Tema: Stevan Sremac - Proza

Stevan Sremac - Proza



Biografija


1855. dana 11. novembra. rođen na severu Bačke, u Senti, u krojačkoj porodici Avrama i Katice, rođene Đorđević. Njegova majka takođe rođena u Senti, bila je sestra čuvenog Jovana Đorđevica, književnika, profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu, ministra prosvete, osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i jednog od osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu.
1858. u šestoj godini umire mu majka Katarina. Brigu o Stevanu i dva mlada brata preuzima otac Avram.
1864-1868. učio osnovnu školu u Senti. 1864. god. umire mu otac.
1868. nastavlja gimnazijsko školovanje u Beogradu pod starateljstvom ujaka Jovana Đorđevića. Bio je đak Prve beogradske gimnazije. Ujakovo starateljstvo imalo je velikog udela u Sremcevom formiranju.
1874. završio gimnazijsko školovanje na Prvoj beogradskoj gimnaziji i upisao se na istorijsko-filoloski odsek na Velikoj školi u Beogradu.
1874-1878. studirao istorijske nauke na Velikoj školi. Kao student, prijavljuje se kao dobrovoljac i učestvuje u ratu za oslobođenje Jugoistočne Srbije i Niša od Turaka. Ratovao je dve godine - 1876. i 1877. Iz rata se vratio 1878. godine. Juna meseca, iste godine, diplomirao je na istorijsko-filoloskom odseku Velike škole.
1879. do septembra radi kao praktikant u Ministarstvu finansija. Pripada Liberalnoj stranci koja je, inače, u svom sastavu imala seoske gazde, trgovce i bankare, advokate i više državne činovnike.
Međutim, Sremac se spremao za profesora istorije. 25. septembra, iste godine, postavljen za profesora tek otvorene gimnazije. U svojoj Autobiografiji koju je napisao uz prijavu za profesorski ispit 20. avgusta 1889. zapisao je: "... predavao sam ove predmete: krasnopis, crtanje, računicu, nemački, moral, literarne oblike, srpsku gramatiku, srpsku istoriju, opštu istoriju i geografiju". Kao profesor niške gimnazije zastupajući ideje liberalizma, nije po volji školskim vlastima. Učestvuje u osnivanju gradske čitaonice i postaje njen prvi sekretar. Na radnom mestu profesora gimnazije ostao je do 1. avgusta 1881. godine.
1881. dana 1. avgusta premešten je u Pirot iz političkih razloga, kao profesor gimnazije u Pirotu predaje iste predmete do 29. avgusta 1883 godine.
1883. avgusta meseca Ministarstvo prosvete iz Beograda ponovo ga postavlja za profesora nemačkog, literarnih oblika, srpske gramatike, istorije i opšte istorije sa geografijom u niškoj gimnaziji.
1887. s gimnazijskim profesorima učestvuje u osnivanju pozorišne družine "Sinđelić".
1888. počinje da piše "knjige starostavne" ili poetizovane hronike - legende u kojima dominiraju besede u formi dijaloga, izražene svečanom, uzvišenom dikcijom. U tim poetizovanim hronikama Sremac suprotstavlja slavnu prošlost "hudoj sadašnjosti". Prva hronika takve vrste je Vladimir, kralj dukljanski, štampana u "Bosanskoj vili" pod pseudonimom "Sencanin".
1889. napisao kraću Autobiografiju 20. avgusta uz prijavu za polaganje profesorskog ispita. U niškom listu "Stara Srbija" pokušao da piše satirične radove. Objavio hroniku - legendu Kralj Vojislav Travunjanin.
1890. položio profesorski ispit nakon 11 godina rada u prosveti.
1892. dana 16. septembra Ministarstvo prosvete premešta Sremca u Beograd. Predaje u Trećoj gimnaziji. Započinje srećno i plodno književno razdoblje Stevana Sremca.
1893. započinje rad na satiričnim pripovetkama. Objavljuje sledeće satirične pripovetke, humoristične kozerije: Luminacija na selu, Božićna pečenica i Maksim, jedna tvrdoglava silueta naših dana. Podsmeva se malim činovnicima-gulikožama, dogmatičnim učiteljima, protivnik je ideja Svetozara Markovića i Vase Pelagića. Protivnik je radikala i socijalističkih ideja.
1894. u nastavcima izlazi roman sa epizodičnom strukturom Pop Ćira i pop Spira u "Budućnosti", a iste godine i u "Brankovom kolu" u 34 nastavka. Urednik "Brankovog kola" Pavle Marković Adamov nije krio odušševljenje ovim romanom.
1895. pristupa grupi pisaca koji su okupljeni oko "Srpskog pregleda" čiji je urednik Ljubomir Nedić, daroviti kritičar i najveći protivnik pokreta Svetozara Markovića.
Ivkova slava je prva pripovetka koja je Sremcu donela ogromnu književnu slavu.
1896. u "Brankovom kolu", listu P. M. Adamova, u Sremskim Karlovcima objavljuje roman Karijera praktikanta Vukadina od broja 7, 15/27. II do 19/31. XII u 22 nastavka. Sledeće, 1897. godine objaviće jos dva nastavka i time će roman dobiti prvu časopisnu verziju. Roman će 1903. godine biti objavljen u nešto izmenjenoj verziji pod naslovom "Vukadin".
Iste godine Ivkova slava izvedena na sceni beogradskog pozorišta.
1897. objavljuje priču Smrt cara Lazara, potom Kralj Dragutin.
1898. objavljuje jednu od najboljih pripovedaka pod naslovom Ibiš-aga u Maloj biblioteci mostarskoj.
1899. objavljuje još jednu priču u okviru "knjige starostavne" pod naslovom Veliki župan Časlav.
1890. nastavlja sa objavljivanjem priča iz ciklusa "knjige starostavne". Pojavila se mala poetična ilustracija pod naslovom "Rastko".
1891. objavljuje pripovetke iz već navedenog kruga: Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu i Veliki župan Zaharija. U "Brankovom kolu" objavljuje čuvenu pripovetku Poslednji Badnji dan u šest nastavaka.
1903. zasebno štampa roman Vukadin u Zagrebu, a u Mostaru pripovetku Čiča Jordan. U "Brankovom kolu" iste godine objavljuje pripovetku Kir-Geras u sedam nastavaka. Roman Zona Zamfirova u casopisnoj verziji pojavljuje se u "Srpskom književnom glasniku", a kao zasebno izdanje 1907. godine, dakle, godinu dana nakon piščeve smrti.
1904. u "Brankovom kolu" objavljuje 4 pripovetke: Idejal, Dim i dim, Mica i Mikica i Junak dana.
1905. u "Brankovom kolu" objavljuje još dve pripovetke: Nova godina i Aca Groznica.
1906. takođe u "Brankovom kolu" objavljuje dve poslednje pripovetke za života: Nackova ženidba i Poštarev ispit.
Izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka u Beogradu.
Iznenadna bolest i kratko bolovanje. Smrt 12. avgusta u Sokobanji. Velikom prijatelju, urednik "Brankovog kola" Pavle Marković Adamov, odužio se toplim nekrologom "Životopis Sremčev" (BrK, 1906, br. 35/36, str. 1137-1139). I sam teško oboleo, urednik Adamov je napisao i prve dve rečenice teksta "Sremčev pogreb". Tugom i bolom za dragim prijateljem i vrednim saradnikom, tekst "Sremčev pogreb" (BrK, 1906, br. 35/36, str. 1415-1419) dovršio je zamenik urednika lista Milan Budisavljević.

Pop Cira i pop Spira



Glava prva

U kojoj su opisana dva popa, dve popadije i dve popine ćerke iz jednoga sela u Banatu, u kome su parohijani bili tako pobožni da su badava mleli svojim popovima brašno u suvačama.

Bila dva popa, - ali ne ona dva popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti, samo da nema onoga drugog, - ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu. Koje je to selo nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj pripoveci pričati. A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta koliki je samo onaj veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio. Istina, podsmevaju im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo. Kada padne kiša i načini se blato, polože čismeni meštani po zemlji pored zida, koliko da čovek prođe, tulaju - kukuruzovinu - a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju, koja je kao što je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, kao čovek, ispripovedao, i sad ne dadu nikako mira ljudima, nego ih diraju jednako za proždrljivost njihovih krava. Ali je zato i bilo svašta. Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne sme ni da spomene; štaviše, sad još hvale mesto da je suvo i ocedno, i da mu i ne treba trotoar. No, međutim, nije bas ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po "Bečkerečkom velikom kalendaru" udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i bio, i nudi i mami na uživanje i danju i noću. Danju gaze po vodi komšijska dečurlija i kvase turove, a i noću je jedna lepota slušati žabe kad počnu da pevaju. Pojedine pevace već poznaje sav komšiluk po glasu. Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu kao bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat. Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija, koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala; po svoj prilici, tu je dočekao duboku starost, i pošao tragom starijih svojih.
Mesto je bilo veliko, a pobožni parohijani tako imućni da su komotno mogli ne dva, dva puta po dva popa izdržavati, zajedno sa njihovim popadijama i ćerkama. Paori su bili pobožni ljudi, te držali svečare, a popovi im sekli kolače, pa novaca dosta. Bilo u selu dobrih momaka na ženidbu i lepih devojaka na udaju, a rogljeva u selu dosta baš kao praznika u godinu, pa svakog praznika ili nedelje na drugom roglju igra kolo, pa se sve pozaljubljivalo jedno u drugo sve do ušiju. A najčešće
se ipak skupljali i igrali na roglju kod Nece birtaša, gde je pod jalovim dudom igralo kolo. Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna šta je njegovo. On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša. Zato se i govorilo po selu kad neko za nešto ne mari: "E", vele, "mari on za to k'o Sovra gajdaš za kišu", ili: "Tiče ga se to mnogo k'o Sovre gajdaša suša!" On ponese samo gajde, pa kad ga zapitaju: "Kuda Sovro?" a on im veli: "Idem da okopam ku'ruz!" A umeo je đavolski lepo da svira i da namiguje, onako krivovratast. Bečkerečki notaroš kad tera kera - obično posle asentirunga - ne može bez njega; odmah: "Daj Sovru", veli "daj, daj desnu ruku našu", veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polovinu kao besan. A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije kao neke male brčiće kao od rose. A i samo srce drukčije se razđipa kad Sovra svira. A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju, pa ne da drugom do nje, nego se kolju kao kere svake nedelje.
A što se zaljubljivalo, to se ponajčešće i uzimalo. A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet. Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove, - jer kad se slučajno opije, a to je redovno slučaj kod njega, tera svakoga da peva pesmu: "A-a-a, dragi brate komšija, Ako 'oćeš veseo biti, A ti moraš s nama piti", pa sipa za vrat vino; a i inače je nesnosan, - onda zlo i naopako, da se ne provede lepo i ne prođe dobro i gospodin popa, koga naročito zovu, i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona reč: Trista, bez popa ništa".
A gospodin popa sedne tako u pročelje, otpeva jedno "Glas gospoden na vodah", a zatim samo zahteva i izvoleva. Jede revnosno i zaliva još revnosnije, a kapariše najrevnosnije; tek će reći: "Brat-Mijo, ne budi vam zapoveđeno, dodajte mi, molim vas, iz onoga tanjira onu trticu! Čudim se sta mi to sve fali!"
Ili:
"Gospodine-domine", obrativ se Kipri notarošu, "molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle". A svaki pop čudo što voli krofne! Otkud sad to, bog će ga sveti znati; ali to je nepobitan fakat, poznat svakom pravom sinu naše svete pravoslavne crkve. I jedan i drugi pop iz ovog mesta gde se naša priča razvija, mogao je začudo i za pripovest mnogo krofni pojesti. Već čisto čovek da ne veruje! Za jednoga od ove dvojice, i to baš, bogami, biće za pop-Ćiru, pripovedaju da je u jednim svatovima pojeo punu jednu veškorpu krofni, i to za ono kratko vreme dok je pre ručka kurisao domaćici. A domaćica stoji kraj ognjišta, zajapurena od vrućine i od uzbuđenja i zadovoljstva što je stvar svršena i zet upecan, pa samo vadi krofne i baca ih u korpu iza sebe. Pa dok se domaćica zabavlja oko one što cvrči u velikoj gvozdenoj šerpenji i prevrće je, dotle ovaj uzima onu iz korpe.
- I-ju, gospodin-popo, baš ste vi vrag! A di su krofne? - pita ga začuđena domaćica.
- He, he, pojeo ih, milostiva!
- Ta, i'te, vi se samo šalite; di ste i' sakrili?
- Pa pojeo, milostiva!
- I-ju mene žalosne! Zar tolike krofne?!
- He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta!
A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila - to smrtnom čoveku naravno da nije poznato! Ali to mu ništa ne smeta - ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri - da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjda, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasić na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije pomoći, padne lepo pod sto. Sete ga se i nađu tek onda kad ga žena potraži: "A di se to deo moj čovek?" pita žena, dokle ga ne nađe pod stolom. "Jao, teretu moj!" viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju štapci, ili kakvo će vreme sutra biti. A zatim opet sedne. I opet se menjaju tanjiri, donose čiste čaše i hladno, skoro natočeno vino. I to tako traje sve do medljane rakije ujutru, kad se gospodin popa iskrade, da mu ne bi pijani svatovi iz silne počasti pridali Sovru gajdaša da ga prati do kuće.
A što se u selu venčalo, to je potpuno znalo šta radi; znalo je dužnosti i zadatke bračnoga života i krajnji mu cilj. I oba gospodina popa imađahu dosta posla, a prema tome i prihoda krštavajući novorođenu decu po selu.
Malo koji dan da ne dođe gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpočne otprilike ovako:
"Gospodine... mole vas da dođete... čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci prekajcu". - Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzeo na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora.
Gospodin popa ode u crkvu da krsti, a posle krštenja ide kući detinjoj, gde ga poziva otac na ručak. Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: "He, šta znate, gospodin-popo, grešni smo ljudi!" A kad se dobro naruča i vrati kući, donese svačega, i peškira i peškirića, i šarenih torbica, i novaca. Popa broji novac, a brk mu se smeši; broji i priča o detetu kako je krasan, napredan hrišćanin. A gospoja popadija radosna, bože, pa voli popu, kao da su se tek juče uzeli, pa misli u sebi: "Ta ne bi' se menjala ni sa vicišpanovicom."
Ponekad se gospodin popa pomalo, boga mi, i začudi kad mu tako dođe Arkadija crkvenjak, pa ga pozove da krsti.
- Za koga ono reče? - zapita nekiput gospodin popa crkvenjaka.
A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli:
- "He... ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj... Vuji Irošu... mužeskog je pola... sinčić. Dobio sinčića, pa k'o jabuka, dete zdravo k'o tresak! Kaže frau-Cvečkenmajerka, babica, da svoga veka još nije vid`la tako dete zdravo pa grlato... trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k'o mali bik... Čuje se još od vincilirove kuće larma u kući. Jedno čudo...
- O maj! I jeste čudo! A kad brž'? - čudi se popa.
- Pa već nekoliko dana ima kako je... - ublažava Arkadija.
- Ta znam, znam, al' opet... Kad je ono bilo? U januaru... e, a sad imamo juli mesec. H-e-e-e! - vrti gospodin popa glavom. - Vi'š, molim te! A-a-a, vrag im babi! Ako je iroš, baš se iroški i vladao! A, obešenjaci jedni!... No, ništa, ništa; šta je, tu je! Moglo je biti i gore! - izvinjava gospodin popa svoje ovčice.
- He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he! - veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onake forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a doneo mu ga je na poklon s jednog vašara majstor Leksa, leceder, još pre nekih dvadeset godina.
A desi li se kakva nesreća u selu da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro. Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako siromašniji, onda, naravno, samo jedan pop. Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili đaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili se razgovara o stanju i imanju usopščega, o testamentu i naslednicima, o procesu i fiskalima, i već o tako nečem što bi spadalo u taj krug stvari. Posle pogreba crkvenjak odnese odjejanije i trebnik, a popa ugasi i zamota sveću u dobivenu cicanu ili svilenu maramu. - Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene. - I još tu na groblju pokupuje od dece - koja su takođe činodejstvovala, noseći krst i čirake i ripide - sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzašto, po četiri krajcare maramu. "Dede, deco", veli im gospodin popa, "dajte vi to popi, a popa će vama grošić-dva dati za to!" Kupi, pa i to pošlje kući. Od tih stvari posle gospoja popadija izabere što joj se dopadne, a ostalo dobije u platu kakva Žuža ili Erža, Mađarica naravno, pa se sve šareni od pantljika kad prođe sokakom, da ti je milina pogledati za njom. Prolazi, pa unesrećava svet, a najviše one tanke i nafrizirane berberske kalfe. E, ne može čovek, pa da mu je srce od kamena, a da se ne osvrne za njom i ne da oku prijatna prizora i uživanja. Šareni se od silnih pantljika kao slobodno međunarodno pristanište od barjaka na raznim eskadrama. Nek se zna što je gospodin-popina sluškinja!
A gospodin popa češće i ne dolazi kući, nego s groblja pravo kući usopščega na dacu. Tu su skupljene ožalošćene komšije i neutešni rođaci, i oni što su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi što se spremaju da dignu proces i da ga obore i na taj način spasu dušu miloga pokojnika od jednog tako teškog greha kao što je nepravedan testament. Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i prilici. Piju za pokoj duše.
"He, moj Proko, moj Proko", ili kako već bude ime pokojniku, uzdiše Gliša Sermijaš, pa pruži ispraznjenu čašu da mu se natoči, a ruka mu drhće. "Moj Proko", nastavlja Gliša, a glava mu pala od žalosti na grudi, "da je sreća da ti menikana ovako piješ za spokoj duše, a ne ja tebikana! Ta tebi je bar bilo još dana zapisato, a ne ja da se vučem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najbližeg, kas'ti, brata i prijatelja. Ta i onaj bog, bože me prosti, uzima što je bolje! Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još što godina živeti i mučiti se! Proko, dobri druže, da si da vidiš tvoga Glišu kako se zlopati!" uzdiše Gliša, iskapi čašu i spusti glavu na sto.
I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim domaćinima. Priča svojim nakaradnim srpskim jezikom, i unosi šale i smeha u sumorno društvo. Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobro za pokojnika: "Bogme", veli on, "selo ga neće još dugo drugog takvog imati; to ja samo kažem: Proku nećemo lako naknaditi".
Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan ko drugi. A, posle, i pravila poetike vele da treba što više probuditi radoznalost u čitalaca, a to je, mislim, dosada već prilično postignuto. I sada bih već mogao i da kažem i kako su se zvala ta dva popa. To su ona ista dva popa čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Ćira i pop Spira. A obojica su imali još i svoje nadimke: pop Ćira se zvao i - pop Hala, a pop Spira -pop Kesa. Zašto su onog prvog prozvali pop Hala, čuli ste, a zašto ovog drugog pop Kesa, čućete.
Ovaj nesrećni nadimak, na koji se pop Spira onako isto tužno kao i pop Ćira na svoj, dobio je on odavno. Ako je verovati onome što priča gospoja popadija Ćirinica, a to je rođenih usta čuo i zabeležio sam pisac, vele da je dobio taj nadimak otuda ćto se odavno, još prve godine, kao mlad popa, zaboravivši svoj nemešag, pa čak i čin, umešao među onu gomilu koja obično saleta kumova kola pa se dere: "Kume, izgore ti kesa!" i što je najstrašnije i najneverovatnije u svoj toj pripoveci, vele da se i on baš svojski gurao kad je kum nekoliko puta bacio međ svet punu šaku krajcara, dvogrošaka, pa čak i nekoliko seksera. Na jedan tako bačen sekser vele da je tako silno poleteo u neku baricu i zabo se u nju glavačke i stajao usađen kao struk luka. Od to doba vele da su mu dali nadimak pop Kesa, pa ga i danas još uvek tako zovu kad on nije tu, iako je on davno i davno drugi čovek.
I jedan i drugi odavno su u tom selu, još otkako su se oženili, a oženili su se čim su svršili u Karlovcima bogosloviju, a ovu su svršili pre dvadeset i više godina. Oženili su se iz istoga mesta u kome danas popuju. Pop Ćira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu ćerku; nijedan iz ljubavi. U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli tek kad su se prijavili. Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici. I oni prime i taj usmeno saopšteni im uslov i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predsestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadija, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama. Šta je, dakle, i ostalo svršenim kliricima i kandidatima nego da se ožene njima. Lepe one, a lepe i parohije, - uzeše se, i ne pokajaše se nigda.
Od to doba jednako su lepo živeli. Za to vreme mnogo se štošta promenilo, samo je vrednost njihova supružanska ostala ona ista, ona stara. Kao vino iz podruma pop-Spirina, ili rakija iz podruma pop-Ćirina, što starija sve bolja, - tako i pažnja i ljubav supružanska bila je sve solidnija. Ali opet se nešto ipak izmenilo. Izmenili se telesno oba popa i obe popadije. Kad su pre dvadeset i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica debeli kao narodni fondovi. Ne znam ko je deblji, pop ili popadija. I jedna i druga popadija izgleda mala, široka i temeljna kao ona figura na gospodin-notaroševom stolu, u kojoj gospodin notaroš drži trafiku, a to je jedna ženska prilika šira neg duža, pa se gornja polovina digne a u donjoj stoji duvan i uvek je vlažan.
A tek popovi kako su bili ugojeni! Mantija samo što im ne prsne ispod pazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod bradu i bliže vratu. Poneko od bolje poznatijih se usudi da dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći:
- Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu?
- He-he! Zašto? Kako zašto, - odgovara mu pop Spira - pa gde da stoji? Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite. Nije meni odlilkovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje čisto srce nagrađeno, pa zato je tako odskočio, da srce pokrije i odlikuje. Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste još videli da mu vise na trbuhu?!
A bilo je zaista i nagrađen, jer pop Spira je imao crven, a pop Ćira samo plav, običan pojas. A to je bila formalna jabuka razdora između popova, a još više između popadija. Jer ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i politički vladati, ali žene, žene bogme ne umeju! Koliko je samo puta pop-Ćirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: "Crveni pojas! Uh sav mi je crven kad ga vidim; pa i onaj ko ga spomene. Ko ti još neće dobiti crven pojas!"
A ako je verovati pop-Ćirinici, i jeste ga malo čudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred njegovim preosveštenstvom i ekselencijom gospodinom vladikom uz tamburu neke mirjanske pesme, kaže da je pevao: "Vino pije Dojčin Petar", i "Katice prehvalna, svem svetu javna". Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima još sad, posle toliko godina, divan glas.
"Eto, to je pevao", veli pop Ćirinica. "Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate na froncle pesme, a Ekselenciji se dopale, pa mu poslao crven pojas kad se vratio u rezidenciju. Mesto da dobije po nosu, k'o što je već nekoliko puta i zaslužio to, on još odlikovan!... Tek štogod i od Ekselencije!" veli ljutito pop-Ćirinica i briše usnene uglove.
Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala da je začudo uvek srećan taj gospodin Spira. Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav. A tu je mislila na onaj slučaj kad je njegovo preosveštenstvo vladika pravio kanoničnu vizitaciju po svoj eparhiji, pa nije zatekao na vreme pop-Spiru na dužnosti.
Banuo jedared iznenada gospodin vladika u selo, a baš je bila nedelja. On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali još nema pope, a zvonilo već. A gospodin vladika ode u oltar, pa poče da služi. Crkvenjak Arkadija kad siđe sa zvonare pa vidi da je u oltaru, lepo se skameni čovek, većma nego kad mu se na snu javio sv. Nikola i naredio mu da kaže Janji Grku da kupi crkvi treći polilej i da povisi crkvenjaku platu. Arkadija je baš svakojakih čuda video: s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko veštica u tom i okolnim mestima, bio posrednik između ugodnika božjih i ljudi grešnih, - ali ovo je čudo prvi put sad doživeo! Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovača da drži onu njegovo pevnicu dok on časkom ne ode. Orestija, koji je vanredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija polete kao bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata.
- Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća...
- Naopako! Kakva nesreća? - izlete pop Spira. - Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno pa poubijalo jadnu dečicu?
- Nije - viče Arkadija sav zaduvan - nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika... Eno ušli su u sam oltar i počeli da činodejstvuju, da služe sami jutrenje.
- Vla... vla... vladika! Jao, naopako! - reče pop Spira i stade zablenut i skamenjen. Da je ćosavi pater Inocenc iz Temišvara pustio bradu i brkove i metnuo kamilavku po činu reda sv. Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, - ne bi se zaista više začudio pop Spira nego sad kad je ovo čuo. Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba.
- Brzo, gospodine, brzo! - žuri ga Arkadija, i polete na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim.
Obojica lete pravo crkvi.
-Ej, naopako mi zvonilo! - huče pop Spira i juri za Arkadijom, držeći se obema rukama za trbuh koji mu je otežavao trčanje. - A jao, nesrećni Spiro, šta ćeš sad?! Ode ti brada, k'o da je nikad nisi ni imao; odoše lepo i brada i brkovi!
- Daće bog, pa će valjda dobro biti! - teši ga Arkadija.
- E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega. Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim? Ti si sad pametniji od mene.
- Ne znam ništa! Od stra, gospodine, ne znam ni kako mi je ime - veli Arkadija. - Ali valjda će mi usput što pasti na pamet, - veli, a izmakao ispred popa.
- Pa šta sad da radimo, brat-Arkadija? Pomagaj, ako boga znaš, - reče jako zaduvan pop Spira kad stigoše u portu.
- Ta, ja sam se i setio, ali ne znam 'oće l' štogođ valjati - veli Arkadija. - A kako bi bilo, onako, gospodine, da kažete da sam se bajagi ja zadocnio kao bolestan, a ja i tako od Ekselencije ne zavisim, nemam s njime ništa, da prostite, k'o ni vetar s opaklijom, pa da me vi niste zatekli u crkvi, pa ste se vi sami onda popeli na zvonaru i zvonili jutrenje!
- O, bog ti pomogao! - odahnu pop Spira. - Vrlo dobro, tako ćemo i kazati.
Pa tako i uradiše.
I pop Spira se lepo izvukao iz škripca, a bio je već živ obamro! Nije šala, vladika; onako strog čovek!
Vladika ga sasluša i poveruje mu, pa ga staviše još i pohvali za smirenost i revnost njegovu u službi oltaru i zvonari. Nazvao ga je čak stolpom pravoslavija. I gde god je posle bilo prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti beše onaj crveni pojas, na koji toliko vikaše pop-Ćirinica.
"Zbog pesme, ni zbog čega drugog!" govorila bi gospođa Ćirinica kad god bi se povela reč o tome. "Ništa drugo, slatka moja. Sad ako sam ja zaslužila crven pojas, to je i gospodin Spira!" završila bi šapćući pop-Ćirinica.
No, kako je gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj bože, mrzeli. Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao primer ostalom stadu i parohijanima.
Živeli su, kao što rekoh, vrlo lepo. Kad pop Spira zakolje svinje i napravi disnotor, što će reći svinjsku daću, a on prvo pošlje pop-Ćiri od zaklanog svinjčeta i kožurice, i masti, i kobasice i krvavice, pa ponekad i neku švarglu, ma i najmanju; tako isto radi i pop Ćira i šalje pop-Spiri. A primeru supruga svojih sledovale su i domaćice. Kad bi se što umesilo u jednoj, slalo bi se od toga i u drugu kuću, s primedbom da nije baš ispalo onako kao što se želelo, i molbom da iskreno i bespristrasno ocene kako im se dopada milihbrot, torta, štrudla, kuglof i tome podobna testa.
"Ah", rekla bi sva zadovoljna i srećna gospođa Ćirinica ređajući kiselu štrudlu po tanjiru da poslje gospođi Spirinici, "znam da će pući od jeda gospoja Sida kad samo vidi kako je dobar moj kvasac! Pa kern-štrudla lepo narasla, pa mekana k'o duša. Gledaj samo kako je odskočila k'o federi u kanabetu! Jedna lepota! - Bože, bože, čisto bih sama odnela, samo da je vidim kakvo će lice da napravi kad je vidi! A njena štrudla od prošle nedelje bila je spljoštena k'o slepačka pogača, k'o da je spram mesečine pečena. Ovoliko će odskakati od zemlje od one njene pakosti, beštija debela, samo kad vidi", veli gospođa Ćirinica i pokazuje neverovatnu visinu do koje će gospođa Spirinica poskočiti od silne pakosti, i daje tanjir ćerći svojoj da ga odnese u komšiluk.
A posle ručka odmah otrča preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kern-štrudlom.
- Baš ću vas nešto zamoliti, slatka gospoja-Sido, pa ma se ljutili na mene, - rekla bi gospoja Persa, pop-Ćirina lepša polovina, onoj drugoj popadiji - sve se kanim da jedared dođem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naučite kako vi to pravite one vaše čuvene puter-krofne. Vi to začudo lepo umete i nadaleko ste se pročuli čerez njih. A ja, đavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Šta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama!
- A, dabome, nije nego još nešto! - cifra se gospoja Sida.
- Ne, ne, bez šale vam kažem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug. Jedared sam se baš naljutila pa mu rekla, kad mi je stao prebacivati što ne umem tako lepo k'o vi, rekla sam mu... 'oću da vam kažem, slatka gospoja-Sido, pa ma znala da ćete se odmah sad tu naći uvređena: "A ti onda što si", rek'o mu ja, "uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi špric-krofne... a i lepša je od mene, i deblja"...
- Valjda, puter-krofne, hteli ste reći - popravlja je gospoja-Sida, malo ljuta zbog spomenute debljine.
- Ta da, puter-krofne, uš'o đavo u njih, bože me prosti! Ljuta sam pa ne znam već ni šta govorim. Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od boga dato da pravim puter-krofne. Ta, boga mi, šta tu vazdan, a šta me je tu okupio! A njemu onda pune oči suza, pa samo namešta pojas i ćelepuš, pa samo kaže: "No, no", kaže on. "Kud ti opet ode!" "Nisam", kaže, "tako mislio. Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puter-krofne na svetu!" A meni onda dođe žao što sam ga tako ožalostila pa proklinjem i sebe i špric-krofne.
A gospoja-Sidi milo, bože, pa se sve namešta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je teši:
- E, gospoja-Perso, tako vam je to u ovom svetu. Svakoga je obdario bog sa po kakvim darom; nije ni u puter-krofnama sva sreća. Nego baš kad ste se toliko kapricirali i držite da ja bolje pravim od vas, onda s drage volje, kad god vama je zgodno. Dođite, eto, jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je već velika; danas-sutra pa će joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju ću naučiti. Ali, slatka, usluge za uslugu; 'oću i vas da to košta nešto...
- Molim, molim, da čujem.
- Samo tako ću vam pokazati ako vi mene naučite kako se pravi onaj melšpajz što se zove: Saće od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor. A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, bože me prosti, švapsko dete.
- He, slatka moja, - veli ponosito gospoja Persa - nije to svakom baš ni dato! Al' zato je trebalo imati dobrog učitelja, a ja sam ga baš imala! Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Saće od zolje od kvasca, mogla je, što kažu, i samog cara poslužiti! Gospodin Jerotej Draganović kad je napisao onaj Kohbuh, hteo ga je njoj posvetiti, da šta!
- Verujem, slatka!
- Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sada učim moju Melaniju.
- Slatka! I moja Jula tako isto. Zna vam ta svašta. Ali kažem vam, slatka, samo jedared da vidi kako se nešto gotovi, odmah ti ona, 'rano moja, trči kući pa proba. Ima jednu knjigu punu ispisanu. Lepe korice i piše na njima Poesie, što joj je kupio za spomen na prezent gospodin Šandor, jurat iz Kikinde, a nema ništa trukovano, nego sve prazni listovi. A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cušpajze i melšpajze kako se pravidu. Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Piše k'o koncelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtšafterku.
- 'Rano moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda.
Eto, tako se razgovaraju dve popadije.

