Tema: Kratke i poucne price

Kratke i poucne price


Kraljev prijatelj postaje prvi ministar


Jednom kralj zamoli jednog svog veoma dragog prijatelja da ga prati. Kralj mu reče: „Pošao bih u dugu šetnju. Pođi sa mnom. Idemo na izlet da uživamo“.
Prijatelj rado prihvati poziv, pa obojica pođoše u šetnju. Usput videše nekog čoveka kako hoda dvadesetak metara ispred njih. Kralj reče svom prijatelju: „Ti sve znaš. Imam puno poverenje u tebe. Možeš li da mi kažeš čime se ovaj čovek bavi?“
Prijatelj odgovori: „Da, lako mogu da ti kažem. On je drvoseča“.
„Kako znaš da je drvoseča?“, upita kralj, radoznao.
Prijatelj odgovori: „Vidim da zagleda svako drvo. On proučava svo drveće koje raste pored puta, pa mora da je drvoseča“.
Kralj reče: „Mora da je drvoseča? Pošto znaš sve, možeš li da mi kažeš kako se zove?“
„Lako ti mogu reći kako se zove“, reče njegov prijatelj.
Kralj je bio zapanjen. On reče: „Dakle, kako se zove?“
Prijatelj odgovori: „Zove se Salim“.
„Kako znaš?“, upita kralj.
„To je vrlo prosto“, reče njegov prijatelj. „Ja se zovem Salim. Kad si me pozvao po imenu, on je smesta okrenuo glavu, mislio je da zoveš njega“.
Kralj reče: „Jesi li siguran?“ Mislio je da se njegov prijatelj možda šali sa njim. A onda kralj upita: „Možeš li da mi kažeš šta je on jeo pre sat vremena?“
Prijatelj reče: „Da, lako mogu da odgovorim na tvoje pitanje“:
Kralj upita: „Kako znaš? Da li si ga ikad ranije video?“
„Nikad!“ odgovori prijatelj odrešito.
Kralj nastavi: „Nikad ga nisi video, nikad nisi razgovarao sa njim? Pa kako onda možeš da govoriš sve to sa takvim autoritetom?“
Prijatelj odgovori kralju: „To je očigledno. Poslednje što je jeo bio je med“.
„Med?“ upita kralj. „Druže moj, da mi se slučajno ne podsmevaš? Zašto bih poverovao da je jeo med? To je zaista suviše neverovatno!“
“Znam da je to tačno“, reče njegov prijatelj, „jer sam video da mu pčele zuje oko usana. Sigurno je jeo med. Zato je nastojao da dlanom otera pčele“.
Kralj reče: „E pa dobro. Sad hoću da saznam istinu o ovome“. On zamoli svog prijatelja Salima da pohita napred i kaže tom čoveku da stane. Salim stiže čoveka i reče mu: „Molim te, sačekaj. Kralj hoće da priča sa tobom“.
Kad siroti čovek ču reč „kralj“, poče da se trese od straha. On pomisli da je možda učinio nešto loše. Ali, kralj mu se obrati veoma ljubazno i saosećajno: „Imam da te pitam nekoliko jednostavnih stvari“.
Čovek samo klimnu glavom. Kralj upita: „Prvo mi reci kako se zoveš?“
Čovek odgovori: „Zovem se Salim“.
Kralj upita: „Čime se baviš?“
Čovek odgovori: „Ja sam samo skromni i siromašni drvoseča“.
Porom kralj upita: „A šta si poslednje jeo?“
Drvoseča reče: „Pojeo sam samo malo meda. Mnogo volim med“.
Sve što je kraljev prijatelj rekao bilo je tačno, Potom kralj dade drvoseči veliku sumu novca i reče mu: „Ne brini, nisi učinio ništa loše. Naprotiv, veoma sam zadovoljan tobom“.
Svom prijatelju kralj reče. „Danas si mi zaista dokazao koliko čovek može da bude inteligentan! Moraš da radiš sa mnom. Hoću da zamenim mog prvog ministra. Ti si pravi čovek da budeš moj prvi ministar. Moraš da me poslušaš. Od danas ćeš biti moj prvi ministar.


