Tema: Milovan Glisic - Proza

Milovan Glisic - Proza



Milovan Glišić
1847-1908 - Biografija


1847 - 22. januara rođen u selu Gradcu kraj Valjeva.
1859-1861 učio osnovnu školu u Valjevu, potom bio praktikant u načelstvu.
1864-1870 učio gimnaziju u Beogradu.
1870 - upisao se na Tehnički odsek Velike škole.
1872 - hapšen zbog ilegalnog prenošenja iz Zemuna u Beograd zabranjene Srbije na Istoku Svetozara Markovića. Napustio Tehnički i prešao na Filolosko-istorijski odsek Velike škole.
1875 - ne završivši studije napustio Veliku školu. Počeo objavljivati pripovetke u časopisu Otadžbina.
1876-1878 marta 1876. postao pomoćnik urednika Srpskih novina, a za vreme sprsko-turskih ratova radio i u Presbirou. Posle smrti Đure Jakšića postavljen je, decembra 1878. za korektora Državne štamparije.
1880 - 25. novembra postavljen je za vršioca dužnosti, a 27. marta 1881. za dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu.
1898 - oktobra penzionisan kao dramaturg.
1900 - decembra vraćen u službu u zvanju pomoćnika upravnika Narodne biblioteke u Beogradu.
1908 - 20. januara umro u Dubrovniku od tuberkuloze.

Prva brazda



I

Uvrh sela Velike Vrbice, čak gore - već pod planinom Vratarnom - vidi se odovud, s Latkovačkih pogledi, skromna seoska kućica i uz nju dve-tri zgradice.
To je kuća udovice Mione. Pokojni Sibin Džamić poginuo je u drugome ratu iza Jankove klisure.
I sad se pričaju priče o Sibinovom junaštvu i kuraži. Ko ga god spomene u Velikoj Vrbici, svak će reći: "Bog da ga prosti!..."
Njegova Miona ostade samohrana s troje siročadi. Dva sinčića i jedna kći. Sve jedno drugom do uveta. Najstarijem, Ognjanu, beše tek sedam godina.
Seosku kuću ne može zadesiti grđa nesreća nego kad ostane bez muške glave.
Ta je nesreća zadesila još mnoge kuće u ovome kraju. mnoga udovica žalila je i prežalila svoga domaćina. Posle godinu-dve dana neka se preudade; neka ode u rod i odvede svoju decu tuđem ocu. Sibinova Miona ne htede se ugledati na svoje, po nesreći, druge. Otresita i vredna žena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove...
Mioni se sve činilo - doći će Sibin, pa kako će mu pogledati u oči kad zateče svoju kuću rasturenu i pustu!...
Pokojni Sibin ima dosta braće i bratanaca, odeljaka. Svi su vredni, otresiti, dobrodušni ljudi. Nema dana kad se koji od njih ne svrati kući Mioninoj - da joj pomogne štogod.
Najviše je pomagao Mioni mlađi brat Sibinov, Jelenko.
Ne jedanput govorio je Jelenko svojoj snaši:
- Zasto me, snaho, ne poslušaš? Što ne pređeš u našu kuću? Vidiš li, jadna ne bila, da ne možeš izići nakraj s tom dečicom!... Kud ćeš, jadnice, pre? Da imaš sto ruku, opet ne bi mogla tako sama stići da sve uradiš... Što ne dođes barem dok ti dečica stanu na snagu?...
- Ne mogu, dešo! - odgovorila bi mu Miona uzdahnuvši.
- Ama što ne možeš, snaho? U našoj kući bilo bi ti i lakše i rahatnije...
- Kako bih ja, bolan dešo, mogla ugasiti ovo ognjište, gde su se ova siročad prvi put vatre ogrejala?... Šta bi rekla posle svojoj deci kad bi me zapitali: "Čija je, nano, ona kuća što je zarasla u korov i zovu, te niko ne sme ni danju u nju ući?..." Kad bih tako učinila, mene bi sapreo onaj hleb i so, što sam pojela u ovoj kući s pokojnim Sibinom!... Sačuvaj, bože!... Nikad, dešo, nikad!...
Jelenko samo slegne ramenima, pa zajmi ralo i volove, te ode na njivu da uzore Mioni koliko joj treba za usev.
Ti dobri ljudi pomagali su joj svakad u težem radu poljskom - što već ne može da savlada slaba ženska ruka. Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sama Miona. Sama okopava, plevi, žanje. Nikad se neće požaliti da joj je teško. Hoće i u tome da joj pomognu. Njoj čisto bude krivo. Obično im odgovori:
- Hvala vam! Gde je bilo teže tu ste mi pomogli. Ovo već mogu polako i sama!...


II

Prolazila godina po godina.
Miona se već navikla na samotinju i teret. Čisto sad ne bi verovala da može biti i drukčije! Deca joj poodrasla. Ognjan uzeo petnaestu godinu. Ide u školu. Veliki je đak. Dušanka navršila trinaestu. Ona uveliko odmenjuje majku u kućevnim poslovima. Ako Miona zorom podrani na njivu da užanje koji snop više, ili ode na livadu da poplasti ono što je Jelenko juče pokosio - neće u podne, kad se vrati kući, ostati bez ručka. Dušanka se brine o tom, kao kakva matora reduša. Ume čak i pogaču da umesi... Njamlađi, Senadin, uzeo je devetu godinu. Još gradi ponekad pucaljke od zove, ali je kadar da pričuva jaganjce i da istera ovce na popas. Vajdica je i od njega.
Hvala bogu, dečica su Mionina zdrava i vesela, razborita i vedra. Odevena su kao iz najbolje gazdinske kuće. Mioni je puno srce kad ih pogleda.
- Tići moji lepi!... - šaputala bi često, uzdahnuvši. - Bože jaki, molim ti se, podrži me u zdravlju i snazi dok mi ne ojačaju ova krila moja!...
Dobar je bog. On je saslušao ovu usrdnu molitvu samohrane udovice.
Ljudi iz sela divili su se durašnosti Mioninoj. Svud su je hvalili i njome ukorevali svoje domaćice kad bi se malo olenile. Samo jedno im beše za čudo: kako je mogla tako samohrana odvojiti od kuće Ognjana i opremiti ga u školu! To su joj kao i zamerali.
I sam Jelenko prekoreo je jedanput Mionu zbog toga. Beše se svratio sa svojim stricem, starim Jezdimirom, pa posle razgovora o svemu i svačemu, reći će snaši:
- Vala, svak ti se živi čudi kako se dajaniš... Jesi vredna, jesi pametna. Samo si nešto sludovala...
- A šta to, dešo? - upita Miona i pogleda Jelenka malo začuđeno.
- Što ono dete ne ostavi kod kuće, da ti barem štogod pomogne? Toliki imućniji i zadružniji ljudi, pa nisu kadri odvojiti svoje dece... Ti si ionako sirota i mučenica, pa...
- Ne dam ja, dešo, da mi deca budu poslednja u selu! - odgovori Miona i zaplami se malo u obrazu. - Pokojni Sibin, bog da ga prosti, često je govorio kako će, ako dočeka, školovati Ognjana. Ja sam mu ispunila želju... Kad sam se mučila toliko godina, neće mi zar biti ništa ako se pomučim još neko vreme...
- Ono jest, snaho - poče stari Jezdimir. - Sve je to lepo i krasno: ali, opet, ti si, eto, sama u kući, pa ti je zauvar makar i mala pomoć i olakšica...
- Ta Ognjan će mi sad o Petrovudne izučiti i ostati kod kuće... Ako bog da zdravlja, daću odmah na jesen i Senadina. Neću ja da mi deca budu slepa kod očiju!... - odgovori Miona tako pouzdano i odsečeno da joj ni Jelenko ni Jezdimir ne umedoše reči reći.
Prozboriše još dve-tri o drugim stvarima, pa se digoše i odoše.
- Muž žena! - reče čiča Jezdimir polako, pošto odmakoše od kuće Mionine.


III

Nastao je časni post. Zima već prevalila. Ne duva više oštra ustoka ni hladni sever. Sad se beli vetar igra golim granama visokih bukava - pošav od Župe, pa sve do Željina, Nerađe i Kopaonika. Sneg svud gotovo okopneo. Samo, onaj na Suhome rudištu ne haje za beli vetar: on će se rasplinuti tek posle - kad pripeku junske vrućine.
Na sve strane razmileli se vredni ratari. Oru njive, popevajući i nadajući se dobroj godini.
Tek u podne stiže Miona iz čaršije. Išla je tamo zorom da obiđe Senadina.
Ona je održala svoju reč. Ognjan je o Petrovu dne dovršio četvrti razred, a Senadin je odmah po Preobraženju pošao u prvi.
Taman Miona ozdo uz voćnjak, a Dušanka ispade iz kuće. Stutoljila nešto u lepu šarenu torbičicu, pa sve nekud žuri.
- Kud ćes ti, Dušanka?
- Enede! Zar i ti dođe!... - odgovori Dušanka gotovo kao i zbunjena. - Baš dobro, da ne ostane kuća sama... Eto, ja pošla tamo do brala...
- E? A gde je on?
- Na njivi tamo iza laza... Reče da mu odnesem ručak.
- A zar neće doći kući da ruča?
- Neće.
- A što?
- Otišao je s volovima i ralom...
- E! - čisto uskliknu Miona. - Pa što mi odmah ne kažeš, vesela bila? Daj meni tu torbicu! Ja ću mu odneti...
- Neka, nano, ti si umorna... Odneću mu ja... Pa, onda...
- Šta, čedo?
- Rekao mi brale da ti ne kažem odmah. "Hoću", veli, "da obradujem nanu..."
- O, bog mi ga obradovao!... Nisam ja, dete, umorna! Ta nisam ni osetila kad sam došla... Eh, baš ti ne valja posao - što mi odmah ne kaza! Vidiš ti njega!... Daj mi tu torbicu! Podne je eto prevalilo!... A je li otišao odavno?...
- Pa i nije. Tek ako je sad stigao na njivu...
Miona brzo uze torbicu od Dušanke, zagleda šta je spremljeno, pa ode žurno.
Dušanka osta pred kućom - gledeći čisto začuđeno za svojom majkom.


