Tema: Poezija

ЈУТРО ЋЕ РЕЋИ

Ако ме желиш, склопи очи дубоке и снене
и дођи, ова ноћ ће довољно дуго да потраје,
довољно да Твоја душа у самоћи не вене
у будуће, док трептаве звезде на небу сјаје.

Дођи чекам те, дођи за Тебе имам један сан,
одавно сам га снио, за кога – то нисам знао.
Ослушни тишину таме када прође овај дан:
рећи ће ти шта сам за Тебе од ноћи украо.

А ако не можеш доћи, ослушни дубину ноћи:
шапат ћеш чути, устрептало тело ће ти пећи
дах дубине и осетићеш моје љубави моћи.

Шта се збило нећеш знати, јутро ће ти рећи:
у твом сну сам био, љубио те... сањала си мене,
сањала си младост и најлепше успомене.

МОСТАРСКЕ КИШЕ

У Мостару сам волео неку Светлану
Једне јесени
Јао кад бих знао са ким сада спава
Не би јој глава, не би јој глава
Јао кад бих знао ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби
Јао кад бих знао ко то у мени бере
Кајсије још недозреле
Говорио сам јој ти си дериште ти си
Балавица
Све сам јој говорио
И плакала је на моје руке, на моје речи
Говорио сам јој ти си анђео, ти си ђаво
Тело ти зрело, шта се правиш светица
А падале су сву ноћ неке модре кише
Над Мостаром
Није било сунца, није било птица, ничег
Није било
Питала ме је имам ли брата, шта студирам
Јесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
Је питала
Питала ме је да ли бих могао са сваком
Тако сачувај боже
Да ли је волим тихо је питала
А падале су над Мостаром неке модре
Кише
Она је била раскошно бела у собној тмини
Али није хтела то да чини, није хтела
Ил није смела, враг би јој знао
Јесен је, та мртва јесен на окнима
Њене очи птица, њена бедра срна
Имала је младеж, младеж је имала
Не смем да кажем
Имала је младеж мали љубичасти или ми
Се чини
Питала ме је да ли сам Хрват имам ли
Девојку
Волим ли Рилкеа, све ме је питала
А на окну су ко божићни звончићи мога
Детињства звониле капи
А ноћна песма текла тихано низ доњу
Махалу
Еј Сулејмана отхранила мајка
Она је прострла своје године по паркету
Њене су очи биле пуне као зреле брескве
Њене су дојке биле топле ко мали псићи
Говорио сам јој да је глупава, да се прави
Важна
Светлана Светлана знаш ли да је
Атомски век
Де Гол, Гагарин и којештарије, све сам
Јој говорио
Она је плакала, она је плакала
Водио сам је по кујунџилуку по
Ашчиницама
Свуда сам је водио
У пећине је скривао, на чардак носио
Под мостовима се играли жмурке Неретва
Ждребица
Под Старим мостом Црњанског јој
Говорио
Што је диван, шапутала је, што је диван
Колена јој цртао у влажном песку
Смејала се тако ведро, тако невино ко
Први љиљани
У џамије је водио Карађоз бег мртав
Премртав
Под тешким турбетом
На гроб Шантићев цвеће је однела мало
Плакала као и све жене
Свуда сам је водио
Сада је ово лето
Сад сам сасвим други, пишем неке песме
У једном листу пола ступца за Перу Зупца
И ништа више
А падале су сву ноћ над Мостаром неке
Модре кише
Она је била раскошно бела у собној тмини
Ал није хтела то да чини, није хтела
Ил није смела, враг би јој знао
Ни оно небо ни оно облачје ни оне
Кровове
Бледуњаво сунце изгладњелог дечака
Над Мостаром
Не умем заборавити
Ни њену косу њен мали језик као јагоду
Њен смех што је умео заболети као
Клетва
Ону молитву у капели на Белом Брегу
Бог је велики, говорила је, наџивеће наша
Ни оне тешке модре кише
О јесен бесплодна њена јесен
Говорила је о филмовима о Џемсу Дину
Све је говорила мало тужно мало
Плачљиво о Карењини
Говорила је Клојд Грифитс не би умео
Ни мрава згазити
Смејао сам се, ти си глупа он је убица
Ти си дете
Ни оне улице оне продавнице последњег
Издања Ослобођења
Ни оно грожђе полусвело у излозима не
Умем заборавити
Ону бесплодну горку јесен над Мостаром
Оне кише
Љубила ме је по целе ноћи, грлила ме и
Ништа више
Мајке ми ништа друго нисмо
После су опет била лета после су опет
Биле кише
Једно једино мало писмо из Љубљане
Откуд тамо
Ни оно лишће по тротоарима ни оне дане
Ја више не могу, ја више не умем
Избрисати
Пише ми пита ме шта радим, како живим
Имам ли девојку
Да ли икад помислим на њу на ону нашу јесен
На оне кише
Она је и сад каже иста куне се Богом
Потпуно иста
Да јој верујем да се смејем давно сам
Давно проклео Христа
А и до ње ми баш није стало клела се
Не клела
Мора се тако не вреде лажи
Говорио сам јој о Љермонтову о Сагалу
Све сам јој говорио
Вукла је са собом неку стару Цвајгову
Књигу читала поподне
У коси јој било запретано лето жутило
Сунца мало мора
Прве јој ноћи и кожа била помало слана
Рибе заспале у њеној крви
Смејали смо се дечацима што су скакали
Са мостова за цигарете
Смејали смо се јер није лето а они скацу баш
Су деца
Говорила је могу умрети могу добити
Упалу плућа
Онда су долазиле њене ћутње дуге
Предуге
Могао сам слободно мислити о свему
Разбистрит Спинозу
Сате и сате могао сам комотно гледати
Друге, бацати облутке
Доле низ стење, могао сам сасвим отићи
Некуд отић далеко
Могао сам умрети онако сам у њеном
Крилу, самљи од свију
Могао сам се претворити у птицу, у воду
У стену, све сам могао
Прсте је имала дугачке крхке бескрвне
А хитре
Играли смо се буба-мара и скривалице
Светлана изађи ето те под стеном нисам
Ваљда ћорав
Нисам ја блесав хајде шта се каниш
Добићеш батине
Кад је она тражила могао сам побјећи у
У саму реку нашла би ме
Намирише ме каже одмах позна ме добро
Нисам јој никад веровао ваљда је стално
Цурила кроз прсте
Волела је кестење купили смо га по
Рондоу
Носила га је у собу вешала о кончиће
Волела је руже оне јесење ја сам јој
Доносио
Кад свену стављала их је у неку кутију
Питао сам је шта мисли о овом свету
Верује ли у комунизам
Да ли би се мењала за Наташу Ростову
Свашта сам је питао
Понекад глупо знам ја то и те како
Питао сам је да ли би волела малог сина
Рецимо плавог
Скакала је од усхићења хоће хоће

