Tema: Poezija

Hocu


Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti ikada rekli.
I kad po tebe zli Mesec opet dođe,
bez straha se mojom ljubavlju prekri.

Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko snove mlade, još pre berbe.

Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam, od onih što ti setu kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali!


Ratko Petrović

Vino


Ne razumem ljude koji piju loša,
i previše kisela vina...

Vino mora biti kao poljubac!

Snažno, strasno, iskreno...
a ujedno i svilenkasto,
prirodno,
da ostavlja ukus ljubavi,
da trnu usne od njega,
da se zarumeni od njega...

Da bude pravljeno s ljubavlju!
Baš kao poljubac!

I kada muškarac drži čašu vina,
trebalo bi da je drži,
kao da drži ženu na svom dlanu.

I da je nežno pripije uz usne,
i uzme tek mali gutalj...


Nikako na silu,
i nikako sve odjednom!

Žene imaju i previše vatre u krvi
da bi pile vino!

Ali i one moraju znati kako se pije vino...

Prvo treba da ga omirišu,
i duboko udahnu njegov miris...
Krišom!
Kao svog muškarca...

Zatim treba da se ogledaju u njemu.

Ako ne vide jasno svoje oči u njemu...
Sjajne i lepe...

Ne treba da piju to vino!

I da znaju!

Muškarci su kao i vino,
s godinama sve boljeg ukusa,
i sa sve više kvaliteta...

Ako je strasna,
žena mora da pazi s vinom!

Najbolje bi bilo u tom slučaju,
da pije po gutalj vina
na svakih deset muškarčevih,
a njenih dvadeset reči...

Muškarac i vino,
prave tajne...

Žena i vino,
odaju tajne...

Žena treba da uzima vino,
kao da uzima sam grozd
od koga je pravljeno...

Kao da skida usnama,
zrno po zrno...

I da ga ne guta kao vodu,
već da uživa u njegovom ukusu,
i da čeka...
Da čeka, da joj vino, oboji sledeću reč.

Mada sam ja za to,
da i muškarac i žena
piju vino iz iste čaše!

Ako hoće da piju iz iste čaše,
onda su sigurni da žele,
da se njihove usne spoje...

Iz jedne čaše,
odmah na početku!

Jer vino hoće da prevari,
pa Vas povede svojim ukusom,
a Vi mislite da je to slast tuđih usana...

A, to u Vama,
i njoj, gori strast vina,
a ne strast srca!

Polako! Polako...

E, sada kada sam Vam odao ovu tajnu,
naspite čašu dobrog vina,
za Vas i Vašu voljenu osobu...

Crnog i jakog,
da govori istinom iz Vas...

Jer se samo od lošeg vina laže!

Od dobrog se pevaju dobre pesme!

Od dobrog se nalaze prave reči za ljubav!

Pijte vina, ali ih i birajte!
Kao poljubce!

Ako ne prijaju odmah usnama,
neće valjati ni kasnije...

Ratko Petrović

Šifra za bol



Izgovoreno,
hiljadu milja od
granica koje dotiču tvoje
i najperifernje snove,
ovog februarskog popodneva,
tvoje ime je
samo bela izmaglica mog
vlažnog izdisaja
i šapat jednoj grudvi
otopljenog snega
među mojim šakama...

Neće te dozvati.
Izgovarajući tvoje ime
moja slabost u tebi izaziva
odbojnost.

Neće te trgnuti.
Ti si ta koja je
već istrgnuta.

Ona si koja spava
u provaliji
nečijeg praznog
zagrljaja,
udišući nadu iz
ledenih jednosatnih
obećanja i opsena.

Pred,
i nikad
posle vođenja
ljubavi,
u njegovoj sobi
rezervisanoj
za obaveze
žena koje mu pripadaju,
- on obećava.

Svim rečima
sveta.

I jedino
što ispunjava
posle,
jeste tvoje telo.

Njegove šake,
kao koščati pauci
spušteni na tvoje
grudi

s vremena na vreme
jačaju svoju
čeličnu mrežu navike,
ostavljući ih predugo
da trnu hladne.

I onda misliš
da će uvek biti tako zima,
sem ako on
ne spusti svoje šape
ponovo na tebe.

Belo od zuba
tvoje ime,
pri izgovoru
sklapa mi oči
i okreće glavu
u stranu.

Navika,
da se slučajno
ne pročita
šta je u očima.

Šifra za bol.

Kada bi se
van svih mogućnosti
da ispadne
krajnje patetično,
moglo reći
ovoga popodneva
- Ja te volim -

I istopiti se potom
sa snegom...
Zauvek.

To bih rekao.

Ratko Petrović

ИЗДАЈА

Ђе издајник бољи од витеза?

Какву сабљу кажеш и Косово,

да л’ на њему заједно не бјесмо,

па ја рва и тада и сада;

ти издао пријед и послијед,

обрљао образ пред свијетом,

похулио вјеру прађедовску,

заробио себе у туђина.