IV

Njiva iza laza nema više od dana oranja. Zemlja potakša; kad je dobra godina, rodi dve-tri krstine jarice.
Ognjan taman obrazdio prvu brazdu, pa hoće da ovrati... kad eto ti mu majke.
- Nuto moga matorca kako mi radi!... - kliknu Miona radosno, pritrčavši, pa uze grliti i ljubiti Ognjana.
Ognjan se malo iznenadi.
- Pa srećan ti rad, domaćine moj! - nastavi Miona. - Gle, gle! Kako je to krasna brazdica, pa kako je duboka!... O, mene lude! Govorim koješta, a ti si umoran, rabotniče moj!... Dela, evo... evo, seja ti spremila i ručak...
Tu Miona brzo povadi iz torbice što je spremljeno. Prostre torbicu, pa razredi po njoj: malo soli, luka, nekoliko pečenih krompira, tanku pogačicu, zastrug mežganika, pa i čuturicu, govoreći:
- E, gle ti Dušanke! Spremila ti i čuturicu vina. Matorka moja! Zna ona šta valja umornu čoveku... Ustavi ralo, sine! Dosta si mi radio!
I suze joj grunuše.
- Šta ti je, nano? - reče Ognjan sednuvši. - Ti plačeš?
- Ništa, sine, ništa! Eto smejem se!... Dela uzmi - gladan si, znam... Bogami, i ja se zabavih malo dole u čaršiji... Da znaš kako učitelj hvali Senadina!...
- Sedi i ti, nano, da ručamo zajedno - reče Ognjan lomeći i njoj parče pogačice.
- Neka, sine! Ručaću ja kod kuće... Dušanka me čeka - odgovori Miona stojeći i kao dvoreći sina. - Ti misliš i ja sam umorna. Nisam, Ognjane! Mogu ja vazdan stojati, sinko!... Ama uzmi! Neka, stići ćeš. Ne moraš ti sve danas uzorati... E, gle ti njega! Baš ore kao matorac! Kaže meni Dušanka... A ja mislim - šali se, vrag jedan!...
I opet joj suze udariše. Ona ih briše rukavom i smeje se.
Ognjan se čisto zbunio. Neki plamen udario mu u lice. Zausti da rekne nešto, pa baš ne ume.
Miona ga opet nudi.
Poče da ćereta s njime kao dete... sve stojeći. Reče kako će očuvati šenicu s te njive - samo za blage dane. Mesiće od nje česnicu, kolač za krsno ime. Najlepše je brašno od staroga žita.
- Samo ako dobro rodi - reče Ognjan. - Znaš i sama, nano, da nam je ova njiva ponajtakša... Žito se gotovo svakad izglavniča...
- O, rodiće, sine!... Mora roditi! Ta ovake zemlje nema ni u Moravi! Ovde nikad nije bilo ni glavnice ni ljulja... Videćeš ti kako će tu biti dobra pšenica!...
Ognjan poruča, pa se diže te prihvati opet ralo i ošinu volove...
Miona stoji i gledi sina kako kao petlić opskakuje, tegleći za ručicu i navijajući ralom čas na jednu čas na drugu stranu. Rad je težak, a detinja ruka još nejačka.
Nekoliko puta Miona htede da pritrči i da mu pomogne... ali nešto ne smede. Ni sama ne zna zašto!
Pribra torbicu, pa pođe polako kući.
Osvrtala se nebrojeno puta i gledala Ognjana. Videla je - kad je uzorao čak i treću brazdu!...
Obuze je neka čudna radost. I plače joj se - i smeje joj se. Ne zna ni sama zašto... Malo, pa tek prozbori onako sama: "Ta red je jednom da i mene bog obraduje!... I zar ja nisam srećna? Ko to kaže!... Te kako sam srećna! More, imam ja sina! Imam domaćina, hej... Neće meni više poslovati tuđe ruke... Aja!... Nema niko ovakvog detića. Eno ga ore!... Ne može bolje ni Jelenko!... Momak je to!... Još godinu-dve, pa ću ga i oženiti - ako bog da! O, ta i moja će kuća propevati!..."
Dušanka ne pamti da je ikad videla majku veseliju nego tad - kad se vratila s njive iza laza...
Došla je kući pevušeći neku veselu pesmicu.

Roga


I

E, ljudi, to je baš da bog sačuva! Lepo ne možeš živeti od gazda-Rake Radišića! Dosadio je već svakome u selu M. - Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da mu gazda Raka nije što zakinuo, opanjkao ga, posmehnuo mu se, ili makar u čemu natrunio. Već omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda. Toliko imanje, stoka, baština - pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija! Barem da ima kome ostaviti - ni po jada, ali sam kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime... Pa hajde što grabi - neka ga đavo nosi - nek grabi! Niko se nije od srama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama? Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga đavo nosi - kad je taki! Nego što se onako mator pomamio, te ne da nikakom čeljadetu s mirom proći? Jali će se iskašljati, jali reći kakvu nepristojnu reč - tek će, crkao, pukao, darnuti svako čeljade. Gdešto su ga i odalamili za to, pa opet neće da miruje.
Gazda Raka nema nikakog najamnika, jer "brate, ne može se: godine omahnule, svet se iskvario, neće mlađi da te sluša, a ovamo izvlači i krade gde što dočepa". Njegov sinovac Paja sluša ga u svemu: i čuva volove i svinje, i ide u drva i vodenicu, i gde god što zatreba. Samo je malo trom i jednako čmava. Kud se god makne - leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska - čuje se po svem selu. Šta se on puta uspavao kod svinja, a svinje pravo te u Rakinu njivu pa načine pokor od kukuruza.
Jedno jutro seo gazda Raka kraj vatre, pa puri purenjake i pripija pomalo rakije... A duša mu je bila jesti purenjake i pripijati uz njih rakiju. Paja izašao pred kuću, zapalio svoju simsiju, pa se izvalio koliko je dug. A pušio je nekakav duvan tako ljut da su gazda-Raku više puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimi pred njim.
Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće:
- Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje! Eno nečijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor - stoku mu poganu!
Paja skoči nezgrapno, pa poče klimati - bajagi trči, vičući leno:
- Uša! Uša!
- Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!... - razvikao se gazda Raka, pa polete kao smušen za Pajom.
Kad tamo, a ono - dva nazimeta nekog Sime Ivanića provukla se kroz plot, pa riškaju oko uvratina.
Siromah Sima! Sad će imati posla! A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima nešto baštine i mala, petlja i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kući. Na pakost njegovu prvi je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko porte, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu.
- Ah, goni u obor!... - dere se gazda Raka, trči kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao.
Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne:
- Uša! Uša!
- Ta makni se sad ću te ovim kocem! - ciknu na nj Raka. - Što se gigaš kao da su ti jaja u nedrima! - Pa i on dostiže i zaokupi nazimad, bacivši se za njima kocem, te umalo ne prebi jedno.
Kad Paja vide da tu već nema šale, rastrese se malo i on, pa zaokupi s jedne i gazda Raka s druge strane, te poteraše nazimad naniže, seoskom oboru.
Psuje gazda Raka, psuje - ama ne ostavlja, što kažu, ni miša u duvaru. Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: "Eno, eno našeg gazda Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!"
Gazda Raka, psujući veselom Simi i gde i šta ima, sagna već nazimad u obor, pa nakriči Paji da ide kući i da gleda da opet ne bude kake štete, a on okrete pravo u seosku mehanu.
Kad Paja malo odmače, obazre se dva-tri puta, pa kad vide da je Raka već daleko, iskresa vatre i opet zadimi, pa onda pođe polagano - sve nogu pred nogu. Duvan ga zagrcne; zastane da se iskašlje, pa se, onako dugačak, previje kao pruglo čak do zemlje. Udariše mu i suze od muke, a on ih rastrlja pesnicama, promrmlja nešto, pa opet najlak giga naviše... Ne kida se on toliko. Dugo je do podne - stići će kući; a može gde još i prospavati.


II

Mehana je u selu M... građena sasvim po planu, kao što su već obično u nas mehane po selima i drumovima. Stolice slamne, obojene zelenom bojom; u nekih se već slama odrla pa visi dole. Stolovi obojeni crvenom bojom; a tako je obojen i kelneraj. Na kelneraju: čaše, polići, čokanji, okanice i polokanice, s vinom i rakijom; šoljice, šafoljić sa slatkim od ruže, u kom se vrlo često nađe po nekoliko muva, mravi svakad, a kašto i po neki iver ili čitav šipurak. Po zidu slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na nj tek nišanili. Osim tih slika poređane su još i neke ženske slike, što tokorse pokazuju delove sveta i godišnja vremena; slika nekakog deteta s naočarima a dole piše: Kleiner Grosspapa i druga - opet dete, žensko, s naočarima a dole piše: Kleiner Grossmama... Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. Mehandžija i momci - Cincari, kao što je i to već obično u nas po svim mehanama.
Osim seljaka, tu su počesto svraćali na kavu učitelj i dva praktikanta iz sreske kuće. Istina, sreska je kuća podaleko, za čitavo po sata hoda; ali oni pred veče, kad iziđu iz kancelarije, pođu malo u šetnju, i neće obići a da ne svrate.
To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u šali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.
Kmet Stevan seo s odabranim ljudima, pa srče kavu, i uza svaki gutljaj tek rekne:
- Ih, baš sam ječam!...
A oni uz njega dodadu:
- Pogani Cincari!...
Za jednim stolom zasela njih četvorica; pred svakim po polić rakije, pljuckaju i već zavodnili očima.
- Hajde, hoćemo li? - upita jedan od njih ispivši polić do dna.
- Neka još, dok ode kmet - odgovori drugi, a ispod stola sklonio ruku i u njoj paklo ulepljenih karata.
- Ako je kmet! Što ti prezaš od kmeta?... De, ko izgubi da da polokanik rakije - prihvati treći.
- Ama hoće da zanoveta. Znam ja njega... - reče opet onaj drugi, otpljucnu, pa naže polić.
- Neka, neka... baš i ja volim, dok ode - pripomože četvrti.
Utom se otvoriše vrata i uđe gazda Raka. Onako osorljivo, kao što mu je već običaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu. I ne upita se s njim, nego odmah poče:
- Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj opštini?
- Jesam, gazda-Rako... A što pitaš? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet! - odgovori mu Stevan malo začuđeno.
- Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? - poče vikati gazda Raka.
Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: "Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!"
- Sta je tebi, Radovane? - reče Stevan ozbiljno. - Kakav arnautluk, bog s tobom jutros?
- Kako, šta mi je! - poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. - Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal.
- Koji lopov? Kakve svinje?
- Eno onaj tvoj pošteni Sima, što ga jednako hvališ!... Zatreše mi sav kukuruz.
- E, e, zatreše?...
- Zatreše, jakako!... A ti bajagi kmet, pa zaseo tu u mehani, a nije ti ni u uvo što se ovamo poštenim ljudima čini šteta! - podviknu Raka još žešće.
Dok ti i Stevan planu, pa skoči:
- Ama, šta ti hoćeš, Radovane? Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li?
Raka se trže malo, pa poče lakše:
- Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta!
- Ama šta hoćeš ti, more! - podviknu Stevan i unese se preda nj.
- Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast!
- Pa što ljucki ne kažeš, nego si se tu raspomamio kao besan!? Potra, potra - dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti.
- E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja ću vas čekati - reče gazda Raka sasvim mirno.
- Ne mogu ja to danas - odgovori Stevan. - Imam ja još trista poslova... Sutra ćemo!
- Ama potra je najpreča, Stevane... Reci ljudima nek iziđu sad.
- E baš da ti ne iziđu sad! Neće se do sutra svet prevrnuti.
- Dobro, dobro, Stevane! - reče gazda Raka kao preteći. - Ima suda i osem tebe! - pa ljutito iziđe iz mehane.
Gazda Raka udari preko seoskih livada da obiđe uzgred i svoj zabran, a jednako psuje đa Simu, đa kmeta.
Baš do njegovog zabrana kuća je Đure i Spasoja Pavića. To su vam dva otresna, valjana i vredna momka. Imaju sestru - da je nije šale u svojoj kapetaniji. Marica Pavićeva jedna je po jedna devojka i po lepoti i po vrednoći.
Taman beše iznela hleb da metne u peć, a sva se zapurila od posla i vatre te došla još rumenija - dok eto ti Rake ozdo, gunđa nešto, jednako. Kad bi pored njihovih vratnica, a on vragolasto namignu na nju i reče:
- Jesi li sustala, Maro?
- E, kljusino matora! - promrmlja ljutito Marica, pa ode u kuću da iznese i ostalo testo.
Gazda Raka osvrte se još jednom za njom, mahnu glavom, učini: "hm, hm!" pa zamače gore u svoj zabran.