Glava druga

U kojoj već otpočinje pomalo sama priča, mada se može uzeti i da je ona produženje Glave prve.

A kako su živele popadije, tako su lepo živeli i popovi među sobom. Malo koje veče da prođe a da ne ode pop Spira pop-Ćiri, ili ovaj onome. Nekako i jednima i drugima izgleda da im je propao ceo dan ako se bar uveče ne vide i ne obiđu. Pa tako je to bilo i leti i zimi.
Eto baš u petak, kad i otpočinje upravo ova naša pripovetka, čim se spustilo veče i večerali, digao se pop Spira i pregrnuo popadijinu zimsku veliku maramu, kojom se obično služila cela kuća, a u poslednje vreme već počeli njome pokrivati i testo za kiselu štrudlu i krofne, - pa se kreno pop-Ćiri preko puta malo poviše u šreh, a za njim popadija i kći Juca.
"Ajde", veli, "da malo posedimo; rano je još za leganje!"
- O, o, o! - začu se iz pop-Ćirine kuće, kad stupiše u sobu. - Kakva sreća, kakva sreća! - veli po Ćira, pa se diže od stola, briše bradu od jela i ide u sretanje. -Baš dobro te se setiste i nakaniste, a mi, boga mi, skoro zadremali.
"Beštija jedna", misli u sebi gospoja Persa, "mora ona svud svoj nos da zabode! Ništa drugo nego je došla samo zato da vidi šta većeramo. A baš je i potrefila!" kida se gospođa Persa, a smeška se i veli:
- Eh, eh, ama k'o da sam poručila, e baš dobro!
- A mi čekali i čekali, - veli pop Spira - nećete li se vi krenuti ovamo k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravi ne bilo!
- Iju, gospodin Spiro, šta vam to sada pada na pamet! A ja baš sad maločas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: "Ju, bože, ala da se 'oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo. Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!" Pa sedite! Izvol'te raskomotite se kao kod svoje kuće. Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da razgovarate.
I posedaše svi.
Popovi pijuckaju pomalo i igraju neku staru igru fircig, a popadije uzmu pletiva pa štrikaju ili podštrikavaju plave čarape, od čijih se šara posle vrlo često prave vrlo zgodne i dobro poznate duvankese koje čak i u Srbiju donese poneki testeraš. A omladina, frajla Juca i frajla Melanija, samo se cmaču i smeše jedna na drugu. Šta se razgovaraju, to će sam bog znati, šapću pa se zacene od smeha, naslone se jedna na drugu, pa se nihaju i smeju tako dok ih mamice ne opomenu da to nije lepo! A kad nastane ćeretanje među devojkama, ogovaranje među mamama a pijuckanje među tatama, - prođe ponoć za tili čas. Tek čuješ neko šuštanje, kašljanje, neke ropce, a zatim kao neko izbijanje. To duvarski sahat izbija. Broje svi, a pop Spira glasno: sedamnaest.
- Oho! - čudi se pop Spira. - Kol'ko to izbi?
- Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest... morate uvek pet opcigovati, - veli pop Ćira - pa onda je taman tačno toliko sati.
- Pa pre ste opcigovali četir?
- The, pre onako, a od nekog vremena ovako. Sad ovako poč'o, pa šta mu znate? - veli pop Ćira.
- A što ga ne date da se opravi? - veli pop Spira. - Rek'o bi da je dobar sat... mog'o bi jošs da posluži.
- Ta, man'te ga do đavola, - veli gospoja Persa zevajući i zaklanjajući usta - a šta već nismo probali, i kud ga nismo šiljali, pa ništa.
- Nepopraviv je! - veli pop Ćira.
- Ne da se popraviti, on tera svoje: "Tera Jela što je započela" - veli gospoja Persa. - Dođe mi ponekad da ga ščepam pa da ga tresnem na sokak!
Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, što naši kažu. Bio je malo manji od ikone sv. Đurđa, krsno ime pop-Ćirino, sa obligatnim ružama između cifara, koje su arapske bile, a zapisane na davno požuteloj tabli. I pošto bi već poodavno nastala potpuna tišina i pauza u društvu, da se njegovo tiktakanje nije čulo, - to mislim da neće biti na odmet i njega kao jedno, bar za večeras, tako reći, dejstvujuće lice, opisati i s čitaocima upoznati ga. Sahat je davnašnji. Pamti ga gospoja Persa, još detetom dok je bila, kad je donet; od onog doba pa do danas nisu se više rastavljali. A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi. Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj bože. Sad je omatorio pa se prozlio i poludeo; pa se ili usići i na kraj srca je, pa zaćuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rašćereta pa lupa sve koješta. Dođe mu tako pa se usići, ne znaš ni zašto i ni krošto, pa neće da izbija po nekoliko dana; zaćuti kao da se sa svima u kući posvađao. A posle opet zaokupi jednog dana izbijati, pa ne zna šta je dosta; stane ga lupa kao majstora u kovačnici, lupa kao na larmu, kao da sve selo gori.
- Šta je, stari? - veli mu pop Ćira. - Post'o si razgovoran nešto noćas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija! Ne znam samo dokle će biti tako dobre volje.
- Dokle? Dokle mu opet ne dođu lutke! Tu čovek ne ume da bude dosta pametan, - veli popadija. - Jedna muka i nevolja, a nema mu leka!
I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa ništa! Opravljao ga ji Lala pudar, koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija, koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom prosjačenja pa ga pop Ćira spasao od batina, a on mu onda iz blagodarnosti opravio sahat; a nosili ga čak i u Temišvar nekoliko puta paori kad idu na žitnu pijacu;a i kod kuće su ga svi doterivali, - pa ipak ništa! Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi kao i drugi srećni satovi. Sve to obešeno uz jedno i uz drugo đule. Što ti tu nema! I noga od nekih starih makaza kojima su nekad sekli krila guskama da ne preleću u komšiluk, - i dva grdno velika eksera, - i tučak od nekog malog avana, - i parče potkovice, i pola štogla, - i opet mu ništa ne pomaže, on tera svoje. Kad mu dođu lutke, on zaćuti; deviza kao da mu je: "Sve il' ništa", pa neće da proslovi, pa da mu pored sviju onih tereta obesiš još i gospoja Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla.
"Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim 'oće l' onda lanuti, obešenjak jedan!"
A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje. Koliko je samo puta noću prevario pop-Ćiru.
"Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad ćete kašljati celu noć!" oslovio bi često zabrinuti sin Ćira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to što je pop Ćira čuo bio je sahat koji se sprema da izbija. Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva živina iz avlije pobegne kud koje.
"Eno ga, opet se dere matori magarac!" veli ljutito popa.
Pa tako je i večeras radio. Posle onih sedamnaest iskucao je posle četvrt časa još sedamnaest puta, pa je ućutao. I sad se samo šetalica čuje kao tišler kad rendiše što.
Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina..
- Boga mi, već dvanaest. E, vreme je da se ide! - veli pop Spira. - 'Ajd'mo, diž'te se da idemo.
- Ju, zar već! - zaustavlja ih gospoja Persa.
- Pa vi'te da nas vaš sat opominje. Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad neće ni biti.
- Ta man'te ga dođavola! - veli gospoja Persa.
- Moram, slatka, - veli joj gospoja Sida. - Sutra moramo ranije ustati da ispiremo i razastiremo; nakupilo se ne znaš kud pre... a morala sam danas da prekinem čerez petka.
- Onda niste trebali ni dolaziti! - prebacuje joj gospoja Persa.
- Znam, slatka, - brani se gospoja Sida - al' kad čovek dođe kod vas, a vi onda ne znate šta je dosta; vi onda formalno zarobite čoveka! Aj'te, deco, dosta je bilo ćeretanja, ostavite što i za sutra - reče i prekide razgovor devojkama, a ove baš šaputale o Šaci hirurgu, kako obešenjački pogleda i češlja kosu: "A sokak sve miriše od fine cigare i mirišljava sapuna kad prođe", veli frajla Melanija.
- Zbogom, zbogom! - veli jedna drugoj. - Laku noć! Prijatno spavanje!
- Ama kanda ćemo nocas imati malo kišice: vidite li kako nam se sprema od Bačke? Zacrnili oblaci! - veli pop Spira.
- Taman za kukuruz k'o poručeno - veli gospoja Persa zevajući i dižući sveću. - Paz'te, gospodin-Spiro, da se ne sapletete na grablje. Grom je spalio i s lenjom devojčurom, opet ih ostavlja tu! Dok se samo okreneš, okrenu naopako kuću ovi mlađi!
- E, dakle, laku noć! - vele devojke i ljube se kao da se neće opet sutra videti.
- Melanija, prijatno spavanje! - veli joj Jula. - Nemoj da snevaš štogod strašno, znaš... što smo razgovarale...
- No, no! Ta dosta već jedared, čegrtaljke jedne, - veli pop Spira. - Pa laku noć!
- A baš kad spomenu, dete, snevanje, - veli gospoja Sida - što sam vam ja noćas snevala, još ni sad ne mogu da dođem sebi od čuda odkud ja to da snevam! 'Ajde-de da je snev'o moj popa, pa da mi nije ni čudo.
- A šta ste to snevali? - pita gospoja Persida i izašla već na sokak.
- Ta man'te me, znam da ćete mi se smejati. O ženo, casni te! Ta pomislite samo! Celu celcatu noć sam snevala kako se kuglam, pa sve sa nekim slugama i sa nekim sluškinjama. Otkud da se ja kuglam, slatka?!
- Kuglate?! - čudi se gospođa Persa, pa se stade smejati i ugasi sveću.
- Pogledam ujutru Sanovnik, - gospođa Sida je uvek krišom od pope metala uveče Sanovnik pod jastuk - a ono i za kuglanje i za sluge i sluškinje stoji jedno isto, veli: "Znači da će te posjetiti neko izdaleka i da ćeš imati gostiju". Sve, vi'te, izlazi na jedno. Pa sve sad mislim ko li će nam, to doći, i kome je do gošćenja sad u ovo doba kad su najveći poslovi!?
- Oho-ho! - smeje se gospođa Persa. - Šta mi se to dalo na smej. Čisto vas pretpostavljam i gledam kako, tako debela, bacate kugle! O ženo, ženo!
- Snevanje, ludorija! Doćiće ti sutra Gliša Sermijaš da procunja malo po podrumu. Eto ti gostiju! - veli joj pop Spira.
- E, laku noć!
- Laku noć!

Glava treća

Iz koje će se čitaoci uveriti da snovima treba verovati i sanovnike kupovati i čitati, kako učeni ljudi ne veruju u snove i viču na sanovnike, jer se sve dogodilo onako kako je gospoja Sida snevala i sanovnik joj prorekao.

U selu ** nema ni danas bogzna kakvih problema. Jedan dan je kao i drugi. Život teče dosta monotono i dremljivo kao život kakve bake u zapećku. I danas je još tako, a kamoli pre toliko godina kad još nije bilo ni zonentarife, ni železnice, ni drugih saobraćajnih sredstava. Još su najkrupniji i najznačajniji događaji bili oni koji se dešavaju nedeljom kad nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bačvane da su oni prešli preko Tise i učinili to. Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno. Zasada je najnovija stvar, koja je zanimala selo, bila ta što kroz koji dan dolazi novi učitelj namesto starog. Iščekivao se svakog dana taj novi učitelj, mlad jedan bogoslov, namesto starog učitelja gospodina Trivuna, koji je odavno već bio za penziju i iščekivao je, a boga mi ju je i zaslužio. Sad je u penziji. Zaplakao se kad su mu saopštili, iako je iščekivao. I sad, iako je fakacija, on se svaki dan odšeta do škole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakše kad čuje larmu na koju se već od toliko godina naučio. A bio je dobar učitelj. Nekih četrdeset godina je učiteljevao u ovom mestu. Sve što u ovom selu zna da čita i piše, od njega je to naučilo. Mila kišbirov i Nova bistoš i danas se ponose što su bili njegovi đaci, jer se na platnome spisku u opštini sami bez ičije pomoći potpišu. Slova u imenu i prezimenu im, istina, izgledaju kao ono red dece kad se tocilja po ledu, pa leti jedno za drugim i pada na leđa, a noge mu poletele uvis. Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; "kakva su da su", što kazao Nova bistoš, "moja su". Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene u mestu znale su pisati, tako da su pored usmene književnosti koju tako divno i tako obilato neguje ta lepša i govorljivija polovina čovečanstva - u ovom mestu negovali i pismenu književnost. Danas malo koja da mora da traži koga da joj piše u rod, nego sedne sama pa piše; po tri dana može da sedi i da kiti pismo, toliko je svaka pismena! A dok nije on, isti Trifun učitelj, došao, bilo je muke i nevolje dosta kad je trebalo što napisati. Što je sad bolje, to je zasluga staroga učitelja koji je bio i učio. Malo ko da nije bio bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; iako su meštani bili osvetoljubivi, niko mu se nije svetio, na primer da mu zapali kuću ili odvede čilaše.
Zato, pri polasku u penziju, mislim da neće biti lepšeg venca priznanja, spletenog za sedu glavu starog Trifuna učitelja, od ove male slike onoga što je pre njega bilo.
Pre Trifuna znalo ih tek dvojica-trojica da pišu. Još ima starijih ljudi koji pamte dobro kako je teško bilo napisati pismo, napriliku sinu koji je u soldatima, ili tako kome drugome.
Onda je bio neki Aca učen čovek, - umro je, bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, - a paori su ga zvali šlajber, kazati pisar, jedna drevna pijanica, ali je začudo lepo umeo da sastavi sve to i da napiše, a boga mi, i naplaćivao se. Za pismo su mu plaćali dva seksera i to što popije dok piše i napiše pismo. Kome treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom. Zatim sedne za sto pa samo promućka malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a zatim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: "Šta 'oćete i kome 'oćete da pišete?" A oni mu samo kažu: "Hoćemo", na primer, "tome i tome u Galiciju ili u Talijansku"; pa se onda onaj što naručuje pismo nasloni preko stola na oba lakta, pa diktuje: "Pišite", veli: "Proka Beleslijin", ili tako nekom, "carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi, koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da vidimo. A devojku smo mu našli i dobra kuća, a za miraz se neće postiditi devojačka vamilija. I pišite: da smo svi zdravi; baba kašlje i kr'ja k'o i pre i tut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblačio na jutrenje pa sad samo ređa i psuje i ponekad kašlje, al' je sad fala bogu bolje. A mi smo svi zdravi; brata se tako ugojio da ne može da zakopča svileni prsluk što ga je kupio na senćanskom jesenjem vašaru. I pišite da mu šaljemo pet forinata srebra da mu se nađe nedeljom u birtiji, da ne postidi Beleslijine, neka ne puši bagov k'o svaki paor, nego neka puši cigare, k'o i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je bog dao, fala bogu dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i brata, i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka i spevali su je već sa Pajom Kicošom."
Tako je negda diktirano i pisano pismo. Aca Šlajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje će radi Prokine bolje reprezentacije nemešaga metnuti u pismo, a pismo pošalje u Galiciju ili u Talijansku. Atresira, na primer, tome i tome katani u Galiciju, ili tome i tome soldatu u Talijansku, a onome veli:
"Pa vi sad nemajte brige, nego napun'te još ovaj bokal za sretna puta ovih pet forinti našem Proki. A, što mu zaveraka njegovih! Pišu mi odande da je prvi momak u Talijanskoj! A di bi i bio drukčiji nemeški sin!"
A onaj zadovoljan, donosi još jedan bokal. I njega isprazni Aca pa ode da metne pismo na poštu; a domaćin ostaje i zadovoljan razmišlja u sebi kako nema ništa lepše od učena čoveka, i kako sve ide kao namazano.
Tako se eto, nekad, još kad je car bio kaplar, pisalo i natezalo s učenim ljudima, jer tek je po jedan Aca bio u selu. Ali, boga mi, od ovo trideset i nešto malo više godina, sve je bolje, tako da ponekad skoro i ne valja od silne pismenosti; jer pre ni ljudi nisu znali da pišsu ni svojim sinovima, a sada i devojke pišu pisma, te još kako pišu, pa još da znate kome! Eto onomadne je tata jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekom njenom sa roglja. Čuje tata gde nešto ciči u špajzu, pa pošao da vidi da se nije pacov uhvatio u gvožđe pa ciči, - kad ali ono sedi njegova slatka kći pa plače i piše nekom pismo. Pa nije da piše kao što se piše, nego i neke stihove veze po pismu što ih je zapamtila sa medenih kolača sa poslednjega vašara. Ta nije da se zgranuo tata kad je dočepao pismo i video šta je pisala pa dočepao vile, srećom one drvene, pa za njom, a ona bež' u komšiluk! Tu se zavukla u komšijsku slamu, pa dok nisu krave došle kući, nije smela ni nosa promoliti odande. A u tome se i tata odljutio malo, a i masa se zauzela i umirivala ga spominjući mu iz davnih vremena neke dere i evedre; a tata se seća, pa samo suče zadovoljno desni brk pa veli: "Al' i jesam bio momak; aj, šta veliš?! Ta nije me u tri varmeđe bilo!"
No kako svaka stvar na ovom božjem svetu ima svoje dve strane, dobru i rđavu, to pored svih ovih tugaljivih strana pismenosti, svet je ipak uvideo da se treba izobražavati. Navikao se na školu i na učitelja. Pa kad su svi poštovali i voleli staroga učitelja Trifuna, koji je nosio do članaka dugačak pepeljast kaput na struk, i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopčavao ga dogore, a oko vrata obavijao dva do tri put šarenu cicanu maramu, i kašljao i jednako jeo žuta šećera, a brkove uvek potkresavao i doterivao, - a kako da jedva ne čekaju ovoga novoga učitelja za koga su već pričali koji su ga videli da je mlad i lep, pa tek svršio bogosloviju, da mu odelo stoji k'o katani mundir, da nosi irošku pošu, da ima lepe brčiće i da lepo peva! S nestrpljenjem su ga očekivali i stariji i mlađi. Mnogi očevi, a naročito mame, već su pravile neke kombinacije, ali su mame đavolski krile jedna od druge, pokazujući se sve krajnje ravnodušne.
Naposletku dođe i taj dan, stiže i novi učitelj.