(Петар Петровић Његош)

Ljubav

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il’ sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave —
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jefimija

Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strasne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače…


Milan Rakić

Šala

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene,
u boju haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju,
one su kao ti!

Pred vratima stoje
da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Herman Hese

Zdravica za Vuka Karadžića

U ovom narodu krste imenom Vuka
kada odnose decu veštice, vampiri i čume,
da bude manje smrti i manje muka,
da bude više dece za snove i buduće bune;
u ovom narodu rastu Vukovi krotki i blagi
što jednom zdravom nogom stignu do nakraj sveta
— gde li bi sa obe noge stigli.
U kakvoj pitomoj dragi
zaustavili jedra
kad ovilene, okrilate,
kad ljubav im za sve ljude raskrili nedra.

Kratka ti, Vuče, noga,
pamet ti, Vučino, duga,
srce ti naše, široko, a dubok čemer i tuga.
Gavranovi na Mišaru kljuju
junacima oči,
kako, Vuče, iz mraka, kako iz ove noći?
Iverje rasuto kako skupiti za veliku vatru
i uvek se ponovo roditi i uvek ponovo sve moći,
i ne dati da te satru ni da ti ime zatru
i nikad ostati sam bez prijatelja i druga.

Uvek ti budno na straži pitomo Pomoravlje,
Jadar i Pocerina sanjaju snove budni …
Raste smilje i kovilje i raskovnik, sunčano žuto,
i raste devojkama ruzmarin, svatovsko cveće;
čašu ti sunca u zdravlje,
Toplica crnim grozdom nazdravlja ti u spomen,
kad li pokupi toliko mramorje i biserje
reči i pesme koje nikad umreti neće.

Svi ustanički kresovi tvojom se pojiše pesmom
i opet slobodi zaveru skovaše crne ptice
u Srbiji što umirati ne može i što umreti neće
dok je sloboda ne obgrli čarobnom rukom;
bukte plameni pesama iz partizanskih vatri.
Vuče, hvala ti za stih, za pobunu onu dragu,
hvala za Srbiju koja se umirit ne može,
kojoj je sloboda uvek od sunca bliže,
za sve stare Vujadine i sinove svih ustanika,
za pesmu koja iz mrtvih diže.

Mira Alečković

Znam tu zemlju bune

Ja Srbiju pamtim iz detinjih snova,
u nevolji teškoj u patnju uraslu,
mesto kiše uvek ledom zatrpanu,
gradoviti oblak na pustom salašu,

i ruku prosjačku na bednome pragu
kraj bogatih njiva i zrelih voćnjaka,
ja Srbiju pamtim iz narodnih priča,
čuda od ljubavi, čuda od junaka.

Znam tu zemlju bune i zemlju tišine,
gostoprimstvo toplog u domaćem kutu,
zemlju, gde se umire i gine
i upale stope na blatnjavom putu,

i znam čežnju bolnu, čežnju nerečenu
za nečim što niko doživeo nije,
tu Srbiju drugu, pićem opijenu
koja srce traži pored provalije,

ali znam još jednu, treću, najmiliju,
nju sam srela skoro slobodi na tragu,
njoj sam zavolela tu dušu dečiju
koja traži sunce na besnom oblaku,

koja ispod leda, gromovitog besa,
lepotu, slobodu, i širinu sanja.

Mira Alečković

Ljubav

1.
Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.

On će sa mačem doći,
Kad kucne jedan čas,
Otet’ će staru slavu,
Dobit’ će novi glas.

A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje — svo,
Ti ćeš mi rodit’ sina,
Da čuva blago to.
2.
Ako mi rodiš sina,
Rodi mi Miloša;
A bude l’ mila ćerka,
Nek bude Milica:

Krvavo ide vreme
Srpske osvete,
Trebaće zemlja srpska
Hrabre Miloše.

Al’ bio Miloš ili
Lepa Milica —
Samo da Srpstvo ljubi,
Ljubi Srbina…
3.
Kaži mu, kaži, da je
Ljubavi naše cvet,
Da je u Srpstvu nik’o,
Video dan i svet.

Pevaj mu srpsku pesmu,
Njome ga tišaj ti,
Sa njome búdi čedo
Beskrajne ljubavi.

Opominji ga, dušo,
Slavnih starina;
A svakad — svakad žarko
Da ljubi Srbina!
4.
Ne treba njemu zemlje
Međa dedovi’ —
Sa zemljom neka sude
Srpski knezovi.

a njemu bojno koplje,
Paloš ubojan,
U levu ruku abrjak,
Bojan — trobojan.

P’ onda mu podaj hata
Mamna — pomamna,
Pa reci: »Sine, idi,
Goni dušmana!«…
5.
Na nebu nema zvezde
Da sija kao ti;
Pa baš ni sunce nema
Take svetlosti.