III

Sutradan, baš u sami mrak, stade vreva u Rakinoj njivi. Gazda Raka ramlatao se i razvikao kao da ih je deset. Kmet Stevan prislonio se uz plot,pa samo ćuti i gleda šta se čini. Srećko i Ilija, potričari, obilaze po kukuruzima, zagledaju oborene i upola izedene klipove i sumnjivo vrte glavom. Sima se opet razgoropadio, pa viče na drugu stranu:
- Hajde, hajde, gazda Rako, spomogni se!
- Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! - viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom.
- Neka, neka, gazda-Rako!... Mogu ja još toliko platiti. Nemoj misliti što sam ja siromah, a ti - gazda Radovan Radišić!...
- Batali, more, svađu, pa se namirite lepo kao ljudi... To je sramota - komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! - poče Stevan da ih miri.
- Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dva'est vreća - po duši reci! - prihvati Ilija.
- Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven? - viknu gazda Raka, pa poče trčati od oborena do oborena struka i dizati ih vičući: - Nuto! Nuto!
-Vala, Rako, baš da ne vidiš u tvom ambaru dva'est vreća, pa makar ti bio dva'est puta gazda Raka! - odupre se Sima u inat. - Dva nazimeta samo što se provukla kroz plot, pa hoćeš dva'est vreća?... E nećeš, beli!
- Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! - dere se Raka.
- Čujes, Simo! Daj ti njemu četiri vreće pa nek legne ta kavga - reći će Stevan.
- Četiri vreće! - dreknu Raka i pljesnu rukama. - Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!...
- Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! - dočeka ga Stevan. - Potru smo videli i naše je da osečemo...
- Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! - upade mu u reč Sima. - Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra.
- Ama vidimo mi to, Simo brate, ali šta ćeš mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vreće, pa nek ga nosi đavo! - reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. - Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.
- Pravo kažeš, Stevane - prihvati potričar Srećko, - neka mu da dve vreće, pa zbogom!
Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče.
- Dobro, dobro, gazda-Radovane - viknu Sima odvojivši se malo od potričara - evo ću ti dati dve vreće. Ne mogu samo za ater ovih poštenih ljudi, a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svim sudovima!... Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo - zaista!
- Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! - udari u viku gazda Raka.
- Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! - podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: - Eto, tako, Simo! Daćeš mu dve vreće kukuruza, a sad idi te goni onu nazimad kući i gledaj da ne odu opet u štetu.
I svi se raziđoše. Raka ode niz kukuruze psujući i Simu, i kmeta, i potričare, sve izreda. A Stevan, opet, sa Srećkom i Ilijom na drugu stranu.
- E jest pogan čovek! - reći će Srećko Iliji i Stevanu.
- Ne može ti ono, brate, dok ne zakine tuđe muke - crklo bi! - dodaje Ilija. - Eno, sve stara potra - gotovo istrunuli oni strukovi... Poznaje se, brate, što je skoro potrveno.
- Vala ionako mi već dosadi ta potra svaki čas - reći će na to Stevan, - ali ovake napasti još nisam video! Ima deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: "Hajde", veli, "rekao Raka da osečete potru..." Sad skidoh i tu bedu s vrata! - Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre. Ali šta ćeš?... Jednako govorim ljudima: čuvajte stoku, ne dajte u štetu, pa ništa! Nego odsad ću i ja drukčije... Ti ćeš se, Ilija, uvatiti kod birova, pa mu reci nek zakaže po selu da ljudi udare roge na stoku...
Sutradan zorom već poce birov vikati po selu:
- Čujte, ljudi, zapovest od kmeta: udarite roge na stoku da ne čini štete! Hoće kmet sve u obor! Nemojte reći da vam nije kazano!...
A znate li vi šta je to roga? Ne znate, je li? I ne dao vam bog da znate!... Kao što vidite po samom imenu, to nije ništa lepo, što bi se, na primer, moglo od kicošluka poneti. Roga je strašna stvar!
Ona se ovako gradi: oseče se račvasto drvo, ali se gleda da vrat može taman stati između onih račava; onaj kraj u dnu račava ostavi se poduži, koliko već zatreba; račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se živinče ne izvuče odatle lako. Eto, to vam je roga.
Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze. Kad se na volove ili krave udari da ne čine štetu, onda im se to obesi o vrat: duži kraj visi niz grudi a račve su za vratom, i tad se zove klečka. A kad se udari na svinje, onda se duži kraj ostavi za vratom a račva ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom - roga...
Nego da se mi okanimo te đavolske roge! Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka.


IV

Prošlo je već dva-tri dana kako je osečena ona potra. Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće - hoće preko livade dole mehani. Taman beše okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srećkovom - idu s vode. Gazda Raka uze već da se smeši onako vragolasto, pa poče:
- Nuto, nuto, poranile cure!
One ćute, skretoše s putanje i prođoše. Raka se osvrte za njima, pa, smeškajući se, upita:
- A kamo ti dobro jutro, Marice?
- Ostalo u potoku!... - oseče se ona na nj, pa pođe dalje.
Gazda Raka mahnu glavom, učini: "Hm, hm! đavo dete!" pa okrete naniže, preko Ilijine njive, dole seoskoj mehani.
Tu zateče Simu, ispsova se opet s njime zbog one potre i reče da će ga tužiti kapetanu ako mu danas ne donese dve vreće.
Pošto se već sit navikao i popio čokanj rakije i kavu, pođe opet preko livade, pored Pavića kuće.
Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa. Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zaškilji očima i poče, smešeći se:
- Baš ti, Maro, kopaš, ne šališ se?
Ona ćuti.
- A gde ti je Spasoje i Đuro?
- Ne znam... Idi pa ih traži! - odgovori ona ljutito.
- E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće.
Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče:
- Zar baš ostade u potoku, Maro?
- Šta veliš? - upita Marica, pa stade, naslonivši se na motiku, i pogleda ga popreko.
- Ono tvoje "dobro jutro"... Baš si mi ti neki đavo! - reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se.
- More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo!
- A što, čedo moje?
- Čedićeš se ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom! - oseče se Marica.
- O, o, bogami, ona se ne šali! - progunđa gazda Raka, pa odmače od plota.
- E, zbogom, Maro, zbogom! - reče brzo i, klimnuvši glavom, učini "hm! hm!" pa zamače preko jednog prelaza u voćnjak.
- Đavo te nosio, kljusino matora! - reče ona, pa nastavi kopati.
Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih:
- Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi - nek me se okani jednom!
- Šta, zar ti opet ne da s mirom? - upita Spasoje.
- Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam đavo nanese - kud god pođem, jali će me sresti, ja stići... Sad, baš pred vama, htela sam ga motikom međ oba oka... Ja kopam, a on ti se odnekud privulao i nadneo nad plot, pa tek stade zanovetati koješta...
- A, valja to javiti kmetu - reći će Đura.
- To je već i suviše.
- Nije vajde, Đuro, ja ti kažem, - prihvati Spasoje. - Nego hajde da mi njega izdevetamo... to će biti bolje. A da ga tužiš, nije vajde, niti on mari što, pa će posle još gore...
- Nije, vala, vajde ni devetati ga - reče Đura. - Već nekoliko puta lemali su ga ljudi kao vola, pa ništa... Valjalo bi njega kako drukčije zavarčiti.
- A čekaj ti, znam šta ćemo - poče Spasoje, pa prsnu u smeh.
- Šta? - upita Đura.
Spasoje se smeje jednako i sve više.
- Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo...
- Neka stoji, kazaću ti posle - reče Spasoje prekidajući smehom.
Povuče Đuru za rukav, iziđoše oba na stranu i počeše nešto šaptati. Na to se i Đura poče smejati - obojicu suze obliše od smeha.
- Odide amo, Marice! - zovnu Đura svoju sestru.
I oba brata šaptaše joj nešto, šaptaše pa rekoše:
- Ali tako mu reci "biće u mehani" - znaš!
- Baš ste đavoli! - reče ona i ode da posluje nešto po kući.
Đura i Spasoje uzeše sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoše, smejući se, naviše u osoje.


