Tema: Poezija

ШТО САМ? КО САМ?


Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли,
живео сам успут, ко да сањам,
као многи други људи на тој земљи.

И тебе сад љубим по навици, дете,
зато што сам многе љубио, болећив,
зато успут, ко што палим цигарете,
говорим и шапћем заљубљене речи.

"Увек" и "љубљена" и "упамтит ћу",
а у души вазда иста пустош зрачи;
ако дирнеш страст у човекову бићу,
истину, без сумње, никад нећеш наћи.

Зато моја душа не зна што је језа
одбијених жеља, несхваћене туге.
Ти си, моја гипка, лаконога бреза,
створена и за ме и за многе друге.

Али, ако тражећ неку сродну душу.
везан против жеље, утонем у сети,
никад нећу да те љубомором гушим,
никад нећу тебе грдити ни клети.

Што сам? Ко сам? Ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли,
и волим те успут, ко да сањам,
као многе друге на тој земљи.

ТИ И ЈА

Осјећам живо сребро твоје бити
жедну кап у сваком зрнцу крви
животно ткиво од дрхтавих нити
које се раскида, расплеће и мрви .

Жеља ти је жарка. Још никад не оста
кап од млаза који додирнуше уста.
Не знам зашто нема међу нама моста
као да нас дијели провалија пуста.

Прсти што би хтјели да се чврсто сплету
у два клупка ватре и сребрене сласти
у простору дршћу - сами су на свијету
у самоћи жудње, у проклетству страсти.

Тијела што би хтјела да се тијесно здруже
преточе у једну бујицу од миља
вену, усамљена, к'о јесење руже
јер на истом путу имамо два циља .

Ти би хтјела вјечно, чему нема мјере
ја би дао све за занос једног часа.
Ти сумњаш у тренутак, а ја имам вјере,
у вјечност тренутка у тренутак спаса.

Дођи сва од сунца, сва од вреле ватре
на мој пусти лежај, дај ми своје крви.
Боље да нас муња једне страсти сатре
него да нас мртве (једном) точе црви.

Пропадни у мени, преточи се, дај се
расплети кроз моје вијуге и ткива,
све је на том свијету само кратка варка,
Рај се осјети за тренутак - а вјечност је сива !!!

ШАПНИ

Оставићу росна поља, моју реку, шуму стазе,
преболећу све ливаде и шеваре, њиве, росу,
панораму у сутону, чак и Месец с мог балкона,
сунцокрете покрај пута, бумбаре у мојој коси,
ветар што ми лице мије, хоризонт што песму слути,
сојенице крај Дунава, рибаре што мреже плету,
барске птице, савске пловке и багремце све панонске,
струну стару на мом штапу, да се рибе запрепасте,
глуварење по мом риту, по стрњики дуге шетње,
под јабуком Дучићеве дозлабога тужне песме,
на тераси оне дивље руже, што сам орезала,
чуваркућу на мом крову, да ми сама кућу чува
и три мачке у дворишту и Кајсију с добрим хладом,
једну лозу- бело грожђе, цело село да се слади,
пола метра сувог Цера, три роштиља добра има,
ово небо изнад крова, добро парче за дангубе
и комшијски, онај Багрем, што мирише на сећања
и два Дуда накрај шора, од кад живим што постоје.


Оне лотре за у небо, где сам звезде дохватила...
Њих ћу само оставити,
да те дигнем у облаке,
да од људи побегнемо,
да нас само птице виде,
да нађемо наше јато...

Само шапни да ме волиш.

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

ПЕСМА ЉУБАВИ

Свој једини живот ти живиш у мени;
да будеш осећај и сан ти се сазда;
не тражим на путу твој лик неслућени-
далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
и глас да молитву у срцима роди;
сав покрет изгледа замах твоје руке;
ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
твоја љубав да би било побожности;
твоја равнодушност, да може да живи
гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
твој говор почиње музику свих вода;
речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
идеш, ко молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде замах победника,
да буде победа...Лепота, откриће,
пре него мом духу беше реч и слика.

БРЕЗО МОЈА

Срце још неизмјерно пати и боли,
тужно је крвари на све стране,
данима, мјесецима, годинама дугим,
већ је и престало бројити дане.

Душа ми пати, брезо моја вита,
с'другог брда вјетар што ти љуби гране,
што латице твоје на мене не носи,
већ златне падају по меденој роси.

И зна срце моје да вјетрова хука,
не даде ми нате да ставим круну,
најсјајнији драгуљ кад ми они врате,
даћу њима злата ризницу препуну.

Мој вјетар те тражи, брезо не љубљена,
да легне на витку грану не такнуту,
к'о незаборавну из бајке жену,
к'о ружу мирисну калемљену жуту,
да те љуби у једном трену,
к'о некад сретну и занесену,
да те љуби бар једну минуту,
и замрси твоју крошњу густу,
испуни срцу давну жељу пусту.

Усне шапућу тихо молећи се,
зову те себи, да ми дођеш ближе,
руке уморне теби се нуде,
дрхте од чежње, патње и бола,
зову те да бар на трен само,
да те загрле да будеш моја.

Да чујеш срце што узбуђено куца,
како се тресе дрхти и боли,
да ти оно каже колико пати,
колико те жели, колико те воли.
23.09.1998.

ЧАРНЕ ОЧИ

Душо, гдје си,
не видим чарне очи твоје,
осјећам косу кестењасте боје
на мом лицу
док ме љубиш к'о некада.

Под јоргованом плавим
чекам те.
Док мјесец блиједо сја
дођи да ти љубим лице румено,
да милујем груди бујне,
као што сам некад миловао ја,
још увијек волим те знај.

Прохујаше дани и године,
много воде Дрином протече,
у мислима мојим сваког си трена,
ја те сањам свако вече.
Најљепша ти си жена,
душо моја,
за сва времена.

Судбина је окрутна била,
далеко ме од тебе однијела,
теби другог донијела,
с другим си ме заборавила.

Сад он осјећа додир косе твоје
кестењасете боје,
а некад су биле само моје,
душо моја.

Други сад љуби усне твоје,
милује ти бујне груди!

Ноћима сам усамљен,
желим те само видјети,
топли дах осјетити твој,
на свом лицу,
руке твоје њежне око мога врата.
Дођи, остани поред мене,
милостива буди.

Ја не жалим младост моју
што прохуја,
и не жалим што ми посиједише косе,
жалим што ти други сад милује груди,
и што се он сад тобом поноси.

ЖЕЉО МОЈА

када бих могла бити
нешто друго ,
била бих музика.
када бих могла бити музика,
била бих та која у теби свира.
када бих могла бити најлепша музика,
била бих тишина.
Не бих хтела бити друга,
већ та тишина заносна,
та тишина
која у теби свира,
да ме чујеш само ти,
жељо моја

ЋУТИМ...

Заслепљена питањима
посматрам како витлаш бичем
моју неиспавану зору.

Покушавам да ти такнем лице
погледом испруженим
тамо до бескраја...
али снови су само жеља
а ти - ти си
моја најлепша песма

Срушио си границе времена:
успораваш ми дане
и помераш суботу на недељу
- играш се дословце мојом душом
која ће због тебе, да остари
у надању.

Дође ми да те прескочим
као мрава на тепиху
и онако дивљачки
одгурнем од себе!...али не могу:
ти ме вребаш однекуд
кушаш хладнокрвно
и господариш мојим бићем.

Залепио си се за прозоре
мојих зеница
и подебљао црте лица.

Ћутим и чекам
са рукама раширеним у ветар
а знам,
обавезала сам се - да те волим
без твог знања.

мо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.