Tema: Decije pesme - Jovan Jovanovic Zmaj

Ао, небо, плаво небо,
Тајовита красото, —
Са висине звезда сине,
Ао рајска милото!

Ноћца бајна, нема тајна,
Само звезда шапће сјај.
Срце чује слатке струје
Тијомирни уздисај.

По уздаси плове гласи
— Васелену обли пој —
Све уздише... више... више...
о љубави вечитој.

Па набуја, кâ олуја,
— Ао јада големог!
Ал’ ме текне кад одјекне
Од празнине срца мог.

Мрачни, кратки дани,
Суморно јесење,
На небу облаци —
На срцу камење.
Сестра моја болна,
Оца, мајке нема, —
Ја је љубим, грлим
Рукама обема, —
Грлим, љубим, тешим —
Ал’ суморно вече
Кô да песму пева:
„Ој, пелен-пеленче!“

Ој, не знам је тешит’,
Срце ми је стена;
Лепше ли је теши
Другарица њена.
То румено чедо,
Мелем наших рана,
То пролеће живо
Сред јесењих дана.
Ох, румено чедо,
Пролеће и цвеће,
Знаш ли ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“

Сестро моја, селе,
Тебе мелем вида,
Мене туга мори,
Срце ми се кида.
Реци твојој друзи —
Ох, не реци, ћути, —
Не знам ни сам шта је,
Што ми душу мути.
Ај, румено чедо,
Пролеће и цвеће,
Ја знам ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“

Сестро моја, селе,
Одлани ми тугу,
Ој, загрли, сестро,
Своју верну другу,
Па јој реци, реци...
Ој, не реци, ћути,
Боље је нек не зна, —
Нека ине слути.
Што да чује јаде,
Кад разумет’ неће —
Тужна је то песма:
„Ој, пелен-пеленче!“

Iii
Мој је живот тужан пустолина грдна,
Моје ломне груди порушена црква,
Увенуло цвеће по гробу се њија —
Кâ да га је љута отровала змија;
Побегле су тице од сува растиња...
Само још у цркви мали жижак тиња.

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?
Тице, цвеће, сунце другамо те зову;
Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,
Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!
Куд ћеш овој цркви, стубови су пали —
Веру су и љубав собом Затрпали.

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,
Видиш ону хладну од мрамора плочу,
Ту урежи твоје непознато име,
Па док жижак гори — нек гори пред њиме;
А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,
Заборави да си икад овде била.

И ти си храбра била
— Ох довео те Бог —
Записала си име
Сред кама студеног.

Записала си име
Злаћаном руком ту,
И скинула си тиме
Ту страшну уклетву.

И подигла си цркву
Кô тврди неки град,
Оживела си веру,
Пробудила си над.

Распламтела си љубав,
И разлила си сјај
Задахнула си цвеће,
Повратила си мај.
Отворила си чесме
Кроз горе убаве,
Оснажила си песме
Да славу прославе.

Дочарали си птице
Да лете по цвећу,
Славуји да се с мојом
Песмом надмећу.