V

Bilo je već oko zaranka. Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole. Čuje u avliji školskoj dreku i smeh dečji, pa se nadviri da vidi šta je to. Kad ima šta videti! Đaci udarili učiteljevu čuranu malu rogu na vrat. Siromah ćuran zapurio se, mučio se da smakne, pa sve otresa vrat i brblja, a roga se okreće unaokolo... Ćurke se sletele, pa pućkaju i kljuju u rogu - hoće da mu skinu, a li sve promašuju te mimo rogu ćurana u go vrat. Kad mu, valjda, dodija muka, a on ti zaokupi ćurke tući, one opet njega... Deca udarila u alakanje i u smeh, da se poizvrću. I Sima se stade smejati. Dok najedanput prnuše đaci kud koji - samo ostade na čistini ona gomila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura. Obre se na jedan mah učitelj, zdepana neka ljudeskara s postriženim brkovima i boginjavim licem; nekakvu singavu kaputinu preturio preko ramena, a razdrljio se. Uhvatio ćurana, i, psujući kao kočijaš, skide mu rogu, pa se razmlata onom kaputinom i rastera ćurke, te se tako smiri ta galama.
Malo posle a stade vrisak dece u školi; prut samo puca, a učitelj se dere:
- Obešenjaci! Magarci jedni! Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni!
- More, ne udri tu decu! - viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k osoju da obiđe krčevinu.
Kad tamo, a Đura i Spasoje deljaju nekakvo drvo i grade nešto. Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da popucaju od smeha. Sima hajde te k njima:
- Šta vi to deljate?
Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori:
- Evo gradimo rogu; hoćemo da udarimo na jednoga brava. Čini nam zijan - pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja.
- Bogme, to nije roga nego čitava ruda! - reče Sima zagledajući je. - Ne može to nijedan vo u našem selu poneti.
- Ima jedan te će moći - prihvati Spasoje.
- Golem je zijanćar - rece Djura - pa mu valja podobru udariti. Ako bude golema, lasno je pokratiti... A otkle ti s tim vrećama?
- Ta odnesoh onom ugursuzu potru. - (Tu se Đura i Spasoje opet zgledaše i osmehnuše.) - Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza... Vala da mi hoće pasti šaka da mu vratim zajam - voleo bih nego bogzna šta!...
- A ne brini se, može ti lasno i pasti - reći će Spasoje.
Sima spusti vreću na jedan kamen, pa sede i poče:
- Udarih na školu, pa htedoh pući od shema onoj vraškoj deci... E, baš su đavoli! Uvatili učiteljevog ćurana, nabili mu rogu, pa ti se tu digao čitav urnebes!
- Đavoli deca! - reče Đura, osmehnu se i mahnu rukom.
- Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece!
- Gad! - reći će Spasoje. - Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao!
- Ovo dana, kako ono zapovedi kmet - reći će Đura - kud se god makneš, sve ljudi grade roge...
- Ja zbilja! I ja to htedoh reći - potvrdi Sima.
- Zato su je đaci i udarili učiteljevu ćuranu... Vide gde se udara na stoku, pa hajd' i mi, veli, na ćurke - reče Spasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm. - E, hoćemo li kući? Sad će i mrak. Hajde i ti, Simo, ako ćeš naniže.
I sva tri pođoše niz osoje.
Sima se odvoji te ode svojoj kući, a Spasoje i Đura uputiše se svojim vratnicama.
- Ama, da li će on odista doći? - upita Đura.
- Neće ja! Zar ti ne znaš njega?
- Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti?
- Neće mu, vala, pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi...
- Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a?
- More, gledaj ti samo posla...
U tom razgovoru dođoše oba brata kući. Rogu ostaviše u Maričin vajat za vrata; spremiše i konopac. Opet nešto šaputaše s Maricom, pa odoše polagano niza šljivar k mehani.


VI

U mehani već zasela ona četvorica pa igraju žandara, a pred svakim po polić rakije. Dolazi još seljaka - po jedan ili po dvojica. Mehandžija trči tamo-amo, dodaje kavu, rakiju, vino, vatru.
Pomoli se i učitelj, nazva: "Dobro veče!" Seljaci odgovoriše.
Začudo, što ti beše taj učitelj "dostojanstven" čovek! Često je u razgovoru mešao po neku stranu reč. I to kad hoće da je izgovori, čisto zazmuri da bi po tom okolina videla kolika je tu učenost! A okolina obično tada sane među sobom: "Nuto, nuto, kako se naš učo pući!"... Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli. Istina, neki su viđali u njegovom ćileriću neke čekiće i šila, ali kad su ga upitali: "A šta ti je ovo, učitelju?" on im je odgovorio sasvim dostojanstveno: "To su neke moje inštrukcije!..."
Šeta se učitelj polagano po mehani, a ćuti. Eto ti zatim i Sime. Čim uđe, odmah se okrete učitelju:
- Što ti, učitelju, pobi onu decu?
- Koju? - upita učitelj isprsivši se.
- Znaš, hvala bogu, koju!... Što biješ onako đake? Prođoh dnaas onuda, a ono vrisak, vrisak - rekoh, niko ne osta živ!
- Treba ošinuti obešenjake. Htedoše da mi pomore onoliku živinu... Načinili čitavu epidemiju!...
Šta je hteo kazati ovom "epidemijom" ovde - bog bi ga znao!
- Ne znam ja, šta ti je to - reče Sima - samo ne dao tebi bog da ti moje dete onako istučeš, potražio bih ja tu tvoju vlast da pitam sme li to biti!
- Ja ne zovem nikoga da se meša u moj zvanični posao. To nije komesijalno... - poče učitelj uplećući opet po neku stranu reč, i hoćaše zabrazditi daleka sa Simom da ne uđoše ona dva praktikanta iz sreske kuće.
Razgovor se odmah prekide.
Učitelj priđe k njima da se upita. Mehandžija pritrča uslužno te smahnu rukavom prašinu s jednog stola u kraju, naređa tri stolice, metnu zapaljenu lojanu sveću u svećnjaku od tenećke, s repićem i mumakazama već iskrivljenim da nisi mogao nikako useknuti njima, i - odmah ponudi goste:
- Izvolite, gospodine! Što zapovedate?
- Daj vina!... Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo - reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto.
Svi posedaše za jedan sto u kraju, što beše pod oko svim gostima.
Učitelj je veoma uvažavao ta dva praktikanta, i često je govorio da nije lako naći njihove "dekoracije". Jedan podugačak, brkova obešenih naniže, te su mu se često seljaci zbog tog i smejali. Govori svakad "važno" i rasteže reči, udarajući na nekim slogovima jače glasom. Uvek gleda čitav korak iznad čoveka s kojim se razgovara. Drugi malo sniži. Brkovi mu nakostrešeni napred, pa izgledaju kao da je u nozdrve udenuo dva pramena crne čekinje. On govori malo običnije nego onaj s obešenim brkovima. I kad govori, gleda obično po svim gostima, kao da iščekuje da mu se čude kako on to zna! Obojica vole, osobito kad se nađu s učiteljem u mehani, da se razgovaraju o naučnim stvarima. Onome što gleda preko čoveka bilo je ime Maksim, a onome što gleda po svima gostima - Marko.
Čim su zaseli, odmah Marko poče o naučnim stvarima:
- Ama što je kapetanica dobila danas merdžane... da si samo video, učitelju! - reče i pogleda po svima gostima.
- Komesijalno... Znam ja to! - reče učitelj običnim svojim tonom.
- Zar su ono merdžani? - upita Maksim i pogleda iznad njega čitav korak.
- Ja, merdžani... to su oni korali? Je li, učitelju?
- Jest, jest... korali - potvrdjuje ucitelj.
- A gde li to raste?
- Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! - reče Marko, pa pogleda opet po svima.
Seljaci gurnuše jedan drugog laktom.
- Iz mora? - upita Maksim i pogleda još malo više.
- Iz mora, dabome, ja šta ti misliš? Je li, učitelju? - reče opet Marko i opet pogleda po svima.
- Naturalno! - potvrđuje učitelj.
- Pa kako li se to vadi? - upita Maksim i pogleda još za jedan korak više.
- Evo, gospodine, vino! - reče mehandžija i metnu polokanicu na sto i tri čaše. - Ama što sum go dobio vino - carigradska forma! - pohvali vino, pa ode za drugi sto da nešto dodaje.
- Imaju ronci pa oni - je li, učitelju? - reče Marko okrenuvši se učitelju i točeći vino u čaše.
- Jest, jest, ronci! - potvrđuje učitelj.
- Oni to valjda zarone, pa vade? - upita Maksim.
- Dabome, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest merdžane. Je li, učitelju?
Učitelj potvrđuje:
- Jest, jest!
Seljaci se opet gurnuše; neki se i nasmehnuše.
- A kit? - uzviknu najedanput Maksim, čsto smešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami tavan.
- Jest, ja - kit! - rece Marko i čisto se ošvanji što naiđe na takav čvor. - Hm, hm! Kit - ja!... To je, bogme, strašna zverka!
- Znate li vi - uplete se učitelj - da su u kita usta kao ova mehana, pa samo hukne u se - a čovek uleti!... Taka je to konkurcija!... (Šta mu je to "konkurcija", to valjda samo on zna.)
- E to valja posoliti! - šanuše među sobom neki seljaci. Neki se iskašljaše. A neki opet gurnuše jedan drugog laktom i zgledaše se.
- Kako bi to bilo da načini čovek haljine od eksera, pa onda da zaroni?... Baš bi se nabo! - reče Marko i opet pogleda po svima.
- To bi dobro bilo! - potvrdi Maksim pogledavši malo niže od tavana.
Utom ti uđe gazda Raka i obazre se svud po mehani, pa mahnu nešto glavom.
- E, je li ti stalo srce na meru, gazda-Rako? - upita ga Sima zajedljivo.
- Ja, brate, ničije neću, a svoje ne dam... Što si puštao stoku u štetu?
- Neka, neka, gazda-Rako!... Platićeš ti to meni! - reče Sima kao preteći.
I opet bi se svadili, ali uđe Đura sa Spasojem, pa se malo povode - tokorse pijani.
Gazda Raka pogleda ih, nešto se uzvrpolji, pa sede za jedan sto blizu vrata što nikad nije imao običaj.
Đura i Spasoje zasedoše na klupu pored onih što igraju karata, pa Spasoje, kao jedva prevrćući jezikom, viknu i lupi rukom o klupu:
- Mehandžija!... Vina ovamo!
Maksim, Marko i učitelj zgledaše se, a mehandžija pritrča.
- Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem!
- Ama gde se vi tako okvasište? - upita Sima.
- E, pa... tamo eto... gore!... - reče Đura i pone prelivati preko čaše već doneseno vino.
Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvuče; niko ga valjda i ne opazi osim Đure i Spasoja.
Oni bajagi popiše još po jednu čašu, nađoše nekaku mahnu vinu, proinatiše se s mehandžijom oko plaćanja, pa odoše.
Odmah udariše jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih Raka ne opazi, pa u stopu za njim. Pomrčina beše gusta, a on nije baš toliko oštra vida da ih smotri. Uputio se pravo njihovoj kući, a govori sam. On je imao običaj da se kašto i sam razgovara.
"Hm! hm!" govori Raka da su Đura i Spasoje rahat mogli čuti: "Reče da će biti njih dva u mehani... Aja! Ne verujem ja - đavo je to! Htede me jutros motikom. Ali svejedno. Samo opet se bojim da ne bude kaka podvala!..."
Đura i Spasoje umalo se tu ne nasmejaše. Kad već da zađu u voćnjak, oni promakoše mimo Raku, pa pohitaše u vajat.
Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je čuti u vajatu zagušen Rakin glas:
- Nemojte, braćo, molim vas! Daću vam dva'est dukata... Kumim vas, pustite me!... Kud ću od bruke sutra?!...