Šri Činmoj, iz zbirke pripovedaka „Bog nikad ne spava“

Seljak koji je spasao grad Cec Zu


Pre mnogo, mnogo godina, legenda kaže pre više od hiljadu godina, osvojiše Japanci korejski grad Cec Zu. Kada su se dobro utvrdili, stali su se hvaliti na sva usta:

- Ovde ćemo doveka ostati. Nikada više neće Korejci preoteti Cec Zu!

Tada je korejski kralj pozvao svoje vojskovođe i naredio im da kako znaju i umeju isteraju neprijatelja iz zemlje. "Ako ne isterate Japance, načiniću od vas dobru metu za svoje strelce", zapretio im je na kraju.

Vojskovođe su se poklonile kralju do zemlje i otišle iz dvorca. Danima su razbijali glavu kako da doskoče neprijatelju, ali ništa mudro nisu mogli smisliti. Japanci su grad učinili potpuno nepristupačnim: sa svih strana okružili su ga bili palisadom od debelih čvrstih balvana i nije bilo čoveka koji bi mogao prodreti u tvrđavu.

Najpoznatiji i najčuveniji od svih kraljevih vojskovođa bio je Te Jon Cil. Iako je imao silno vojničko iskustvo, nikako nije mogao smisliti kako da oslobodi Cec Zu. Jednoga dana pođe tako Te Jon Cil do jednog brežuljka sa koga je lepo mogao osmatrati tvrđavu. Pažljivo je gledao ne samo raspored neprijateljske vojske, već i visoku palisadu, trudeći se da u njoj pronađe neko slabo mesto, neki prolaz.

Nedaleko od tog mesta, neki stari seljak orao je zemlju ralom koje je vukao crni mršavi bik. Te Jon Cil nije ni primetio seljaka, jer je svu svoju pažnju bio usredsredio na osmatranje, kad začu kako neko govori:

- Dokle ćeš, lenštino, tapkati na jednom mestu! Ti si kao Te Jon Cil, koji sedi skrštenih ruku onda kada bi morao najviše da radi!

Vojskovođa se silno razljuti kad ču te reči od običnog, prostog seljaka, i srdito viknu:

- Ko si ti da se smeš rugati jednom Te Jon Cilu, najumnijem i najhrabrijem kraljevom vojskovođi?

- Ako je on uman i hrabar - odgovori seljak - zašto nije isterao neprijatelja i oslobodio grad?

- Ti kao da si slep - razjari se Te Jom Cil - pa zar ne vidiš da je grad utvrđen visokom neprobojnom palisadom, kroz koju se ni miš ne može provući?

- A ko brani hrabrom vojskovođi da uništi prepreku? - opet će seljak.

- Budalo! - pomami se Te Jon Cil. - Utvrđenje je čuvano i danju i noću i nema tog majčinog sina koji bi mu mogao prići.

- Ako čovek istinski voli svoju zemlju - neumoljivo će seljak - onda je mora znati zaštititi od neprijatelja.

- Znači, ti bi umeo nadvladati Japance i osloboditi Cec Zu? - upita vojskovođa.

- Umeo bih - mirno odgovori seljak. - Ako kroz petnaest meseci pošalješ četu od stotinu valjanih vojnika, Cec Zu će biti slobodan!

- Ti si, stari, smetnuo s uma da ćeš lakše vratiti odapetu strelu no poreći datu reč. Ja ću ti poslati u određenom roku stotinu dobrih vojnika, ali upamti: ako ne održiš zadatu reč i ne isteraš Japance iz Cec Zea, narediću da se od tvoje kože načini doboš!

I rekavši to, Te Jon Cil ostavi seljaka bez zbogom, pa iz tih stopa ode kralju na dvor. Kada je čuo priču o hvalisavom seljaku, kralj se nasmeja od sveg srca i reče:

- Treba motriti na tog hvališu, jer može nekažnjen umaći, pa od doboša - ništa!

Već idućeg jutra kraljeve uhode šunjale su se oko bedne krovinjare rodoljubivog seljaka, motreći na svaki njegov korak. Kad je pala noć, odoše kralju i rekoše:

- Svetli kralju, pazili smo na seljaka od jutra do mraka, taj hvalisavac nije ništa drugo radio, samo je lepio neke kesice od hartije.

Idućeg dana isto: uhode su javile da starčić samo sedi, pevuši i pravi kesice.

