Tema: Poezija

ЉУБИ ДО КРВИ

Љуби ме, љуби до крви,
нек' ми се тело сломи
и свака кост смрви
од жара и сласти.

љуби ме, љуби до крви
иако нисам ни последњи ни први
што спознаје чар љубљене жене.
И док стојим пред тобом неприродно хладан,
к'о одваљен од ледене стене,
узалуд покушавам да сакријем
буру страсти што избија из мене.

љуби ме, љуби до крви,
попи сву жудњу са усана мојих,
нек' свет нестане, нек' нестану сви
ових ноћи модрих;
саградићу ти свет нови
само за тебе и мене
и наше снове.

љуби ме, љуби до крви
истопи се на уснама мојим,
и к'о морска пена на ледене хриди
на мене се обруши и свали,
устрепти преда мном сва чедна и врела
даруј ми нежност слатког ти тела,
а онда и пред Бога стаћу и сву његову силу,
ако треба, да сачувам и браним
тебе, моју драгу, једину, милу.

МРЗИМ ТЕ ШТО ТЕ ВОЛИМ

Мрзим те што те волим.
Девојко, мењаш лик, а увек си иста
створена да ме мучиш.
Дозвољаваш да удахнем мирис твојих груди
и утонем у тебе да бих се изгубио.
Блудиш погледом у мом загрљају,
држим те чврсто
а никад не могу да те ухватим.
Улазиш и излазиш из мог живота,
равнодушна на осећања
и остављаш само трагове блатњавих ципела.
Увек се другачије зовеш и изгледаш,
а увек си то ти, ти која си моја,
и никад нећеш бити.
И опет ћу да идем напред по кругу
у нади да ћу те срести.
И ако то не будеш ти,
ипак ћеш то бити.

С А Н Е Л А

Снег тихо пада, свуда крај мене
безброј се белих пахуља просу
хтео бих ноћас некуд да кренем
и твоју црну да нађем косу.

Ако погледам иза себе
твоја ме сенка у стопу прати,
већ дуго мислим само на тебе
већ дуго љубав желим ти дати.

Не могу своје срце да смирим
јер све пре тебе била је шала,
како ћу овај живот да живим
ако ми руку не будеш дала???

Ево ме ноћас у овом граду
сутра ко зна куда ћу поћи,
ако нам други љубав украду
живот ће нам узалуд проћи.

Лепота твоја мој живот краси
од тебе моји зависе снови,
дођи јер младост брзо се гаси
заједно живот почнимо нови.

Анђеле, требаш ми да те волим
у овим зимским ноћима босим,
прочитај како ме срце боли
и чије име у њему носим.

ПОСЛЕДЊИ ПУТ

Последњи пут се гледамо у очи
и погледима шапућемо немо,
ту смо се срели једне кишне ноћи
ту ћемо ноћас да се растанемо.

Желим ти рећи док ћутимо дуго
то да заувек остајеш ми драга,
па чак и онда кад једно од другог
некуда далеко одемо без трага.

О, немој себе никада да кривиш
што си у љубав веровала праву,
настави даље свој живот да живиш
а наше дане предај забораву.

За твоје ноћи бесане и дуге
за све је крива ова глава луда,
искрену љубав сачувај за друге
за мене љубав давно је заблуда.

А некад сам као лептир бели
и ја те исте твоје снове снио,
љубави имао за овај свет цели
а он је против те љубави био.

Једном ме црном зачарала косом
наивно, срце своје сам јој дао,
из мог је јутра нестала са росом
а ја без срца заувек остао.

КАД НЕМА ДРАГОГ

Ех да ми могу моје лире
вратити љубав што изгубих
и да ми могу поетске силе
дозвати драгог кога љубих!

У оку би златни сјај синуо,
а крв у жилама јурнула,
то би ме до неба винуло
и облак бих тамни гурнула.