А онда одједном падала је у неке туге
Ко мртво воће
Не сме и не сме, не би то она ни за
Живу главу
Види ти њега, мисли тек тако, као да је она
Пала с Јупитера
Ко је то рецимо Зубац Пера да баш он а
Не неко други
Таман посла, као да је он у најмању руку
Брандо или такви
Говорио сам јој ти си глупа ти си паметна
Ти си ђаво
Ти си анђео све сам јој говорио ништа ми
Није веровала
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље
Свашта је говорила
А падале су над Мостаром неке модре кише
Стварно сам волео ту Светлану
једне јесени
Кад би' знао са ким сада спава
не би му глава
Не би му глава јао кад би' знао
ко је сада љуби
Не би му зуби, не би му зуби јао
кад би' знао ко то
У мени бере кајсије још недозреле.

КАДА ОСТАНЕШ САМА

Када останеш сама,
када склопиш очи уморна од света,
када ти звезде не испуне жеље,
када дуга изгуби своје боје,
када Сизифов камен низ брдо крене.
Када останеш сама,
када фонтана жеља једном затаји,
када принцеза у срцу ти заспи,
када се запитас где младост одлази,
када Нојеве барке нема да те спаси.
Када останеш сама
у овом свету пропасти и лажи,
када схватиш да љубави око тебе нема,
послушај срце и слободно ме потражи,
бићу светионик љубави у мору мржње,
спреман да све жртвујем због тебе,
и са звездама рат да водим,
само да те имам поред себе.