I tako deset dana uzastopce uhode su donosile iste vesti: seljak sve sedi i pravi kesice. Igra se.

Jedanaestog dana uhode se vratiše i doneše vest da je starac prestao da pravi kesice, ali da sada pravi zmajeve od hartije, dečije zmajeve od hartije!

- On je poludeo! - uzviknu kralj. - Sišao je, jadnik, s uma od silnog straha pred smrtnom kaznom.

Uskoro je kralj dobio vest o novim budalaštinama šenulog seljaka: bio je sakupio svu seosku decu i od jutra do mraka puštao sa njima one papirne zmajeve. Ovo do te mere razljuti kralja da on naredi da se starčiću odmah odrubi glava. No Te Jon Cil pohita u dvor, pokloni se kralju i reče:

- Gospodaru, dozvoli mi da održim zadatu reč. Ja sam tom hvalisavcu obećao da će živeti petnaest meseci, a njegova glava nam nikud ne može pobeći.

- Dobro, neka bude po tvome - saglasi se kralj.


* * *

Prošlo je leto i došla jesen. Izgledalo je kao da je seljak potpuno zaboravio šta je rekao Te Jon Cilu. Po ceo dan se bavio običnim seljačkim poslovima: zbirao letinu, opravljao krovinjaru, pripremao drva za zimu.

Neprimetno je došla zima, a za njom i proleće. Bližio se rok kada je seljak obećao da će osloboditi Cec Zu, i sve češće i češće obilazile su kraljeve uhode seljakovu kućicu. No on se pravio kao da ih ne primećuje i mirno je radio svoje poslove.

U maju mesecu starčić je otišao do onog brežuljka na kome je sreo Te Jon Cila i pažljivo osmatrao utvrdjenje. Uveče se vratio u selo vrlo zadovoljan. U svojoj izbi zatekao je kraljeve uhode. Nasmejao se i rekao im:

- Poručite Te Jon Cilu da devete noći od danas očekujem njegove vojnike.

Devete noći sto snažnih hrabrih vojnika, dobro naoružanih jakim lukovima, oštrim strelama i teškim mačevima, nečujno dođose u selo. Sa njima je došao i dželat. Kralj mu je bio naredio da u dvor donese seljakovu glavu ako poduhvat ne uspe..

Seljak priđe vojnicima i reče:

- Puzite za mnom tako tiho da ni poljski miš ne čuje šušanj.

I vojnici su puzili tako tiho da nijedna grančica nije krcnula niti listić šušnuo. Kad su stigli u blizinu utvrdjenja, seljak im dade znak da se zaustave ali ne ustaju, pa odabra deset najlukavijih ljudi, nešto im kaza i oni otpuzaše dalje.

Nije prošlo mnogo vremena, kada ispred korejskih vojnika na deset metara izbi vatra. Vetar ju je rasplamsavao i nosio prema tvrđavi. Kada je vatra uhvatila drvenu palisadu, crveni plameni jezici liznuše visoko u nebo i od jake neosvojive utvrde napravi se ogromna baklja.

- Juriš! Juriš! - povika seljak i povede neustrašive Korejce na Cec Zu.

Borba nije dugo trajala. Japanci su bili hrabri samo dok su sedeli iza jakog utvrđenja. Čim je njega nestalo, nestalo je i njihove hrabrosti, pa su bez otpora predali grad.

Još ni vatra nije bila ugašena, kad u Cec Zu dojaha kralj sa svojim vojskovođama. Pozva seljaka i kaza mu:

- Reci nam kako si potpalio utvrđenje kada mu se ni sa koje strane nije moglo prići.

- Naredio sam tvojim vojnicima da potpale travu a vetar je vatru nagnao na utvrđenje - odgovori seljak.

- Lažeš! - dreknu kralj. - Oko utvrđenja nije bilo trave, jer bih se i sam dosetio tom lukavstvu.

- Ne, nije bilo trave ali te niko nije sprečavao da je poseješ - opet mirno odgovori seljak.

Ovo još više razbesni kralja i on viknu:

- Da sejem travu? Mislis li ti da me možeš tako besramno lagati, kada ja znam da su Japanci ubijali svakog ko bi se približio utvrđenju na manje od dva rija?