* * *

Bila je subota posle podne. Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim sokakom jedna kola i u njima jedan mlad čovek. Baba Pela, koja je sedela pred kućom i podstrikavala neke čarape pod bagremom, videla je kako je onaj putnik u kolima skinuo šešir i prekrstio se, pa, kako je bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na večernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapućući: "O, bože, oprosti mene grešnu!" A da se putnik prekrstio nekoliko puta, potvrdila je i druga jedna baba, u drugom kraju, što sedi na raskršću preko puta od Velikog krsta. I ova ga je videla gde je skinuo šešir i prekrstio se kad je bio spram Velikog krsta. Obe te babe u društvu sa drugim babama složile su se i zaključile da taj putnik nije ni Žida koji kupuje hranu, ni Švaba mašinista koji se razume u parnim vetrenjačama što veju žito po spahilucima, nego da je to čovek naše vere! A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer pošu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena kao barjak na damšifu.
Kola stadoše pred "Velikom birtijom", tamo gde samo gospoda i Žide svraćaju, a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa, i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo retko; dalje: gospodin notaroš, apotekar, hirurg, gospodin-notarošev pisar, ali ovaj samo onih dana kad gospodin notaroš nije u selu, inače ide kod Solema Čivutina u trafikanu na komovicu. A dolaze još nekoliko kaputaša i žitarski trgovci što jedu puter i zemičke kad odsednu tu. Jednom reči, to i nije bila ona prava birtija, nego pulgerska kafana, gde se malo govori, a malo i popije. Još niko u selu nije zapamtio da je u njoj ko kome razbio glavu, ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka radi, koga izbacili iz kafane - a u drugim nikad ragastov nije čitav! Sve je tu mirno, fino i pulgerski, a i kako bi drukčije bilo kad tu niko i ne pije iz bokala ili holbe nego iz onog gedžavog i žebračkog satljika. Donesu pred goste satljik vina i holbu vode, pa onaj meša vino s vodom, frtalj čaše vina a tri frtalja vode, pa malo pijucne a malo čita novine, pijucne opet pa opet čita dalje novine. Dok pročita novine i popije tako satljik vina i holbu vode, prođe po dva sahata, a zatim se digne, plati i pokloni se kafendžiji, i ovaj njemu, i iziđe iz kafane trezan kao što je i ušao. A kafanu je držao neki trbuško Švaba u somotskoj komotmicni sa zlatnom kvaslicom, neki dustabanlija koji se samo šeta po kafani, pregleda je li sve u redu, i sravnjuje i doteruje duvarski sahat sa svojim džepnim, i klanja se gostima i kad uđu i kad izađu, a posle podne jednako drži u rukama ono čime se ubijaju muve, pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji sloga, pa ne sme da spava posle ručka.
Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kočijaš skinuo dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i štrapacirala, mnoge gazde dosad promenila, i da im mesto nije bilo u sobi. Kočijaš skide još jedan u hartiju umotan kišobran, nešto manji od vašarskog ringišpila, i jedan upakovan krevet koji se vidi da je bio nekad politiran i da je stajao u gostinskoj sobi; zatim i jedan zimski kaput sa olinjalom jakom od krzna i rasparanom postavom, i naposletku jednu veliku zimsku maramu kafene boje, sa dugačkim fronclama. Sve je to skinuto s kola u prisustvu putnika i uneto u kafanu.
Čim se umio i očetkao, zapita putnik birtaša Švabu gde je pop-Spirina kuća. Švaba ga obavesti i zovne jedno dete sa ulice da odvede gospodina i da mu pokaže. Umiven, iščetkan i očešljan, krene se putnik, ali se na putu predomisli, pa ne ode pop-Spirinoj kući. Da detetu tri krajcare, a ovo odlete zaboravivši kazati: "Hvala!" Lupajući se od radosti i silne brzine petama u leđa, ode da se pohvali drugovima, jer dobiti tri krajcare ujedared - to nije doživeo još niko u selu, a novi učitelj se uputi žurno crkvi na večernje koje je po njegovom računu moralo još trajati.
Ušavši u crkvu, pokloni se svima redom po stolovima, a nije ih baš mnogo i bilo - nekoliko staraca i baba koje su snaje otpratile u crkvu samo da bar jedno posle podne odahnu malo dušom - pa se uputio za pevnicu, i to za onu koju je držao Arkadija crkvenjak, a drugu je pevnicu držao stari učitelj s kim se Arkadija natpevao, i naravno da ga je uvek natpevao, jer stari učitelj je nekada vrlo lepo pevao, ali sad mu mnogo smeta starost. Dok je on pevao, učitelj se predstavio crkvenjaku Arkadiji, na što ovaj kaže da mu je vrlo milo.
- Jeste, očekivali smo vas željno, - veli Arkadija. - Čim koja kola prođu, a mi mislimo: "Eto ga!" A kad ono niste vi nego kakav Žida što dolazi za perje, žito ili kukuruz.
- Hoćete l' dozvoliti da vas malo odmenim? - pita putnik.
- O, molim... s drage volje! - veli Arkadija i meće preda nj knjigu.
Dođe red na novog učitelja da prihvati. Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuše levoj pevnici da vide ko to peva. I stari učitelj diže naočari na čelo pa pogleda bolje prekoputa, a stari Leksa leceder ostavi sto pa priđe bliže pevnici da bolje čuje i izbiže vidi toga slatkoglasnoga, kako sam reče. Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega. Bio je očaran pevanjem. "Sušti heruvimski glas!" izrazio se kad je izašao iz crkve. Pa i sam pop Spira u oltaru, jer je njegova čreda bila, začudi se kad ču neki nov, nepoznat mu glas, pa priđe Severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi ko je to.
Tako se novi učitelj predstavio na večernji svojim budućim sugrađanima. Sam taj prvi korak njegov u selu i prvi prikaz njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam sve, od pop-Spire u oltaru, pa do one dečurlije što je povazdan na zvonari i koja, služeći u nekom vidu crkvi i oltaru, olakšava službu i Arkadiji, i koja je strčala da je sve tutnjalo kad im dođe i reče neko da je došao novi učitelj.
Za pola sahata znalo je celo selo da je onaj putnik - što se onako pobožno krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi pošu oko vrata, kako rekoše devojke - da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj. Sve su to najbrže raznela i razglasila po selu ona deca sa zvonare.
Kad je večernja svršena, učitelj se našao s pop-Spirom u porti crkvenoj i predstavio mu se:
- Petar Petrović, svršeni klirik i izabrani i potvrđeni učitelj za ovo mesto! - reče putnik i pokloni se pop-Spiri i poljubi ga u ruku, što se ovome jako dopalo, jer se dosad nije baš najpohvalnije izražavao o sadašnjoj mladeži, upravo Omladini, koja je predlagala da se svakome kaže: ti, ti brate i ti sestro ili: Srbine brate, a svakoj gospođici: Srpkinjo sele, a to nijednom popu nije išlo u glavu. Ovim se umirio i pomislio u sebi: "Blagoobrazovan mladić! Isti ja!" A zatim produži glasno:
- Milo mi je. Paroh Spiridon, ovdašnji. E, naravno! Mogu misliti da vam je teško bilo rastati se i doći amo. Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo. Biće vam prilično teško dok se ne naviknete, a naročito ako ste samac. Ženjen, no ja, još i kojekako; ali samac, boga mi, vrlo teško!
- O, molim, molim! Svugde je dobro, - reče Pera, a čisto se strese kad se seti svoga gospodstva i blagovanja u Karlovcima i tankog blagodejanja svoga. - Znate kako stoji tamo: "Dobar pastir ne sme na sebe ni da misli, nego kud ovce, odnosno povereno mu stado, tud i on". A, znate, i ja sam u neku ruku pastir, he-he, - smeši se - čuvam povereno mi stado mladih i nestašnih jarića ovoselskih.
- Da, da, baš sasvim tako k`o što izvoleste lepo kazati. Zasada kao učitelj đacima, pastir jarića, k'o što rekoste, a posle, ako bog da, kao paroh pastir bogobojažljivim ovcama. Postepeno, samo postepeno. Jer vi se, naravno, ja držim, mislite vremenom zapopiti, zar ne?
- A pa naravno. To je ideal i moj i mojih roditelja bio. He, al` to zavisi od slučaja, od sreće... ako budem tako srećan da dočekam da se uprazni kakva dobra parohija.
- E, znate, kad bi samo mogli dobiti kakvu dobru, masnu parohiju; kao napriliku evo ova što je u našem selu. Bolju vam ne bih znao poželeti. Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primer, uzeo parohovu kćer, kćer predsestvenika svoga, i onda kad je došlo vreme, - lepo on doš'o na njegovo mesto. Ja sam, eto, ovde tako zadovoljan da se ne bih menjao ni s krušedolskim gospodinom arhimandritom, a siguran sam da bi je tako i moj posledovatelj cenio.
- E, sad moje je da čekam, - veli gospodin Pera - ostalo je, što kažu, u božjoj ruci.
- Naravno, naravno! Sve je u božjoj ruci. Ali opet... - veli pop Spira. - Znate kako ono kažu kad se onaj davio pa vikao: "Pomozi, sveti Nikola!" a sveti otac Nikolaj mu odgovori: "He, sinko, mani i ti rukama, a već moja ti pomoć neće oskudjevati!" He, pa tako vam je eto i ovo! U božjoj je ruci sve to, naravno, ali ne treba ni vi da sedite skrštenih ruku. Dobra parohija je, bože me prosti kad već moram da je s tim upodobljavam, k'o i dobra i lepa devojka: "Ko pre devojci, onoga je i devojka", - završi pop Spira, a pop Spira nije, kao dobar otac, bolju sreću želeo svojoj Juli nego da i ona bude popadija kao i njena mama što je.
- Ta ono, znate, to bi značilo iskušavati boga kad bih odmah tražio to. Treba se upražnjavati u strpljenju, to je naša prva dužnost, velim ja - dodade gospodin Pera.
- Ta, no, no! Sve je to lepo, - veli pop Spira - to je lepa hristijanska dobrodjetelj, znam ja to, ali opet, k'o velim, što može biti večeras, ne treba odlagati za jesenas, kaže paor. Kako ste oženjeni, mogli bi odmah...
- A, izvin'te, - upade mu gospodin Pera u reč - još nisam, još nisam...
- Šta, još ne?! - čudi se pop Spira, a znao je dobro da je gospodin Pera neženjen.
- Ne, još nisam izabrao sebi saputnicu života.
- Tako! E, vi'te, molim vas! Ta šta govorite! - čudi se pop Spira. - Pa to ste vi onda sami došli?
- Sam samcat.
- Pa to ste valjda u birtiji odseli?
- Naravno.
- Eh, naravno! Kakvo naravno!? A, taman posla!
- Zašto, zaboga?
- Pa tako eto, ne šikuje se to vama, kod nas tolikih...
- Ne, ne, kroz dan-dva samo, pa ću odmah da se uselim u školu, a dotle ću se strpiti već.
- No, kvartir još i razumem, ali da se hranite u kafani, kod Švabe... a, to tek nikako nećemo dopustiti! Bar kod mene nije taj običaj. Vi'š ti to njega! Nego ma`nimo se toga sad, pa kako bi bilo da vas provedem malko kroz selo do škole?
- O, molim, molim.
- A ja ću samo da svrnem malo kući, a na tu ćemo stranu i udariti, pa ćete o jednom trošku videti i moju kuću da bi je znali sutra naći, ako se ja, to jest, malo zadržim posle službe, jer se nadam da ćete biti tako ljubazni pa da ćete me sutra počestvovati posjetom na ručak.
- O molim! Kakva pažnja! S drage volje! - reče gospodin Pera i pokloni se učtivo.
- Dakle, izvol'te da se krenemo! - veli pop Spira i uputiše se iz porte.

Glava četvrta

Kakvih ti opisa nema u njoj ! Tu je opisan i stari šarov, i lopov mačak, i mladi guščići i stari patak, i popina ćerka i učiteljeva poseta; drugim rečima, opisano je jedno idiličko predveče uoči nedelje u kući pop-Spirinoj.