И жива бих била нестварна
вреле ватре ужарени жар,
у свету искра нестална
и сунца сјајнога плам.

Ал’ драгог нема, не долази
па се љубав у песму срочи
док снага ми стихом пролази
кроз многе знатижељне очи.

И тако песмом појим
људе помало занесене,
док дане без драгог бројим,
бришем очи заљубљене.

ВОЛИМ ТЕ

Волим те, иако знам,
ниједну песму што сам ти писао
ти ниси читала,
волим те, иако знам,
да мало ти значи Бодлерова мисао,
зашто да л' си се питала.

Волим те, Платонски,
ко што је Лаза волео Ленку,
можда још и више,
волим те и желим,
да се претворим у твоју сенку,
у срце што у теби дише.

Волим те, иако знам,
да никада ниси волела мене,
нити ћеш волети,
волим те, иако знам,
да ће од нас остати сене,
које ће вечно болети.

Једном ће и нас прекрити трава,
обоје ћемо нестати,
ал' ова моја заљубљена глава,
никад неће престати,
да те воли.

ТЕБИ ЗА ЉУБАВ

Не желим да кријем своје осећање
и зато ћу, мила, ја у овој ноћи
да јурим кроз поље и кроз густо грање
и теби ћу тихо под прозоре доћи.

Теби ћу за љубав доћи са гитаром,
да постанем део твојих слатких тајни,
и теби за љубав међу мушкатлама
просуће се ноте ко бисери сјајни.

Послушаће звезде мелодију нежну
и месец што мили попут златног пужа.
Отворићеш прозор са осмехом, тихо,
тад пружићу теби букет белих ружа.

Остаћу са тобом док ноћ не избледи,
а затим пут неба хоћу да се винем,
и последњу звезду што на небу чкиљи
теби ћу за љубав ја драга да скинем.

Па онда с висине узвикнућу гласно,
доћи ћу ти опет у ме имај вере.
Оџаци ће тада први да прогоре
а сложно и хорски залајаће кере.

ЉУБАВ

Волети је не знати за себе
Одузети снагу уму своме
Не марити остале потребе
Осетити у себи поломе.

Осећање када мисао пречи
Да разазна живот до детаља
Љубав моћна од свега да лечи
Од просјака начинити краља.

Љубав оно што се не да рећи
Занемели најстрасније љуби
Нико није успео побећи
Са бојишта где нико не губи.

ХЕРОЈ

Не, нисам плакала, сузе су нестале
нема их више код мене,
не говори ми о љубави и срећи,
немој, ни о ономе што је било пре,
и не брини за прошлост,
време ће се побринути за све.
Надам се, да сам ти опростила,
надам се...
али знам,
да заборавити нећу
и зато бринем за сутра
и питам се,
да ли смо заувек, отерали срећу.
Волим те, али другачије,
јер срце не куца исто,
разум ме узео под своје,
и срце ми држи чврсто.
Дигло се из пепела
не жели да види, а ни да чује,
од љубави бежи,
јер жели мир и тишину,
без кише и без олује.
Ако се поново деси,
нећу се борити,
јер љубав и не постоји,
само нека прође,
без суза и без боли.
Уби ме овај разум,
као да душе немам,
и као да нисам ја,
не могу да препознам себе,
каква сам била пре,
каква сам постала сад.
Када ће нешто лепо, мени да се деси...
Кажу да сам херој, за дивљење,
жена за све,
како сам снаге смогла,
не знам ни сама,
често питам се.
Одлази прошлости,
пусти ме да идем,
не могу да заборавим,
али нећу ни да те видим.
Сутра је моје,
прелепо за мене све,
биће ми боље, него икада,
и једино жалим,
што сам изашла из бајке
у којој сам волела све.
Свуда издаја, превара,
преживела сам, али сама,
никога се више не бојим,
осим Бога,
и само њих волим,
више од живота свога

Odakle meni ti

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?



M. Marinovic