VII

Tek se dan i noć deli, a Sima obišao svoju livadu, pa ide kući; gunjac preturio preko ramena i pevuši polagano. Pogleda nešto u trnje kraj puta, kad ima šta videti! Nov, otesan direk strči iz trnjaka, pa se miče, naginje se đa ovamo, đa onamo! Sima stade i ućuta. Gleda da mu se nije što učinilo. Aja! Baš se lepo miče direk! Kaka je to napast jutros?! Hajde, što je udaren tu kraj puta - valjda je kmet naredio da se potes obeleži, ali što se miče? Bi li prišao da vidi izbliže, ne bi li? Gotovo ga neka sumnja hvata. Hajde da priđe. Kad tamo, a ono - gazda Raka čuči u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga mu strči za vratom! Duži kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj.
- Jesi li ti to, gazda-Rako? - upita Sima, a čisto mu raste kapa što ga nađe tako ubrađena.
- Ja sam, brate slatki!... Eto vidiš... beda! - odgovori Raka, umoran od onog tereta, teško stenjući.
- A šta to činiš, bolan? - upita opet Sima.
- Ne pitaj, moj brate... Zlo ti činim! Snađe me, vidiš, beda!
Sima se obazre da ne ide ko, pa upita:
- A ko te to tako jutros ubradi?
- Nije, brate, jutros, nego još noćas... One lole, Đura i Spasoje... Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga znaš, skini mi ovu bedu!
- E, e... bogami, gazda-Radovane - poče Sima kao da se zateže - ono ja bih ti kao i skinuo... ama šta ja znam ko ti je to naturio.
- Ama oni, Simo, brate, bogami!... Eto, lepo hoće da me obrukaju. Kumim te bogom, skini mi!...
- Ne znam, bogami, gazda-Rako - stade opet Sima oklevati i slegati ramenima. - Šta ja znam, može biti da ti je to i vlast naturila.
- Ama molim te kao brata, skini, platiću ti!
- Znam, znam... Nije to da rekneš zbog plate - poče opet Sima da ga muči, - nego može otkud doznati vlast, pa da ja budem kriv...
- Daću ti deset dukata, Simo brate, kurtališi me ove napasti! Ako boga znaš... eto ti u gunjcu šest dukata, uzmi... Nemam sve kod sebe, bogami! Kusur ću ti dati čim odem kući - samo se navrati do mojih vratnica...
- E, hajde baš, gazda-Rako - ne mogu gde si ti a vere mi da je ko drugi, ne bih ni po koje novce.
I to rekavši, Sima priđe Raki, izvadi mu iz džepa u gunjcu četiri dukata u zlatu i dva u sitnini, pa zaveza u peškir i strpa u nedra. Zatim mu odreši ruke, pauze jedan kamen i poče mu izbijati klin ispod vrata. Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će.
Kad mu skide rogu s vrata, reče:
- Bolan, gazda-Rako, nije veća ni u mog sivonje, dobro si je mogao nositi!
Raka to i ne čuje, nego okupi moliti Simu:
- Molim te kao brata, nemoj da se čuje ova bruka! Ako se razglasi, ne smem ti izići na beo dan... Uvrati se pred ručak na moju kuću da ti dam pare... Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se čuje!...
Iako je bio gazda Raka onakav kao što ga već znamo, opet se čuvao da se ne tera posmeh s njime. Bolje da ga ubiješ nego da mu se posmehneš za što.
- Nemaj ti brige, gazda Rako - uverava ga Sima. - Kako bih ja to kazao... Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo! Bogami, gazda-Rako, ne brini se ti!
Raka udari naviše, sve uz potok kroz trnje da ga ko ne ugleda. Sima ne hte kući, nego okrete naniže mehani.


VIII

Puna mehana seljaka. Zbijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, pričaju gde je koji što nagrabusio, i smeju se. Dok će početi jedan između njih:
- Ama, ljudi, što sam se ja jednom hteo osramotiti.
- A kako? - upitaše ga neki i okretoše se da čuju.
- Odem ti ja u Šabac nešto poslom. Uvratim se kod nekog Nikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. Uđem u kuću, a sama mu gospođa njegova tu. Pogledam, a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal... Kao postavljen da se ruča, kao nije... Pometani lonci na astal, pa vru - valjda skinuti skoro s vatre. Ona gospođa uzela pa kao meša - onu vru jednako... O, kako to vri?! Podvirim se pod astal da nije ozdo vatra nalozena. Aja! nema nigde. Pipnem astal - vruc! O, anatema ga bilo!... đavolska posla! Napunim ti lulu, zapalio bih. Šta ću? Nema nigde vatre. Kao upitao bih onu gospođu, ama opet ne smem... Može zameriti što. Dok ti se ona okrete, pa meni:
"Ti bi, kanda, vatre?" - "Ja, vala, bih malo, da zapalim." A ona ti izvuče čekmedže iz onog astala, izvadi žišku, te meni na lulu... Gledam ja, baš vatra! Gori lepo kao god s ognjišta.
Seljaci udariše u smeh.
- Ta to je bio čporet! - povikaše neki uza smeh.
- Znam ja, kazaše mi posle. Krstio sam se đavolskoj napravi...
- Ama jeste li vi koji čuli što ono rikaše noćas goveda po livadama? - upitaće jedan.
- Jest ja - odgovori drugi. - Mora da ih je nešto poplašilo.
- Oko neko doba noći - reći će jedan - stade ti uktanje mojih svinja, pa bež' kući kao da ih neko juri.
Na to će jedan između onih što su igrali karata:
- Ama što su goveda rikala, što su svinje uktale, to je ništa; nego što ti ja umalo ne stradah... Nisam ono čudo video nikad! Tolike noći prolazio sam i preko raskršća i preko groblja, pa ništa...
- A šta je to bilo? - počeše ga zapitkivati i skupiše se oko njega.
- Eto šta!... Pođem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim, preče je, te udarim preko livada... Čujem krive se goveda - jest, bogami, neki đavo! Pođe meni kosa naviše. Vratio bih se, ali kud ću obilaziti. Hajde ja, hajde... Kad bih u Pavićevu livadu, dok ti nešto pristade za mnom. Kao čovek dole... Ide lepo baš kao čovek... Ali mu na vr glave rog kao ovaj direk pred mehanom - ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usađen!... Bogami, mene ti podiđoše mravci! Nadam ti ja bežati, a ono sve brže za mnom. Potegnem te preskočim vrljike i sapletem se te koliko dug - ljos o ledinu! Senuše mi svetlaci pred očima... Podignem se, a ono došlo već do vrljike, zamahuje onim rogom na me, a viče: "Stani, stani - ne beži!" Ja ti se onda popuželjke skotrljam za jedan trnjak, pa beži koliko igda mogu kući!... Što sam se noćas prestravio, nikad nisam!
Seljaci slegoše ramenima, pa se zagledaše začuđeno. Neki rekoše:
- More, to si se ti opio, pa ti se učinilo!
- Ama šta je stoku plašilo? - pitahu se drugi.
Utom banu Sima na vrata:
- Dobro jutro vam!
Svi mu prihvatiše.
- Da nije i tebe što jurilo noćas, Simo? - upita ga jedan.
- Nije, vala, ništa.
- A što li su se goveda onoliko krivila po livadama?
Sima se uze smejati, pa viknu:
- Mehandžija! Daj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda Raka časti!
I odmah se obre oka šljivovice pred njima. Onda Sima ispriča sve: kako je našao gazda-Raku jutros, kako mu je skinuo rogu, kako su mu tu rogu nabili Đura i Spasoje da ne zadirkuje više Maricu...
Kad ljudi to čuše, sve udari u pljesak i u smeh.
- A zato li su međer goveda rikala! - vikahu jedni.
- Kaki si ti to momak? Uplašio se od gazda Rake i roge! - podsmevahu se drugi onome...
Ele, za časak ti puče taj glas po selu. Ljudi i žene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda Raki i smejali se. Sima je taj dan popio više časti nego na kakoj slavi. A tako isto i Đura i Spasoje.
Gazda Raka utekao u kačaru na tavan, pa nije odatle tri dana silazio. I od tada se uvek klonio ženskinja. Čim sretne, bilo ženu bilo devojku, tek samo progunđa nešto, pa zaobiđe podalje, a poklompi se kao vodom poliven.