Seljak odgovori:

- Da bi ratovao, dovoljan ti je luk i mač, ali da bi pobedio, moraš biti mudriji i lukaviji od neprijatelja. Ispričaću vam kako sam pobedio neprijatelja: deset dana pravio sam kesice od hartije, a jos deset dana pravio sam papirne zmajeve koji služe deci za igru i veselje. Kesice sam napunio odabranim semenom trave, pa ih privezao za zmajeve, dečije igračke. Onda sam otišao sa decom u polje i pri pogodnom vetru, puštao zmajeve da lete, na dečiju radost, našu korist, a neprijateljsku propast. Zmajevi, nošeni vetrom, zaplitali su se u visoko kolje palisade, papirne kesice cepale, a spasonosno seme padalo na zemlju oko utvrđenja. U proleće trava je izbila, a do leta baš dobro nabujala. I eto, zapalio sam travu i isterao neprijatelja.

Kad su ovo čuli, i kralj i njegovi ljudi se oneraspoložiše i nezadovoljni uzviknuše:

- I to nam je neka mudrost! Mi smo isto to mogli smisliti!

- Lako je poseći srušeno drvo, lako je smisliti ono što je već drugi smislio - reče starac i duboko se pokloni.

Niko mu ni reči ne odgovori i seljak mirno, bez nagrade, napusti dvor i ode u svoje selo da se i dalje bavi običnim svakodnevnim poslovima i živi u bedi.


Korejska narodna priča

Milost Majke Kali



Bio jednom jedan veliki, veliki, veliki pesnik drevne Indije po imenu Kalidasa. Kao što je u engleskoj literaturi Šekspir besmrtna figura, tako je i na nebu indijske literature Kalidasa zasigurno besmrtna figura. On je svoje komade i pesme pisao na sanskritu. Njegova najomiljenija epska poema je “Megha Dutam”, “Oblak - glasonoša”.
Kalidasa je živeo tokom vladavine dobrog, prijatnog, dobroćudnog i moćnog kralja po imenu Vikramaditja. Da bi podstakao inspirativne, prosvetljujuće i božanske aktivnosti na svom dvoru on je naimenovao devet izuzetnih figura koji su bili poznati kao navaratna, devet dragulja. To su bili izuzetni poznavaoci raznih oblasti, kao npr. medicine, astronomije, slikarstva i sl. Kalidasa je bio jedan od tih devet dragulja. Bio je asthana kavi, kraljevski dvorski pesnik.




Ovo je legenda kako je Kalidasa postao veliki pesnik.