Pop-Spirina kuća nije bila daleko od crkve, odmah u drugom sokaku. Lepa, velika kuća, a na njoj ni krajcare duga. Pet prozora sa sokaka, a prozori puni cveća, a među cvećem dva kaveza sa kanarinkama. Pešaci ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima, sa vrhovima gore poređanim zbog lopova, a još više zbog Mađarice sluškinje. Pred kućom red bagrenja i dva velika jalova duda, a ispod dudova je klupa, a na klupi ispod onog divnog hlada, vrlo zgodnog za pretresanje i ogovaranje svega i svačega, sedele su rado i često obe popadije.
Stigli su već pred kuću. Pop Spira otvori vrata i ponudi gosta napred, koji posle malog nutkanja uđe porebarke. Popini su čuli već za dolazak učiteljev; dotrčao je i izvestio ih je jedan deran koji je povazdan u porti, pomaže Arkadiji, zvoni i piri u kadionicu i za to dobije uvek pola poskurice, a poslao ga je Arkadija da javi. Znali su, dakle, da je putnik došao, ali mu se, naravno, nisu nadali. Iz avlije ga je prvi opazio popin šarov, jedan grdan glavat i čupav pas, sa čupavim i punim čičaka repom, koji je izdaleka, kad zine, izgledao da se smeje, ali je ta spoljašnjost njegova bila fališna, jer je bio ljut baš kao pas, što bi rekli. Kad opazi stranca, a on stade tako strašno lajati i skakati na lancu, da umal' što nije iščupao kolac za koji je bio vezan, dok nije opazio i pop-Spiru i tako se obavestio i umirio malo. Posle toga je manje lajao za sve vreme vizite. Tek ponekad lane, pogleda sumnjivo na tu stranu od vremena na vreme, kao da progunđa nešto na formu: "Hm, 'ajd, 'ajd !", a zatim se smirio, legao je i produžio spavanje, "lenjština jedna, što badava jede hleb", da se poslužim rečima kojim ga je popadija često grdila, mrzeći ga i zamerajući mu naročito što je postao nepouzdan pa neće da laje na Žužine mnogobrojne kurmahere.
U avliji se ukaza putniku divan prizor. Prava idila; divna idila seoskog gazdinstva! Ah, čega ti tu sve nije bilo! Jedan spahiluk, jedno bogatstvo, pa ne znaš gde pre da se zaustaviš okom i pogledom! Domaćin i gost se zaustaviše na avlijskim vratima, pa se nešto razgovaraju. Dok se oni razgovaraju, imaće prilike čitalac da razgleda avliju.
Avlija prostrana, otegla se čitavih duz njiva da jedva možeš dovikati onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svačega; jedno bogatstvo dostojno zavisti. Tu su šupe, ambari, golubinjaci. Tri kamare slame, kamara ganjeva i šapurika od kojih se dobijala dobra žeravica za štogl kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa šlingerajem, i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop-Spira omastio brk. Tu je, dalje, u avliji bio bunar sa divnom hladom vodom u kojoj je pop Spira hladio vino i lubenice. Uz bunar je stajao nov valov oko koga se neprestano gurkala i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara.
I u avliji, kao i sa sokaka, bio je ispred kuće red bagremovih drveta i dva velika duda, ali ne jalova kao ona na sokaku, nego rodna, koja su svake godine donosila rod i stokrako nagradila negdašnji trud pop-Spirin oko njih. Uvek je pod njim bilo brbljivih pataka i pačića i druge živine, a na njemu dečurlije koja se častila dudom. Popadiji nije nikad potrebno bilo da izađe na sokak i da krivi šiju i levo i desno da vidi hoće li otkud koje dete ugledati da je posluša. Treba samo da izađe iz kujne pa da vikne: "O Neco, Pero ili Rado!" a ono tek polete najpre šeširi, a odmah i oni s grane kao majmuni uz stablo pa pred nju po dva-tri tresnu od silne uslužnosti, pa zalarmaju i grabe se koji će pre. A u popinoj vrednoj kući uvek je bilo posla i da se pomaže. Ili je trebalo pleviti baštu, ili kljukati gusku, ili čuvati od živine razastrtu taranu koja se sušila na suncu, ili tkao nešto iz domaćeg virtšafta, a za to im je popadija odsekla parče hleba i dozvolila im da se popnu i natresu sebi duda. Mogli su se siti najesti, pa čak i napuniti šešire i poneti kući svojim ubogim roditeljima,. Zato su dečji šeširi u tom selu bili iznutra kao kalajisani. Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bogzna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k'o deca bezobrazna pa svaki dan dosađuju gospodin-popi, a popa ih izvinjava pa veli: "Eh, nije nego još nešto! Kakva blagodarnost?! Nema tu ništa od toga! S narodom sam", veli, "stekao pa neka sad taj narod i jede! Valj'da ću", veli, "poneti dudove na onaj svet?! To ti je sve što na zemlji učiniš! "Bezumni" veli evangelist, "još ovu noć uzeću ti dušu"... "A čovek", što kažu, "ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja!" - "To jest", odgovara paor, "kasti: vatate duši mesta!"
Iz avlije se video lep hodnik u kome su u jesen pop Spira, Arkadija i Žuža krunili kukuruz, a leti, kad su velike vrućine bile, u njemu je pod komarnikom spavao domaćin sam glavom. Pop Spira je iz paorske ali nemeške kuće, pa se nikako nije mogao odviknuti - kako se pop Ćira izražavao - od tih paorenderskih navika da spava leti pred kućom pod komarnikom. Međutim, to je imalo svoju dobru stranu ne samo što se tiče pop-Spirinog gojaznog tela i komocije nego i što se tiče pop-Spirine kuće, pa čak i za komšijske kuće bilo je dobro. Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kući hrču, - pa ne sme preko zida ni u jednu kuću! Tako je pop Spira svojim spavanjem pod komarnikom i svojim užasnim nemeško-paorskim hrkanjem spasao često i sebe i još bar pet-šest komšijskih kuća.
Po svemu se videlo odmah na prvi pogled da je kuća bogata. Neka sudi sada čitalac: koliko se njih moralo roditi, venčati i razvenčati i umreti u selu, pa da se ovakvo domaćinstvo podigne! I to su samo krupnije stvari koje dosad spomenusmo, a gde su tek one sitnije?! Na primer živine! Šta je i kakve je sve te bilo u avliji! Pravi Nojev kovčeg! Bilo gusaka ugojenih tako da, kad ih pop Spira vidi onako u perju još, a njemu pođe voda na usta; pa luckastih ćuraka i među njima glupi i uobraženi ćurak, zadovoljstvo komšijske dece. Iako je pazio na sebe i dostojanstveno se ponašao, ipak je propadao među komšijskom decom kao kakav nevešt pedagog. Vrlo su ga često sekirala deca iz komšiluka kad izađe na sokak, tako da se obično morala i sama gospoja Sida umešati i zauzeti za nj: "Sram vas bilo, bećari jedni", grdila bih ih ona tada, "nemate ni srca ni duše! A šta vam radi da ga sekirate tako!? Jao naopako, a kaka ste u drugom šoru i šta tek radite s drugim paorskim ćurkovima, kad ste take 'aramije pred gospodin-popinom kućom?!" A deca se pravdaju i bede jedno drugo. - Tu i silne kokoške sa svojim petlom, jednim dugačkim grlatim klipanom, koji je sa svojom divnom krestom izgledao kao kakav jakobinac sa svojom crvenom kapom. On jedan, a one tolike! Prave mormonske familije! - A tek pataka i pačića šta je bilo! I sve je to bio porod, porodica jednog krasnog ali vrlo pohotljivog patka. Ta ga je mana tako kopromitovala da je već ušao u poslovicu u selu: "Lola k'o popin patak!" rekli bi obično za izvikana čoveka. A to je došlo i pop-Spiri odnekud do ušiju, i naravno da ga je jako zabolelo to što patak ni najmanje ne vodi računa o kući u kojoj je. Trebalo bi, da je sreće, da je primer selu, a on se osušio već od te nesrećne ljubavne čežnje kao kakav provansalski trubadur. Od toga doba pop Spira očima da ga ne vidi; i jednako je zbog njega bilo reči u kući s gospoja-Sidom, koja je, kao dobra domaćica na kojoj kuća stoji, imala u vidu samo ekonomske obzire. Popa naredio da se patak zakolje, a popadija odlaže smrt jednako: "Jao mene žalosne!" govorila bi popadija, "a kud bi bio virtšaft bez patka. A ako ovog zakoljem, moram drugog naći, pa opet mora tu patak da bude!" - "Ma koga, samo njega moje oči više da ne gledaju; da ne gledjau toga..." zamuckuje ljut kao vatra pop Spira, "to-to-toga Tu-tu-turčina! Toga, toga Aga-ga-ga-garjanina!"
"Pak-pak? Paaak-pak-pak!" dere se patak gotov na svađu, čujući zamuckivanje domaćinovo i misleći da je neko od živine voljan da se svađa s njim - jer pop Spira je imao i luksuznih stvari, koje nisu za jelo, kao na primer Gagu, jednog glavatog gavrana, grdnu svađalicu i opasnog lopova kućevnog, čije je ga-ga uvek naljutilo patka. A pop-Spiri dođe naposletku smešno, odobrovolji se pa veli: "Idi bestraga!" A gospoja Sida srećna što je produžen život njenom klijentu i ljubimcu do prve prilike. A da ne bi do toga došlo, nije žalila truda nego je učinila od svoje strane i poslednji pokušaj za koji se nadala da će spasti život njenom vrednom i poleznom štićeniku. Napravila mu je kecelju od kože koju je oparala sa jedne starodrevne kožne fotelje, u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti, i poslednjih pet-šest godina pred smrt slabo se i micala iz nje. Od te kože je napravila i pripasala lepo patku kožnu kecelju, pa sad izgleda u njoj kao kakav pinterski kalfa. Sad se lepo vlada, i svi su s njim u kući zadovoljni, a naročito pop Spira. On se odobrovoljio i ne traži više njegovu krv. Staviše, sad ga rado gleda svaki dan, i smeje mu se kad se ovaj sapleće preko svoje malo poduže kožne kecelje i kad zadžaka ono njegovo: "Pak-pak?"
Pored gusaka bilo je tu i guščića. Baš to je ranila jedna mlada rumena devojka, frajla Jula, popina ćerka, i zadubila se u posao kad se najedared trže, jer zasikta stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se, posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je skinuo sav dug s kuće, već približio, stao i, skinuvši šešir, klanjao joj se.
- Klanjam se, gospođice! Petar Petrović, učitelj ovdašnji... to jest skorodošavši, novopostavljeni. Gospodin vaš otac imao je dobrotu da me svrati i dovede amo, a sad je, naravno, njegova, ako smem reći, krivica što sam vas uznemirio u virtšaftu, to jest gazdinstvu.
- O, ni najmanje, - odgovori Jula, koja se brzo ispravi, a zbunila se pa u rukama jednako drži jedno lepo žuto gušče, jer mu ostala njegova braća nikako nisu dala, kao najstidljivijem, da priđe čanku punom kaše, - naprotiv, ako ko, onda mi treba da se izvinimo što u ovakvom vašaru dočekujemo goste.
- A, baš naprotiv, gospođice, vazda sam žudeo da se naslađavam jednom takvom slikom - reče malo zbunjeni putnik, pa se saže da omiluje jedno krivonogo gušče, ali ga matori gusak napade i još više zbuni siktanjem svojim.
I Jula se zbunila još više i spusti na zemlju ono gušče. Oboje stoje tako i s nekom kao roditeljskom milotom gledaju guščiće koji se guraju i padaju na trtice oko čanka s kašom.
- A gde je mati? - zapitace pop Spira.
- Eno je kod krave.
- Idi je, sinko, zovi; ona i ne zna da imamo posetu.
Gospoja Sida bila je tamo gde se obično muzle krave. Kravu je muzla Žuža sluškinja, zdrava jedna dunda jedrih obraza, što kažu: da udariš po jednom, prsnuo bi onaj drugi! To kažu, ali niko joj nije to uradio; svaki je više voleo da je uštine za obraz ili čak i poljubi, i pošto se ona nije nikad otimala, pa joj je to dosta često i pasiralo. Samo je gospoja Sida nikad nije ustinula za obraz, nego je, štaviše često grdila i nazivala je lenom devojčurom što danju povazdan drema, a noću krade mast i peče kradom lukumiće kad svi po kući zaspe, i časti se sa sebi ravnima, da se poslužim sopstvenim rečma gospoje Side, koja je već čula za gosta, i odmah se setila preksinoćnjeg sna i došla amo pred kuću.
Došavši, pokloni se gostu, i ovaj njoj.
- Moja supruga... gospodin Petar Petrović, naš nov učitelj - predstavi ih pop Spira.
- Milo mi je - veli gospođa Sida. I doista bilo joj je milo! Čim ga je videla, dopao joj se, a osobito joj je milo bilo što se baš tako strefilo da je i nju i ćerku gost zatekao u poslu: znala je ona da je ovo učen čovek, pa će znati ono što se kaže: "Gledaj majku, pa šacuj ćerku!" A baš joj se dopao čim ga je opazila, učtiv pa smeran, pa kosu razdelio po sredi; isto k'o njen popa pre tolikih godina, kad je svršio bogosloviju karlovačku i bio u nju zaljubljen pa joj pevao: "Ah, Venero, užasna boginjo, Nad smertnima svirjepa knjaginjo!"
Ah, kakav bi to krasan par bio da se uzmu! On lep, visok, a ona lepa i malo niža; ali žena i treba da je malo niža, to je mnogo lepše nego kad su i muž i žena visoki, a sačuvaj bože kad je muž mali, a žena se otegla u visinu! Eno kako ružno stoji kad Arsa Grk pođe kudgod sa ženom, pa ona dugačka k'o toranj, a on mali i snizak k'o patak. Pa još kad se uzmu ispod ruke, izgleda ona žena, izdaleka kad gledate, kao da je uprtila s pijace kakav ceger pa ga vuče kući. Tako je mislila u sebi gospođa Sida, pa prekide sama pauzu.
- A mi baš juče razgovaramo, ja i moj suprug, o tome kad ćete doći. Mislili smo da već nećete ni doći. "Možda se predomislio", razgovaramo se, "valj'da je pao na teme da dođe, pa da se zakopa u ovom našem kaljavom selu kod tolikih krasnih varoši i tolikih varoških frajlica. Mlad, učen čovek, vole provađanje, klavir, nemecki unterhaltung, i on sad da dođe ovde pa da se popaori međ nama!" A zar bi i mi sedeli ovde da ne moramo.
- O, milostiva, - prekide je gost - vi slabo šacujete selo i njegove krasote kad tako govorite. O, i u selu se da sasvim lepo živeti, verujte!
- Pa ono jeste, gospodine, - popravlja se gospođa Sida - ali tek-tek, opet k'o velim, drugo je varoš a drugo selo. Sve je ovde drukčije. Eto samo devojke da uzmemo. Ovde u selu su dosta neokretne, stidljive; ne možeš joj klještima reč jednu iščupati. Kad joj štogođ kažete, a ona pocrveni do ušiju pa u zemlju da propadne, a već od unterhaltunga ni spomena! A nije da su proste ili zavezane i da ne znaju, nego tako! A u varoši fine, na štelung, pa persona, na klavir sa nemeckim arijama, he, a to se sve svakom mladom čoveku uvek više dopada. Priznajte, zar nije k'o što kažem?
"Pak-pak ?" umeša se patak u razgovor i prekide malu pauzu koja postade posle gospoja-Sidinog pitanja. Pogleda ga gost onako sa onom keceljom, pa se nasmeši.
- Ali, Sido... - veli pop Spira - šta dosađuješ gospodinu?
- O, naprotiv! - veli gost. - Kako ko, al' meni, verujte, uvek se više dopadala i uvek mi više imponovala jedna dobra, prosta, uređena kućica, u kojoj skromna i vredna domaćica ume da vodi gazdinstvo, da prethodi primerom, na primer svojoj ćerci, da ova bude vremenom dobra kućanica i domaćica, da pomaže materi u kujni, da, da i tome podobno - veli gost koji se malo upleo bio.
- Ta šta govorite? - čudi se gospoja Sida. - Ko bi to i pomislio da vam se to dopada?!
- Ne, ne, milostiva, verujte. To je moj ideal. Jedna mala kućica i baštica. Prosta kujna, skromna, prosta ali ukusna jela; kakva pileća čorba, paprikaš sa noklicama i jedna srpska gužvara, pa više ne tražim da jedna domaćica ume svome mužu zgotoviti ručak.
- Ta šta govorite?! - čudi se opet gospoja Sida. - Ko bi to i pomislio! Zbilja, kad spomenuste ručak, - reče i okrete se popu - a jesi li ti, Spiro, pozvao za sutra gospodina na ručak? Šta da se potuca kojegde? Valjda kod onog Švabe da ruča što mu je kuvarica Čifutka, kako kažu! Što baš u našu nedelju da tamo ruča, da jede 'leb s kimom i druga čifucka jela?
- A, pa dabome da sam, i gospodin je bio tako dobar pa mi nije odbio, - veli ponosito pop Spira.
- O, molim, molim, - klanja se gost, - vi ste isuviše gostoljubivi.
- A sutra je baš Jula reduša, - veli gospoja Sida - a zapamtila je lepo sve šta gospodin gost vole. Ona vam ne mari baš da čita i da piše, ali da skuva, u tome se ne boji nijedne svoje vršnjake nadaleko. Juco, dete moje, idi u kujnu, još malo pa treba večerati; znaš da tata vole ranije da večera.
- Juco, sine, pa kad već ideš, donesi nam po jednu rakiju, ako vas smem, to jest, ponuditi - reče pop Spira i okrete se gostu. - I donesi stolicu jednu, dve stolice donesi. Imaš črezvičajne sremačke šljivovice, kako ono kaže pater Inonenc kad iskapi, a, Sido? "Ajn vares getlihes getrenk, ajn varer nektar dize slingovic." Poslao mi je jedan moj prijatelj iz Fruške... Samo jednu čašicu.
- A, zahvaljujem lepo.
- Ama samo jednu.
- Ne, ne, verujte, ne pijem.
- Čašicu, zaboga.
- Ah, ni kapi, ni kapljice, - brani se gost, ustaje i klanja se i blagodari - nikad ne pijem. Verujte...
- Zar je baš nikad niste okusili?
- Taaa, nije baš da nisam... Jesam kol'ko se sećam, samo kao utuk, samo posle šljiva... pa znate, samo u celi da predupredim groznicu...
- Dakle, šljivama za ljubav 'oćete, a nama za ljubav nećete, - veli gospođa Sida i gurnu i šanu krišom Juli: Kaži: "Al' meni za ljubav, gospodine."
- Meni za ljubav, gospodine, zar nećete ? - reče Jula i pogleda ga usplahireno a crvena do ušiju, i prinese mu poslužavnik s rakijom.
- E, vama već ne mogu odbiti, - reče gost - ali verujte da ovo činim preko principa! - pa uze čašicu i ispi je do pola, pa je klanjajući se vrati na poslužavnik.
- Zar tolicnu čašicu, pa i nju samo do pola? - protestuje gospođa Sida.
- Verujte, ne mogu više. Odmah osećam kako štetno utiče na organizam i konstrukciju tela. - A zatim se diže i pokloni učtivo. - E, dakle, ja se klanjam i molim da me izvinite što sam vas zadržao od poslova.
- Pa kad baš hitate, ono vas nećemo zadržavati, a sutra? Sutra se, dakle, smem nadati da ćete nas počastvovati posjetom, - veli gospođa Sida.
- Ja ću biti tako slobodan.
- E, dabome! Tek štogođ! - veli gospođa Sida. - Kako slobodan?! Valjda smo mi neki tuđini, kakve Švabe...
- Klanjam se. Ljubim ruku, milostiva; ljubim ruku, gospođice, - reče gospodin Pera i majku poljubi u ruku a ćerci se učtivo pokloni.
- Službenica! - odgovori Jula i pokloni mu se onako kako se obično frajle sa sela klanjaju, to jest izvuče malo vrat kao kornjača.
Kad je izišao gost, svi su zadovoljni bili posetom, a naročito tim srećnim slučajem što je baš pri poslu zatekao Julu.
- Baš krasan, fajn mlad čovek! - veli gospođa Sida. - Kako samo lepo govori, k'o iz knjige. Badava, naša Bogoslovija može se pofaliti što taka vaspitana mladež izlazi iz nje. Fini mladić k'o iz stifta, k'o iz štifta! - ponavlja gospođa Sida. - Pa kako se samo učtivo izvinjava! Kaže: "Škodiće mi konstrukciji!" Jedva je popio pola čašice! Siroma` mladić, i sam se čudi što ga je sad snašlo.
- Baš, boga mi! I sad mi ga je žao, - veli pop Spira u ironiji - a i di bi bogoslovac pio rakiju?! Tako sam se i ja nekad, sećam se, štimovao: a, Sido, pamtiš li? A, boga mi, danas, danas...
- E, tek štogođ! A šta ti sebe sravnjavaš sa snjim? Njegova konstrukcija i tvoja... i bijaše!
- E nije nego još nešto. Konstrukcija. A znaš li ti, Sido, da su mršave nilske krave pojele debele?! Gledam ga samo kako se tu cifra! Ne poznajem ja bogoslove! I ja nikad nisam bio u bogosloviji; nisam je učio! 'Ajde bogati ti, Sido, govoriš k'o, k'o... Pije taj, bojim se, k'o smuk, baš zato što je suv; to ti ja samo kažem.
- E, dabome! - brani ga gospođa Sida i ne da na nj.
- 'Ajd, 'ajd! - Ja ti ipak kažem da ja dobro poznajem sve te što se tako cifraju. To su tek oni, oni pravi.
- Ta šta si zaokupio tu pred detetom?! Juco, dete moje, ne slušaj ti tatu. Njemu dođe tako ponekad, pa mu srce i duša da sekira čoveka.
- E, ja ti reko' - veli pop Spira.
I nije se prevario iskusni pop Spira, kojega ni najmanje nije zbunilo pozivanje gospodin-Perino na konstrukciju. Voleo je gospodin Pera, kao svaki bogoslovac, šljivovicu. Koliko je puta uz nju pevao joj onaj svima bogoslovima tako dobro poznati tropar šljivovici: "Presvjataja mučenice, prepečenice." Pio je on često i sam, i u društvu s drugovima, i bio često melanholičan kao svaki bogoslovac.

Glava peta

U kojoj je opisan raport koji je Erža sluškinja donela i raportirala ga gospođi Persi. U njoj će već čitatelj
naslutiti sukob i zaplet, bez kojega je svaka pripovetka dosadna.

Još odmah toga istoga dana, u isto doba kad i u pop-Spirinoj, saznalo se i u pop-Ćirinoj kući da je došao novi učitelj. Kako je u ovo selo, kao i u svako selo, malo ko svraćao nije čudo što je odmah po selu pukao glas da je došao davno očekivani novi učitelj, a i Erža, pop-Ćirina sluškinja, koja je stajala baš u taj par na vratima i pratila svojim lojanim očima Lacka kišbirova, najmlađeg i po starosti i po godinama službe kišbirova, videla je lepo kad je pop Spira ušao u kuću, a pred njim ušao jedan stran čovek, i odmah je to raportirala gospođa-Persi.
- Eto! Šta sam rekla! - reče ljutito gospođa Persa. - Onaj paor ga već upec'o. Uncut jedan! dodade u sebi, pa se da u misli. Radoznalost je morila; da se izede živa. Kako samo već da dozna: kakav je gost, kako izgleda i šta će se razgovarati. Da ode sad kad se krave muzu, - ne ide, nema smisla. Kajafa je ona gospođa Sida, setiće se odmah. Aja, ne ide! Misli se šta da radi. Kako su bili komšije - treća-četvrta kuća - kako bi bilo, seti se gospođa Persa, kao svaka zabrinuta mamica koja ima kćer na udaju, a opasnost tako blizu, - da pošlje časkom Eržu kakvim bilo poslom, da razgleda i javi.
- Erža, snago, - viknu gospođa Persa - idi časkom do pop-Spirini', pa kaži gospoja-Sidi: "Pozdravlja vas", kaži, "moja gospoja da nam pozajmite časkom, upravo za noćas, vašega mačka". Kaži da se javio odnekud iz komšiskog ambara jedan veliki pacov pa načinio čudo i pokor po špajzu i izgriz'o i čizme milostivog gospodina i pojeo ih, kaži, sve do štrufle: ostale samo, kaži, štrufle i štikle. Tako kaži i zamoli je neka ti ufate i dadu njihovog mačka, on je već čuven majstor za pacove. 'Ajd idi sad. Stoj! Ti ćeš to zaboraviti k'o i zapušač. Dakle, šta sam sve kazala? Šta ćeš da kažeš? - zapita gospođa Persa i formalno je presliša. A to je i potrebno bilo, jer Erža je bila jedna vrlo zaboravna devojčura, zato joj i prebacuje gospođa Persa za zapušač od stakla, koji uvek zaboravi u dućanu kod grka.
Eto tako je iskumstirala gospođa Persa i dosetila se lepo. Možda će ko od čitalaca ovde stati i sumnjivo zavrteti glavom i začuđeno zapitati: "Šta, zar pop Ćira nije imao mačke!? Zar popina kuća i bogatstvo, pa da bude bez takvog jednog čuvara?!" Pitanje sasvim umesno, ali pisca neće zbuniti, jer ima gotov odgovor na to.
Imali su i pop-Ćirini mačka. Ali je pop Ćira nesrećan bio sa svojim mačkom. Jer isti, iako je bio od rane mladosti kod njega, iako je vaspitavan ciglo u tom pravcu da bude, tako reći, jedan stup kuće, - ipak se on izmetnuo u nešto sasvim drugo, sasvim suprotno. Sa godinama se razvile u njemu pogubne i opake duševne osobine. Bio je nepouzdan. Pravi skup sviju poroka, a između sviju dva najpogubnija: porok lenstvovanja i porok krađe. Bio je užasna lenština i čmavalica. Po njemu su se slobodno mogli ne samo pacovi nego i miševi do mile volje šetati i trčkarati, on je samo sebe sklanjao. Pacova se bojao, a miševe opet izgleda da je bagatelisao. A sem toga bio je kao lopov beskrajno lukav i drzak. Krao je gde šta stigne, i po kući i po komšiluku. Ako je verovati tužbama komšija, nasrtao je i na živinu, davio komšijske piliće i vrebao golubiće, a konabio mlade golupčiće kao kakav stari penzioner. Stoga je sav komšiluk bio protiv njega, i vrebao ga da ga ubije, ali začudo da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, mada se jedna komšinica zarekla pred kandilom, u kome je goreo najčistiji barabanc-zejtin, tako ona ne bila živa, i ne bila gospoja perzekutorica ako od njegovog krzna ne napravi sebi muf na zimu.
No što je krao po komšiluku, to bi mu gospođa Persa još i oprostila, ali on je krao i po kući. Jednom reči, nije ukrao samo ono što je o nebo bilo obešeno. "Od kućevnog lopova", govorila je gospođa Persa, "teško sačuvati". Ušunja se samo u kujnu, skupi se i uprepodobi i zažmuri kao da je ravnodušan prema svemu, a međutim samo vreba, i na sto baci oko - to je već sigurno njegovo. Pa čim zgrabi, a on bega iz sve snage; pravo bega na tavan, na krov ili na kakvo drugo bezbedno mesto gde će moći natenane omastiti brke. A nasrtao je i na krupnije stvari; nije se ustručavao ni od vrele kobasice, drznuo je i na čitavu obarenu šunku, hvatao se u koštac i sa čitavom očupanom guskom, samo ako mu se dala prilika! Zvao se Marko, ali ga gospođa Persa nije drukčije ni zvala nego lopovom. "Lopov jedan, što mi jede vek!" - rekla bi ljutito.
A i on sam kao da je dobro znao da ga pored imena Marko još i tako zovu. Jer čim bi čuo reč lopov, pa ma to i o nekom drugom, o nekom konjokradici reč bila, odmah bi, budući uvek nečiste savesti i svestan svoje krivice i grehova, begao iz kujne na kakvo uzvišeno i bezbedno mesto, gde sedne, obvije rep oko nogu, zažmiri i ćuti. A gospođa Persa ga nađe pa ga stane grditi: "Oćeš golubica, lopove jedan matori!" On samo ćuti, zažmiri očima, razglavi vilice, zavrne jezik pa zeva kao kakav blaziran aristokrata koga se taj svet baš ništa ne tiče, a gospođa Persa da se izede živa. "Gledaj samo obešenjaka jednog, kako se pravi svetac! Pa još zeva, lopov preispodnji! Hu, vile ga odnele!" pa ga gađa metlom ili portfišem, a metla joj pade na glavu, a mačak se i ne miče s mesta nego i dalje spokojno i natenane umiva i gladi i doteruje toaletu.
No mi smo se malo poviše udaljili od predmeta i zaboravili se opisujući ovog lopova. Ali tako je to u svetu! Pravo je rečeno da dobar glas daleko ide, a zao još dalje; pa zato se o pop-Ćirinom mačku više govorilo nego o pop-Spirinom, o kome poslednjem ćemo stoga i mi vrlo kratki biti. On je bio nešto sasvim drugo. Bio je ideal pravog dobrog mačka: jer kad se on kapricira da uhvati miša ili pacova, u stanju je da zaboravi i na jelo i na piće i da ga sahatima vreba, a uostalom, na to su ga i naučili. "Ne da mu, bome; eno mu miševa, pa nek ih hvata!" rekla bi gospođa Sida kad tranžira meso; samo kad je čistila ribu, onda bi mu bacala ono što izvadi iz ribe. A hvatao se u koštac i sa samim kasapskim pacovima, koji su već poznati kao vrlo drski.
Po njega je dakle otrčala Erža.
- Pozdravila vas je milostiva gospoja i moli vas: jedan nam pacov napravio veliku štetu po špajzu, izgriz'o milostivom gospodinu sve čizme, pa me poslala da vas molim da nam pozajmite samo za noćas vašega notaroša... ovaj, mačka vašeg. (Mačka su zvali, onako među sobom, notarošem, zato što i seoski notaroš nije šiljio nego raščešljavao brkove, pa je izgledao kao mačak, a mačak se opet šetao po krovu onako isto gospodstveno i majestetično, korak-dva pa stane, kao gospodin notaroš kad ide šorom po zvaničnoj dužnosti.)
Erža je baš kao što valja potrefila. Došla je baš kad su razgovarali s gostom, i dok su tražili i hvatali mačka, ona je imala vremena da lepo posmatra gosta, i zapamtila mu je sve, i stas, i lice, i kosu, i oči, i odelo, i svojim rođenim ušima čula kad su ga pozvali sutra - u nedelju - na ručak. Čim se vratila i donela mačka, koga odmah odnese i zatvoriše u špajz, odmah je saleteše s pitanjima i majka i ćerka, gospodđa Persa i gospođica Melanija, a Erža samo odgovara. Kazala je da je visok, lep kao firer, a brkove da ima male i malo bradice; kosa lepa, smeđa, pala na ramena onako omladinski, a razdeljena po sredi onako bogoslovski, a kad govori što, a on gleda u zemlju.
- Sutra će - svršava Erža raport - biti kod milostivih na ručku.
Majka i ćerka se samo zagledaše na taj posao.
- Vidiš, molim te, a ništa mi ne javlja lukava paorska beštija, - veli gospođa Persa ljutito. - Gledaj ti, molim te, di će medved najbolju krušku da izede! A, je li, Erža, dete moje, a kakav je u licu, je l' suv ili onako puniji?
- Suv, pa onako malo bleđi u licu, - veli Erža - onako gospodske farbe u licu. Onako k'o Šanika, apotekarski kalfa.
- Kakav kalfa, paorušo jedna! - dreknu gospođa Persa. - Ne zove se on kalfa, nego gospodin asistent! Tebi puna glava kalfi, zato i zaboravljaš uvek zapušače od stakleta u dućanu! Samo ti je do anđaranja, nesrećo madžarska! - grdi je gospođa Persa ne znajući na kome da iskali svoj jed.
- Ali, mama! - umiruje je Melanija.
- Uf! - huče gospođa Persa, pa ne može da stoji na jednom mestu, nego se uspropadala, pa joj sve smeta po kući. - Eto, šta ja kažem! Čim sam čula za onaj njen san, odmah sam kazala i pomislila da će to biti neka nji'ova huncutarija. Udesili oni to sve još ranije. Pa k'o bajagi snevala da se kugla, nada se gostima, i šta ti još nema! Ta dok je vidim, znam je i šta misli! Gledam je k'o da je od stakla. Dakle šta kažeš: fini bled mladić! Zar je to prilika za onu njenu cveklu! On bled, a ona s onim njenim paorskim rumenim obrazima, pa tek ono njeno paorsko ime! Juca, frajla Juca. Baš je ona neka Juca! Pudaruša jedna!
- Pa kaz'o je još i to šta vole da jede, - nastavlja Erža svoj raport.
- Pa mora da kaže, siroma', vidi i sam di je zapao međ paore! - veli gospođa Persa.
- Pitala ga milostiva - nastavlja Erža - vole li pokenes.
- O, paoruša jedna! I ona zna šta je pokenes!
- A on kaže da vole gužvaru sa sirom! - nastavlja Erža.
- Pa mora, siroma'! Daj, misli u sebi, ma šta, samo da ne ostane gladan. Bome, piškote mu i neće spremati! I kako to da se samo strefi da je baš sad njegova čreda a ne Ćirina!? Pa ga sad onaj zgrabio lepo, pa pravo kući s njim! Hu, otrovala bi' se, a držala sam k'o u vosku!
- Zaboga, mama, a šta se vi toliko krenkujete! Nije to ništa tako strašno! Ima još, fala bogu, nedelja, pa eto, može i kod nas doći.
- Hu! Nemoj mi baš ti pristajati na jed! - obrecnu se gospođa Persa. - Nisi se ti, ćerko, još udavala, pa zato tako i govoriš. Današnje su mladoženje k'o čikovi: taman ga ugledaš i da kažeš fala bogu, a on isklizi k'o čikov. - Tu se gospođa Persa setila sviju negdašnjih majstorija kojima su se poslužili i pored sviju onako povoljnih prilika da ulove mladoga klirika Ćiru. Kakav mu je samo ćelepuš sama svojom rukom napravila, prvi vidljiv znak nežne naklonosti prema njemu. - S tim se nije šaliti - produžuje gospođa Persa. - Ne znaš ti, 'rano, onu matoru beštiju; nije to ništa u nji'ovoj familiji. 'Ajd' već, vidiću šta ću! - teši se gospođa Persa.