Noc na mostu



Pripovetka iz narodnog verovanja

Put i slučaj nanese me jednom te omrknem kod nekog čiča-Đurđa u Mahovištu. To je onaj stari čiko što je otpre dolazio svake godine u V. na vašar i donosio lincure i srčanika te prodavao. Sad već i ne dolazi jer je vrlo star pa su ga noge izdale...
Dakle, ja omrknem baš kod čiča-Đurđa. Osim njegovih sinova i ostale kućevne čeljadi, bila su tu još tri čoveka odande iz sela, koji su taj dan kosili na pozajmicu Đurđevu livadu. Posle večere divanili smo o svačemu. Naposletku počesmo pričati o vampirima, zduhaćima, džinovima, vešticama i drugim nečastivim silama, što se priviđaju čoveku noću u gluho doba. Svi smo ponešto ispričali - ko više, a ko manje. No čiča-Đurađ, bogme, najviše. I što ume pripovedati to je za čudo! Kao god da iz knjige čita! Šta iz knjige!? Retko ćete gde i u knjizi naći da se što tako lepo, živo i okićeno kazuje. On to sve nekako zgodno ume namestiti. Ono mesto, gde se što desilo, tako lepo kaže da ne ostane ni drvo, ni kamen, ni travka, ni tica, ako u taj mah proleti ili pusti glas od sebe, da ti tako živo ne predstavi - kao god da očima gledaš! Čini ti se, eto sad - tu je; pred tobom se događa!...
Ele, u tom pričanju upitaće jedan od one trojice:
- A, kako je ono, ča-Đuro, tvoj pokojni kum Ivan iz Dračića noćio na mostu.
Čiča Đjurađ promeškolji se malo pa poče:
- Bogme, deco, teško ću vam to sve pogoditi onako redom - odavno je bilo! Tolike godine, pa se već dosta i poboravilo. Siromah moj pokojni kum Ivan - bog da ga prosti! - baš je stradao! To je, deco, bilo davno. Vi se još niste bili ni rodili onda. Pokojni kum Ivan bio je, štono kažu, jedan po jedan čovek u Dračiću. Imućan, dosta zadruge - dosta svačega; a razborit, otresan i srčan. I on je vojevao uz obe krajine. Beše čovek naočit i lep u licu, samo je preko čela imao jednu masnicu. Ranili su ga na Mišaru kad je ubio jednog agu pa pritrčao da mu uzme srebrnjake. Doskora su ti srebrnjaci bili u njegovog unuka, kum-Marinka. O, to je tek bilo oružje dobro i pouzdano! Svaki je, deco, valjao najboljega hata... Čisto srebro! Ali se prezaduži, upropasti sve imanje, pa upusti i te srebrnjake. Onako oružje - da zaplače čovek za njim!... E, moja deco, rđava su vremena nastala! Ja pamtim kad ljudi ovuda nisu znali šta je interes i dug. A sad nema kuće da nije zadužena osim po gdekoji što se drži. Vidite, deco, ovo je naše selo pre sedam-osam godina bilo kao kita cveća - imalo je na stotinu svojih domova, sve bolji od boljega i imućniji od imućnijega. A sad - nema njih dvojica-trojica što im se može reći da imaju nešto; a ostalo bog zna da li ima treći dan čestito hleba u kući. Sve to, deco moja, učini zaduživanje, interes, suđenje, parničenje i još mnogo kojekakvih nedaća što iz dana u dan sve više i gore zatiru i kvare ovaj nesrećni naraštaj!...
- Jednom - nekako oko Spasova dne, tek bejah izašao na njivu sa decom, dok eto ti kum-Ivana. Dođe nekim poslom ovde u naše selo. Tu predani tri dana. Zateče ga nekako baš subota. Kad bi pred mrak, on navali da ide - "imam, veli, posla; valjda mi otići sutra do u čaršiju da nabavim nešto za kuću; radnim danom nemam kad". Mi ga ustavljasmo da prenoći pa sutra da porani zorom, te opet može stići rano kući i otići još u čaršiju, ako hoće. Aja! Ne da ni pomenuti! Hoće da ide odmah, pa kraj. A bio je siromah tvrde volje. Što naumi, ne odumi lako. Kad videh da ne mogu čoveka zaustaviti da prenoći, rekoh mu: "A ono, kume, sedi da večeramo malo - koliko je bog dao, pa onda sa zdravljem putuj!" Navali na nj i moja pokojna domaćica i deca, te ti se on ustavi na večeru. Dođoše još dvojica mojih komšija odavde. Povečerasmo pa onda jednu po jednu za srećna puta, onako uz razgovor. Baš se besmo rašćeretali isto kao ovo sad. Pokojni Mitar - jedan od one dvojice komšija, napriča nam sila priča; ne znaš koja je od koje gora i strašnija. A znao ih je pusnik mnogo - tri dana da priča i da ne prekine. Bogme, deco, ugrejemo se svi dobro. Kum Ivan navali da ide, a mi: "sedi, kume, još po jednu, pa još po jednu za srećna puta!" dok se tako zabavismo do neko doba noći. Onda popismo još po jednu onako s nogu - kum Ivan ižljubi se sa svima pa ode.
Te noći nije bilo ni vedro, da rekneš, a nije ni oblačno; nego se svuda preko neba razvukao beo tanak oblak, a kroz njega vrlo malo proviruje mesečina. Nigde vetrića - samo tišina. A videlo se daleko kroza šumu i onu surevinu. To su , deco moja, najstrašnije noći. Kad je čista mesečina, onda čovek vidi i razaznaje sve, što je što; kad je pa gusta pomrčina, onda se, istina, ništa ne vidi, ali opet nije ako strašno kao kad je ovaka sura noć. E, tad se čoveku svako drvo, svaki kamen čini drukčiji i nakaradniji nego što je. Valja reći - strašno! I baš u tako doba najpre ćeš što prevideti.
Ele, deco, ide moj pokojni kum Ivan, a sve više opruža krake. I već prihvati se Mravinjaca. Tu je strašno proći i usred podne, a kamoli noću, pa još u gluho doba. S jedne i druge strane strše jamače, breščići se poređali kao mravinjci. Za to se to mesto tako i prozvalo... Šuma istina retka, ali krakljava i krupna. - Padne nešto na um kum-Ivanu mome te se maši u nedra za hamajliju. Tu mu je hamajliju dao neki kaluđer iz Jerusalima kad je dolazio ovamo u pisaniju, te mu je kum Ivan upisao najboljeg ovna i tri talira, a pokojna kuma Jana novu neprorezanu košulju. Tako mu je rekao kaluđer, da je vazda nosi u nedrima ispod levoga pazuha, pa onda nek ide kud god hoće i u koje hoće doba, pak se ne boji nimalo - ništa mu nahuditi ne može. Ele, maši se u nedra, kad - hamajlije nema! Prođe ga neka sumnja. Šta je to sad? Kamo hamajlija? Misli, misli - gde bi to moralo ostati. Ovde kod nas nije... Misli opet. Naposletku seti se da mu je ostala u vajatu kod kuće kad se spremao da pođe amo, pa presvlačeći košulju skinuo je. Baš nije lepo što mu se sad ne nađe kod njega. Da se vrati, ne biva, niti bi on to učinio, kad je već otisšao i oprostio se sa svima. Hajd, da se ide, pa što bog da!
I tako se on, deco, prekrsti pa hajde putem. Nešto mu se otmu oči te pogleda malo u stranu, kad - jaše čovek na belom konju. Jaše lepo stranom preko platna, a ništa se ne čuje. Kum Ivan vikne jednom:"Hej, pobratime, ako bog da?" Ćuti. Pođe malo u napredak; opet pogleda - opet čovek na konju, pa sve s njime uporedo. Opet kum Ivan vikne - aja, ništa! Nit romori nit govori. Dokle ga nestade... Malo postaja, eto ti ga opet pa čisto leti preko stenja kao god sen čovekova po duvaru, a ni kamičak da se otisne ili popuzne. Kum-Ivana počeše podilaziti mravci. Opući brže, a sve pogleda u stranu. Čoveka na konju đa nestade, đa se opet pomoli. Kum samo grabi brže. Pogleda opet u stranu - nema čoveka! Dok u taj mah tresnu nešta iza njega o ledinu tako tupo kao god da neko obori sa najviše bukve vodenični kamen - čisto se zemlja drmnu! Kum-Ivanu klecnuše kolena... Malo kroči napred, kad zahuja nešto ispred njega kao god vetar kad duhne jako kroz gustu šumu pa poveje suho lišće. U taj mah upravo ispred njega prevuče se preko puta grdan plast sena tako teško, rekao bi, sve se kamenje mrvi pod njim! Za njim još jedan, pa još jedan - tri jedan za drugim! Kum-Ivanu diže se kapa na kosi, a kroza nj projuriše mravci od pete do perčina... vruć vetar duhnu mu oko ušiju. Prekrsti se pa pođe dalje. Kad siđe u jednu dubodolinu punu kamenja, a naokolo bukvik - ima šta videti! Kamenje sve odskakuje od zemlje pa zvecka, isto kao kad u šaku uzmeš krajcara i drugom šakom poklopiš odozgo pa zveckaš. Žilje u bukava pucka, rekao bi čupa se iz zemlje, a grane se ljuškaju i škripe. Cela dubodolina zaošine se đa na jednu, đa na drugu stranu. Kum Ivanu čuje se u ušima neko tupo lupanje - kao god da udaraš pesnicama u dno puna bureta. On se opet prekrsti pa pođe dalje. Znoj je liptio po njemu, a sav je drhtao kao prut. Kazivao je, posle, da se nikad u svom veku nije tako prestravio kao to veče. Istina imao je za pojasom one srebrnjake i veliki nož, što ga je na Drini oteo od jednog Turčina, ali uzalud! Da puca - na šta će? A i nije dobro pucati na nečastivu silu; jer onda, deco, prsne puška. Tako je neki Manojlo iz Zlatarica gađao iz puške jednu sablast na ćelijskom visu, pa mu je ostala u ruci samo jabuka od puške a ono sve - prsnulo u komade... Ele, kum Ivan pregrne, na jedno. Šta je tu je - da se ide. Ali samo brže. Pohita da izmakne iz one dubodoline. Sav kao okupan u znoju - s cela mu vec kaplje, a mlazovi potekli niz obraze pa se sastali pod bradom. Taman iskoraci iz one dubodoline na jedan breščić, a duhnu jak hladan vetar. U tom ga nešta žignu s leve strane, a desna noga i leva ruka - kao utrnuše. On za to i ne haje. Samo grabi napred. Vetar duha sve na mahove - sad žešće, sad slabije, a sad se kao opet utaji.