Dok je on još bio veoma mlad, živeo je jedan kralj koji je imao prekrasnu kćerku. Ona je bila izuzetno upućena u nauku. Nažalost, ponos je veoma uspešno ušao u njen um i ona objavi da će se udati samo za onoga ko je bude pobedio u filozofskoj ili duhovnoj raspravi. Mnogi, mnogi naučnici i veliki učenjaci sanskrita koji su poznavali indijske svete spise prihvatiše njen izazov. Ali, na njihovu krajnju žalost, jedan za drugim svi behu pobeđeni i gadno poniženi. Razočarani prosci poželeše da pronađu način da uzvrate princezi zbog poniženja, ali ma kako da su se trudili, nisu u tome uspevali.
Jednog dana se četvorica ovih učenjaka zadesiše u malenom selu gde ugledaše nekog mladog čobana. Čoban je bio prljav i neuredan; lice mu je, blago rečeno, izgledalo glupo. Kada su ga ugledali, sedeo je na jednoj grani drveta i uživao u njegovim plodovima. U isto vreme, sekao je tu istu granu na kojoj je sedeo!
Sjajna ideja blesnu u glavama četvorice učenjaka. Oni rekoše: "Poigraćemo se sa princezom i obračunaćemo se sa njom tako što ćemo joj odvesti ovog čobanina i predstavićemo ga kao da je on veliki učenjak. Ko zna, možda će ovaj idiot bez premca čak uspeti i da porazi princezu u raspravi".
I tako, oni ga spustiše sa drveta, pomogoše mu da se okupa, dadoše mu najukusniju hranu i odenuše ga u lepu odeću sa turbanom. Sad je izgledao kao pravi učenjak. Tada ga sprovedoše do grada i posavetovaše ga: "Ne smeš da progovoriš ni reči, jer te vodimo princezi".
Mladić se prestravi: "Princezi? Zašto?"
Oni mu odgovoriše: "Zato što ćeš biti u mogućnosti da je poraziš u raspravi i oženiš je."
U jednu ruku, jadni čobanin je bio prestravljen na smrt; u drugu ruku, bio je iskušavan. Bio je spreman da ide i porazi princezu u raspravi. Učenjaci mu rekoše: "Šta god da te princeza pita, odgovaraj jedino gestovima - dižući ruke i prste."
Kada čobanče i učenjaci uđoše u dvor, oni rekoše princezi da je čoban veliki svetac koji je uzeo zavet ćutanja. Kada mu princeza postavi prvo pitanje, ona mu pokaza jedan prst. Čoban nije znao ništa, ali budući da mu je ona pokazala jedan prst, njemu dođe da joj pokaže dva prsta kao odgovor. Tada učenjaci dadoše prekrasno objašnjenje o značenju njegovog gesta. Isto tako, ona mu postavi mnoga pitanja, i šta god ovom idiotu pade na pamet, on odgovori svojim prstima. Promućurni učenjaci to propratiše super-izvrsnim objašnjenjima.
Princeza je bila izuzetno zadovoljna čobanom i njegovim odgovorima, pa reče: "Sada sam spremna da se udam za ovog velikog učenjaka". Učenjaci takođe primiše velikodušne poklone od princeze jer su joj doveli tako velikog učenjaka.
Tako se princeza i mladić uzeše. O Gospode, jedva da prođoše i dva sata kad ona shvati da je ovaj momak najgora moguća budala u celoj Božijoj tvorevini! Kada je počeo da priča ništa nije imalo smisla. Osećala se bedno jer je bila prevarena od učenjaka, ali šta je mogla da uradi? Ona reče svom novom mužu: "Zadržaću te kao svog muža pod uslovom da poslušaš moju zapoved. Inače ću te izbaciti iz moje palate".
On reče bojažljivo: "Da, poslušaću te."
Ona mu reče da to veče ode u hram Majke Kali i stavi rezu na vrata iznutra. Tada se mora moliti Majci Kali. Kad Majka Kali pokuca na vrata, on Joj mora reći da će Joj dopustiti da uđe samo ako se Ona složi da ga blagoslovi i učini ga velikim učenjakom.
Mladić posluša svoju ženu. On ode u hram Majke Kali i zaključa vrata iznutra. Tada poče da se moli najduševnije. Nakon nekoliko sati, Majka Kali dođe i pokuca na vrata. Dok joj je otvarao vrata, on reče: "Majko, Majko, pustiću Te unutra samo ako me blagosloviš. Inače Ti neću dopustiti da uđeš unutra."
Videvši njegovu iskrenost, Majka Kali ga pogleda i izli svu Svoju Samilost na njega. Ona reče: "Otvori usta i pokaži Mi svoj jezik." Kad on to učini, Ona ispisa na njegovom jeziku ezoteričnu mantru - nešto najsvetije i najtajnije. Istog trenutka on je bio obdaren božanskom darovima: postao je vrlo kulturan; bio je sposoban da tečno govori sanskrit i počeo je da komponuje poeme.
Kada se kasno te noći vratio kući, njegova žena je bila izuzetno zadovoljna njegovim preobražajem. Na njenu najveću radost, on postade veliki učenjak i pesnik preko noći. Ovo dvoje poživeše sretno zajedno. Mladi čovek postade poznat kao Kalidasa. "Dasa" znači rob ili sluga. On je primio svetlost mudrosti od Majke Kali; zbog toga mu je ime postalo Kalidasa - sluga Majke Kali.


Šri Činmoj, iz zbirke pripovedaka “U zabavi uživam, prosvetljenje proučavam”

Ovde nije zakopan novac

Nekada davno živeo jedan čovek po imenu Čeng Šan. Uobražavao je da je jako mudar. S velikom mukom uštedeo je petnaest kilograma srebrnog novca. Bio je presrećan ali i strašno zabrinut, mislio je: "Moram odmah da sakrijem pare. Može se desiti da naiđe neki lopov i da ih ukrade. Šta bih onda?"

