Tema: Poezija

Iskrena pesma


O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.


Milan Rakic

Neverna zena

Povedoh je do reke
misleci da devojka je,
al’ udata ona bese.

To bi nocu Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrcci poceli da svetle.
Iza zadnjih gradskih kuca
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetase
kao zumbul grane nezne.
Sustanje sam ja slusao
ustirkane suknje njene,
kao kad komad svile
deset ostrih kama sece.
Krosnje drveca bez sjaja
postajale su sve vece.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.

I prodjosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene pundje na tlu
tad napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju masnu.
Ona skide veo sa sebe.
Ja opasac s revolverom.
Ona jeleke svilene.
Nit’ smilje nit’ puzevi
nisu koze tako lepe,
ni kristali mesecevi
takvim sjajem ne trepere.
Noge njene bezahu mi
kao ribe uplasene,
do pola jos uvek hladne
a od pola sasvim vrele.
Najlepsom sam od putanja
jezdio te noci cele,
na zdrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona rece,
da obazriv budem
pamet nalaze mi i postenje.
Prljava od poljubaca
i od peska, podje s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.
Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo vece.
Najzad sam joj poklonio
kosaru od svile meke.
Al’ u nju se ne zaljubih
jer udata ona bese,
a rece da devojka je
kad povedoh je do reke.



Federiko Garsija Lorka

Ne daj se Ines


Ne daj se Ines,
Ne daj se godinama moja Ines
Drukchijim pokretima i navikama
Jer josh ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vishe ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedecheg jutra oko devet do stanice
I rushi se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u vechernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano nashe poznanstvo
I onda sluchajno uz vruchu rakiju
I sa svega nekoliko rechenica, loshe prikrivena zelja
Tvoj je nachin gospodze i obrazi seljanke
Prostakusho i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba objeshena u zraku kao narandza
Kao naranchasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grkovich
Pokisla ulica od prozora dalje i shum predvechernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromashtva
Upotreba zajednichke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko trazi"

Ne daj se Ines,
Evo me ustajem tek da okrenem plochu
Da li je to nepristojno u ovakvom chasu
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdrazi pochetak
Raspolazem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka nashe mladosti
Koja nas pred vlastitim ochima vara, i krade, i napushta

Ne daj se Ines,
Poderi pozivnicu, otkazi vecheru, prevari muza
Odlazechi da se pochesljash u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da che jos biti mladosti,
Ali ne vishe ovakve - u prosjeku 1938
Ja nechu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta che mi mladost teshko pasti
A bit che ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo pochinje kisha,
Kao sto vech kishi u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se mijeshaju
Glas majke prijatelja, kcheri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kishu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Josh malo shetnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines.


Arsen Dedic

Ceznem


Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti
imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi
se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla
ti uciniti.

Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam
reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla
posumnjati u njih.

Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno
onome sto mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da
bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto
imam za te ; ali se ne usudjujem strahujuci da mi se
nece vratiti istom merom.

Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom
surovoscu.

Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada
saznati sta je bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne
usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.

Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje
srce recima.

Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi to mogla
ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.

Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u
tvoje drustvo.

Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj
bol vecito svez.


Rabindranat Tagore

Ljubavna pesma


Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.


Rainer Maria Rilke

Medju svojima


U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Misao da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boze! sta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tisinu, moj daleki druze.

Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
Ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."

Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suse:
" Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi.
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da ce se dici grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.


Vladislav Petković Dis

Na žalu beskrajnih svetova


Na žalu beskrajnih svetova igraju se deca.Visinom počiva
nedoseženo nebo i huči nemirna voda. Na žalu beskrajnih
svetova igraju se deca.

Grade kule od peska, igraju se praznim školjkama. Od suvog
lišća prave čamce, i nasmešena brode nad golemim
dubinama. Deca se igraju na žalu svetova.

Ne znaju bacati mreže, nisu vešti plivači. Gnjurci rone
za biserima, trgovci jedre brodovima, a deca šljunak
skupljaju i rasturaju. Ne traže skriveno blago, ne znaju
bacati mreže.

Pučinski talas njiše se vedar, bledo blista osmeh peščara.
Smrtonosni vali pevuše pesme deci, kao majka
koja u zipci uspavljuje čedo. More se igra sa decom, a
osmeh peska bledo se blista.

Na žalu beskrajnih svetova igraju se deca. Besputnim
svodom blude oluje, bez traga lađe u more tonu, smrti svud
ima, a igraju se deca. Na žalu beskrajnih svetova veliko
je stecište dece.


Rabindranat Tagore

Bosonoga pesma


Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe,prozracne.


Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja,zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.


Miroslav Mika Antić

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.


Miroslav Mika Antić

Mačka

U gradu, nije važno ime,
u praznoj sobi, kaže priča,
i usred ljeta, usred zime,
ja vidim tužnoga mladića.

On živi sam i ko zanesen
u svom svijetu od papira,
a vani sunce, kiša, jesen,
a vani vergl nešto svira.

No jednog dana šum kraj vrata,
to netko neznan ući želi
u njegov život, poput tâta,
da njegovu samoću dijeli.

A vani zima, vani sniježi,
i pored praga mačka leži,
on pruža ruke, kô da sanja,
a vani zora – svjetlost danja.

No, u tom času, u tom trenu
pred sobom vidje nagu ženu,
i on joj reče: budi moja,
a ona kaže: ja sam tvoja.

I sve što ima mladić skupi
i stavi trgovcu na vagu,
da prstenje od zlata kupi
i haljinu za svoju dragu.

Da, zlato želi, al' ne haje
za skromnu halju što joj daje,
i tužni mladić svako veče
u novu krađu opet kreće.

Jer, on je želi, on je ljubi,
i volio bi da je mazi,
a zna da svoju ljubav gubi
bez darova i ruku praznih.

I riješi sada, još ove noći,
u zadnju krađu on će poći,
i u zoru se mladić vrati
da strašnim novcem ljubav plati.

I donese joj dragi kamen
u svijetu najveći od sviju,
u kom se, kao jedan plamen,
sve vatre ovog svijeta kriju.

I vidje – žena ruke pruža
i ljubi kamen kao muža,
i kao što njega nikad nije
uz tijelo hladan kamen grije.

I dok se njemu lice grči
u sobu uđe miš i trči,
i kao mačka skoči žena,
na plen se baci istog trena.

I stiže ga, a njeni zubi
već traže meso koje peče,
i ženi koju mladić ljubi
sa kuta usne krv poteče.

U strahu mladić oči sklopi –
te strašne slike neka odu,
on vidje lađu što se topi,
i svoju ljubav na tom brodu.

A kada opet nađe snage
on digne vjeđe – žene nema,
i tada mjesto svoje drage
on vidje mačku kako drijema.

Kroz prozor uđe svjetlost danja,
on pruža ruke, kô da sanja,
sad opet samo mačku ima,
a vani studen, snijeg i zima...

Ibrica Jusic