Tema: Poezija

Uvodna pesma

Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
Iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
Ma ko ti bio: poslednja uz put
Tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje,
Pogledom svojim, koji se koleba
Da napusti tvog starog praga rub,
Digni polako jedan stari dub
I postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smiso njemu
Ostaviće ga nežno pogled tvoj...

R. M. Rilke (1875-1926) (Prevod B. Živojinović)

Odgovor


Čekaj i vidi.
Privremena praznina
Neotkrivanja
Odgovora života
Ne može potrajati,
Jer sam Odgovor
Cveta
Laticu po laticu
Za tebe.

Šri Činmoj (1931-2007)

Prelja

Uz plavet rešetke, prelja savijena.
Vrtom raspevanim trepti stablo svako;
Nju zaneo zuk je staroga vretena.

Lomna, jer je opi plavet, preduć tako
Prstima povlačeć jedva glatko tkivo,
Sanjari i malu glavu spušta lako.

Žbun cvetan i vazduh čine vrelo živo,
Mlaz, uznesen i danom, da bi s puno mara
Nežnog, laticama vrt prelje prekrivo.

Vreže, gde se vetar skitnica odmara,
Čar zvezdastu, pozdrav uzaludan viju,
Nudeć divno ruže put čekrka stara.

Al spi ona, vunu preduć samotniju;
Tajanstvo tanušne senke uplelo se
Navrh zaspalih joj dugačkih prstiju.

Anđeoski sporo dan odvija to se
Stalno kroz vreteno lakoverno, lasno,
A pod milovanjem lelujaju kose.

Plavet se prikriva kroz sve cveće jasno.
Prelju lišće i sjaj, okružujuć, krasi.
Oganj dogoreva. Sav zelen svod zgasno.

Tvoja sestra, ruža, gde se smehom glasi
Svetica, miris ti veje preko čela;
Ti misliš da čezneš... život ti se zgasi

Kraj rešetke plave gde si vunu prela.

Pol Valeri (1871-1945) (prepev: V. Košutić)

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski (1893-1977)

Vizije smaragdnog Onostranog

Nisam više naivni kupac
Suve, jalove intelektualne šljake.
Kupovaću samo
Treperave vizije smaragdnog Onostranog.
Tapiserija mog srca
Uhvatiće Himalajske Osmehe
Mog Navigatora Vrhunskog.
Pogreb mog potonulog uma,
Obnova je mog uspinjućeg srca
Pogreb mog preminulog uma
Praznik je mog svegrlećeg života.

Šri Činmoj (1931-2007)

Slonovi


Ulegnut u jari, nepomično sniva
Crven pesak golem ko pučina prava.
Talasanje mrtvo vidik ispunjava,
Pun bakarne pare, gde čovek prebiva.

Šum i život mrtvi. Sit lav spokoj ima
U dubokoj špilji koju beskraj krije,
A žirafa s plavog vrela vodu pije,
Tamo ispod urmi, znanih panterima.

Ni tice ijedne da krilima reže
Gust vazduh po kojem žeško sunce brodi;
Katkad, kakva boa, u snu što joj godi
Leđa sva u sjajnoj krljušti proteže.

Tako prostor plamti u nebeskom sjaju.
Al, dok sve u tužnoj samoći se stani,
Slonovi rapavi, putnici lagani,
Kroz pustinju idu svome zavičaju.

Sa ruba vidika, ko gomila tmurna
Stižu; prašina se za njima koluta,
Vidiš gde se drže najprečega puta:
Ruši hrpe peska noga im sigurna.

Ispucala tela, ko dub od sto leta,
Onaj čelni – stari vođ im je u svemu;
Glave kao stena. Kičme luk na njemu
Ugiba se moćno od svakoga kreta.

Ne stajuć, ne žureć duž puta dugoga,
On izvesnom kraju vodi družbu prašnu;
I dubeć za sobom brazdu pozamašnu,
Div hadžije prate patrijarha svoga.

Lepezastog uva, sklopljenoga oka,
Pale surle, idu. Trbuh parom bije,
Znoj, kroz plamni vazduh, pušeć im se vije;
Oko njih se slegla mušica žestoka.

Ali, šta žeđ im smeta i zlih muva sila,
I sunce što crnu grbaču im žari?
Oni, iduć, sniju svoj zavičaj stari,
Šumu smokvi koja hladom ih je krila.

I reku poteklu sa gorskoga vrha,
Gde golemi nilski konj mučući pliva,
Gde će, kad zasija mesečina živa,
Sići da žeđ tole, dok se trska krha.

Tako, tromi, hrabri, idu kroz tišinu
Po beskrajnom pesku poput crte crne;
A pustinja opet mirom se ogrne
Kad putnici teški sa vidika minu.

Lekont de Lil (1818-1894) (prepev: V. Košutić)

Zimsko veče (1)


Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.

Svojih tamnih staza tok
putnik k vratnicama skreće.
Zlatno cveta spasa cveće
Što ga hrani zemljin sok.

Tih ulazak beše taj:
Prag se skameni od bola.
Hleb i vino na sred stola
buknuše u čisti sjaj.

Georg Trakl (1887-1914), (prepev: B. Živojinović)

Ti si posuo...


Ti si posuo stazu stvaranja
zamkama bez broja,
opsjenjivi Bože.
Vještim si rukama upleo
niti varave vjere
u svagdanji naš život;
i veličini si udario pečat priviđenja.
Pred tragačem nisi skrivao tajanstvo noćno,
a put koji tvoje zvezde pokazuju,
jest u dubinu srca;
i taj put je oduvijek jasan
i zrači jednostavnom vjerom.
Izvana se čini vijugav,
ali je iznutra ravan -
odatle njegov sjaj.
Onaj tko traži izgleda prevaren,
ali on istinu u srcu nalazi,
umivenu vlastitim unutarnjim svjetlom.
Njega ništa neće opčiniti
i svoju će riznicu vrhom napuniti.
Taj ko lako snosi tvoje čarolije,
iz tvojih će ruku primiti
neprolazni mir.

Rabindranat Tagore (1861-1941)

Bertine oči


Prezreti možete oči najslavnije,
Mog deteta oči koje zrače same
Ne znam kakvu blagost i dobrotu Tame!
Oči, meni ljupki mrak vaš neka lije!

Mog deteta oči krupne, tajno draga,
Na čarobne špilje mnogo ste mi slične,
Gde, kroz zgomilane senke neobične
Raskošno trepere nepoznata blaga!

Kao ti, o Noći, sjajna, nedogledna,
Dete mi duboke, tamne oči ima!
Ljubav pomešana s Verom sja u njima
Iskricama mnogim, strasna ili čedna.

Šarl Bodler (1821-1867), prepev: V. Košutić

Santa Maria della Salute


Oprosti, Majko Sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, Majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.