Glava šesta

U kojoj je opisan nedeljni dan u selu, a može se cela preskočiti, jer je samo kao epizoda u ovoj pripoveci.

Osvanula je sveta nedelja, to jedno valjda najlepše i najkorisnije delo blagoga stvoritelja. On je sam zapovedio da se toga dana ništa ne radi, i pobožni svet pop-Ćirinog i pop-Spirinog sela ni jednu ni napisanu zapovest božju nije tako svesrdno ispunjavao kao ovu usmenu.
Lepa je nedelja svud na ovom božjem svetu; lepa i u gradu, ali tek mislim da nije nigde lepša nedelja nego u selu. U selu se još u subotu posle podne opaža da se približuje. Drukčije je u kući i pred kućom. U kući se riba čisti. Dečurlija je komotnija subotom; može se igrati i kaljati do mile volje. "Neta, i tako je sutra nedelja, presvuče se", vele stariji prljavoj deci. Devojke spremaju šlingovane suknje za rogalj, momci mažu čizme da omekšaju, a babe traže dugmad i nalivaju zejtin u kandilo i pale kandilo i krste se kad zazvoni na večernje, i raspituju koji će gospodin popa sutra da služi, i naređuju da se tatine čizme dobro namažu mašću i istrljaju, jer se prosle nedelje tužio da su ga ubijale i morao ih još u porti skinuti.
Bio je lep letnji dan, ova današnja nedelja. Jutrenje svršeno, izlazi svet iz crkve. Obe popadije se vraćaju s jutrenja svaka svojoj kući. Razgovaraju se idući tako iz crkve o svačemu; o danu kako je lep, a kako je i noćas izgledalo da će biti kiše. O gostu ni reči! Gospođa Persa se rešila da ne spomene, a gospođa Sida ćuti, ili o koječemu govori. "Vidiš, beštije jedne", misli u sebi gospođa Persa, "kako se kapricirala, pa baš nijedne reči! Ni da se bar pošali da nas pozove posle ručka!" Sva joj je morasta izgledala, ali joj nije dala primetiti da se ljuti.
Rastadoše se ljubazno, i ode svaka svojoj kući.
Ah, kako je lepa nedelja u selu! Lepa od ranoga jutra pa sve do ponedeljnika ujutru. I u varoši, pa ima neke razlike između radnog i nedeljnog dana, ali nikada tako kao u selu. Neka svečana tišina još s jutra kazuje da je praznik. Ispred svake kuće počišćeno i poliveno, a sve miriše na mokru prašinu. Sve selo čisto kao umiveno lice.
Ispred kuća ovde-onde viđaju se gomile dece čisto obučene gde stoje, ne igraju se da se ne iskaljaju. Na nogama im čizmice, na plećima, preko košulje od tankog srpskog platna, prslučići svileni sa srebrnom pucadi, a na glavi novi čisti šeširici, u dece većih gazda svileni i čupavi, iz kojih još nisu pili vode na Tisi, ni jeli duda, niti se njima igrali šorkape. Za šeširom žućkasto kovilje; rascvetalo se na suncu pa pokrilo i umotalo sav šešir. Sva deca umivena i očešljana, a kosica im namazana zejtinom. Sve na njima čisto, a često i novo, pa i deca dobila neki svečani nedeljni izgled, pa i samima im nešto neobično; nekako su ograničeni, ne smeju da se rvu, da se pentraju na drvo i jedu dud, ne smeju da se jure i šoraju nogama prašinu, koja je neupotrebljena sa šake mirno ležala nasred puta, nego moraju da stoje tako mirno, pa da se gledaju čiji je prsluk lepši i ko ima veći red srebrne dugmadi. Ali čim se svrši liturgija, oni se odmah raskomote; još u crkvenoj porti svuku čizme, pa bosi lete kućama sa čizmicama u rukama. Poneka devojka promakne brzo u komšiluk, ispod stare rekle vidi se čista košuljica, a sušte i žubore čiste bele suknje na njoj. Ali tek posle podne na roglju će tek da sine u svoj lepoti svojoj, a sad je otrčala u komšiluk da pozajmi časkom oklagiju; njihova se skrhala prekjuče kad je mama bila nešto ljuta, a tatu baš onda doneo andrak da joj se umeša u posao i da joj pokazuje kako da zgotovi neko jelo.
Stari sede pred kućom pa puckaju na lule; poneki se tuži na kamiš i vajka se što ga je sinoć zaboravio da iščisti, pa sad dobio kao krajnike vukući dim, te mu preselo sve zadovoljstvo i uživanje.
Devojke se provrednile pa rade kod svojih kuća; rade da se satru. Trpe sve i ne odgovaraju, samo da ih puste posle podne na rogalj u kolo. Ala će da se šareni posle podne sokak od momaka i od devojaka; ala će da zamiriše od kalopera i majkine dušice rogalj, gde se vije kolo! Tu će svaka svoga videti, a sve će videti Timu, notaroševog pisara, koji u selu živi kao mali bog sa svojih trideset forinti mesečno.
I on se radovao nedelji, a osobito ako se desilo te je nedelja bila lepa, bez vetra ili kiše; jer onda bi mogao obući svoje bele pantalone i metnuti na glavu svoj, jedini u selu, slamni šešir, koga sam počešće sumporom opere. Tada bi obukao i somotski kaput i lakovane cipele, a kosu očešljao onako, što kažu, "na larmu", pa bi se šetao po selu, pevucao: "Sedam šori, sedam dika moji", i pogledom unesrećavao sve devojke i levo i desno, sa čega je navukao na sebe ne malu mrzost i opasnost od paorskih momaka.
Nedeljom se pre podne smeo slobodno šetati, jer pre službe ga nije moglo ništa snaći. Baš niko ne pamti tako štogod. Ni stari brica Jefta ne pamti da je za četrdeset godina svog brijanja i ordiniranja u selu ikome, na primer, prao glavu i zaustavljao krv nedeljom pre podne. Takvi se slučajevi dešavaju tek posle podne. A to je Tima znao dobro, možda čak i iz sopstvenog i gorkog iskustva, jer se tako nešto zuckalo i pričalo da je kao jedared, jedno predveče, đavolski perjao sokakom. A posle, verovatno je još i stoga da je nešto na tu formu moralo biti, jer što bi to baš njemu pevali, kad prođe, onu danas već jako raširenu i poznatu pesmu:

Sad pulgeri postali švaleri,
al' ne smedu noćom da idedu,
od vašaka, paorski' momaka;
vile vuku, a pulgere tuku,
vile zveče, a pulgeri dreče!

Ta je pesma postala u ovom selu, ali je dobrotom, odnosno pakošću, Šace brice publikovana u "Velikom bečkerečkom kalendaru", i tako spasena od zaborava i postala već poznata "od Pešte daž do Cerne Gore".
Pisar Tima se, istina, u sebi sekirao i ljutio na to, ali je svakoga uveravao da se to nikako na njega ne odnosi, jer njemu tako što nije nikad u životu pasiralo, premda je on jedan obešenjak odnosno ženskih. On tera samo "hec", od duga vremena. A inače, on se i ne misli ovde na selu zaboraviti i okovati, nego čeka samo to da mu umre neka stara bogata strina, pa kad je nasledi, on će odmah u varoš, a tamo će imati na svaki prst po deset. Zna "buhalteraj"; tražiće principala, gde će imati lepu praktiku i lepu principalovu ćerku, pa je onda na konju, što vele. Jer on ne poznaje još to žensko stvorenje, koje je u stanju da mu se odupre, samo kad je on onako obešenjački, onako po njegovski pogleda. A znao je kad i kako treba pogledati. Na kaputaske, to jest pulgerske devojke samo pogleda i uzdahne, a na paorske namigne i kresne očima tako žestoko da mu ponekad spadne i slamni šešir s glave. I danas je već počeo svoje obešenjakluke. Jedna mu je već rekla: "O mustro!" ali to njega nije mnogo ženiralo. Znao je da je bolje kad ženska grdi nego kad se čini nevešta, pa se nije bojao; on se samo bojao onih drenovih budža koje se danju po dućanima prodaju, a noću i zabadava po sokacima dele. Ali danas pre podne u nedelju on se ni toga nije bojao, nego je produžavao put u crkvu.
A već je prvi i drugi put zvonilo u crkvu na službu. Čulo se da je novi učitelj došao, a onda naravno da se nadalo da će on danas kao gost i heruviku pevati, pa su i gomile sveta sve veće bivale. Čim je prvi put zazvonilo, starci istresoše lule i turiše ih u čizme, prekrstiše se, narediše u kući šta treba, pa se dostojanstveno poštapajući krenuše u crkvu.
Pošao svet na liturgiju, pa se sve šareni sokak od lepote. Čas iz ove čas iz one kuće ispadne tek iz avlijskih vrata kita; pridruži se gomili, i gomila raste sve veća i veća što bliže crkvi. Ljudi se kreću dostojanstveno napred: nijedan nema lulu u ustima, nego sa štapovima u rukama idu i razgovaraju se, a žene i ćerke za njima. Žene drže u rukama marame savijene na trougao, babe marame sa zavijenom kitom bosiljka, od koje kidaju struk i daju mladima kad ih ove poljube u ruku a one njih u obraz, a devojke nose suncobrane držeći ih po sredini obavijene maramom da ih ne uprljaju. Sve to ide u crkvu, polako i dostojanstveno, da se pomoli bogu, da se porazgovori, da posedi malo u porti, da razgleda kako je koja obučena - i ko će ti sve znati i ovde nabrojati zašto sve ide svet u crkvu nedeljom preko godine. Ali ove nedelje svi su išli u jednoj ćelji: babe da čuju a devojke da vide novog učitelja. Samo stara grkinja Sosa, ona se nije krenula u crkvu ni da čuje ni da vidi novog učitelja, nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće, a sada evo prvi put čita apostol! Već dve su nedelje kako ga baba preslišava, onako stara, ceo apostol napamet! To je želela i molila boga da doživi, pa onda ne mari da sklopi oči. Međutim, njen zet Palčika, otac maloga Savice, veli da baba to samo tako kaže; uvek ona ima izgovora i razloga da se što više zadrži na ovoj grešnoj zemlji. Tako je želela i za prvo unuče svoje, Savičinog mnogo starijeg brata Gavru. Kad se rodio, pripoveda Palčika, a baba kaže: "Fala bogu kad sam dočekala unuka; sad samo molim boga da me ne uzme k sebi dok mu baba ne sašije gaćice". A kad mu je sašila, a ona opet veli: "Samo da mi bog da dana da ga vidim kalfom". A kad Gavra postade kalfa, a ona opet veli: "O bože, podrž' još koji dan da ga baba oženi lepo!" A kad je dočekala i to, i oženila Gavru, a ona posle ostavi Gavru kao da ga nikad nije ni bilo, pa okupi moliti boga da doživi da vidi Đuru, srednjega brata, da je otvorio dućan i postao sam svoj gazda. E i to je dočekala. Sad uzela najmlađe unuče Savicu, i sad njega čeka da oženi. "Videćete samo", govorio je Palčika, "ja sam malerozan čovek preživeće ta sve nas, oženiće i Savicu i pošašivaće i praunucima gaćice - a po testamentu, dok je ona živa, ona sve uživa i ne sme se ništa ni prodati ni deliti. Neće baba utruc da umre!" Tako se otprilike jadao Palčika prijateljima, a baba jednako zdrava, ide u crkvu na sva jutrenja, sve službe, sva večernja i sve pogrebe, - pa tako i danas, tim pre ide što će njen Savica da osvetli familiji obraz.
Sve se krenulo, samo reduše ostale kod kuće kod ručka, a među redušama naravno da je ponajviše baba. One će se već kod kuće moliti bogu; kad zazvoni dostojno, a one stanu pa se prekrste i očitaju očenaš ili i samo vjeruju; ono poslednje, naravno, nikad celo, preskoče mnogi član vere, ali tek očitaju i doteraju kraju.


* * *

Služba je bila i svršila se. Sva se očekivanja ispunila; i Savica čitao apostol, a novi učitelj pevao heruviku, pa čak, preko očekivanja, i pop Spira govorio prediku. Kad je Savica čitao apostol, a gospoja-Sosi grkinji oči pune suza, i ona polako u sebi čita apostol, a samo čuješ kako briše nos od silnih suza. Bila je srećna preko svake mere, i jedva je čekala da mu kroz dan-dva da što mu je obećala ako se lepo pokaže. A obećali su mu kod kuće da će mu kupiti čizmice sa mamuzama i pokloniti ždrebe kad se oždrebi stari Piroš, i da će mu dati dugačak bič sa kratkim išaranim bičaljem i švigarom. - Kad je novi učitelj zapevao, svi su se ljudi pretvorili u uvo, a devojke u oko, pa ga slušali i gledali i uživali u pojanju i personi njegovoj. Kao i na večernju juče, tako i danas, mnogi su mu pohvalili glas. A kad je pop Spira govorio pridiku o spokojnoj žizni, nekima se ote: "Ta gle pop-Spire!" - svi su se prosto začudili i pitali - "Otkud sad on da govori, kad on to baš nije mario! Ta jedva ga natera pop Ćira i o većim praznicima da govori!" Zato su se mnogi čim pop Spira otpoče: "Ljubimoje stado!" primakli bliže, ne verujući valjda svojim očima i ušima; poneki se okrenuo upola oltaru, pa napravio šakom kao neki zaklon od uva da čuje bolje. Kad se svršilo sve i zapevalo "Budi imja" i stala deliti nafora, priđe i novi učitelj i uze tri komada: za gospođu domaćicu gde će biti na ručku, za frajla-Julu i za sebe.
Kulja svet iz crkve; puna crkvena porta. Prolaze jedni mimo drugih, pozdravljaju se, mere se od glave do pete, tako da nijedna sitnica neće ostati neopažena, a naročito što se tiče ženskog sveta. Kako je koja očešljana, obučena, je li bleđa ili rumenija nego radnim danom, - sve se to počelo da posmatra u crkvi, a dovršilo u porti ili na sokaku. Babe se razgovaraju o redušama, i o tome kako je leti lakše nego zimi setiti se šta da se zgotovi za ručak; ljudi o poljskim radovima i o raznim lopovlucima pudarskim; a mladi momci i devojke prolaze jedni pored drugih, ali ne govore ništa nego se samo pogledaju kradom ispod očiju, samo se pogledaju, ali ti pogledi mnogo više kažu nego najdeblje knjige i najbrbljiviji jezici. Još malo pa porta ostade skoro prazna. U porti još ostaše samo novi i stari učitelj, očekujući pop-Spiru, koji se zadržao malo s tutorima i pregledao prihod što je pao na tas, u kome se našlo dosta krajcara, gospoja-Sosin dvogrošak, pa čak i jedan sekser. Kad i s tim behu gotovi, izađe pop Spira i pozdravi se s učiteljem koji ga je čekao.

Glava sedma

Iz nje će čitalac videti kako je bilo kod pop-Spire na ručku, koji se sasvim mimo programa gospoja-Sidinog završio.

Gost je sedeo na klupi u porti pod jednim orahom, na koji su seoska deca uvek tako željno pogledala, ali ga je Arkadija čuvao kao oči u glavi, i razgovarao sa starim učiteljem, koji ga je ponudio burmutom, o pop-Spirinoj besedi, hvaleći ga i upoređujući ga sa ne znam kojim starim svetim ocem i sa trubom jerihonskom.
- Izvinite što ste me morali čekati, ali sam mor'o da ostanem; zadrž'o sam se malo radi crkvenih računa.
- Ta ništa, ništa, - izvinjava ga stari učitelj. - A i onako, ponjamo mi to već... i zbog slova ste malo vozbuđeni.
- A, gospodine, milo mi je što vam mogu čestitati.
- A, dakle ste slušali.
- O, vrlo pažljivo. Vrlo, vrlo lepo.
- Ja to tako počešće... Znate, kad se čovek primi nekog posla, onda treba da ga svojski radi. Ako sam pastir pastvi, a ono treba da sam k'o što treba pastir.
- Svakojako, svakojako. Kažem vam, formalno sam se u uvo pretvorio slušajući, -veli gospodin Pera.
- O, molim, molim; vi me precenjujete, - veli zadovoljno pop Spira. - E, baš mi je žao što ste morali toliko da čekate.
- O, ništa, ništa. Ja sam se uostalom lepo zabavljao. Moj gospodin predsestvenik im'o je dobrotu da mi da neke podatke o crkvenoj opštini i crkvenom imanju. Pa, boga mi, vama se može čestitati; ova opština, k'o što vidim, dobro stoji.
- Jeste, vrlo dobro. Fala bogu, kako koja godina, sve bolje. He, mi se staramo i štedimo, parohijani ne žale, nego daju. Kad smo mi, to jest ja i gospodin Kirilo, došli na parohije, bilo je, boga mi, svakojako. Po četir' tasa se nosilo nedeljom, tako da je svet izbegavao crkvu čerez tih silnih dacija, a danas, kao što ste i sami videli, samo jedan, pa i taj ćemo skoro ukinuti. Možemo, fala bogu. Crkva bogata; ima tolike dućane, zemlje, vinograde, a i gotova novca dosta. Nego, izvol'te.
Pođoše. Pop Spira produži sa podacima o stanju crkve. Usput mu je pokazao mnoge interesantne stvari. Zaustavljali su se kod nekih kasapnica od kojih je crkva primala lepu kiriju, iako se kasapi tuže na pacove. Tom prilikom mu je ispričao istoriju jednog matorog kusog pacova kome je pre toliko godina rep odsečen kad je kasapin jednom iznenada banuo, pa od to doba je užasno obazriv i prvi bega s panja, iako bi kasapin ne zna šta dao da ga može ukebati. Gospodin Pera mu je preporučio neki lek protiv pacova. Pokazivao mu neke prazne placeve, opet crkvene, gde će dogodine zidati neke dućane i žitne magaze, što je sve gospodina Peru, naravno, interesovalo, jer je neprestano uzvikivao: "I'te, molim vas!" ili: "Ta šta govorite!?" ili "Ta je l' moguće!?"
Išli su polako, nogu pred nogu. Pop Spira mu je dalje pokazao sve bolje kuće i ukućane, ne spomenuvši, naravno, nigde devojku udavaču, ako je gde bilo. Kad stigoše pred kuću, sedoše na klupu što je pred kućom, gde posedeše malo u razgovoru dok im ne javiše da izvole, supa je na stolu.
Gospodin Pera je odmah povadio nafore iz čiste tanke džepne marame, i dao jednu gospođi Sidi, a drugu gospođici Juli.
- Gospođce, - rekao joj je - vi'te kako se staram za vašu dušu. "Tjelo Hristovo primite, istočnika besmertnago fkusite!"
Na što mu je gospođica Jula rekla:
- Fala! - uzela naforu i odmah je progutala, i pocrvenela do ušiju.


* * *

Sto je bio namešten u najlepšoj i najprostranijoj, takozvanoj gostinskoj sobi. Nameštaj lep i jak, ali stare mode.
Sve je bilo jako i temeljno, i sve prostrano i komotno: ako su kreveti, to su bili široki za dve persone; ako su jorgani, opet za dve persone; ambrel tako isto, jer pop Spira što god je kupovao, kupovao je za dve persone. U sobi dva velika teška orahova šifonera stoje kao dve male kapele, a na njima poređan porculan i tegle s raznim kompotom. Po duvarima neke slike mal'te neće biti sve iz prošloga veka. Bile su to neke stare kontrafe sa crnim okvirima; neke ptice na drveću sa prirodnim prilepljenim perjem; jedan uramljen rad s perlicama, neka časna trpeza, šta li, sa silnim krstovima i čiracima sa svećama, to je davnašnji rad frajla-Jule kad je još kao dete u ler išla, pa je na pop-Spirin imendan obradovala tatu, i podnela mu zajedno sa spremljenim slovom koje je zaboravila, i završila s plačem; a iznad toga jedna fotografija cele porodice: pop Spira i gospodja Sida sede, a izmeđ njih stoji s albumom u ruci mala Jula u kratkoj suknjici i dugačkim hozlicama sa šlingerajem, pa izgleda kao mali gaćasti golub; i slika dobroga cara Josifa kako je uzeo jednom paoru plug iz ruku, pa sam on ore, a paor Švaba digao ruke, a upro svoj blagodarni teleći pogled u nebo, pa veli: "O bože, ovakoga monarha daj da poluči svaka nacija!" A do ovoga slika onoga drugoga Josifa, onoga prekrasnog Josifa iz Starog zaveta, kako se otima od pohotljive gospoje Pentefrinice, i kako bega, šmokljan jedan, kroz prozor, a ostavlja joj u rukama svoj gornji kaput koji će ovoj malo posle poslužiti kao corpus delicti. Dalje ima još nekih slika, starozavetnih i drugih, za koje se vidi da su bez ikakva plana nabavljene; ali pošto je frajla Jula, sva zajapurena i rumena, donela čorbu i stavila je na sto, to se gospodin Pera ostavi pregledanja slika na duvaru.
- Izvol'te, gospodine, - reče pop Spira - sedite tu - i pokaza mu mesto. - Ti ćeš, Sido, tamo; ja ovde, a Juca tamo bliže vratima; ona će svaki čas ustajati.
Posedaše svi pošto se prekrstiše. Pop Spira izvadi iz džepa federmeser i stade ga oštriti ocilom koje mu je uvek metano uz tanjir.
- Ne mogu nikako - veli pop Spira - da se naučim na nož, brica pa brica. Ovako sam se naučio; nekako mi je slađe s federmeserom. Dvadeset i više godina je kod mene; sam engleski čelik, oštar k'o brijač. Izvol'te se uveriti! - pa ga dade gospodin-Peri.
Ovaj se čudio čeliku, i reče značajno jedno "O!" a zatim pop Spira okrenu kašiku na učiteljevu stranu:
- Izvol'te, služite se, kod mene nema mnogo nukanja.
- O, molim, molim, - veli gospodin Pera i okrenu kašiku na stranu gospođe Side.
- A ne, gostu pripada velika kašika, - reče gospođa Sida i okrenu kašiku na gospodin-Perinu stranu.
Gospodin Pera izvadi u tanujir i poče jesti. Čorba je bila pileća, baš što on voli, i dopala mu se. Za časak pokusa iz tanjira.
- Evo vam i noge, da vas voli punica, što kažu! - smeje se gospođa Sida i sipa mu u tanjir.
- Blagodarim, - klanja se gospodin Pera. - Izredna, črezvičajna čorba!
- E, to je Jucina slava, ona je danas bila reduša.
- A, gospođice, mora se priznati... u tim godinama, pa tako majstorski zgotoviti! Mogli bi gastgeberaj otvoriti! - izvali gospodin Pera, i kad reče, a ona se tek onda trže i pocrvene, vide da je preterao, pa pohita da popravi i dodade - to jest, oni tamo su pravi šegrti prema vama.
Roditelji kao pametni ljudi učiniše se kao i da nisu ni primetili, a i sama Jula kao da nije sve ni dočula; ona se predala jelu i srkala, i svaki čas brisala naizmence usta salvetom ili lice keceljom.
- Izvol'te paprikaša, ako vam se dopada; izvadite još jedared, - nudi ga pop Spira.
- Hvala lepo! - odbija gost.
- Vrlo dobro, k'o da ste mene pitali. Štelujte se i za pokenes, - veli gospođa Sida. - Vidite samo kako se sve rumeni! - reče i metnu pred gosta. Pop Spira nije mario za pohovano pileće; kao Srbin i pravoslavne crkve sin mrzeo je na to švapsko pečenje, i čekao je gužvaru, omiljeno svoje jelo:
- Ne marim ti ja za te pokenese i nokenese, kako li ih zovete! Nikad ne znaš šta si izvadio! Tražiš i 'oćeš belo meso, a kad razviješ, a ono šija s glavom! Švapski žebrakluk i ništa drugo, vrag im materi, kad već tako moram da se izrazim! Od jednog pileta 'oće stotinu da ugosti; 'oće i da počasti i da opet malo košta! Nema ti ništa lepše nego onako srpski zgotovljeno; pa lepo onda vidiš još iz kujne šta mu je glava a šta opet trtica, da prostite!
Kad je došla gužvara, onda je nastalo opšte hvaljenje. I sam pop Spira, koji je uvek naglašavao da pravi roditelj ne treba svoje dete pred njim samim da hvali, - ovde je odstupio od toga principa i pohvalio gužvaru.
- Dobro pečena, pa masna, e, to vredi! - veli pop Spira. - Ja vam ne marim za torte i druge kojekakve kerefeke. Nego jedna gužvara, ali da mi je pre toga samo jedno jelo, pa odmah gužvara. Nema ti tu melšpajza kad nije mastan, pa ne curi mast niz bradu. Ama, fino je, kažu, aja, ne marim ti ja za to!
- Sasvim tako, imate pravo. I ja pretpostavljam dobru savijaču svakom cukerbekeraju, - veli gost.
Sa gužvarom je završen ručak, a otpočet je življi razgovor. Dotle se jelo i pomalo govorilo, a sad je nastao razgovor uz vino.
Pop Spira je bio prilična ćutalica i inače, a kad je jeo držao se onog zlatnog Dositejevog pravila: "Kad jedeš, jedi, a ne razgovaraj ni s kim". Vino je bilo izvrsno, a pop Spira ga je hvalio i ređao dobre osobine i dejstvo njegovo.
- Kod mene je to pravilo - govorio je pop Spira - da je čovek veseo. A kako će vraga i biti veseo brez vina, jer "vino veselit serdce čelovjeka", što rek'o car David u jednom psalmu. A ovoga vina nećete nadaleko naći. Eto, gospodin notaroš baš zna šta je vino, pa kad god 'oće dobra vina da pije, a on eto ti ga pa k meni. "Srdili se vi ili ne srdili, ja dođo', kaže, na jednu čašicu". Kad al' jest, vraga, čašica! Bude tu i deset.
- Pa i dvadeset! - dodaje gospodin Pera smešeći se.
- Ta da, da, što kažete, i dvadeset! A da šta vi mislite!? Niste ga još videli, a da vidite kakav mu je crven nos! Dakle molim...
- A blagodarim!
- Ali koštajte! Aja, ne trpim ustručavanja!
- Mogu, naposletku, - popušta gost - ali samo s vodom, onako k'o stari filozofi grčki.
- A, ta man'te ih bestraga! Kako su radili, onako su i prošli. Ono je Stari zavet bio, a ovo je sad Novi! - šali se pop Spira. - Nego vi 'ajde onako po hrišćanski, čisto vino, onako po srpski nategnite k'o naš Kraljević Marko! Koštajte ga samo! Gospodin Pera uze i popi pola čaše, a pop Spira se nasloni na desnu ruku, a levom drži bradu, pa ga gleda blaženo i ne trepće.
- A, šta ja kažem? Šta velite na to?
- Izredno - veli gospodin Pera i gleda s izrazom divljenja po domaćima i puca polako jezikom. - Boga mi! A, koliko ga imate još u podrumu?
- He-he! Koliko ga imam da imam, tek velim, danas ga nećemo popiti, pa sve da uzmemo u kompaniju i samoga Kraljevića Marka.
- Ja se, doduse, ne razumem bas mnogo u vinu, ali vas uveravam - veli gospodin Pera - da ovako sto jos nisam pio. Ovako nisam!
- A, to vam verujem, to vam verujem - smeje se zadovoljno pop Spira. - Pa ja vam govorim, čisto naturalno, bez špecija, a vi mi se tu jednako cifrate. Eh, takva ti je sadašnja mladež! Pa onda se čude što toliki umiru od apcerunga! Kad sam ja bio vaši' godina, ja sam toliko mogao našte srca popiti koliko trojica vas sadašnji' posle najmasnije karmenadle...
- Ama, Spiro, kako to još govoriš!? Ko te nepoznaje, mislio bi samo da je sve to istina! - veli gospođa Sida.
- E, nije nego nije! Pa kad grunemo:

