Tema: Viktor Igo

Mauzolej

Ja sam div-spomenik gorostasnog srca;
Pod mojim kubetom kojim azur vrca
Ni smrt nije smrtna; ona sja i živi
S tolikim porfirom da se sebi divi!
Ja sam likujuća tuga, grob palata.
Oh! dok god umrla bića budu data
Zaboravu, ispod ljudske sreće sjajne,
Dok se slasti budu smejale kraj tajne,
A boli tonule u varljiva vina,
O živi, ja, tamna, gorda građevina,
Na vaša ću lica bacati sen groba
Do kraja godina, do isteka doba,
Dok vreme, umorno, ne klone na gore;
Moj svod, moji luci, večeri i zore
Što u nebu režu te zabate tmurne
Gde mračni divovi nemo nose urne,
Moja tuč, moj mramor zboriće reč bola:
Jad Artemisije i smrt Mauzola.

Sova

Ja gledam tu prazninu i eter netremice
Taj uragan, taj vazduh, to nebo puno tmice
I grčenje oblaka kroz prostore što slute;
Jer moje veđe već su na ponor naviknute
I čitav mrak bezdani vrtoglavih nebesa
Pod lobanjom mi vreba iz moga očnog kresa.
Ja osećam na sebi dodire kruga mračnog,
Tu urnu Mogućega s poklopcem beskonačnog!
U limbu tom što spava u stravičnome ruhu,
Za hranu mom pogledu, za hranu mome duhu,
Za misli, za ludilo, ja imam ponor tmine,
Nečuveni taj krater bezgranične crnine;
Svoj sjaj i svoje zvuke u mene dan ne toči
I zato ja postadoh užasna vaza noći
Što uvlači u sebe te smračene vidike,
Dubine bez obala, snove, i grobne slike,
I tu, na pragu levka gde već praznina guši,
Taj strašni drhtaj crne strmine što se ruši!

Juditi Gotije

Lepota i smrt su dve velike stvari,
Sto sadrze mnogu sen i svetlost sjajnu;
Dve obilne sestre, pune strasnih cari,
Skrivajuci istu cudnovatu tajnu.

O glasovi, oci: crne, plave zene!
О biseri nezni sto vas ljulja more!
Ја mrem а vi sjajte, budite voljene.
О vi svetle tice, usred mracne gore!

Judita, nasa je sudba skoro ista,
Sto se ne bi reklo, poredec nam lice:
Sav bezdani svemir u oku vam blista;

Мoja dusa krije zvezdan ponor ceo;
susedi nebeski mi smo, gospodjice,
Posto lepi vi ste a ja ostareo.