Kad je bio blizu Brezovica, zapevaše prvi petli. On se onda opet prekrsti, dobro je - veli, pa pohita kući prijatelj-Prodanovoj da se malo odmori i da se vidi s njima - kao sa svojim prijateljima... E, moja deco, otpre se drukčije i bolje pazila i rodbina sa rodbinom. Jedno je drugom išlo, jedno drugo primalo i dočekivalo. Danas se sve izopačilo. Nema onog prijateljstva, dočeka i prizivanja kao u staro vreme. Današnji naraštaj sve ide i radi jedno drugom o glavi. Svako ti je tu postalo samoživo. Svako ti se tu odrođava, libi i otresa svoga. Ja znam, deco, starih ljudi koji su bolje dočekivali tuđina i drugu veru, te ga pomagali i zaklanjali koliko su mogli - nego što se danas može naći u retko kojoj kući među rođenom braćom. Današnja braća glede kako će jedan drugom nogu podmetnuti i vrat mu skrhati. Današnji svet sve gleda samo za svoj špag. Gleda da te zakači, da ti skine i košulju s leđa, da te ostavi na ravni pa umri... neće ni da čuje za te. Današnji ljudi vole otići u mehanu, vazdan dangubiti, opiti se i istrošiti s kojekakvim lokmašima nego doći kod svoga najbližeg roda. Ja pamtim, deco, kad u ovom našem selu nije bilo mehane i - bogami - onda beše u svačemu bolji birićet, godine behu rodnije i bolje, svaki je imao više i u košu i u kesi. Evo, ja gledam - ima pet godina kako se načini ona prokleta mehančina ovde u selu, pa šta se radi? Zlo se radi, deco moja! Ovi naši ljudi namamiše se pa trče zorom u nju, kao na solilo. Odbiše se od rada, iskvariše se i prougursuziše se. Povazdan ne izbijaju otuda - jednako kunjaju, piju i bleje, a ovamo im na domu propada i usev, i stoka, i sve. Pa se onda duže - e, ne znam, "nije rodna godina! ne da bog!"... E, moja deco, godina je svagda rodna, a bog daje kad se radi... Nema, nema, deco, onog starog doba i rada! Danas se sve izopačilo...
I tako moj kum Ivan dođe pred kuću Prodanovu i zalupa na vrtima. Odmah se izbudisše čeljad - ustade i Prodan, zapali luč i otvori vrata. Kad ugleda Ivana začudi se: "A otkud ti, priko, u ovo doba?" - "Čekaj malo, priko, dokle danem dušom, pa ću ti sve ispričati", reče Ivan i sede na stolicu što je spusti domaćica pored raspretane vatre... Donese i rakije te onako pored vatre popiše po jednu. Kum ispriča Prodanu sve što ga je snašlo na Mravinjcima. Sediše, bogme, podosta. Kum-Ivana poče žigati desna noga i leva ruka. Žiga - pa sve gore i gore. Nema od hoda ni pomena! Prodan reče domaćici da mu prostre pored vatre, neka se malo odmori, pa će valjda uminuti. Odmah mu prostreše te leže. Čisto ga smlati neka groznica. Ruka i noga žigaju sve većma. Ni oči da svede!
Sutradan ni s mesta da se makne. Ruka i noga ukočile se. Sav u vatri - ništa za se ne zna. Onako trabunja koješta kao u vrućištini i sve viče - "Hoću kući! Nosite me kući!"... Prodan pričeka dva-tri dana neće li mu biti lakše. Aja! Sve gore i gore. Kad i sam Prodan vide da se tu nije šaliti, on uhvati volove u kola pa ti mog kuma na kola i polagano odveze ga kući njegovoj u Dračić; jedno da ga ne bi bože sačuvaj - suđen čas zadesio tako daleko od svoje kuće i čeljadi, a drugo i sam je kum Ivan navaljivao, čim se razbere u onoj muci, da ga nose kući.
Kad se Prodan prikuči s kolima kući Ivanovoj - svi kućani istrčaše uplašeno i začuđeno. Pokojna kuma Jana udari u plač. Skinuše ga s kola i odmah mu namestiše postelju i spustiše ga na nju.
- Ja ne znam šta bi čoveku! - reći će Prodan. - Dođe pred zoru mojoj kući zdrav, pa na jedanput poče se žaliti da mu je ružno. To je bilo u oči nedelje. Smlati ga nekaka groznica. Ja rekoh, biće mu bolje sutra - kad hoćeš, a ono sutra ni da se pomakne!
- Videla sam ja da njemu neće prema dobru biti čim je zaboravio hamajliju - prihvati Jana. - Tako je još jednom otišao bez hamajlije pa se razboleo, pa eto i sad opet!
- Moli se bogu, prijo, pa ga nadgledaj - hrabraše je Prodan. - Dobro bi bilo da ga metneš na paru.
Nekoliko dana presedeo je Prodan kod Ivana, pa se onda diže te ode u Brezovice kući.
Dugo je, deco moja, ležao kum Ivan. Parili su ga, donosili trave, bajali, gasili ugljevlje, svaku ženu staru, koja je znala oko bolesnika, zvali su. Pa ništa. Naposletku dozovu i starog pop-Jovana iz Ćelija, te mu čita veliku Vasilijevu molitvu - onu strašnu, deco, što se čita od one, bog ovde bio, gorske. Pa i opet ništa. Samo se razabrao i došao sebi, a ruka i noga ukočene. Behu već digli ruke od njega - dok eto ti dođe neki čiča Sreten iz Lelića, pa kad vide kum Ivana u kakoj je muci, on se pljesnu rukama pa viknu:
- Ih, zaboga, šta činite!? Trčite Novaku u Čučuge, neka dade ovom čoveku zapise. Zar ne vidite da je nagazio?
- Bogzna, da li će biti kake pomoći! - reče pokojna kuma Jana.
- Kako neće, snaho? - poče se Sreten kleti. - Evo moje glave ako se on ne digne kao od majke rođen, samo vi pošaljite koga Novaku neka mu dade zapise i pošljite neku belegu od njega. Još večeras neka ide Stevan u Čučuge!
- Pa spremi se, Stevo - reče Jana najstarijem sinu Ivanovu, koji beše momčić od svojih dvadeset godina. - Idi da još i to vidimo, pa onda šta bog dade!
- Ja ti kažem, snaho, - nastavi Sreten - da će mu Novak pomoći. Eto, znaš onoga Marka Spržu iz našeg sela? On je isto tako idući noću nagazio negde na džinovsko kolo, pa mu se, tamo u njega - ukočile i noge i ruke, sav se načinio u kvrgu. Šta ti nisu radili, pa ne bi nikake vajde. Odoše Novaku u Čučuge, čim mu posla zapise kao god da neko rukom odnese. Pa eto on je pomogao i Jevremu iz Ćelija kad je nagazio na čini... Kome Novak, snaho, dade zapise taj mora ozdraviti!
I tako, deco, spremi se moj kumić Stevo, ponese belegu Ivanovu i ode u Čučuge Novaku.
Kažu, deco, da je taj Novak bio nečist čovek... Nije bio sam. Otpre - dok je bio mlad, išao je s trgovcima u Nemačku, pa je pripadom i knjigu naučio. A išao je u Bosnu, te je od nekakog hodže naučio graditi zapise. Doduše, ja ne znam niti sam svojim očima video, ali kazuju ljudi da su ga viđali: kako noću u gluho doba hoda po raskršću i nešta govori onako sam, kako zna sve koja je baba veštica, a koja nije, kako se bije s vetrenjačima. I još mnogo koješta kazuju. Mora da je imao posla s nečastivim, jer se taj čovek, kažu, nije prečestio više od dvadeset godina, niti je u crkvu ušao... sve mu se nešto nije dalo. A klonio se, vele, od popa gde se god sretne i desi s njime.
Ele, deco, dođe Stevo u Čučuge Novaku i sve mu kaže šta je i kako je bilo, pa ga onda zapita može li pomoći što? - Novak, veli, poćuta malo - poćuta, mahnu glavom pa reče: "Ej! Ej! Što nisi pre došao, pa bi sve lakše bilo? Ovako biće malo poteško, ali ćemo opet pokušati..." Onda ustade i nađe nekaku knjigu, uze Ivanovu belegu, prevrte dosta listova, gleda, gleda - prevrte još jedan list, pa poče kazivati Stevi sve po redu: kako je kum Ivan nagazio na džinovsko kolo - niže Mravinjaca, u onoj dubodolini. Onaj čovek na belom konju što je išao preko stenja - ono je bio car džinovski. Ona tri plasta - to su bila tri nečastiva što čuvaju unaokolo da ko ne nastupi na kolo džinovsko. I da se, veli, Ivan odmah vratio čim je video ona tri plasta - ne bi mu ništa bilo: a ovako je nagazio baš u onoj dubodolini na džinovsko kolo, pa su ga džinovi ustrelili u desnu nogu i levu ruku.
Jos odvajkada, deco, kad je bilo nekršteno doba, pripovedaju da su u ovoj zemlji sudili džinovi. Ali dođe car Kostadin, otera ih čak preko sinjeg mora i satera na nekaku veliku kapiju u mračni vilajet. O kapiju obesi svoju sablju, pa čim džinovi pojme da se vrate ovamo u krštenu zemlju i dođu do one kapije - sablja zvekne: "Car Kostadin živ!" a oni odmah pobegnu natrag. Tako nemaju nikako oblasti da dođu među kršten narod - osim noću u gluvo doba kad se ne zna dokle je mračni vilajet, a dokle krštena zemlja, izlaze te pogdešto izigraju svoje kolo, pa ko nagazi na njih, oni ga ustrele...
Kad je Novak kazao Stevi odašta je zanemogao kum Ivan - napiše mu i dade tri zapisa. "Nosi", veli, "ova tri zapisa! S jednog neka se napije vode na drvljaniku pošto se sunce smiri. Ovim drugim neka se okadi. A ovaj treći neka ponese uza se i neka ga kućani odnesu uoči mladog petka na onu staru ćupriju pod ćelijskim visom, da tu prenoći. Tu će već videti sve. Samo da se nije šalom šalio da što progovori, ili da se makne!... Kad to sve uradi - nadam se da će mu biti vajde!"
Stevo dade Novaku tri direklije, uze zapise, pa poteci kući. Kad dođe, kaže sve što je Novak poručio. A baš se beše desio nekako sutradan mladi petak. Pokojni kum Ivan navaljuje da ga Pero, brat mu, i Stevo to veče snesu na most da prenoći. Kuma Jana ne da, već odgađa do drugog petka - "Može", veli, "bog dati da mu bude lakše, a baš nije mi milo da noći sam onde." Ama ko bi kum-Ivana odvratio! On navalio - hoće baš tog večera da ga nose na most.
