Tema: Viktor Igo

Viktor Igo

Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.) bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.


Izvor: Wikipedia

Junske noći

Leti, čim dan mine, cvetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljnih očiju.

Jasnije su zvezde, mrak blaži izgleda;
Polusvetlost večnim svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nežna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.

Pošto sam

Pošto sam pehar tvoj, još pun, usnama tako;
Pošto u tvoje ruke zaronih blijedim čelom;
Pošto dah blagi katkad udisao sam lako,
Dah tvoje duše, miris tamnim ovijen velom;

Pošto mi bješe dano da te još čujem reči
Riječ onu što na srce svoj tajni melem toči;
Pošto vidjeh u tuzi, posto vidjeh u sreći
Tvoja usta na mojim, a pred očima oči;

Pošto vidjeh gdje mi je nad sretnom glavom sjala
Zvijezda tvoja, avaj, uvijek maglom omotana!
Pošto vidjeh gdje mi je na val života pala
Latica s ruže otrgnute od tvojih dana!

Ja mogu godinama sada žurnim da velim:
- Letite dalje, jer će starenje moje stati!
Odlazite odavde s tim vašim cvijećem svelim,
Ja imam cvijet kog nitko ne može uzabrati!

Udrite krilma, prosut nećete moći njima
Tu čašu tako punu iz koje sada pijem.
U meni više plama, no u vas pepela ima!
Više no vi zaborava, ja ljubavi krijem!

Sunce na zalasku

Ja volim prozracno vece, volim vece
Kad, zlatno, po starim proceljima tece
I sja iza krosnji gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskjuje iz plaveti tamne

Otocja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblacne struje,
Neznane oblike te, sto ih oluje
Gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom blijedom,
Kao da dzin neki izvlaci odjednom
Mac u nebeskoj dubini.

Kroz njih svjetlost sunca sja, jos uvijek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista
Kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine,
Sjajna se jezera zlate.

Docarava nebo - mutna pruga smedja -
Krupnog krokodila ispruganih ledja,
Sa tri reda zuba plamnih,
kome noc pod sivim trbuhom vec zija
A ko zlatna krljust sto oblaka sija
Sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Kene, i oblacno strasno zdanje pada
Ko ruina usred mora,
I prsti u dalji...Niz kupa oblacnih
Nad glavama nasim visi, poput mracnih
I preokrenutih gora.

Taj crijep od olova, od srebra i zlata,
Gdje se uragani, grom i burna jata
Odmaraju zagoreci,
Njega Bog po krovu nebeskome slaze,
Kao ratnik svoj oklop odlaze
Kad, umoran, ide leci.

Sve nestaje! Sunce propadne u nebesa,
Ko djule od tuci pada usred kresa
zeravice raspaljene,
I talasi mocnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblacine siknu
Kao niti zarke pjene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvijek, svuda, nek vam dusa ocarana
Velove tog neba sanja;
Nekom cudnom tajnom oni su prozeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, ljeti
Kad zvezdana nose tkanja.

Sanjarenje

Mir dajte mi! Cas je kad se vidik pusi
Krijuc lik nestalni u maglenoj tmusi,
Cas kada ogromno sunce rudec zgasnu.
Pozutela suma zlati breg u seni,
I kao da, sada, u izmak jeseni,
Dazd i sunce ridjost daju sumi jasnu.

O, sazdati ko ce, uzdic u daljini
Namah, - dok uz prozor snim ja u tisini
I dok u hodniku vec se hvata tama, -
Grad mavarski jedan nevidjen i sjajan,
Sto ko vatromet ce rasut, velicajan,
Rasprstiti maglu zlatnim strelicama?

Nek dodje, u meni da buknu, ozive,
Pesme mi ko nebo to jesenje sive,
I da carobnim mi bleskom oci prene,
I dugo se gasec u obilju zlata,
Da s kulama svojih vilinskih palata
Zupca ljubicaste vidike maglene!

Slepi miš

Da, prepoznajem te, videh te u snima,
Kobna ptico! Ali mračnim krugovima
Svog nemirnog leta zalud stremiš na me;
Drugom nosi vesti probuđenih seni;
Greh i sreća neznani su meni,
Da se bojim tvojih slutnji punih tame!

Noću, mračnim nebom kad plešu demoni,
Čarobni hor tebe u kružni let goni.
Paklena te himna na zlo veće zove;
Hitaj! Novo cveće slasnim vonjem diše;
Nek te vazduh rodnog groba njiše,
Nek ti mračna krila parom krvi plove.

Šalje li te neko sa one visine
Gde mesec nadleće bele razvaline?
Bledo mu se lice poput tvog mrači.
Luču moju kroz dalji besputne
Pratile su, dakle, tvoje oči mutne?
Tako i sjaj slave nesreću privlači!

Stižeš li iz kule gde Vrtoglavica
Stani se, taj kepec svirep, što iz tmica
Leprša nad gore, sja iskrenjem bara,
Vazduh ispunjava smehom, borje svija
I svake večeri, s ruba provalija,
Bledoga putnika u ponor obara?

Zalud oko mene tvoja igra plaha
Širi zadah groba i ljudskoga praha;
Ne, ne bojim te se, ali daj mi mira,
Jer svetini sutra pružicu da gleda
To maljavo tvoje telo, krila bleda
Koja krase crno ognjište pastira.

Deca će te besnog gurati i bosti,
Doći će devojka u radoznalosti
Da preglasnim smehom strah ti zada jak,
Kroz narode ptičje razdragane
Uzalud tražiti slepim letom mrak!​

Kod Avranša

Tmurna noć je padala u prostore tmurne.

Krilo vetra večernjeg iz daljine burne
Teraše, kraj grebenja granitnog, u muku,
Jata prema gnezdima i jedra u luku.

Svet me okružavaše žalošću što guši.
Oh! beskraju talasa, ponore u duši!

Sen-Mišel izranjaše u mrak kao gora,
Tamni Keops zapada, piramida mora.

Razmišljah o Egiptu, nedostupnom blesku
Jedne večne osame usnule na pesku,
O mračnome logoru smrti, gde pod kamom
San čadore carske ispunjava tamom.

Avaj! U toj pustoši koju moćnim dahom
Bog prožima milošću ili crnim strahom,
Sve što čovek podiže do nebeskog krova,
To je ona grobnica i tamnica ova.​

Mesečina

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša... Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima...
Vedra mesečina morske vale ljubi.​

Dolazak

Stajemo. Kraj gospinih nogu fenjer trne.
Stigli smo. Putnik zeli san. Kocijas lupa
I vice : - Hej, krcmaru! - Cutnju noci crne
Pune besnim lavezom psi iz svojih rupa.

Domacin, bos, sliazi. Kapija polako
Jedno krilo otvara, krcmar jedno oko.
Dah vetra gasi svecu. Sluskinja, pred mrakom
Oci je izbecila u tu noc, duboko.

Gitara

A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
- Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
- Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? - Glas im zvoni:
- Vi volite, kažu one.