Brzo je pronašao jedan sanduk, u njega stavio pare i zaključao ga sa dva velika katanca. Zadovoljno je odahnuo i seo. Ali opet su ga počele moriti crne misli: "A šta ako lopov dođe i odnese sanduk?"

Što je više mislio, bivao je sve nespokojniji. Kasno u noć digao se iz kreveta, uzeo sanduk i počeo da traži najpogodnije mesto da ga sakrije. Koje god mesto smislio, nije mu se činilo sigurnim. Onda je izašao napolje i iza kuće iskopao rupu, u nju stavio sanduk i zatrpao ga. Ali ni tada nije bio sasvim spokojan i smislio je najbolje rešenje. Uzeo je papir i na njemu napisao: “Ovde nije zakopano petnaest kilograma novca”, a zatim je papir stavio na mesto gde je zakopao novac.
Tek tada mu je pao kamen sa srca i smiren je otišao da spava. Jadni Čang Šan nije ni slutio da je njegov sused, po imenu Mang Er, sve posmatrao. I čim je otišao u kuću, ovaj je odmah iskopao sanduk i uzeo novac. Onda se uplašio od pomisli da će ipak jednoga dana Čang Šan doznati da je on ukrao novac, zato je odmah pored onog papira stavio drugi na kome je napisao: “Sused Mang Er nije ukrao novac”.

kineska narodna priča

Tri čoveka mogu i tigra da stvore

U doba zaraćenih država, vladar države Vei, prema dogovoru sa vladarom države Cao, trebalo je da pošalje svoga sina u državu Cao kao zalog za mir. Odlučio je da sa sinom posalje čoveka kome je najviše verovao. Bio je to Pang Zong.

Pre polaska na put, Pang Zong upita gospodara: "Vaše veličanstvo, ako bi sada dotrčao čovek i javio Vam da se na ulici našega grada pojavio tigar, da li biste mu verovali?"

"Ne", kratko je odgovorio gospodar.

Pang Zong ga tada upita: "Kada bi odmah posle tog čoveka dotrčao drugi i rekao Vam isto, da li biste tada poverovali?"

"Malo bih posumnjao."

"A ako bi se pojavio i treći čovek sa istom vešću, šta biste tada mislili?"

"Sasvim bih poverovao", odgovori gospodar.

"Vaše veličanstvo", nastavi Pang Zong, "nema čoveka koji bi poverovao da se ulicama našega grada šeta tigar. Svi znamo da je to nemoguće. Ali ako tri čoveka tvrde da su ga videla, Vaše veličanstvo bi poverovalo da je to istina. Ja danas odlazim u Han Dan (glavni grad države Cao) koji je od našeg grada mnogo udaljeniji nego što je naša palata udaljena od ulice našega grada. Sigurno će biti mnogo onih koji će pokušati da me oklevetaju. Nadam se da će Vaše veličanstvo rasuđivati pravedno."

"Shvatam. Spokojno kreni na put", rekao je gospodar.

Kineska tradicionalna priča

Baciti ciglu, dobiti dragi kamen


Za vreme dinastije Tang živeo je i bio veoma poznat pesnik po imenu Cao Gu. Jedan drugi pesnik koji se zvao Čang Cjen, divio mu se i mnogo voleo njegovu poeziju. Kada je Čang Cjen čuo da Cao Gu dolazi u njegov grad, poželeo je da ga vidi i čuje neku od njegovih novih pesama.

Kako je u gradu bio jedan poznati hram Ling Jen, Čang Cjen je bio siguran da će Cao Gu navratiti i tamo. Zato se uputio ka hramu i videvši da ovaj još nije stigao, uzeo pero i na zidu hrama napisao samo dva stiha, što je polovina tada uobičajene forme pisanja pesme. Ne dovršivši pesmu, otišao je.

Ubrzo, baš kako je i mislio, došao je i Cao Gu. Odmah je primetio nedovršenu pesmu, uzeo pero i dovršio je. Prva dva stiha nisu se mogla ni porediti sa druga dva.

Ljudi su znali da je prva dva stiha napisao Čang Cjen i svi su mu se podsmevali. Čuvši to, on se nije osećao nimalo poniženim, već je rekao:

"Bacio sam ciglu, a dobio dragi kamen".