Ujutru rano
čim zora zaplavi,
Vožd Novak tajno.

- No, vrlo lepo! Valjda ćemo sad još pripovedati tvoje štiklove.
- A da šta bi ti 'tela ? Ako ti se ne dopada ta pesma, pevali smo mi onda i drugojače!
- Ta marim ja za pesmu, - brani se gospođa Sida - mogli ste šta ste hteli pevati.
- Pevali smo mi i ovu, - dira je pop Spira, pa zapeva:

O, nezlobna golubice,
Nevina moja grlice!
Kako tiho ti počivaš,
I konačno ne čuvstvuješ
bol serdca mog !

- Ta idi, molim te! - ljuti se gospođa Sida.
- Pa tek ova! - dira je opet pop Spira, pa zapeva:

Sjećaš li se onog sata,
Kad si meni oko vrata
Bjele ruke savila?
I krijući svoje lice
Meni skoro...

-Ta koji ti je đavo! - prekide ga gospođa Sida ljutito. - Ju, izvin'te, gospodine! Juco dušo, idi u kujnu pa spremi crnu kafu. Znam da varošani rado piju. Ja po tri dana ne mogu da spavam samo jednu šoljicu kad popijem.
S kafom je islo malo poteze, jer su jedva nasli zrnalicu; kako su cesto u pop-Spirinoj kuci pili kafu, tako im je i trebala.
Posle nekog vremena Jula unese kafu i posluži ih sve. Kafa je bila taman koliko treba vruća i crna, i učitelj je pio i hvalio, pljuckajući onu krupnije samlevenu koja je plivala po površini.
- A gde je vama kafa, gospođice?
- Ja ne pijem! Tata kaže da uzbunjuje krv i ne da spavati.
- A pijete li bar belu kafu?
- Da.
- A punš?
- Ne.
- A gefrorenes?
- Da.
- A ajskafe?
- Ne.
- Čudnovato zaista! Ko bi to rekao!? - čudi se gost, ne znajući ni sam šta više da pita Julu.
- E, - predloži pop Spira - 'oćemo li da malo isperemo gušu vinom?
- A koliko ga imate u podrumu, zaboravio sam da vas pitam! - reče gospodin Pera.
- Pa imam tako trideset akova, ni jedno nije mlađe od pet godina, niti slabije od ovoga što ga sad pijemo, a pijemo ovo leti. Ali jedno je, bome, oteralo daleko i starinom i kvalitetom. A natočeno je u burad nekako još prvih godina kad smo se, vo vremja ono, ja i Sida uzeli. Od njega mislim da neće biti davno i nadaleko boljeg. Ako bude bolje samo ono što su ga, bože me oprosti, u staro vreme pili oni svatovi u Kani Galilejskoj.
- A to vino - upade mu gospođa Sida u reč - rešio se moj suprug da otvori kad uzudajemo našu Jucu; pa o njenim svatovima neka se potroši. K'o velimo, kad je miraz k'o što treba, neka bude i vino; kad već mladoženja dobija vrednu devojku i dobar miraz, neka onda i svatovi vide 'asnu. A već tu je, tek što nije, javljaju joj se dobre prilike, eto...
- A-a-a, tako, zar vi znate?! začu se još iz kujne glas gospođe Perse. - Vidiš ti to nji' samo! Dobili goste, pa se nikom i ne fale! A, a, daću ja vama! Gledaj ti samo nji'!
E, sad predstavite sebi, dragi čitatelji, da ste vi nešto namesto gospođe Side: kako je izgledala i šta je pomislila gospođa Sida kad je taman počela, a gospođa Persa je iz kujne prekide! Pisac lepo sebi predstavlja sve to u pameti, ali mu je slabo pero, slab sav pisaći pribor da to verno nacrta; zato moli čitaoce nek se potrude pa neka to oni sami predstave sebi, jer je lakše sve to maštom predstaviti nego perom opisati.
Toliko samo dodaje da je gospođa Sida, kad su pop-Ćirini već ušli u sobu, naročito izašla u kujnu da se tamo od čuda triput prekrsti. A i jeste bilo čudo i iznenađenje! Sa ovim iznenađenjem moglo bi se porediti samo ono pre godinu i više dana, pre onih velikih eksera na kapiji, kad je jednom banula u Žužinu sobu, pa zatekla tamo jednog kurmahera Žužinog gde sedi, pa se namestio taj sin kao da je došao i seo da se fotografira. Pored njega stoji pun bokal vina, a on, bezobraznik jedan, pušta guste dimove iz pop-Spirine skupocene stive lule sa dugim kamišem. Ni onda nije umela od čuda ništa da proslovi, pa ni sada. I sada, da je neko ubacio spolja kroz prozor čitavu ciglu i polupao joj sav porculan, ne bi se tako skamenila gospođa Sida kao kad je čula glas gospođe Perse. "Kad me nije juče slog udario", govorila je gospođa Sida, "živiću bar petnaest godina duže od pokojne mame".
- A mi, bogme, nismo 'teli da čekamo limun, nego se krenuli sami, - reče gospođa Persa kad je ušla, za njom pop Ćira, a za njim Melanija. I taman je izrekla to, a ona se trže pa nastavi: - Ah, izvinite! No, lepo ćemo izgledati. A meni kažu: kod pop-Spirini' gosti, a ja mislim: valjda došla Lalika iz Perjamoša s decom, a ono gle... O, molim, molim po sto puta...
- Ništa, ništa - veli pop Spira zadovoljno i ustaje. - Nije Lalika, ali je neko drugi, još reći, pa još bolji. Izvol'te, oče Ćiro, sedite; sedite, gospoja-Perso; Melanija dete, eto ti do Juce.
Melanija pođe tamo, ali je gospođa Persa povuče i gurnu brzo na drugu stolicu, baš do gospodina Pere, tako da je ovome sada s desne strane bila Jula, a s leve Melanija.
- E, baš, baš ste dobro učinili što ste došli, - veli gospođa Sida - a ja sam baš mislila da pošaljem po vas da dođete, ili da nas čekate kod vas.
- Eto, vidite, a ono ispalo pa će da bude i jedno i drugo. Jer ja mislim da nam ni sad nećete odbiti poziv na jauzn.
- O, s drage volje, s drage volje! Samo ako, to jest, gospodin Pera pristane, - veli gospođa Sida, a u taj par došla joj gospođa Persa sva zelena.
- O, koliko laskavo za mene, - veli gospodin Pera - raspolažite, molim, sa mnom kako vam je volja.
- E, e, - veli zadovoljno pop Spira - al' baš dobro kad ste došli. Sido, 'ajde brže daj druge čiste čaše, i drugo, hladnije vino.
A zatim se okrete pop-Ćiri da mu odgovori na pitanje koliko je danas palo u tas. Zatim je pohvalio Heruviku, a učitelj opet prediku.
Dokle su pop Spira i pop Ćira razgovarali, sedeo je gospodin Pera kao na iglama između dve lepotice. Gospodin Pera nije bio od onih mnogih salonskih lutaka i glupaka što se odmah u prvi mah umeju da snađu i dopadnu u ženskom društvu sa onim dosadnim stereotipnim frazama od kojih su nekoliko tuceta napamet znali, i time plenili ćurkasto ženskinje; ali koji posle obično kod pametnijih ženskinja postanu dosadni, jer što su znali, to su odmah izdeklamovali, i u pravom, zanimljivom govoru i ne mogu učestvovati. Ne, on je bio od onih koji su spočetka neprestane ćutalice, ali koji sa življim i interesantnijim razgovorom postaju i sami življi i interesantniji. - A takva je bila i gospođica Jula. - Gospodinu Peri se zavezao jezik pa ni reči da rekne, nego je uzeo pa razgledao jedan nož koji je ostao tu na stolu i pročitao je u kojoj je fabrici liven. Sav escajg je bio staroga šloga, dobro očuvan, ali davnašnji. Donela ga je gospođa Sida u miraz svome popi, i iznosio se iz šifonera samo kad su u gostinskoj sobi skidane futrole od konofosa sa stolica, fotelja i kanabeta, a to je bilo samo onda kad su gosti dolazili.
Frajla Jula je mogla u pauzama da živi, ali ih frajla Melanija nije trpela, i zato ona poče:
- Pa kako vam se dopada, gospodine, ovo naše mesto?
- Vanredno, gospođice.
- Eh, vi samo šmajhlujete! - odgovara Melanija. - Otkad pre da vam se dopadne tako! - Doći iz Karlovaca, iz onaki' romantiš predela u ovu ravnicu bez okoline!
- Ah, gospođice, ovako lepa okolina, - pa pokaza na njih dve - kome da se ne dopadne!?
- Ju, gospodine, ta to je baš vrlo rano bilo! - veli Melanija.
- E, dabome, to je uvek delo jednoga momenta.
- Nisam znala, verujte, da su karlovački bogoslovci takvi šmajhleri! - reče Melanija, i kradom gurnu Julu lepezom.
- Ja sam, verujte, jedan od najgorih, upravo nikakav šmajhler ili laskatelj, ali što je istina, istina...
- Je li, Julo, da je gospodin šmajhler?
- Dabome - veli Jula.
- Šta, zar i vi tako mislite!? Ta to sam ja onda zapao među sve same neprijatelje.
- Ju! A zar smo vam mi neprijatelji? Je li, Julo, - pita je Melanija iza gostovih leđa ljuljajući se na stolici - jesi l' ti neprijatelj gospod'na Pere?
- Nisam... a zašto bi' bila? - veli Jula, a svu je oblila rumen i razmišlja šta bi to sad mogla raditi u kujni, ili ma gde, samo da ne sedi tako.
- Eto, vi'te - veli Melanija.
- Al' vi ste svakojako.
- No, zasad još ne, al' može biti, vremenom - veli Melanija.
- No, gospođice, - veli Pera, koji se malo veštački oslobodio, popivši dve naiskap - nisam ni slutio da ste tako opaki.
- A, ne, ne, ja mislim to ako, to jest, zaslužite.
- Pa onda, molim vas, rec'te mi napred da se čuvam! A čime bi' ja to zaslužio?
- Pa eto time... Ako budete, to jest, pred nama falili varoške gospojice. Je l', Julo?
- Jeste! - veli Jula.
- Na moju čast, verujte mi, - veli Pera - i da sam ih dosad hvalio, od danas bi' morao prestati i promeniti mišljenje.
- A kako to da razumemo? - zapita ga Melanija koketno i stade se hladiti lepezom tako da vetrići dodirnuše i Perinu kosu. - Dakle, molim odgovor? Kako to mislite?
- Kako mislim? Kako i da mislim kad me tako gledate?
- Pa dobro, a ja ću onda gledati u Julu, a vi mi onda kažite. Je li, Julo?
- Pa tako... mislim... Mislim, dakle, da se varoške gospođice ne mogu ni sravnjavati sa gospođicama na selu - veli Pera, kome se odrešio jezik. - Ili, upravo, varoške su prema onima sa sela kao... kao ono bez mirisa dućansko cveće prema miomirisnom naturalnom i prirodnom cveću iz bašte ili perivoja.
- Iju! - kliknu Melanija. - Ala vi to lepo sravnjavate, samo kad bi to bila istina!
- Lako je sravnjavati, - veli Pera - kad je već tako.
- Pitaj, Julo, gospodina kakvo smo mi cveće, ja i ti? Kako bi nas nazv'o?
- A zašto da ga ja baš pitam? - veli Jula zbunjena i rumena. - Pitaj ga ti.
"Ej, srećo moja", šanu u sebi gospođa Sida, koja je jednako gledala kako Melanija uspešno vodi ofanzivu.
- Hoćete l' da vam baš kažem? - pita Pera.
- Ju, slat... pardon... gospodin Pero, ovako vas molimo, - reče i sklopi ruke - i ja i Jula.
- Pa, eto... vi ste ruža, duplovana ruža; a gospojica Jula je smerna ljubičica.
- Uh, - huknu gospođa Sida - ove muve.
"Dobro kad ne reče cvekla!" reče u sebi gospođa Persa, koja se takođe sva u uvo pretvorila. A bila je zadovoljna, videla je već da se stvar vrlo povoljno razvija.
- Ah, vi muškarci! Što ste mi majstori u ismevanju, to više nema! - reče Melanija i popreti mu zatvorenom lepezom.
A zatim se razvi vrlo živ razgovor između Melanije i Pere u kome je Melanija mnogo više govorila, a Jula se samo blago i pitomo smešila i tek ponekad "da" ili "ne" ili "dabome" rekla. Isto se tako živ razgovor poveo i između popova. Oni su se razgovarali o letini, o banatskoj pšenici i o vlaškoj pšenici.
- I dobro je i ne valja, dragi susede, - veli pop Ćira - što je tako počela godina. Žita puni ambari, a kotarke očekuju kukuruz, a kukuruz izredan, pa nađikao, gledam ga baš juče; hulaner na konju da prođe kroz njega, ne bi se video; a klipovi k'o levča dugački. Al' će paor da pobesni, vrag mu babi! I dobro je, i ne valja! Zapamtio sam dobro, kad god je tako rodila godina bila i jeftina bila 'rana, uvek je bilo rata. Sad kako je, to ne znam! Valjda i ti carevi pobesne k'o i paori. Al' vidićete samo da će baćuška zaokupiti! Biće, drž' ne daj!
- Bome, ako se umeša onaj nas sjeverni stric, biće povuci-potegni; svi su izgledi za to. I ja isto tako šacujem, - potvrđuje pop Spira. - Eno gledam samo na asentirungu: kakve ti ne uzimaju u vojsku. Čisto vele: "Daj samo nek je više kanonenfutera!" Sad im je svaka žgeba i navrta dobra; nema više untauglih! Eno i Perin onaj mucalo, nema prednja dva zuba, a ne ume sekser krajcara da izračuna, pa i on ost'o u katanama. Ne valja, ništa ne valja! Biće, što rekli naši stari, krvoprolitija nekog. Biće, biće!
Dok se oni tako razgovaraju, čaše se neprestano pune i prazne. Piju oba popa, a pijucka, boga mi, i gost, zaboravio na stare filosofe, pa pije bez vode vino. Poslušao je pop-Spirinu koji reče: "Da je voda dobra, ne bi u njoj kreketale žabe, nego ljudi". Svi su živo i prijatno razgovarali, samo je kod popadija nešto zapelo, nešto išlo ćoškasto. I jedna i druga se izvinjavala umorom i vrućinom. Tako je trajalo do pet časova. Tada gospođa Persa podseti društvo da bi dobro bilo da pređu malo kod njih.
A to je bilo vrlo dobro. Jer da su još malo samo ostali, otvorilo bi se grotlo na vulkanu prepunom gneva, hoću reći: planula bi gospođa Sida, i zaboravila bi sve obzire koje treba da ima jedna gostoljubiva domaćica. A uzroka je bilo već isuviše. Prvo i prvo, nije bila ni najmanje zadovoljna sa Jucom i Melanijom. Ona prva bila je dozlaboga stidljiva, da ne kažem zavezana, ovo posle podne; a ona druga, to jest Melanija, pustila se u unterhaltung s gostom, ali to tako kao da je sama ona tu. "Ono nije više ni izgledalo da je u kući", pripovedala je posle gospođa Sida, "nego k'o kad se neka bečkerečka čifucka frajla u promonadi unterhaltuje s lajtnantima ulanerskim, kad o šabecu svira regimencka banda u promonadi. Vid'la sam", veli, "svaka čuda, ali toga pokora - nikad!" A drugo, što je tako isto, ako ne još i gore, naljutilo gospođa-Sidu, bilo je i samo gospoja-Persino ponašanje. To, doduše, nije niko video, ali videla je gospoša Sida, a to je dosta. Videla je, naime, kako gospođa Persa briše svojom čistom šnuftiklom jednu čašu, - bajagi čaša nije čista! "A čaša bila čista, k'o dijomant!" uveravala je gospođa Sida. E, to je tako naljutilo da umalo što nije planula i očitala joj u svojoj rođenoj kući. No sreća te je ova napomenula da se polazi i popovi se digli već. I tako je za taj par odložena bila erupcija gneva gospođa Sidina.

Glava osma

Ili produženje Glave sedme. U njoj je opisan "jauzn" kod pop-Ćirinih, na kome se desio sukob i otpočelo otvoreno neprijateljstvo između popadija, a posle, naravno, i između popova.

