i da se onako u dugoj košulji, s torbom, štapovima, raskrečenih, dugih, mesnatih nogu, unosi u decu mumlajući im:
- Mu-u...! - i radujući se kako će se tad sva deca razbeći, ostavljajući mu svoje komađe hleba što su jeli.
I uvek bi se vukao tako uprljan, mastan i plazeći se svakom.
Čim bi u čarsiji naišao na dućan kakvog čuvenog gazde, sve bi tada okolne dućandžije nekako radosno i zlurado izvirivale po nj i pratile ga. Jer su onda znali kako će Copa sigurno, i bez straha, prljajući sve oko sebe, da se uvuče u gazdin dućan, da sedne sproću gazde na ulaz, razbaca štapove, torbe i počne da se gazdi plazi i prezrivo, prkosno da mu mumla:
- E, šta si ti?...
Ali, na iznenađenje okolnih dućandžija, gazda bi se tada obično dizao, dolazio do Cope i blago, kao ne smejući da ga uvredi, odobrovoljavao ga dajući mu novaca:
- Ništa ja, Copo, ništa ja nisam.
Ali bi Copa bacio te njegove pare.
- Neću! Šta će mi to? - izdirao bi se on na gazdu.
A gazda bi dozivao slugu i davao mu Copu da ga on odvede u njegovu, gazdinu kuću, te tamo da ga nahrane, očiste, preobuku i ne puštaju od kuće da se tako prljav vuče, gladuje.
Ali bi se Copa od gazdine kuće iskrao i opet počeo da se vuče, lunja po ulicama, samo tad zasićen, nahranjen, mrzovoljniji.
Samo, a to su svi znali, kad god bi hteo neko da ga uplaši, on bi mu prišao i načinivši prstima krst pokazivao.
- Copo, na! - i počeo da mu unosi taj krst. A to je kod Cope značilo krst od njegova, Copina groba. Copa bi na to počeo da viče, baca se štapovima i torbama, derući se za onim, a tužeći se na nj prolaznicima:
- Krst! Krst!
- Nije, nije. Lažu te. Nije to krst. I ne boj se, još nećeš ti umreti, - tešili bi ga, smejući mu se, prolaznici.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


Č'A MIHAILO

Bio je iz planina. Meni je uvek bilo milo da ga vidim. Kao da se od njega širio onaj planinski, čist, na majčinu dušicu miris. Začudo kako je bio pitom. Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih su širokih rukava virile njegove dugačke, kosmate, ali nežne ruke. A sve je birao gde će da stupne, nekako stideći se, gledajući preda se i nešto u sebi mrmljajući nasmejano, blaženo.
To je bio vesnik proleća.
Čim otopli, zamiriše na zelenilo, eto njega u varoš s punim nedrima zelenog zdravca.
- Eto - smejao bi se on stidljivo i pokazivao na zdravac -, zelen, ubavo!... - I svakom, čak i deci, razdavao bi.
Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi.
Pitate ga:
- Koliko imam godina?
On počinje da vam se stidljivo unosi u lice i smešeći se, ponizno, da zagleda u vas.
- Ima... trideset i dve, tri... - odgovara, ne vama, već kao sebi.
- A ovaj? - pokazujete na drugoga.
- On? - I opet se, isto onako i drugome unosi, zagleda ga. - Ima četrdeset... četrdeset i pet godina. Toliko, nema više... - samog sebe uverava.
Tako isto i za život, koliko će koji da živi.
I, ne kao drugi prosjaci, on niti prosi, niti šta traži. Ako mu date što, dobro, ako ne, on ide. Isto onako stidljivo, nasmejan, blažen, bos, u starim čakširama i uvek, uvek pognute glave, s rukama u džepovima i probirajući gde će da stupne, sklanjajući se svakom. I tako ide svuda. Za njega nema ni granice, ni Turska, ni Srbija, niti ga opet ko zadržava.


*

Jednog večera svratih u mehanu. I to krajnju, blizu groblja, koja je u isto vreme bila i kasapnica i bakalnica i sve što treba za celu tu mahalu. Kad uđoh, iznenadih se. Pored kasapa i ostalih pijanih momaka zatekoh i njega. Uhvatili ga i ne puštaju. On seo na kraj klupe sa spuštenim rukama u krilo i isto onako nasmejan, blažen, stidljivo odbijao je piće što su mu ovi davali, a svaki čas se dizao da ide, jer ovi počeli da ga diraju, peckaju za ženske i druge stvari. A jednako su ga nudili pićem. On je odbijao.
- Hoćeš vode?... - počeše oni silom.
On naposletku pristade. Mehandžija mu donese u časi vode, ali pomešane s rakijom. On je uze i poče s nepoverenjem da zagleda.
- Voda, voda... - silom počeše svi da ga uveravaju te on ispi. Ali odmah skoči i gadeći se poče da se trese, rukama briše usta...
No oni ga silom opet posadiše i počeše još više da ga diraju, peckaju za ženske.
- A, jesi li, a?... Jesi li se voleo s kojom?
On je jednako brisao usta, okretao se od njih, ali, već ugrejan rakijom, poče da muca:
- Pa... imao sam...
Ali dalje ništa nije hteo više. Oni su morali sami da nagađaju, opisuju mu, a on je samo ili odricao, ili tvrdio jednako brišući usta i gadeći se od rakije, otimajući se da ide.
- A kakva je ta bila koju si voleo?... - produživali su oni da nagađaju. - Je li devojče... malo, sitno?
- Ne, ne!...
- A da ne visoko?... a oko je crno, golemo... snaga?...
- A, a!... - poče on kao da tvrdi, raduje se, grca. Svi udariše u smeh. On, odjednom kao da se otrezni, skoči. Svi opet još u veći smeh. A on, preplašen, briznu u plač i poče da metaniše, krsti se, muca:

Sveta Petka, sveta Petka crkvu gradi,
Gospode pomiluj, Gospode sažaluj!

Oni još u veći smeh. On izlete napolje i poče da beži od njih jednako metanišući, krsteći se, pevajući uplašeno tu svoju svetu Petku...

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


MASE

Srednjeg stasa, ali onako presavijen i sa napred ispruženom glavom izgledao je mali, zgrčen.
Čim počnu da dopiru u varoš zvona sa crkve iz Šapranca, meni se uvek, kad god sam čuo to njihovo tiho, prostrano, grobljansko zvonjene, uvek, zajedno s tim zvonima, pričinjavao i on, gde onako zgrčen, gegajući ide ispred sprovoda, vodi, kao pokazuje mu put za groblje, i ispijajući strasno, do nokata, cigarice koje kupi usput.
I zaista, ne pamti se ni za jedan smrtan slučaj, sahranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo. Da se nađe, sluša a najradije da ode klisaru da javi za smrt, te ovaj mrtvaca čak i sa grobljanske crkve da oglasi zvonima, pa onda popu i drugima. Posle tako celog dana da trčkara, osobito da vidi da li su sanduk i krst gotovi, da li je grob na groblju već iskopan... Po njemu, čim se on ukaže s kraja ulice u kojoj mrtvac čeka, zna se već da onda za njim ide pop i drugo što treba za sahranu.
Takav je uvek. Niti ga ko zna od čega živi, gde stanuje. Samo onako ispružene glave, gegajući, a crna, koščata lica, ne gledajući ni u koga, ide, vuče se po čaršiji skupljajući oko sebe ispušene cigare. I čekajući da čuje da li je ko umro.

1902.