Kineska tradicionalna priča

Čamdžijina pouka


Bio jednom jedan čamdžija koji beše veoma, veoma dobar. Svakoga dana je svojim čamcem prevozio putnike preko reke. Svi su ga voleli i svi su uživali dok su se njegovim čamcem prevozili sa jedne obale na drugu.
Jednog dana, jedan mladić priđe čamdžiji i reče: „Voleo bih da postanem tvoj učenik. Hteo bih da od tebe naučim veštine koje su potrebne da se bude čamdžija. Ti si veoma dobar, pa da li bi me, molim te, poučio?“

Čamdžija odgovori: „Baš sam srećan što hoćeš da te učim. Sad, ako iskreno želiš da postaneš čamdžija, prva stvar koja će ti trebati je strpljenje. Mnogo putnika se prevozi preko reke svakog dana. Neki puše, neki pričaju o nebožanskim stvarima, neki vode životinje ili nose korpe sa povrćem. Ima mnogo stvari koje mogu da pođu naopako, pa moraš da budeš veoma pažljiv. Moraš da imaš strpljenja“.


Mladić je slušao sve što mu je čamdžija pričao i posmatrao kako počinje da priprema čamac za taj dan. Dva ili tri minuta kasnije, čamdžija reče: „Ako stvarno hoćeš da mi pomogneš, trebaće ti strpljenje. Veoma mnogo ljudi puše, veoma mnogo pričaju nebožanske stvari, mnogi nose ogromne zavežljaje ili vode koze sa sobom. Moraš da budeš veoma, veoma pažljiv u svakom trenutku. Danas me samo posmatraj. Kasnije ću svakako moći da te učim“.


Nakon nekoliko minuta, čamdžija poče istu lekciju iznova. „Moraš da budeš jako pažljiv! Ljudi će možda pušiti ili pričati nebožanske stvari. Možda će nositi težak prtljag. Trebaće ti veoma mnogo strpljenja.“


Na kraju mladić reče: „Sve sam to već čuo, starče! Triput si mi rekao potpuno istu stvar. Misliš li da sam gluv? Misliš li da sam idiot? Za Boga miloga, kada ćeš preći na stvar i početi da me učiš da upravljam čamcem?“


Dobrodušni čamdžija pogleda mladića i tužno reče: „Vidiš, ponovio sam moj savet triput, a ti si već izgubio strpljenje. Sa takvim strpljenjem, misliš li da ćeš biti dobar čamdžija? Žao mi je, neću da radiš za mene.“
Mladić kleknu pred čamdžijom i reče: „Oprosti mi, molim te, oprosti mi! U pravu si! U pravu si! Hoćeš li mi dati još jednu šansu?“
Čamdžija reče: „Ne, ne mogu te uzeti nazad danas. Možeš da ponovo dođeš za nekoliko nedelja. Kad se vratiš, reći ću ti potpuno istu stvar, ali ćeš do tada možda steći nešto strpljenja. Samo Bog zna koliko ćeš puta morati da slušaš moju lekciju, ali ako uspeš, uzeću te za učenika“.


Mladić se složi sa čamdžijinim uslovima. On reče: „Kad sledećeg puta dođem, molim te, proveri me opet. Potrudiću se iz sve snage da položim tvoj ispit“.


Prošlo je nekoliko nedelja i jednog jutra se mladić ponovo pojavi na obali reke. Čamdžija je bio veoma srećan što ga vidi. Ovog puta je starac bio inspirisan da ponovi svoju lekciju bar dvadeset puta. Svakog puta bi mladić pažljivo slušao i rekao: „Veoma sam srećan i zahvalan što me savetuješ. Stvarno hoću da postanem odličan čamdžija, kao ti“.
Na kraju dana, čamdžija reče: „Sada si položio moj ispit. Zadržaću te kao mog učenika. Možeš da ponovo dođeš sutra, a onda ću početi da te učim kako da upravljaš čamcem“.


Šri Činmoj

Čarobna klešta iz Pagana

U davna vremena kraj jedne od mnogobrojnih pagoda u Paganu stajahu ogromna klešta. Tu su carske sudije obično dovodile parničare i svaka od zavađenih strana morala je da da izjavu držeći gurnuvši ruku u otvorena klešta.