I tako, deco, kad se sunce smiri, Pero i Stevo izneše Ivana na drvljanik te ga zapojiše s onog jednog zapisa, a drugim ga okadiše i uneše ga u kuću dok čeljad uhvati volove u kola...
Ele, mog ti kum-Ivana natovare na kola pa hajd polako pod ćelijski vis, te ga ostave nasred mosta. Kad ga spustiše, on se popipa u nedra - tu je hamajlija, a i zapis je poneo. Nije mu toliko ni stalo za zapis, koliko za hamajliju. No već kad je kod njega - ne boji se ništa. Pero i Stevo odoše. Kum Ivan ostade na mostu sam.
Taj je most, deco, na strašnom mestu. Bio je do pre petnaest godina onde, pa ga odnese voda - kad je ono u leto, oko Stevana vetrovitog, nadošla voda i iskopala kosti utopljenika Avrama, što mu beše grob izrovila baš do mosta s ove strane. Avram se utopio u taj vir. Kazuju da je sišao da se okupa u neko doba noći - kad je hvatao ribu, pa čim je došao nasred vira, na jedan mah ga stade nešto vući za noge, teško kao olovo i odvuče ga na dno. Posle neki Timotije i Pantelije s Bobije zarone u vir i nađu Avrama gde sedi na dnu vira kao god živ, a na krilu mu čuči crno dete - nije veće od mačeta. I tu ga izvade i ukopaju onde kraj obale. Pre Avrama, pričaju, da se tu udavila neka baba Joka, te se prozvao "Jokin vir". - Mnogo se, deco, previđalo ljudma na tome mestu. Jednom reči - bilo je opasno proći tuda samu čoveku uveče ili noću. A i ružno nekako. S ove strane nadneo se ćelijski vis... same stene, rekao bi, sad će dole pasti - videli ste već i sami kako je. Prolazili ste valjda onuda.
Ele, deco, na tom će mostu pokojni kum Ivan prenoćiti. Iznajpre se obazirao tamo-amo; svud tišina, ne čuje se ništa, osim što voda huji malo niže niza neko kamenje, a već ispod mosta bila je tako tiha - rekao bi čovek i ne teče. Kašto hukne jeina gore u stenama, ili ćukne ćuk na nekom grmu... Te pogane tičurine strašno je i iz kuće čuti, a kamoli sa mosta! Kašto opet zazvoni zvonac pored obale - čisto da uši čoveku zagluhnu. Naš Ivan i ne haje za to - bio je siromah vrlo slobodan.
Malo-pomalo pa nastade i gluho doba. Sve se utiša. Ni jeine, ni ćuka, ni zvonca - ništa da se javi. A opet se desilo te je bila sura noć isto kao onda kad je nagazio na džinovsko kolo pod Mravinjcima. Ćuti moj kum Ivan i čeka šta će da bude. Dok se začu nešta ispod mosta - zapljeska po vodi kao god kad se patka kupa i leprša. Malo postaja pa se nešto zacrni ispod visa nakraj mosta. Pogleda Ivan kradom ispod oka - a ne sme da se makne, jer mu je tako Novak naručio. Izgleda kao crno jare - nije veće. Poče da se prikučuje najpre polako, pa brže - pa kad bi pored njega, proleti kao god kuršum; Ivan smotri - isto crno jare samo dugačak rep, a ne trči na sve četiri nego na dve stražnje noge. Odjuri nasred mosta pa zastade i dreknu strašno - Ivanu čisto uši zapištaše. Pa onda eto ga opet ovamo kotura se sve s nogu na glavu kao god obruč kad ga deca otisnu niza stranu. Kad bi pored Ivana - zahrza isto kao mlado ždrebe pa se tako tetura nakraj mosta ispod strane i tu stade da grokće kao prase. Dok utom zapršta povrh vode ispod mosta, rekao bi hiljade pataka jure i lepršaju, a uza stranu preko kamenja zašušta nešta - zagreba, zagrokta i stade pisak kao da se miši kolju... sitno kamenje poče se otiskivati i bućkati dole u vir pod most. Ivan pogleda kradom na vis gore. Kad - ima šta videti! Prionulo ono kao mrav, pa gamiže uza stenje - samo se crni i gamiže, gamiže. Za jedan trenutak pa se sve obre navrh visa pa počeše igrati, a repovi im mlataju niza stranu. Ivan gleda pa ćuti. Dok eto ti opet nešto zagrokta nakraj mosta, pa pojuri ispred njega i ode na drugi kraj mosta. U tom - ništa ti bog ne dade, navali na most, navali pa zagusti. Most poče cupkati i ljuljati se. Sablasti povrveše kao god mravi iz mravinjaka - neke otud neke odovud, nese se pužu uz leđa Ivanova... opaža kako baš lepo zagrebe jedna po jedna šapama uz njegov gunjac, najpre uza leđa pa više, više, pa onda za ramena - čisto opaža kako nokti već dodiruju kroz gunj kožu, pa onda njemu preko glave prevrću se i padaju preda nj dočekujući se na noge. Keze mu se, škljocaju na nj zub'ma, omahuju repovima, grizu i grebu pred njim grede kao god psi kad isturaju sugreb... Tako kipti, kipti sve više i više, pa ode - odjuri nakraj mosta. Eto ih opet, vratiše se. Opet sve oko njega zadiru, ciče, režu, grokću, škljocaju zubima, pa odjure opet pod stranu na drugi kraj mosta. Ivan samo ćuti. Malo se kao pritaja. Dok eto ti dva mala crna deteta: jure, isplazili jezik, repovi im se vuku po zemlji, oči im svetle kao dve male varnice - dojuriše pred Ivana omahujući repovima, gotovo da ga opahuju po nosu, pa se, s oproštenjem, obrabonjaše preda nj isto kao jarici... brabonjci neki padoše mu i u krilo i po opancima. Ivan se ne može uzdržati, a da ne pljune od teška gada i smrada. Čim on pljunu, sablasti se nasmejaše kao god deca kad se kome zašto potprdaju: "Hi, hi, hi!"... Na to se svud i ispod mosta i oko mosta i po strani razleže: "Hi, hi, hi! Ha! ha! ha! Ho! ho! ho!" Ove dve male sablasti vratiše se te odjuriše opet nakraj mosta pod stranu. Malo postaja, poče puckati i škripati most - rekao bi do vode dohita, tako se uleže. Ivan pogleda kradom na onu stranu, kad zagustila nečastiva sila: crni se, svi kao ljudi, zubi im kao u veprova pa beli, pa se uzvili do ušiju... oči im se sjaje kao u mačkova u mraku - jure, pa pravo na nj. Neki nose kao vile, neki kao mizdrake, neki kao ostve, neki lopate, neki pijuke, neki čaklje, neki noževe velike - pa zamahni na nj, zamahni... sad, da ga udare baš po čelu, čisto oseti kako oštrice načnu kožu, čaklje opaža kako ga zakačile za haljine pa vuku... hoće da ga pomaknu, a on se upeo iz sve snage da se ne makne... Nasrtaše, zamahivaše, vukoše, keziše se na nj - pa ih nestade... Osta čist most. Ivan pogleda opet u stranu - kad tamo opet igraju, prevrću se jedno preko drugog, skaču, gamižu. Dok eto ti četiri sablasti, dve s jedne strane mosta, a dve s druge - uzeše most, pa počeše izdizati... Izdižu, a sve rastu, izdižu a rastu - narastoše tako velike te izdigoše most čak do uvrh visa. Pa onda počeše rasti iznad mosta... rastoše, rastoše kao plašće sena narastoše, pa uzeše zaljuljivati mostom da istresu Ivana u vir. Ivan se upeo iz sve snage da se održi. Sablasti zaljuljaše most pa pustiše... Moj kum Ivan zažmuri od straha. Zagrme naniže kao grom i tresnu, rekao bi, pršte u sto komada... Ivan ćuti i čeka kad će početi voda da ga davi - nema! Pogleda, ali most stoji nad virom - nije mu ništa. Sablasti nestalo... Malo postaja pa poče da se čuje zviždanje, najpre jedno pa drugo, pa treće, pa se posle osu - rekao bi ima ih milijun milijuna te zvižde. Ču se i zveket bukagija... Most poče da se uleže i da puca strašno kao god da se krši. Začu se neki hod kao da se valja po mostu vodenično kamenje... Ivan pogleda, ali zagustilo!... Most se više i ne vidi od sablasti... Obiskoše kao pleva oko njega. Dok eto ti vode jednu grdobu u bukagijama, usta joj stoje više obrva a jedno oko ispod nosa... Dovedoše je pred Ivana, pa sve sablasti nagrnuše čisto da ga uguše; on opazi kako je voda već prolila odozdo kroz most i okvasila mu čarape i čakšire, tako se most ugnuo od teška tereta! Sablasti u taj mah zagroktaše raznim glasovima: "Ovo je! Je, je, je!... Ho, ho, ho!" pa onda sve odjuriše kao vetar pod most. Odmah se ču lupanje u jedan direk kao da se udara najdeblji palamar - tako se most trese... Ivan odskače od jaka zora za čitav pedao...
U tom, deco, zapeva petao. Dok - ništa ti bog ne dade... samo stade pljesak i piska ispod mosta. Sve se utiša. Ivan, bogme, malo i poplašen, kad ču petla, pomete se te mahnu levom rukom da se prekrsti... "A, gle!" pomisli, "pa ova mi ruka zdrava!"... Onako radostan prekrsti se desnom i diže se. Ništa ga ne boli - zdrav kao od majke rođen! Kad je došao kući, stade lupati na vrata i viknu svoju domaćicu:
"Hej Jano! Ustaj - konce ti tvoje! Zar se do to doba spava?!"... Ona veselnica nije ni svela očiju misleći šta će da bude - skoči te brže-bolje otvori vrata. Ivan izbudi svu čeljad. Ispriča im sve šta je bilo na mostu.
Kad se već dobro rasvanulo, on se diže - "Hoću", veli, "sprdnje radi da odem na most, da vidim šta li to obesi noćas ona nečastiva sila!" Ode. Kad tamo, a ono visi jedan miš o konjskoj dlaci na ekserčiću. "O, anatema ti bilo - nečastive sile!"... reče kum Ivan i prekrsti se pa se vrati kući.
Otada, deco, nikada nije skidao s vrata hamajlije, a pričao je taj udes barem dvadeset puta - te sam i ja dobro utuvio...