Tema: Poezija

Mi znamo sudbu… (Stevanu Sremcu)

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi —
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko —
U svojoj smrti da nađe lijeka.

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

Aleksa Šantić

Kažem – smrt, a ljubim…

Kažem – smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
k’o poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svrdlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohodo na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč – ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, ko sloboda – sreću,
ko dan – taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li – smrt, ljubim ko usnom – predeo.
Reknem li – kraj – zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

Oskar Davičo

Srbija

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

Oskar Davičo

Usamljenje

Volim da slušam vetar i kišu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tešim se kad kao putnik u neki tuđi stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako živi i srećan je i pati,
Pa, nagledavši se, sve to odnosim u svoj dan.

Ali noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš sred samog srca mog.

Herman Hese

Uobraženje

Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,
Kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,
Ali u krčmi,gde kiseli duvanski dim zidove garavi,
gde se čoveku svašta u glavi javi,
– Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?

Mnoge sam noći u krčmi probdio,
Kući da ne dospem,
Često sam do zore pio
Da iz čaše ni kap ne prospem.

Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu
Pohlepna navika sebe da uništavam,
U njemu sam mnogu svoju tugu
Umeo tiho da uspavam.

Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,
Alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene
I oči njene crne,
Nekom teškom tugom bolno ukočene.

Na dnu čaše taj lik me je progonio,
I sve je zalud bilo!
Uzalud se ludo i krvnički pilo, –
crn se pogled na dnu čaše krio!…

Ako bi tada neko, ma i slučajno čašu razbio,
U srcu bi mi grdnu otvorio ranu.
Zbog toga zamalo jednom da nisam ubio
Neku bitangu pijanu.

Rade Drainac

Znam tu zemlju bune

Ja Srbiju pamtim iz detinjih snova,
u nevolji teškoj u patnju uraslu,
mesto kiše uvek ledom zatrpanu,
gradoviti oblak na pustom salašu,

i ruku prosjačku na bednome pragu
kraj bogatih njiva i zrelih voćnjaka,
ja Srbiju pamtim iz narodnih priča,
čuda od ljubavi, čuda od junaka.

Znam tu zemlju bune i zemlju tišine,
gostoprimstvo toplog u domaćem kutu,
zemlju, gde se umire i gine
i upale stope na blatnjavom putu,

i znam čežnju bolnu, čežnju nerečenu
za nečim što niko doživeo nije,
tu Srbiju drugu, pićem opijenu
koja srce traži pored provalije,

ali znam još jednu, treću, najmiliju,
nju sam srela skoro slobodi na tragu,
njoj sam zavolela tu dušu dečiju
koja traži sunce na besnom oblaku,

koja ispod leda, gromovitog besa,
lepotu, slobodu, i širinu sanja.

Mira Alečković

Zdravica za Vuka Karadžića

U ovom narodu krste imenom Vuka
kada odnose decu veštice, vampiri i čume,
da bude manje smrti i manje muka,
da bude više dece za snove i buduće bune;
u ovom narodu rastu Vukovi krotki i blagi
što jednom zdravom nogom stignu do nakraj sveta
— gde li bi sa obe noge stigli.
U kakvoj pitomoj dragi
zaustavili jedra
kad ovilene, okrilate,
kad ljubav im za sve ljude raskrili nedra.

Kratka ti, Vuče, noga,
pamet ti, Vučino, duga,
srce ti naše, široko, a dubok čemer i tuga.
Gavranovi na Mišaru kljuju
junacima oči,
kako, Vuče, iz mraka, kako iz ove noći?
Iverje rasuto kako skupiti za veliku vatru
i uvek se ponovo roditi i uvek ponovo sve moći,
i ne dati da te satru ni da ti ime zatru
i nikad ostati sam bez prijatelja i druga.

Uvek ti budno na straži pitomo Pomoravlje,
Jadar i Pocerina sanjaju snove budni …
Raste smilje i kovilje i raskovnik, sunčano žuto,
i raste devojkama ruzmarin, svatovsko cveće;
čašu ti sunca u zdravlje,
Toplica crnim grozdom nazdravlja ti u spomen,
kad li pokupi toliko mramorje i biserje
reči i pesme koje nikad umreti neće.

Svi ustanički kresovi tvojom se pojiše pesmom
i opet slobodi zaveru skovaše crne ptice
u Srbiji što umirati ne može i što umreti neće
dok je sloboda ne obgrli čarobnom rukom;
bukte plameni pesama iz partizanskih vatri.
Vuče, hvala ti za stih, za pobunu onu dragu,
hvala za Srbiju koja se umirit ne može,
kojoj je sloboda uvek od sunca bliže,
za sve stare Vujadine i sinove svih ustanika,
za pesmu koja iz mrtvih diže.

Mira Alečković

Pozdrav

Oj Kozače, ratni sine!…
Sred grmljave i zveketa,
Usred naše bojne muke,
Slušao sam tanke zvuke,
Pune bola, pune seta,
— Ko da slušam stare bajke —
Tvoje glasne balalajke.

Gledo sam te, pun miline,
Kako jezdiš, kako letiš,
I krvavom šaškom pretiš;
Pa još kad se Kozak setiš
Tvoje lepe Ukrajine,
U oku ti plamen sine,
Polego bi tanku zmiju,
Megdandžiju — bedeviju
Preko polja da se vine —
Ali gde je zemlja lepa?
Gde je stepa?…

Oj Kozače, bojni brate!
Poznajem ti tešku muku
I po pesmi i po zvuku,
Po uzviku i jauku,
Što zadrkće sa usana
Kao želja usijana…
Pevaš pesme tužne, mile,
Od ljubavi i megdana,
Pa se sećaš strašne sile,
I strašnijih jošte dana;

Ta bojeva davni’, stari’,
Sa Tatari i Madžari,
I kozačkoj novoj slavi,
Na Timoku i Moravi, —
Kako ste se onda bili,
Kako ste se krvavili:
Protiv sto si sam išao,
Na hiljadu jurišao:
Zuji kuršum i kumbara,
Grme gore i doline,
A Kozaku duša stara
Od siline i miline —
Dirnut handžar iz korice
Ili listak iz gorice,
Kad se vihor igra njima —
Zatreperi u prsima.

Pa, Kozače, brate mili,
Kad otideš tvome kraju,
Kozačkome zavičaju,
I zatreseš balalajku,
Pozdravi nam staru majku
Ukrajinu…

Đura Jakšić