СВУДА САМ ТЕ НОЋАС ТРАЖИЛА...

Свуда сам те ноћас тражила.
По мојој машти,
По зеленој боји моје самоће,
По светлости што ме открива,
По лепоти једног подневља,
По речима песме неког непознатог песника...

Свуда сам те ноћас тражила,
Док су зелене кише падале,
Док су птице сањиво жмиркале очима,
Док је море нестајало кроз отворе шкољки,
Док је ветар ломио иструлело грање,
Док је живот постајао стварност преточена у сан.
Док се будио један нов и сувише леп дан.

Свуда сам те тражила ноћас,
Као што сликари траже своје музе,
Као што жубор тражи своју воду,
Као што небо тражи простор,
Као што сунце тражи земљу,
Као што земља тражи спас.

Свуда сам те ноћас тражила....

ЉУБАВ

Против зоре, некада у мраку,
jурише светиљке ноћне звери.
Зубима у стицању последњег бола
створише мене и моју срећу.

Не из страха да живот боли
и да се само једном живи,
градише зором векове,
у своју срећу сузе су стисли.

Да хиљаде осећања замениш једним,
у варци да се скрије крај,
бљештавим оком у загрљај ноћи
и стићи да доживиш бар једном дан.

Да не би морао праштати себи,
остави згажене звуке у трави
и крени срећу своју да тражиш,
да пусто не остане у твојо снази.

Саживи светлост и бол у мраку
и шапни ми знак да постојиш.
Временом истина сагори у зраку
да човек постоји јер воли.

ТИ И ЈА

Ти и ја смо две птице.
Свака у своме кавезу.

Није нама ...
што не можемо летети
већ је нама ...
што нисмо заједно.

ЗАЉУБЉЕНА У ТЕЖИНУ

Кад би пољупци твоји
Оставили светлећи траг
Hа мом телу
Бљештала бих у ноћи -
Када останем сама

Кад би на уснама мојим
Остала барем сапуница
Правила бих балоне
И глeдaлa дyгo зa њимa
Када останем сама

Кад би од погледа твојих
Настале литице
А од речи рекa
Cишла биx y кaњoн дa ce oкyпaм
Када останем сама

Када би од љубави твоје
Остао макар камен
Hоcила бих га o вpaтy
Заљубљена у тежину
Када останем сама

И БЕШЕ ДЕВОЈКА ЈЕЛЕНА

И беше девојка
по имену Јелена
Ни пре, ни после,
нико није волео тако.
Ни у лијепом старом
граду Вишеграду.

Јелена моја.

Кад си села у чамац
београдских студенткиња
из рибље перспективе
си видела Звезду и Тару.

Још даље је Андрић,
негде доле Меша.
Онде су клали љубави.
Тамо где смо се љубили.

Где је дубока Дрина
текла вековима,
сада се мирна вода језери.

Ништа није вечно,
Јелена кажу.
Али, ако постоји увек,
увек ћеш моја бити.

Јелена ничија.

И из твојих порица
покипеће млеко,
у неко бледо јутро меко
да смири плач новорођенчета.

И нећу жмурити никада више.
Кунем се.
Само још једном.
Јелена

АКО ОПЕТ ДОЂЕШ МЕНИ

Колико мало о теби знам
а тако сам те много волела,
хтео си да будеш сам,
а мене је душа болела.

Када те на улици сретнем,
срце ми затрепери јако,
руке на груди метнем,
да смирим боле тако.

Ако опет дођеш мени
отворићеш ми старе ране,
зато остани само у успомени
на прошле болне дане.

У ВРТЛОГУ ЉУБАВНОГ НЕМИРА

Понекад помислим да се живот руши
и осјетим боли тад у празној души,
тад пожелим да ме грле руке меке,
као некад твоје поред наше ријеке.

Сад пливам вртлогом љубавног немира
и борим за свјетлост на крају свемира;
нестала је срећа, суза ми у оку -
сад осјећам тугу к'о море дубоку.

Тишина одзвања док ми душа плаче,
а бол срце стеже све јаче и јаче -
ко ти косе мрси док те мјесец купа
над уснулом ријеком гдје плакасмо скупа?