Kad god bi neko slagao, klešta bi mu odmah jako stegla ruke. Zbog toga nesta u zemlji varalica i lopova a sudije su, nemajući nikakva posla, živeli u potpunom miru.

Neki trgovac, jedan od mnogobrojnih pokrovitelja manastira blagoslovenog Bude, pođe na dalek put, a zlato ostavi na čuvanje monahu koji beše snabdevač svoga manastira. Kad se zlato nađe u monahovim rukama, on odluči da se više ne rastane od njega. Dugo je lupao glavu kako da prevari trgovca i još - što je teže - i klesta. Na kraju mu pade na pamet izvrsna misao. Rastopi zlato, pa ga tako žitko uli u šupalj štap. Trgovac se uskoro vrati u Pagan i zatraži svoje zlato, a monah odgovori da mu ga je već dao. Trgovac ga predade sudu, a sudija dovede parničare pred klešta. Držeći klešta u rukama, trgovac izjavi:

- Tvrdim da sam dao zlato ovom monahu na čuvanje, a isto tako tvrdim da mi ga on nije vratio.

Narod sa nestrpljenjem gledaše u klešta, ali se klešta ne pokrenuše. Tada, oslanjajući se na svoj štap, izađe monah.

- Pridrži mi, prijatelju, štap dok mi ruke budu u kleštima - reče on trgovcu.

Nište ne sumnjajući, trgovac uze štap, a monah izjavi:

- Tvrdim da sam uzeo zlato na čuvanje, ali tvrdim i to da sam ga vratio i da se sada nalazi kod vlasnika.

Sa iščekivanjem su svi gledali u klešta, ali ona se, kao i prvi put, nisu pokrenula. Sudija se zaprepasti a narod povika:

- Klešta više ne vrede! ... Jedan od njih je lopov! ... Gde je istina?

I ljudi počeše da se rugaju kleštima.

Međutim, sudija je, razmišljajući, otkrio monahovo lukavstvo. Trgovac dobi natrag svoje zlato a monaha kazniše.

Ali posle ovog događaja klešta kao da se naljutiše na ljude, pa prestadoše da im pomažu pri suđenju. I više nikada ne stežu ruke onima koji se tuže, pa čak ni ako zaista lažu.



Burmanska narodna priča

Tri roda s jednog drveta


Jednom jahao paša sa pratnjom kroz polje. Najednom on ugleda kako neki nemoćan starac sadi maslinovo drvo. Paša se začudi, dojaha do starca, pa ga upita:
- Sedi starče, šta li ti to sad radiš u ovo toplo podne? Ti si star i trebalo bi već da se odmaraš, a ti još uvek radiš. A sem toga, ni sam Alah ne zna hoćeš li doživeti da ugledaš plodove tog drveta.

- O, svemogući gospodaru! Takav je običaj na ovom svetu. Jedan mora da sadi, a drugi da bere plodove. Nadam se da ću doživeti da drvo donese plod - s osmehom reče starac.


Paši se dopade takav odgovor, te baci starcu kesu s parama.
- Eto, vidiš - nasmeja se starac. - Drvo je već počelo da rađa.
Paša se nasmeja i baci starcu još jednu kesu.
- O, veliki pašo, čuj, sve drveće rađa samo jednom godišnje, a vidiš - moje dva puta.
Ova šala se još više dopade paši, pa baci starcu još jednu kesu, a zatim, obraćajući se pratiocima primeti:
- Hajdemo, prijatelji, inače ćemo sav novac dati ako ostanemo kraj ovog starca.


avganistanska narodna priča

Sumnja


Jedan čovek posumnja da mu je izgubljenu sekiru ukrao komšijin sin. Posmatrao je momka kako hoda - baš kao lopov. Posmatrao mu je izraz lica - isti lopov. Posmatrao ga je kako govori - pravi lopov. Ukratko, svi njegovi gestovi i sve što je radio govorili su da je on kriv za krađu.

Kasnije, kada je otišao u polje da kopa, pronašao je svoju sekiru. Kada je posle toga video komšijinog sina, ni njegovi pokreti, ni izraz lica, nisu podsećali na lopova.

Lie Zi