Kuća pop-Ćirina bila je nešto siromašnija. U njoj se, istina, manje bogatstva ali više ukusa opažalo.
Svi uđoše u gostinsku sobu, po kojoj se rasprostirao blag miris mirišljavih sapuna i verbene, - a kod pop-Spire, opet, miris od mladog sira i bosiljka. Kanabeta i sve stolice otkrivene, bez konofonskih navlaka, a po kanabetu i foteljama isheklovani jastučići i komadići hekleraja, a na njima sve neki goli amorčići sa tulcima strela, - a kod pop-Spirinih su bili tanki peškirići od srpskog platna i veza. Po štelažama porculansko i stakleno posuđe, a po duvarovima nekoliko slika: neke bitke, neke slike iz Gesnerovih idila, i scene iz života blaženopočivše Marije Terezije. Tu i slika pop-Ćirinog oca, starog kabaničara Averkija, naslikana masnom bojom. On naslikan sa vrlo blagim izrazom lica, a pored njega nekoliko debelih knjiga, mada je slabo čitao, ali kao čovek koji je poštovao učene ljude i bio uvek među prenumerantima, zahtevao je da se što više knjiga pored njega nalaze. I moler mu je i učinio po volji; tako su došle kraj njega četiri debele sveske Rajića, Makroviotika Hufelandova i Sobranie Vesei od Dositeja, a Sovbte zdravago razuma od istoga držao je Averkije u ruci. Ali što je najviše moglo da iznenadi svakog gosta, to je bio jedan klavir. Klavir u selu u ono doba! U selu je i krinolin bio još jednako dosta retka i bar nepopularna stvar. Koliko je samo frajli baš u ovom istom selu izvuklo batina i bžalo u šupu ili u zelenu metlu kad se baba zgrane pri spomenu krinolina, i onda nije nikakvo čudo što su se ljudi čudili kad su našli klavir u selu gde su od muzičkih instrumenata poznate samo drombulje, frula i gajde, ali kad mu, to jest tome klaviru, doznate istoriju, onda se nećete toliko čuditi. Njega je pop Ćira dobio od nekog njegovog dozlaboga rđavog dužnika, a tešio se time: bolje je išta nego ništa, a posle, i proces mu je već izašao na potiljak. Na njemu je često frajla Melanija ždroncala neke arije. Kad je pop Ćira dobre volje bio, on je uživao u svirci, pa ma to bile i švapske arije; a kad je bio zlovoljan, Melanija je ostavljala klavir i nije smela da svira ni omiljenu pop-Ćirinu pesmu: "Sjajni mesec iza gore", jer pop Ćira se toliko puta u ljutni zarekao da će ga svega sekirom razlupati, ili ga prodati kakvome verglašu.
- Molim vas, izvol'te sesti. Molim, izvol'te tu na kanabe. Melanija, golubice, - veli gospođa Persa - skloni te svoje knjige; ne može čovek da se makne od tih njenih knjiga, stoji kuća k'o štajeromt. Uzmi onu sa kanabeta da sedne gospodin Pera.
I doista, bilo je nekoliko knjiga tako otvorenih i početih, jedna na kanabetu, druga na fotelji, a treća na prozoru.
- Ništa, ništa; ne trudite se, gospođice, ja ću već to sam - reče Pera, i uze knjigu i stade je razgledati. Beše to neka nemačka knjiga, trideset sedmi heft Rinalda Rinaldinija, interesantnog romana iz razbojničkog života, koji se tih godina rado čitao. Melanija je dobila prilično vaspitanje; bila je u leru kod neke stare frajle u Bečkereku, - i tamo naučila mnoge, za mladu devojku vrlo korisne stvari, a između ostaloga u prvom redu nemački; nemačkim je tako vladala da je, kako je gospođa Persa uveravala, noću "buncala samo na nemeckom".
Dok se gosti nameštali i pauza trajala, uđe Erža sa poslužavnikom, na kome behu porculanski ibrici, šolje i srebrne kašičice, i posluži goste. Otpoče jauzn i razgovor opet, kao da pauze nije ni bilo. I opet je išlo lepo i kod popova i kod mladeži. Najpre se pila bela kafa; Melanija je nalivala svakome i pitala svakoga voli li više kafe ili više mleka, više ili manje šećera.
- Gospodin-Pero, kakvu kafu volite, slađu ili običnu?
- O, gospođice Melanija, iz vaših ruku svaka je stvar preslatka.
- Uh, - huknu gospođa Sida - ta je l' još kome ovako vrućina?
- Vi furt šmajhlujete. Evo vam i obrsta, znam da vi to volete! - reče i spusti mu još dva grumena šećera i sede do njega.
"Ta jeste, sve su ga obrstom i od'ranili u bogosloviji", htede gospođa Sida da rekne, ali što rekli: "Bog da prosti prednje zube", uzdrža se.
Svi posedaše i počeše jauznovati. Nastade jedna poveća pauza. Svi se dali na posao. Čuje se samo srkanje kafe; svi srču kao po nekoj komandi. Obe popadije podmetle šnuftikle pod šolje pa piju kafe, a jednako ispod oka gledaju na devojke i na učitelja. Gospoja Persa bila je zadovoljna, blažena! Još kod pop-Spirinih mogla je već videti kako se stvar srećno uputila, i da je nesto znala latinski, mogla je jos tamo reci ono staro rimsko: Veni, vidi, vinci! A gospodja Sida je bila kisela, jer je vec otprilike videla i svoje i Jucino, što kažu, dobroj'tro.
Uostalom nije nikakvo ni čudo što je strahovala i već počela očajavati za uspeh, jer nije i ne bi to bio prvi slučaj da njenoj Juli pasira tako što. Uvek se njoj tako neki đavo morao desiti. Badava, morala je priznati i sad, i toliko puta već pre toga, da je Melanija mnogo i srećnija, ali i umešnija. "A dabome, eto taka će nesreća uvek pre naći sebi sreću, nego ova moja!" govorila je češće gospođa Sida. "Gledaj, molim te, samo, kako mu pilji u oči k'o kakva čifucka frajla. Moja ti, dabome, to nit' ume a, boga mi, nit' 'oće. A sadašnji su momci ćoravi, pa ne vide sve to. Njima se ne dopadaju skromne i smerne devojke, nego eto takve šindivile što im igraju oči k'o na zejtinu. Take prave u današnje vreme eroberunge!"
Ovde će, mislim, biti najzgodnije, dok gosti piju kafu i jauznuju, da malo bolje upoznam čitaoce sa obe ove devojke, - da ih, to jest, aufirujem. Nisam to učinio onoga večera kad su bile zajedno stoga što je to bilo spram sveće, nego sam ostavio za danas, na danu, to jest. Spram sveće se prevari čovek, a ženske su, opet, začudo vešte pa se doteraju te ne može čovek nikako da sazna pravu istinu. Nego ovako lepo na danu, tu se svaka pokaže baš onakva kakva je; tu ne pomažu mnogo nikakve veštine i apoteke.
Jula je bila mala, okrugla, rumena i zdrava kao od brega odvaljena, a Melanija, visoka, vitka, i bleđa u licu, a uvek se tužila da joj nešto nije dobro. Jula je umela dobro da kuva, a Melanija da kritikuje jela; Jula je volela haljine otvorene boje sa cvetovima, a Melanija je uvek nosila haljine zatvorene boje. Jula je rado provodila vreme u bašti, zalivala i plevila, a Melanija je gledala samo svoje kaktuse i romane. Melanija je pročitala sijaset srpskih, a još mnogo više nemačkih romana, u fotelji, na prozoru, ili se sakrije iza klajderstoka; a Jula vrlo malo, pročitala je Ljubomira u Jelisiumu, Adelajidu, alpsku pastirku, i Genovevu. Viče je mama koliko je grlo donosi, a ona se zanela pa i ne čuje, nego se guši u suzama i gnušava se bezbožnog Golosa, koji je napastvovao i oklevetao nevinu Genovevu. "Ti si opet čitala onu prokletu knjigu!" - "Nisam", laže Jula. - "Jesi, jesi! Gle samo kako se umacurala od plača!" veli gospođa Sida pa je vizitira i otima joj Adelaidu, staru jednu knjigu koju je još Julina baba donela u miraz Julinom dedu. Na poslednjem listu svaki je citatelj zapisao svoje ime i primedbu, preporucujuci knjigu svakome najtoplije. Melanija je znala nemački, znala u klavir; a Jula tek natucala nešto malo i znala pomalo samo u gitar, jer kad bi gospođa Persa zapitala pop-Spiru zašto i on ne kupi Juli klavir, ovaj bi joj odgovorio da joj je kupio klavir na vašaru. "Eno ga", veli, "u šupi, pa nek svira u njega svake druge nedelje u dujetu s njenom mamom!" Melanija je išla češće na bal u Temišvar ili Veliki Bečkerek, i tamo je igrala nemačke igre koje je naučila u leru, unterhaltovala se, pravila eroberunge, i vazda srećna i zadovoljna docne ostavljala bal; a Jula je znala od švapskih igara samo nekakvu šotiš-polku i neki tajč, koji joj je mama, kad je bila dobre volje, pod dudom pokazivala. Na bal je išla od godine do godine, o Sv. Savi, a na balu je uvek bila malerozna. Okrene li je samo dvpaut tencer po sali, - njoj se mora desiti neki maler; mora da joj pukne haljina ispod pazuva na leđima. Tek čujete gospođa Sidu gde veli, kad ovu dovede tencer i preda je mami: "Ej, teretu moj, srećo moja, - opet maler!" A sirota Jula posle toga ne može da igra, nego sedi pored mame među ženama, a posle nekog vremena: 'ajd' kući baš kad je bal u najvećem jeku, kad se i same mame raspale pa poručuju po tencere i hoće da igraju, i kad se i Šaca raspomami pa udari u poskočice i podvriskuje "Ijuju!" Celim putem plače i proklinje čas kad se tako debela rodila na svet.
Melanija je bila malo sanjalica i sentimentalna; a Jula onako, ne znaš ni sam kako da kažeš, onako obična. - Jula je pevala najradije: "Niči, niči, krine beli", a Melanija od srpskih: "Ko je srce u te dirn'o", a od nemačkih sve neke u kojima se izlaže prezrenju muški pol, i pita se šta će on na svetu.
I, naposletku, Jula je bila skromna i bogobojažljiva devojka, koja nije imala svoje volje, i koja je sve slušala u kući, i oca zvala" tata, a mater mama. A Melanija je roditelje zvala: papa i mama, imala je svoju volju i nju su svi morali da slušaju, pa je uvek bilo onako kako je ona htela. Gospođa Persa je strepila za nju, pa se bojala, ako je naljute, da ne učini čto od sebe, jer je bila slabih živaca, vrlo osetljiva. Padala je često u nesvest i bila, - kako je gospodđa Persa tvrdila - sklona samoubistvu. Koliko je puta samo poletela bunaru da se udavi, i srećom se uvek tu desi Arkadija crkvenjak, koji je stigne i spase je roditeljima. A jedared umalo što nije zavila gospođu Persu u crno; jer kad je poletela bunaru, a Arkadija za njom saplete se nesrećom preko valova, pa koliko je dug nosom o zemlju, i dok se on osvestio i digao, ona je komotno mogla skočiti u bunar, da nije, srećom, baš pred samim bunarom pala u nestvest. Posle toga uvek je sledovao kakav poklon: nov šešir, nova haljina ili vođenje na bal u Bečkerek, "da se dete malo razonodi i da izbije sebi iz glave te crne misli", kako je obično govorila gospođa Persa. Pa i maločas spomenuti klavir kupljen je posle tri-četiri takve učestale nesvestice.
Eto take su bile te dve popine ćerke. I kako znamo već kako to ide danas u ovom svetu, mislim da nema nijednog čitaoca koji neće već unapred znati koja će od njih dveju trijumfovati, a tako isto i razumeti da je to baš tako moralo biti.
- A vi se, gospođice, k'o što vidim, rado bavite čitanjem! - reče Pera prelistavajući onu knjigu.
- O, ja sam, verujte, strasna u tome.
- Man'te je, molim vas, - umeša se gospođa Persa - kad uzme knjigu, ta vam ondak ne zna šta je dosta. Ta bi vam zaboravila i da jede i da pije kad nađe kakvu-takvu knjigu.
- E, vi mama, uvek preuveličavate! - brani se Melanija.
- Sve vam je ta, dragi gospodine, pročitala, - veli gospođa Persa - sve srpske, a tek sta mislite za nemecke knjige! Uzme samo knjigu posle fruštuka pa kaže: "Ajde, mama, vi budite danaske u kujni!" pa je tekem nestane. - Vičem ja: "Melani, o Melanija!" Ajak, nje nema pa nema! Tražim je po svim sobama i po celoj avliji i šiljem u komšiluk kod gospođa-Side, a ona kaže: "Nije ona odjutros ni dolazila". - A ja opet tražim, a ona, šta mislite? Zavukla se iza klajderštoka, pa se sva predala čitanju, a noćom u snu sve govori iz knjiga: "O, Edmonde, mi se moramo na vjeki rastati!" - A ja je pitam: "Šta ti je, 'rano? Ti si opet nazebla", a ona opet u snu govori: "Mene je nemilosrdna sudba", kaže, "drugom opredjelila!" - Al' sve to govori na nemecki, pa dođe mnogo lepše! Pa malo koju noć da ne govori tako iz knjige; a ja sedim u krevetu, pa sve plačem u pomrčini, i kunem te proklete spisatelje i njihove knjige. Grom ih spalio! Sedne tako kakav gladnica, koga mrzi da radi il' ne može da dobije u amtu mesto, pa piše i mami novce i zaluđuje mladež.
- Ta... ono, milostiva, - veli Pera - vi ste u pravu, ali samo donekle. Vi tu mislite na one senzacione romane u kojima je sve izmišljeno, lažno.
- Ta jeste! - upada gospođa Persa. - Eto baš onomad čita mi Melanija kako je jedna lađa propala na moru i svi se podavili, a samo jedan se spas'o na jednoj dasci, pa se i on posle jednog dana udavio. Pa sad, otkud se u knjizi zna šta je on radio i razgovar'o se sam kad posle njega niko nije ost'o, a i on se tri dana daleko od svake zemlje udavio sam samcat; samo daska ostala posle njega!
- Da, da, imate pravo - veli Pera, pa nastavlja dalje. - Vi tu mislite na one romane gde se iznose ljudi kakvih nigde nema, i doživljaji kojih ne može biti u realnosti; tipovi ljudi koji nisu ništa drugo nego stvorovi pisčeve bolesne fantazije. Protiv taki sam i ja, i svaki koji zna šta se zahteva od jednog dobrog romana. Ali ima, verujte, i korisnih stvari, koje su verno ogledalo, verna slika društva; ima romana u kojima se bićem nemilosrdne i neumitne satire šiba strašna pokvarenost društva.
- Pa sad... ono ne kažem baš da nema; ono što ima bolje, tome čast i poštenje, - veli gospođa Persa. - Ali, tek, ja bar uvek pomislim da su druge sretnije matere što im ćerke nisu tako pasionirane za nauku i čitanje, pa kažem u sebi: "Bože, kako je, eto, ova naša gospoja Sida srećna mati!" - I toliko puta govorim ovoj mojoj: "što se neugledaš, kažem, na svoju stariju drugaricu Jucu?! Eto, kad si, kaži mi, nju videla da je uzela knjigu pa da čita!? Nego ta lepo stoji sve uz svoju iskusnu mater, pa se uči i pomaže joj k'o dobra ćerka materi; radi po kući sve: kiseli krastavce, pravi komlov, kuva sapun, kopuni živinu, i radi sve take kućevne stvari i uči se viršaftu još dok je za vremena."
- Bome čita i moja Jula, iako je mlađa! Doduše, ne velim baš da se zavlači po šifonerima, ali tek čita, i to preda mnom čita! Ne, ne, čita ona; varate se, slatka, kad mislite da samo vaša Melanija čita! - prekida je jetko gospođa Sida videći kud cilja gospođa Persa. - Te još kako čita ona, pa sve naglas!
- Ako ste tako strasne čitateljke, - umeša se obazrivi Pera, obrativ se Melaniji - mogu vas poslužiti zaista lepim romanima o kojima se suvremena kritika najpohvalnije izrazila.
- Baš ću vas moliti - veli Melanija.
- Išti i ti, nesrećo, jednu! - šanu brzo gospođa Sida Juli, i gurnu je krišom pojače.
- Ako želite Rabotnike na moru, ili Poslednje dane Pompeja, ili Preodnicu, koju je izdala Srpska omladina.
- Ja ću vas moliti za ovu treću knjigu za moju Julu, - pohita gospođa Sida.
- O, s drage volje - veli Pera.
- Ako su na nemecki napisane, - veli gospođa Persa - onda će bolje biti da je pošljete Melaniji; ona zdravo dobro govori nemecki, pa će ona pročitati i Juli sve na srpski ispripovedati i protolkovati.
- A ne, milostiva! Sve je baš na srpskom, tu skoro prevedeno. Rabotnike je preveo Đorđe Popović, a Pompeje Laza Kostić. A Preodnica je već original; u njoj ima jedna krasna pripovetka, Karlovački đak od Koste Ruvarca.
"Ah, beštijo jedna, gledaj samo kako je pakosna, mora da ujede!" reče u sebi gospođa Sida ljutito, a posmatra Peru i Melaniju kako su seli jedno do drugog, pa razgledaju album.
- Perso, dede malo vina - veli pop Ćira. - Gospodin Pero, ta dete, nemojte se tu snebivati i ženirati zbog promene, moja kuća i gospodin-Spirina kuća, to je jedno isto. Nemojte posle da se tužite da vam je bilo dugo vreme.
- A, blagodarim. Ja sam sebi našao najprijatnije zabave: razgledam album - izvinjava se Pera, koji se već počeo znojiti po čelu i oko sebe pomalo sve u duplikatu viđati.
- 'Ajte još po jednu - navaljuje pop Ćira. - Razgovor, k'o što vidim, k'o da malaksava.
Donese i vino i čiste čaše, i stadoše sipati. Gospođa Sida je bila ljuta kao zmija, videći da joj je prevucčena štrikla preko sviju njenih računa, i u toj srditoj svojoj nemoći bila je gotova da učini svašta.
I ono čega se pisac bojao u prošloj Glavi, u ovoj se i dogodilo. Jer, nalivajući čaše, gospođa Persa najednom preblede i kao okamenjena posmatraše gospođu Sidu šta radi. To je primetila i Melanija, i sluteći buru, približi se Peri tako blizu da je, razgledajući s njim zajedno album, kosom svojom dodirivala obraz Perin. Pera je preturao listove albuma, gledao i pitao, a Melanija mu odgovarala. Kakvih ti tu sve fotografija nije bilo. Različnih i po polu i po godinama starosti i po staležu, a najviše je bilo Melanijinih.
Kroz ceo album bilo je najviše njenih fotografija u raznim poziturama, izrazima, raznom odelu, u raznom duševnom raspoloženju, i naposletku u raznim sezonama godišnjim, a prema svakoj njenoj slici vizavi po kakav mlad jurat, medicinar, doktor, oficir ulanerski, husarski, infanterijski, pa čak i jedan - neverovatno u Banatu! - marinerski oficir! Tako na jednoj Melanija zamišljeno čita, a prema njoj na drogoj strani mlad medicinar; na drugoj sa rajtpajčem, a prema njoj brkati hulanerski oficir; na trećoj neka stena i školjke neke na morskoj obali, a prema njoj marinerski obrijani oficir; na četvrtoj jesenji sumoran landšaft, a ona naslonjena na neku rujinu, sumorna takođe, a misli joj blude nekud u daljinu; na petoj s rukama u mufu i pahuljicama snega; na šestoj s lalom i zumbulom u ruci; na sedmoj u lakom, vrlo, vrlo lakom odelu sa snopom žitnog vlaća, kao ona drevna božića Cerera. Zatim dolaze silne druge slike. Neki solgabirovi sa zašiljenim i trgovci sa opuštenim brkovima; neke babe sa solufima sa kakvima malaju Izabelu, špansku kraljicu, neke prije sa velikim krinolinama, i udavače sa Amorom od gipsa pokraj njih; neki omladinci u dušankama sa dugom kosom i razastrtom Zastavom i Danicom na stolu, i udovice sa brošom nezaboravljenoga pokojnika; neke grupe sa licima kao porculanske "supšisle", bez nosa i usta, a sa očima mastilom popravljenim, i naposletku kao poslednja u albumu slika čuvenog lopova Roža Šandora, bavećeg se na popravci u Kufštajnu.
Dok su oni razgledali fotografije, gospođa Persa je posmatrala gospođa Sidu, a gospođa Sida jednu praznu čašu koju je digla i stala okretati i razgledati prema prozoru, pa zatim huknu u nju dva-tri puta i stade je brisati svojom čistom cicanom keceljom. Sad, da li je baš čaša bila prljava ili nije, to vam pisac ne ume kazati, jer takve sitnice u stanju je samo žensko oštro sokolovo oko - pa čak i kad naočari ponese! - da primeti, a gospođa Sida je bila pažljiva, vrlo haglih i vrlo čismenka.
- Proklete muve! - reče kao više za sebe gospođa Sida. - Zato ja uvek kažem da je bolja zima.
- A šta vam je sad naspelo, gospoja-Sido?! - pita je gospođa Persa, a sva pozelenela od pritajena jeda.
- Prokleti ovi mlađi! Baš se čovek ni za časak ne može na njih osloniti! - The, šta ću, kad nisam napred znala šta me čeka!... A ja, bome, ne povedoh sad za vašu ljubav sa sobom jednog pedintera! - veli gospođa Sida i metnu ruke na trbuh.
- Ta man'te... znam vas već, znam... vi već morate tu vaše...
- The, tako sam naučila od moje pokojne matere, tako i ja vaspitavam moju kćer Jucu, - veli gospođa Sida, a gleda jednako u Peru - bolje da joj kažem sad, nego svekrva ili muž posle! A drugo, naučila sam kod svoje kuće da mi je sve čisto - reče gospođa Sida sva bleda, a nozdrve joj pobelele, i prekrsti ruke pa opet pogleda na Peru, koji ostavi Album i poče čitati Rinalda Rinaldinija, kao da mu očima htede reći: "Zar nije tako?"
- Čudo, gospoja-Sido, kad ste baš taka čismenka Anka, čudo da niste poneli sa sobom pored šnuftikle i kakvu opiraču.
- A šnuftiklama ste vi naučili da brišete čaše; jest ako ćete baš da znate! - veli gospođa Sida, pa i opet pogleda u Peru, koji se samo okretaše čas jednoj čas drugoj popadiji.
- Ta, ta, ta, gospoja-Sido, Perso. Ta koji vam je đavo sad opet?! - pita ih pop Ćira, koji je, živo razgovarajući se s pop-Spirom, tek pri kraju ove scene primetio nešto.
- A šta je to sad opet? - pita pop Spira, koji nikako nije ni opazio kako se razvijao dijalog jer je vas pripovedao pop-Ćiri dokle misli hraniti i kad misli zaklati krmka. -Ta, šta je to?! Ta, šta ste počele k'o deca!
- Ta, eto, - veli gospođa Persa - došle joj lutke, k'o obično; odavno nisu...
- Juco! - ustaje gospođa Sida, sva zelena, i ogrće veliku maramu. - 'Ajd'mo kući; vreme je, stižu krave.
- Ta, gospoja-Sido, ta man'te se komendije! - zaustavlja je pop Ćira.
- Ta, pustite je! - veli pop Spira - bolje nek se tamo ispraska. Eto nje sutra...
- Aja, neće moja noga više kročiti u ovu umacuranu kuću! Spiro, 'ajd' odma' i ti kući!
- E, baš si potrefila! - veli pop Spira. - Sedi, Juco dete, a mama nek ide.
- Juco, napred, olbrekc! - komandira gospođa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom.
Šta će Jula nego se diže, pogleda Peru blago i tužno, i sledova razjarenoj mami.
- A vi kad ste taka čismenka, gospođa-Sido, - reče i potrča za njom gospođa Persa - a vi onda eto bar dođite sutra posle podne da pomognete i eksplicirate mojoj Erži, kad...
- Zovi ti tvoga pokojnog deku, beštijo čifucka! - grmi iz avlije gospođa Sida.
Ovo poslednje nisu ni čula oba popa, jer je Melanija odmah skočila za klavir da zabašuri, pa zasvirala i zapevala omiljenu papinu pesmu: "Sjajni mesec iza gore", pa tako nisu ni pridavali mnogo važnosti ovom sukobu. I pošto to nije prvi put bilo, nadali su se da neće ni poslednji put biti; a, posle, i jedan i drugi pop bili su posle ručka uvek miroljubivi i dobre volje, zato su i posle ove scene produžili - kao da ništa nije ni bilo - da piju i da se razgovaraju o ekonomiji.
- Molim vas, nemojte da vas to zbuni ni najmanje, gospodine, - veli mu gospođa Persa - vi je sad prvi put vidite pa vam je čudno možda. Ona je taka, dođe joj tako, pa... al' inače je, uveravam vas, dobra srca, do sutra će ona to već sve zaboraviti. Zato molim, molim vas, samo se zabavljajte. Slušajte samo! Kako vam se dopada Melanijin glas i sviranje! U selu dosta, bome, i ovoliko. A to je papina omiljena pesma, jerbo zna ona i moderne pesme, je li, Nikolajeviću? - Tako je gospođa Persa pred strancem oslovljavala svoga popu.
- Ama šta je bilo, Perso? - zapita je pop Ćira.
- Ta ništa, zaboga; naljutila se gospoja Sida sto sam je dvaput ponudila kompotom, a znaš je da je uvek taka kad su vrućine i kad joj muve dosađuju.
- Bože! Pa zar zato?
- Ah, božanstvena pesma! - veli Pera i tera prstima svoju bujnu kosu naviše.
- Ta i zapustila se dosta. Kako retko svira, još dobro i svira. A kako je pre lepše svirala ! Neke komade svira pa i ne mari, k'o od bede. Tek kad nam tako neko dođe, onda još i 'oće, a inače ne možemo je namoliti. A tako rado slušamo i ja i Nikolajević. - Tu se Nikolajević malo počeša iza vrata, ali ne reče ništa.
- O, pa to bi onda trebalo počešće da imate gostiju - veli Pera.
- Pa eto, kad bi, na primer, bili tako sretni, - veli gospođa Persa - pa da vas počešće viđamo u kući, i ona bi opet k'o pre svirala.
- O, molim, kako bi' ja to želeo - veli Pera. - Ja ću, dakle, biti tako slobodan.
- Biće nam zdravo milo. Izvol'te. Izvol'te kad god imate slobodna vremena od nauke - veli gospođa Persa.
- Vrlo dobro! Baš i tako imam sutra da donesem gospođici traženu knjigu.
- Ta man'te ih dovraga! Mi, k'o ljudi, treba da smo pametniji. Ta zbog njih smo, što kažu, i carstvo naše izgubili. 'Ajd' spasi bog! - veli pop Ćira pop-Spiri pa se kucaju i piju.
- Al, baš ste mi iz usta izvadili! 'Ajd' spasi bog! Pa da se to ide - veli zadovoljno pop Spira ustajući. - Znam ja nju dobro! Ali do doveče mora mi se ona oduriti! E, pa sad, zbogom! - prašta se pop Spira sa svima i odlazi sa pop-Ćirom.
- Sreća, te su svi pametniji od nje u kući pa joj ne dadu za pravo - veli gospođa Persa. - Prostakuša jedna; žao mi samo onog deteta, one Jule; kakvo ta vospitanije može dobiti!
- O, gospojica Jula je doista simpatična devojčica - veli Pera kome se učini prazna soba po odlasku Jule. Onaj njen pogled ostade mu duboko u srcu. - Kako pitomo gleda, pa kako je samo smerna i stidljiva!
- I vama se to dopada!? - čudi se očevidno malo uplašeno gospođa Persa. - Bože, gospodin-Pero, baš ste vi... baš je ova sadašnja mladež! Svaka joj se ženska dopada!
- Ta ne, al' verujte, pala mi je na pamet ona pesma: "U Milice duge trepavice". Pa ona njena zbunjenost, idealna Srpkinja! Pa tek ona stidljivost...
- Prostota, prostota, bolje kažite - veli gospođa Persa. - Sad, neću da kažem da je ona kriva, ona je krasno dete, dobro dete, ljupko dete. - Pera zavija dugu kosu za uši i sluša je pažljivo. - The, ali sve je to samo a prva dva-tri magnovenija. Ta, boga vam, i lepo lice, a ona nije ružna, šta vredi ako nema tu vospitanija?! Lepota prođe, a vospitanije traje, što kažu, do groba. A kad pametan čovek već hoće da vek vekuje, a on gleda, doduše, na ono prvo, ali, bogami, još više i na ovo drugo. Zar ne?
- Ta, ono, doduše, tako je...
- Ah, vi, vi! - preti mu prstom Melanija, i gađa ga cvetom koji dotle držaše na grudima. - Znate li vi da nijedan vaš pogled na nju nije izmakao mom oštrom oku! Čuvajte se, gospodin-Pero! Znate li vi šta to znači do srca uvređena sujeta? Znate li šta sve može jedna očajnica da uradi?! Pa bar da vam je odgovoreno ravnom pažnjom, nego...
- E, a zar je ona, sirota kriva - umeša se gospođa Persa - što je bog takvu stvorio, i ona njena mama je tako vaspitava! Samo jeste i nije, pa ni reči više da bekne. Sačuvaj, bože, takvu kakvu kakvom mužu koji se bavi naukom, pa mu treba da se razgovori i razgali malo...
- O, pardon! - prekide Pera i skoči sa stolice. - Ta ovo se već svi razišli! Izvin'te što sam se toliko zadržao. Prvi put pa toliko da traje vizita...
- Prvi put, al' nemojte poslednji put da bude - veli gospođa Persa.
- Gospodin-Pero, ja ću celu noć misliti na vas kako ste mi obećali knjigu. Dogod mi je ne donesete, misliću na vas, samo na vas.
- Ah, gospođice, kad ne bih želeo da vas što pre vidim, ne bih je zadugo doneo, samo da što duže mislite na mene.
- A da ne bi zaboravili, evo vam ovaj puket cveća. On neka vas podseti na moju molbu i na vaše obečanje - veli Melanija.
- Sećaće me na vas...
- Zbilja, gospodin Petrović, - prekide ga Melanija - znate li govor cveća?
- Govor cveća? Ne znam, gospođice.
- Šteta! - reče Melanija i pogleda ga svojim crnim očima tako značajno da blaga Julina slika iščeze jedared za svagda iz srca mu. Pera obori oči. - Ah, i te velike škole!
- Jeste - veli Pera. - Omilitike, dogmatike, eh...
- Šta biste samo pročitali iz to nekoliko cvetića!
- A vi izvesno znate? - pita Pera, a gleda u zemlju. - Pa što me ne naučite?
- E, to hoću, al' kad dobijem od vas puket, onda ću vam ga rastumačiti i poučiti, ali tražim od vas da vas niko, al' niko ne preslišava, pa ni moja najbolja drugarica Jula.
- Ah, kakva - reče i mahnu setno rukom, a gleda u nju.
- Nemojte, nemojte, - prekide ga Melanija - znam ja muški neverni rod.
- Al' uveravam vas...
- Verovaću, ali dajte mi prilike, dokaza i vremena.
- Pa, dakle, da vas ne uznemirujem ove nedelje.
- A, ne, ne. Sutra vas čekamo.
- Dobro - reče Pera. - Dakle, ljubim ruku, milostiva, - reče i poljubi gospođu Persu. - Klanjam se, gospođice Melanija, - reče i rukova se, pa kuražan kao svaki bogoslovac u tom raspoloženju, dodade plašljivo i polako: "Laku noć, i milo i drago."
Melanija mu odgovori prijatnim stiskom ruke, i Pera sav sretan izađe praćen gospođom Persom i Melanijom.