A gde je srca, srce,
Da tako ljubit’ zna?
A gde je duše, dušo,
Lepog anđela?

na našoj zemlji nema,
Ni nebo nema tog —
Ta što je lepo bilo,
Meni je dao Bog.
6.
Često te u snu snivam,
Moja ljubavi!
Često te tako viđam,
Cvete ubavi!

Pa grlim nebo plavo,
grlim, uzdišem;
A ljubim sunce jarko,
Ljubim, izdišem.

Al’, evo, zora sviće,
I, evo, prođe san,
Al’ tebe nema, nema —
Nema da svane dan!
7.
Pa gde si, gde si, dušo,
Gde si, anđelu?
Zašto mi kriješ lice,
Ružu rumenu?

Ta da je jedno carstvo,
Da ga pregazim,
Pa da na onom kraju
Sunce opazim;

Il’ da je jedan Dunav,
Da ga preplivam,
Pa da na tvojim grudma
Nebo uživam!
8.
Ali te krije tamna,
Pusta daljina —
Daleko mi je Banat,
Crna haljina.

Pa ko će znati, dušo,
Da l’ tebi nije zlo?
Možda i tužiš tamo,
Moja divoto?

Il’ još i ne znam, sunce,
Za tvoje jade sve?
Al’ ti da znadeš da mi
Srce umire!
9.
ah, zaludu me doma
Lepo tešiše —
U srcu mi je teško,
K’o da izdiše.

Čujem mu tuge neme
Lagani tužan poj —
Za tobom plače, dušo,
Za tobom, raju moj!

Al’ tebe nema — nema,
Da ga utešiš,
Il’ da mi srce plačno
Srcu prigrliš.
10.
I rekla si mi pisat’
Mnoge promene,
Na svakom belom listu
Zlatne spomene.

Al’, evo, evo, prođe
I ovaj crni dan,
K’o jedna tamna senka,
K’o jedan gorki san,

A pisma jošte nema —
Nema, anđelu,
Da rosom živne dušu,
Ružu uvelu!
11.
Il’, možda, dršće ruka?
Da nesi bolna ti?
Oh, samo to da nije,
Moja ljubavi!

Po duši, možda, lebdi
Gorak uzdisaj?
A možda mi se ledom
Umiva duše raj?

Oh, ćuti, ćuti, srce!
Ne kobi tako ti!
Ta Bog je Bog i tebi —
Bog je milosti!…
12.
I došao je listak
Knjige prebele,
I pisala si meni,
Mili anđele!

A listak lebdi, diše
Kao dušica,
A duša sija, trepti
Kao rosica.

Il’ možda ga je suza
Gorka kapala?
Il’ ga je, možda, tuga
Tvoja pisala?

13.
Jesi li čula, dušo,
Da ponoć uzdiše,
Kad joj na crnim grudma
Zvezdu raniše?

Jesi li vid’la, sunce,
Gde slavuj umire,
Kada mu vihor belu
Ružu razdire?

Onda ćeš znati, čedo,
Verovat’, raju moj,
Kako je srcu mome,
Duši ranjenoj!…

14.
Žubor voda šljunkom teče,
Huji šumica,
A na nebu zvezda trepti,
Zvezda danica.

Srce moje igra, bije,
Sve se previja —
Čini mi se, moja dušo,
Da je Srbija!

A od one zvezde sjajne
Činiš mi se ti,
Pak bih iš’o — išao bih
Zvezde ljubiti!…

15.
Pa baš da umrem, dušo,
Da me sahrane;
Pa baš i pep’o groba
Da mi nestane —

Ostaće ljubav moja,
Veruj, ostati,
I dok je sveta, veka,
Da će trajati!

Pa ako t’ srce ljubav
Samo veruje,
Čućeš u nemoj noći
Kako tuguje…

16.
U lepom vrtu rošen,
Cvet je iznik’o,
Na tvojim grudma nošen,
Svetu s’ privik’o.

U ljubavi je našoj
Miris izveo,
Pri rastanku je našem
Pao, uveo.

Pa kada umrem, dušo,
On će ostati,
Pa će na grobu, možda,
Opet cvetati…

17.
Još nikako glasa nema
Mani Srbinu,
Da mi javlja sreću moju,
Tvoju sudbinu.

Da mi kaže: »Dragi brate,
Rodio se sin!«
Da mi kaže: da je junak,
Da je Srbljanin.

Da nacrta muško čedo,
Da opiše soj —
Da je Srbin, da je junak,
Da je porod moj!

18.
Crne veđe, crne oči,
A ne čuješ plač;
A kada bi zaplakalo,
Za šaren bi mač,

Da se njime igra čedo,
Da se našali,
Il’, srčano, od kolevke
Parče odvali.

E, tako je srpsko dete,
Bre, Turčine, bre!
S golim mačem u svet juri,
S mačem umire…

Đura Jakšić