Tema: Narodne saljive price

Kapa i svat

Zovne pobratim pobratima u svatove. Ovaj je imao sve pripravno od haljina, jere se svadbi nadao, ali samo kape nije imao, ili je nije imao od kuda kupiti ili nije mogao dobaviti, te se tako nađe na čudo, i nevolja ga naćera, te pođe u jednoga susjeda i zamoli ga da mu uzajmi kapu, doklen se iz svatova vrati, i ovi mu je uzajmi i kaže, da mu je čuva kao svoje oči u glavi, jer je i on ne nosi no samo od sveca do sveca. I tako pobratim pođe u svatove, ali njegov susjed koji mu je kapu uzajmio, čekao je zgodu kad su svatovi s đevojkom došli u crkvu, tek što mu susjed uđe u crkvu, a on mu onako pred cijelim narodom poviče: "Čuješ! čuvaj mi kapu".

Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio

Pitali Kraljevića Marka, kako je postao junak, a on odgovorio, da se junaštvu naučio od pasa i od đece: kako jedno pseto makar bilo najveće i najjače pobjegne, onda sva ostala paščad i najmanja i najslabija trče za njim; tako isto i dijete kad pobjegne, đeca trče za njim. A kad se kako pseto ili dijete, makar bilo najmanje i najslabije, ispriječi i stane da se brani, onda slabo ko smije nanj udariti.

Ciganče, pa ciganče

Bio jedan car pa imao caricu koja mu je rađala sve žensku đecu. Kad jednom carica zatrudni, reče joj car da će je oćerati, ako mu sad ne rodi muško dijete. Kad se carica porodi i rodi opet žensko dijete, ona se brže bolje dogovori s nekakom Cigankom u susjedstvu koja je u isto vrijeme bila rodila muško dijete, te đecu promijene i po tom jave caru, da mu je carica rodila sina. Car se tome vrlo obraduje i učini se veliko veselje. Kad ovaj carev sin poodraste veliki, i stane sa slugama i dvoranima po šumi ići u lov, on bi često govorio: "Da lijepih drva za grebeništa!" ili: "Da lijepijeh drva za ugalj!" i tako se po tome dozna da on nije carski sin nego Ciganski.

Vina mijeh i njegova pjesma

Krene seljanin u jednu varoš na dva tri dni pred krsno ime da donese dva mijeha vina, te kupujući onako željan kao i ostali seljanin napije se po zakonu, i načne po varoši kao kod kuće pjevati, pa i kad vino natovari, jednako počne kroz varoš onako pjan pjevati i svijem putem doma idući. Kad dođe na jednu vodu, rastovari konja da mu počine i da malo pospava, jer ga je san bio predobio i vino. Kad rastovari, sjede pokraj jednoga mijeha punana vina i stane mahati glavom put njega čudeći se, kako vino onako veselje čovjeku u glavu i u srce ulije, pak onda načne ga biti što je najbolje mogao šakom govoreći: "Pivaj i ti, greben ti sviću! kad si u mijeh, ne oćeš pivati, a kad u me uđeš, koliko da trista vrazi u me uđu."

Moj je prednjak

Bio jedan čovek pa imao ženu koja je htela svakad da je njena reč starija, a siromah muž morao joj davati za pravo. Jedan put kad su sedili pred kućom, proleti onuda veliko jato ždralova, a jedan ždral pred svima izmakao pozdravo. Gledajući žena ždralove reče mužu: "Vida, čoveče, kako onaj ždral napred leti, ono je baš moj!" "Nije, ženo", rekne čovek, "ono je prednjak i starešina onih drugih ždralova, a ja sam tvoj starešina, daklen je moj prednjak." "Nije tvoj, nego moj", odgovori žena, i tako nije tvoj nego moj, oni se posvađaju, te najposlije žena rekne čoveku: "Čoveče, ako ne će biti moj prednjak, ja ću umreti." "Pa umri", odgovori joj čovek, "jedan put nek je i moja starija." Žena legne pak se načini da je umrla. Ležeći tako celu noć, kad bude u jutru, rekne joj muž: "Ustaj, ili ću sad ići da zovem žene da te okupaju i nameste." "A jeli moj prednjak?" progovori ona, a on joj odgovori: "Nije." A ona reče: "Kad nije, neka me kupaju." Po tom otide muž i dozove žene, te je okupaju i nameste. Onda čovek kao naričući oko nje prišapće joj: "Ustaj, ili idem da te oglase." "A jeli moj prednjak?" zapita ga ona, a kad joj on opet odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, neka me glase." Kad već dođe vreme da se sahranjuje, opet joj muž prišapće: "Ustaj, sad će doći pop i đaci da te prate u groblje." "A jeli moj prednjak?" Zapita žena, a kad joj on opet odgovori da nije, ona reče: "Kad nije, neka me prate." U tome dođe i pop i đaci i svet se iskupi, te je iznesu na avliju te sveštenik očita poslednju molitvu, a čovek kao plačući nad njom prišapće joj: "Ustaj, nesrećnico! zar ne vidaš da te hoće u raku da te nose?" "A jeli moj prednjak?" upita ona, a kad joj on opet reče da nije, ona odgovori: "E kad nije, neka me u raku nose." Po tom odnesu je u groblje, i kad je spuste u raku, sveštenik po običaju baci na nju zemlje pa ode prvi. Onda muž rekne svetu: "Idite, braćo, polagano kući mojoj, eto odmah i mene, samo hoću da je ja sam zemljom pokrijem tako sam joj se zaverio." Onda svet ko ode ko ne ode, a muž se spusti u raku, pa vikne ženi kroz zaklopac: "Ustaj, prokletnico! Eto hoće zemljom da te zatrpaju." "A jeli moj prednjak?" Zapita ona opet, a kad joj muž odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, čoveče, a ti idi kući, podaj svetu neka jede i pije za moju dušu, a mene neka zatrpaju." Kad muž vidi da ništa ne pomaže, on digne zaklopac i reče: "Ustaj! tvoj je prednjak, neka te đavo nosi!" Onda žena đipi onako s pokrovom, pa stade trčati za svetom i vikati: "Stante, narode, moj je prednjak! moj je prednjak!" A svet kad vidi, pomisli da se povampirila, pa beži! a kad ču pop gde ona viče: "Moj je prednjak!" pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: "Stani, popo, moj je prednjak!" A kad pop vidi da će ga stići, padne od straha – a ona prođe vičući: "Moj je prednjak!" i tako otide kući.

Nesretniku se ne može pomoći

Za nekakoga čoeka govorilo se da je nesrećan i da mu se nikako ne može pomoći. Jedan bogat čoek namisli ogledati, dali je to istina, pa uzme jednu kesu novaca te metne na brvinu preko koje je malo po tom valjalo da pređe onaj nesretnik. Kad nesretnik dođe blizu k brvini, on rekne u sebi: "Dosta sam puta preko ove brvine prelazio, hajde sad da ogledam, dali mogu žmureći preko nje preći," i tako zažmurivši pređe preko brvine i prekorači kesu s novcima.

Izvor; Vesela škola