* * *

- No, ne znam šta bi' dala - govorila je gospođa Persa, kupeći šolje i čaše sa stola posle jauzne - da se nešto mogu sad stvoriti kod pop-Spirinih, pa da onako iz prikrajka gledam i slušam kako đipa i praska ona paorska beštija!
- Bože, oni siroti brže odovud nego odonud - veli Melanija.
- A šta je to bilo, boga ti, Perso? - zapita pop Ćira, koji se vratio u sobu.
- "Šta je bilo?" ... Ja sam joj kriva što joj se ćerka ne ume ni okrenuti ! A kad je sovjetujem: "Vospitavajte dete, gospoja-Sido, to se danas traži, bez nemeckog vospitanja danas nikud", a ona: misliš da potrči u oči. Eto joj sad! Moje proročanstvo se obistinilo; jerbo ja nikad koješta neću da kažem. Klavir, hekleraj, valcer i nemecki...
- 'Ajd, 'ajd, vidiću i tvoju pamet - manu ruka pop Ćiro dosadno.
- 'Ajd' ukloni se s tom luletinom, - veli gospođa Persa - pa da izluftiramo malo sobu.
- Šta će samo taj mladi čovek pomisliti?!
- Šta je pomislio to je i rek'o, a ti 'ajd' pred kuću - veli gospođa Persa.
- Ta tek da nije bez komendije - reče pop Ćira, napuni lulu i izađe napolje.
- A ti sad, drago dete moje, gledaj šta ćeš! A pošlo je samo kako može biti! Učinila si eroberung, pa sad ne puštaj ga ni za časak.
- Ne brin'te se, mama! - Ostav'te vi to samo meni. Ta zar sam zabadava bila u pansionatu!... Ta zaludiću ja njega k'o Dona Ignacija Don Marijana u Ljubavnom napitku.


* * *

- Ej, teretu moj, - reče gospođa Sida kad se nađose kod kuće - bolje je da sam panj rodila nego tebe ! Od panja bi' vid'la bar neke 'asne, sela bi' pa se odmarala u starosti, a od tebe baš nikakve!
- Mamo, 'oću l' da podgrejem večeru? - pita je ponizno Jula.
- Jao, i tebi je još do večere! - dreknu gospođa Sida, pa stala pa je gleda. - Ta druga na tvom mestu drekala bi: "Otvori se, zemljo, pa me progutaj!" a ti k'o da ništa nije ni bilo!
- Pa znate kako se jedi tata kad nije večera na vreme?!
- A što nisi govorila?
- Pa govorila sam - veli Jula.
- "Pa govorila sam"... Šta si govorila! Dede šta si govorila?
- Pa šta me je pit'o.
- Mladić učevan i vospitan, doš'o iz varoši, iz Karlovaca, nesrećo, pa k'o veli: "Ako se neću sa gospodin-popinom ćerkom unterhaltovati, a da s kime ću!" A ona, gledam je, sela ko bačka mlada, gleda preda se, pa samo: "Jeste"... "Nije".
- Ali, mamo...
- Idi mi s očiju, sva si mi morasta!
- Nemojte me, mamo, samo psovati - moli je Jula, pokri lice keceljom, i zaplaka se.
- Lepo je mladić pita, a ona se ukipila k'o... sveta Bona u šokačkoj crkvi, pa ni slovca.
- Pa kad me sve koješta pita - reče malo jogunasto Jula.
- Koješta mu i odgovaraj! - obrecnu se gospodja Sida. - Koješta pita... Koješta sam se i ja nekad s tvojim tatom razgovarala; pa, fala bogu, eto, šta nam danas fali!? Da se nismo koješta razgovarali, ne bi se ni uzeli! Koješta me pita! Vidiš ti nje, mustre jedne! Valjda te neće pitati koliko nam je krmača oprasila!?
- Jest, al' on mi se prdači...
- Tornjaj mi se s očiju, potprdo svetska! Druga bi se, da joj tako štogođ pasiralo, sva umacurala od plača.
- Ja idem kod Žuže...
- Idi bestraga, kad nisi ni za šta!
Za večerom su ćutali i jeli. Pop Spira je bio umoran, gospođa Sida ljuta, a Jula kao ubijena što se sve to tako dogodilo, a gospodin Pera je tako lepo nekoliko puta pogledao, a ona se tako dobro sećala, ali ne ume i ne zna ništa da kaže. Zato su svi ćutali. Jula je jednako čekala da ostane malo nasamo, da se sita isplače, kao svaka nesrećna devojka koja bosiljak seje a pelen joj niče. Kad je Jula otišla da namešta krevete, gospođa Sida jedva dočeka, pa će reći:
- Jesi vid'o samo onu beštiju čifucku kakva je?
- Koju beštiju?- zapita pop Spira umorno.
- Ta tu tvoju slatku gospoja- Persu!
- Pa šta jesam li vid'o?
- Bože, Spiro, i ti si već sve zaboravio!
- A da! E, pa nisi trebala onako nakraj srca da budeš!
- Eto, sad ja na kraj srca! Ta jesi vid'o samo kako su saletele onog jadnog momka, pa ne može naša Jula do reči da dođe.
- Pa, neka! Šta to fali! Može se sutra, preksutra sita narazgovarati. Ako je za razgovor, to kod nas nikad nije izgubljeno.
- No, i ti si mi neki krasan otac! Ta i kud će se ova naša meriti s onom njenom! Tako i na balu, tako svud, svud. Uvek ova nasa ode u zapecak. Ta znam je samo na balu! Ono ima, ima igranja... al' ono njeno... vec, vec... k'o ona Irodijadina cerka sto je upropastila, bože me 'prosti, onako krasnog jednog sveca.
- 'Ajde, nemoj tu koješta govoriti.
- Ti koješta govoriš.
- Ama ja i ne govorim ništa; vidiš da dremam, spav'o bi'.
- Idi, ne probudio se! - progunđa gospođa Sida. - Ovo sve k'o da se najelo bunike danas, tako govori! Sevaj napolje, što si mi zadimio tu s tom tvojom lulekanjom!
I ovog drugog popa isteraše u avliju da puši.


* * *

Baš kad je Nića bokter prošao ispod pop-Spirinog prozora i duhnuo jedanaest puta u rog i oglasio već skoro uspavalom šoru i selu da je jedanaest sahata, podiže gospođa Sida glavu tužeći se na vrućinu, i viknu preko sobe pop-Spiri:
- Spiro! O, Spiro, spavaš li?
- A?
- Spavaš li, rek'o?
- Spavam, mani me.
- A mora li gospodin-Pera uzeti baš pop-Ćirinu Melaniju, kad je dobio za učitelja?
- A?
- Hu! - huknu gospođa Sida. - Mora li učitelj uzeti Melaniju?
- A šta će starcu dve žene?
- Uh, ta ne stari, nego novi učitelj, gospodin Pera.
- A, on! Ne mora.
- Može, je li, koju 'oće?
- Može ako hoće i našu Žužu... Mani me da spavam.
- Al baš je neće uzeti! O bože, bože! - reče zevajući gospođa Sida, pa se prekrsti i namesti bolje šlofkapu, koju je krišom u pomrčini metala na glavu, jer je pop Spira strašno mrzeo na te švapske ženske šlofkape. A napolju se čuše tromi koraci seoskog boktera Niće, koji se u daljini gegaše i glasno zevaše.
Time se završi ovaj doista buran dan.

Glava deveta

Iz koje će čitalac videti da je istina ono što su još davno rekli pesnici i filozofi, i to je: da je sve zlo u svetu - od Adama pa do naših dana - došlo baš od one polovine kojoj gospođa Sida i gospođa Persa pripadaju; jer su jednu malu iskru, mehovima svoje pakosti i mržnje, raspirili u užasan požar. U njoj će se izneti sve ono što se sutradan, a i sledećih dana, posle poznatog ručka i jauzna, dogodilo.

Pop Spira je sutradan imao posla u polju, u vinogradu i po njivama, pa je sasvim zaboravio šta je juče bilo, jer kad je bilo posle večere, uze lulu i duvankesu, pa će reći popadiji:
- 'Oćemo l' tamo preko?
- Nije nego uzduž! - veli mu gospođa Sida. - Bog s tobom, Spiro, a kakvo te preko naspelo! Zar ti nije dosta bilo juče?
- A, izvetrilo je to čim sam iziš'o na jaroš! A, pa onda, ne moramo svaki dan piti, nego da se malo vidimo i razgovaramo.
- Jao mene! A kakav te razgovor nap'o sad, naopako ti zvonilo...
- Eto ti sad nje, kako samo govori!
- Ta da! A kakva bi' ja mati, jao žalosnoj meni, bila da danas idem tamo?!
- E, kao zašto da ne idemo?
- Ta zar ispred nosa ti ga odvukla, pa sad nam se smeju i on i ona beštija čifucka! I mi, mi da idemo!?
- Pa šta su ga odvukli?
- I odvukli su ga, i dočepali su ga, i neće ga šale pustiti. Ne iskobelja se više taj k'o ni paor iz fiskalskih šaka.
- Pa valjda se sad nećemo tući zbog njega?!
- Pa valjda da ostanemo flegmatični! E, Spiro, Spiro, ne nosila ja tu mantiju!
- Pa devojačka vrata su svakom otvorena. A on neka bira. Valjda mu neću nametati k'o fališnu forintu?!
- Hu-hu-u! Ta što će je izabrati, i nije mi za to toliko, al' što će mi pucati pod nos ona beštija! I onako znam šta i kako o nama govore...
- Eh, ti sve znaš!
- Sve, sve! Sve znam, Spiro, sve vidim, Spiro, i sve čujem, Spiro, al' pusto žensko sam, pa k'o žensko moram da ćutim.
- E, to si ti prva ženska što ćutiš!
- Ćutim, Spiro, i jedem se samo u sebi, nisam neka svađalica. Slušam pa gutam. Slušam samo šta govore za nas.
- A šta govore? - zapita ozbiljno pop Spira i sede, a ustao je bio da ide pop-Ćirinima.
- Šta govore! Govore da si paorenda. Da nisi ni za zvonara, a kamo' za popa.
- E, to ti znaš i niko više.
- To sav svet zna i čuje, samo su tebi uši voskom zalivene.
- Pa ko govori?
- Pa govore oni. I to otkad! Pa ja se sve činim i nevešta. K'o velim: "Komšije smo, pa nije lepo da se svađamo pred pastvom, i valjda će prestati već jednom", kažem. E, al' ono kako koji dan, sve gore.
- Hm! - huknu pop Spira. - Pa kad si čula, što mi to nisi odma' kaz'la?
- Pa ja nisam gospođa Persa, da pravim spletke. Ali sad je već dosta, i suviše. Samo kad pomislim kako su ga saletili, pa mu napunili uši! Sirota Juca, nje mi je samo žao! Ona dabome ne ume onako piljiti muškarcima u oči i prevrćati očima k'o ona nji'na akterka.
- Ama, Sido, sve mi se čini da ti...
- Eto! Što ga nema kod nas, a kod njih je bio i pre i posle podne! Doš'o je posle podne još kad je Žuža išla po vesplau, a iziš'o je kad su se krave vraćale kućama! Izašli pred kuću, pa se čitav sat špacirali. A ja je gledam pa mi se sve prevrće u meni i kuva k'o u šporetu. Spiro, treb'o si viditi, a ja ti ne umem sve kazati! Špacira se s njim ispred kuće, a iznela veliku loptu što je na prezent dobila od onog Švabe kapetana sas lađe Maria-Anne, pa se lopta, pa svaki čas ispusti, k'o bajagi, loptu, a lopta se otkotrlja, a ona ga onda moli da joj donese, pa kad joj donese loptu, a ona mu zafaljuje, a sve prevrće s očima i stisne ga za ruku. Kad brž' to, kaži ti to meni i protolmači?! A furt se nešto smeju; a osobito ona. On i kojekako; snebiva se, siroma' mladić, pa se čcudi šta ga je snašlo. Al' ona, smeje se, bože, smeje, smeje, pa misliš sve zvoni sokak od njena smeja! Ona mu nešto govori, a sve gleda ovamo na našu kapiju, - baš lepo sam vidila kroz izbijen čvor na kapiji - a on se samo smeši. A ona smeje se, bože, smeje, pa zabacila glavu, pa sve baca noge i šora nogama po zemlji, pa digla nos u nebo, misliš Venus je, niko k'o ona! Hu! Ta umal' joj nisam pretrčala preko sokaka; a kupila bi joj mama kofpuc i hornodle po sokaku a lokne po komšiluku; priselo bi joj i loptanje i smejanje! Mora da se nešto preko nas podsmeva, ne sme faliti, to je, Spiro, k'o ajmol ajnc; jer što ja vidim, to je viđeno, Spiro, pa punktum!
- Hm, hm! - vrteo je glavom pop Spira.


* * *

Prošlo je nekoliko dana posle ovoga, a odnošaji se ne samo da nisu nimalo poboljšali nego su se sve više i više zapletali. Pera je redovno svaki dan dolazio pop-Ćirinima, a tek jedared ili najviše dvared ako je bio kod pop-Spirinih. Gospođa Sida je uvidela naskoro da za njenu Julu nema nikakva izgleda. Jer Jula je i nadalje ostala onako mirna i povučena, a posle one scene u pop-Ćirinoj kući još više.
Gospođa Sida je bila ljuta, i čudno joj je bilo, kao što je, znam, čudno i čitaocima, ali pisac obećava da će skorim svaki čitalac videti u čemu je stvar. Kazaće im on to već na svome mestu, i znam da će im onda još čudnije biti kako to da se nisu ranije setili, kad je davno u romanima rečeno da se srcu ne da zapovedati, a u pesmaricama zapisano:

Nije blago ni srebro ni zlato,
već je blago što je srcu drago...

Međutim dok je Jula silazila, i kao zvezda zalazila za horizont, Melanija se sve više penjala. Znala je oko Pere tako vešto i umiljato da se ponaša, da mu je već teško bilo i pola dana bez nje. I ne znam kako, već tada mu je padala na pamet strašna misao: kakva bi to velika nesreća bila da nešto kao pop ostane udovac, da mu - ne daj, bože, - umre takva popadija! Osećao je da to ne bi bio u stanju preživeti. I slika Melanijina postajala mu je sve draža.
A i ona od svoje strane koliko ga je samo svojim žrtvama obvezala! Uklonila je iz albuma sve muškarce ispod pedeset godina; i hulanerski, i infaterijski, i artilerijski, pa čak i marinerski oficir ustupiše mesta svršenom kliriku Petru Petroviću, čije se četiri fotografije odsad nalaze u albumu prema njoj.
Svaki dan bi im odlazio i donosio knjige koje su zajedno u bašti pod orahom čitali, i zajedno uzdisali ako bi što žalostivo bilo; na onim tronljivim mestima Peri bi drhtao glas, a Melanija briše tankom šnuftiklom nos da bi predupredila potok suza. Gospođa Persa sedi i podštrikava popine čarape, i ona sluša, samo što ona ne plače, ali se ipak čudi kako to sve lepo umeju ljudi da izmisle i sastave, kao da su baš tamo bili!
Posle čitanja čeka ih jauzn, a posle ovoga izlaze i šetaju se ispred kuće i razgovaraju, a razgovoru zaljubljenih nikad kraja. Šetaju se tako već u mrak. Po dvared-trired izađe Erža i javlja da je sto postavljen, i Pera se klanja, a Melanija ga ne pušta, a poručuje:
"Kaži mami, odma' ću!" pa se dalje šeta.
"I-ju ! E, ta baš ne zna šta je ni stid ni sram!" čudi se i veli gospođa Sida gledajući kroz čvor na kapiji. "Gledaj samo, kakva je; ufatila momka k'o krlja, pa ga ne pušta! Ta ta bi, kakva je, i osvanula na sokaku. Da mi nije žao momka, baš bi' ga pitala misli li se tako svu noć špacirati, pa bi' mu poslala bokterski rog, bar da znamo noću kol'ko je sati!" I opet izlazi Erža i nudi i gospodina Peru na večeru, a on ili primi ponudu ili se učtivo izvini, klanja, rukuje, i odlazi, a ona sa poluotvorenih vrata stoji i gleda za njim, sve dok ne savije u drugi sokak; a kad savije udrugi sokak, a on još jedanput pogleda na vrata, a ona još stoji i gleda za njim, maše mu maramom i ulazi, a on njoj ma'ne šeširom i zalazi u drugi sokak, pa sve cupka od miline, i nikoga ne vidi ili se svakome javlja. A gospođa Sida se samo krsti iza one rupe od čvora na kapiji, krsti se i čudi i veli:
"O, časni te, devojko!"
Gospođa Sida nije mogla to da trpi, smetalo joj je, upravo kvarilo njen dojakošnji red i naviku. I ona je naučila svako predveče da sedne na klupu pred kućom i da se javlja mimoprolazećima i da daje savete Juli koja sedi pored nje ili Žuži koja u to doba obično poliva ulicu ili plevi zubaču, da ne bi sedela besposlena, jer besposlenost je, govorila je gospođa Sida, izvor tolikim porocima. To je stara njena navika od toliko godina, i sada, gle, mora da se odvikne otkako je Melanija počela da se šeta ispred kuće! Međutim, da popusti kad je ona u pravu, i kad je ona gazdarica ispred svoje kuće, pa sve do pola sokaka, - to, boga mi, nikako nije htela, a nije ni tražiti. Mislila je i mislila kako bi im doskočila, - i naposletku se dosetila, slavno dosetila.
U selu ima baš bogzna koliko policijskih uredaba, upravo ima ih dosta, ali malo ih ima koji ih zarezuje u što. Sokak ili avlija, to je svejedno, u svakom selu. Zato i u ovom našem nije bila retkost da se razapne pajvan i da se suši veš preko sokaka. Psuje, istina, svet i pajvan i gazdu, ali opet ostaje sve po starom; kako je kome udesnije, tako i radi. Pa kad je to sve tako, onda će vam razumljivo biti i ovo što je gospođa Sida sad uradila. A baš joj je zgodno došlo da uradi što je smislila; nije imala koga da pita, nego je mogla sama da uradi, jer pop Spira ni pop Ćira nisu bili u selu. Otišli su kao prekjuče, a baviće se još ne znam koliko koji na putu. Dakle, sve kao poručeno, živa zgoda.
Sutradan je već bilo namešteno jedno rešeto za žito - vetrenjača - i radili su od rane zore do mrkla mraka. Grdna prašina i pleva letela je i padala, blagodareći pospešnom vetru, na pop-Ćirinu kuću baš kad su izašli da se šetaju, a rešeto je užasno zabrebetalo i lupalo, da je Melaniju formalno ućutkalo, i ova ne mogaše do reči doći.
- A, a, to se ne može izdržati! - viče Melanija.
- Zaista ne može. Gotovo da ostavimo šetnju za sutra. Klanjam se, gospođice! - viče Pera.
- Sluzbenica! Bas mi je zao. Al' sutra morate mi obecati da cete ranije doci i duze ostati, da naknadimo danasnji gubitak.
- S drage volje! Ljubim ruku! - reče Pera i poljubi je u ruku i ode. Ali ni sutradan nije bilo bolje. Opet je rešeto izneto i opet su počeli da rade baš u ono doba kad je najlepše bilo za šetnju ispred kuće. Pa tako i prekosutra, tako da se to dosadilo ne samo Melaniji koja se unterhaltovala, nego i svima u komšiluku, pa čak i baba-Tini, koja se još pre pedeset godina unterhaltovala. Šetnja je davno bila prekinuta, za čitavu nedelju dana, i u kući pop-Ćirinoj beše drvlje i kamenje na gospođa-Sidu. Gospođa Ćirinica bila je sva zelena od ljutine, i čekala samo da se pop Ćira vrati i da mu se potuži, jer, kako se izražavaše, nije bila rada "da ima posla sa jezičnim ženama", a ne manje je u isto vreme bila zelena i gospođa Sida što još niko od pop-Ćirinih ne protestira, a evo već čitava nedelja prošla.