Tema: Poezija

Веселин Џелетовић Павлов


ОПЕТ НОЋАС ДОЛЕ...

У знојном грчу лица пламеног
језивом крику у даху сатканом
у праску стења меса каменог
плутао дуго сам немирним сном.

Попуцало стење, расцветао мермер,
завриштала ћирилица ове ноћи гадне,
распупао около само јад и чемер,
крварила земља када стена падне.

Ту негде између земље и неба
заискрише душе: звезде и кокарде,
деце без имена тек рођених беба,
старих Солунаца, капетана гарде.

Кости беласају месечином поливене
звер белокапа над светим шкргуће
да ли су то крици пробудили мене
ил’ косовски божур нешто ми шапуће.

Мир свој да нађу вриштећи за помоћ
лебдећи међ’ божурима залутале душе
поруку ми шаљу, своју љутњу, немоћ —
опет ноћас доле наша гробља руше.

Марко Михајловић


ВИДОВДАН

Добар вам дан
Господо српски витезови,
Ви који храбро корачате
Кроз беспуће и таму
Неког новог света, нових институција.
И ви који добијате битке,
И ви који идете из пораза у пораз
Али не одустајете од крајњег циља...

Добар вам дан
Господо српски витезови
Који сте се расули на све стране
На разне фронтове и мегдане
Да свако под својим барјаком
Зарад своје науке
Приноси жртве, пролива крв и зној
Да би своју чету увео у строј...

Добар вам дан
Господо српски витезови
Као што је и овај,
Као што је и сваки други дан добар
За ратника са муњом у очима
И бакљом у грудима
Јер ви господо српски витезови
Живите међу људима...

Бранко В. Радичевић



ГРАЧАНИЦА

Угледаше је у облацима.
И озидаше привид.
Са мистрије као са усне
прокапале молитве.

И многи захвати из ње
за спас душе.
Ал нико да се досети
да њу спасава.

Страх се увлачи
у сваку твар,
у свете сасуде и молитве,
у записе и невеселе призоре,
у живот.

И као што привид
сиђе на земљу
где се скамени у храм,
тако и храм,
заљуљан страхом,
хоће у привид.

Дрхтуљи манастир
на рукама жена.

У звонари кука птица
уместо звона.

Веселин Џелетовић Павлов



ОПЕТ СИ МЕ НАТЕР’О ДА ПЕВАМ

Опет си ме натер’о да певам
баш о теби а добро се знамо
али сада први пут те сневам
еј, Космете, враћај се овамо.

Да л’ ти оде или ја побеже
за тренутак, као вечност што је
иако нас много тога веже
успомене ил’ детињство моје.

Ја сам исти а верујем и ти
можда срце моје исто није
ал’ веруј ми не да се видети
једна суза коју осмех крије.

Наша суза никад невиђена
и детињство само нама знано
прва љубав никад наслућена
еј, Космете враћај се овамо.

Певам гласом од кога се плаче
певам да ту душу олакшамо
певам зато снажније и јаче:
еј, Космете враћај се овамо.

А ти слутиш зашто певам тише
кажи оно што обоје знамо
проговори не мучи ме више:
еј, песниче, враћај се овамо.

Милорад М. Петровић


БОГ ДА ПРОСТИ!

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово...
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!

Веселин Џелетовић Павлов



ГРАЧАНИЦА

Страх ме је био да затећи нећу
призоре исте овог места света
мирис тамјана, недогорелу свећу
коју упалих пре много лета.

Трепери светлост, мешају се звуци
љубави детињства, покољења давних,
искорачи краљ Милутин, држећи у руци
модел цркве из времена славних.

Заслепи ме светлост живописног зида
поврати сећање а и љуте ране,
иза тог бљеска нежна Симонида
носи у руци очи ископане.

Погледом ми нежним душу помилова,
огреја ми срце и блаженство створи
а краљ Милутин, стварнији од снова,
без осуде, прекора, тихо проговори.

Теби се године можда дугим чине,
превише те боли и мучи све ово,
ја сам знао да ћеш доћи, сине,
сви путеви твоји воде на Косово.

Гледам вас, сине, векова осам,
долазе, пролазе разне хорде,
докле год будете ви знали ко сам,
срце ће Србије бити баш овде.

Доћи ћеш ускоро, веруј, сине,
народ српски тражи Косово,
доста је било ове тмине,
на кућном прагу бићеш поново.

Ореолом сјајним обасјани
у тишини кренуше ка зиду
краљ Милутин, на трен рани
загрлио нежно Симониду.

Задовољан оним што сам снио,
пробудих се с осмехом на лицу,
срећан што сам на Косову био,
што сам опет вид’о Грачаницу.

Лаза Костић (1841-1910)



КОСОВО

Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, доме мој!
Домаћини се из тебе селе,
одомаћене радости беле,
а црни јади селе се у те
и воде туге, црне им љубе
туђинке љуте.
Радости беле, ала да знате,
да ми се нећете вратити више,
не би вам се тако сијала лица
муњевитим осветљена мачевима,
не би вам тако витешки вранци
бесно поскакивали:
ал' ид'те само, идите, сјајте,
последњи пут је, синови знајте!

А ви туге, але љуте,
а ви црни јадови,
што сте се тако понели јако
не долазите на славу, на част,
у земљу моју, у срце моје,
у мој дом?
Ваша је сила,мислите, ваша,
прокрчит' што ће вам у њему стан?
прождрљиви црви, немоћни мрави,
судбине моје надничари!
Прави моји господари
то су греси моји стари,
ви сте њихни робови!

Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, што но си до пре
од силних радости препући хтело,
да шта ћеш сада од тол'ког јада?
Јада је више, јада је тма:
и сви ти јади, сви су ти ради,
срдашце моје, у тебе стати,
а да се чета у тебе смести,
крвцу одаспи, војску причести,
па гини, срце, у слави, у свести!

Веселин Џелетовић Павлов



ШАРОВ

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.

Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
али никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Милица Миладиновић-Кесеровић


БОЖУРИ И ТРЊЕ
(1998)

Чуј како воде Ситницом жуборе,
чуј како гласови оптужбом говоре,
чуј како косови тужно певају,
и како топови Косовом севају.
Чуј како жене тамо наричу,
старозаветну косовску причу.
Чуј како Косовом стење јауче
као да се битка одвила јуче.
То дуси куну своје злотворе,
јер Арнаути тамо на Србе пљују,
а НАТО-вође за то ни да чују;
профане увреде до неба се дижу,
и ту срамоту они полижу.
Ено, виде се и Џелeтовића лица,
који спомињу имена убица.
Божури су одавно свенули,
а сад су и мртве пренули,
да Косово бране од издајника,
Брозових удворица и миљеника,
арнаутског нељудског лика.
О, каквог срама и јада!
Па зар је умрла и последња нада
да се жртвама не зна за гроб,
проклета коб!
Косово покрива трње,
не може бити црње.

Читам књигу Поповић Данка
који без одмора, предаха, станка,
без престанка
опомиње Срба на косовске ране
славне прошлости, минуле дане
у тежњи да Србима савест пробуди
па оштром криткиом преклиње, суди,
позива да се из смртног сна прену
и са вида скину мрачну копрену.
Власт, Лазарев завет, без милости гази
и само сопствене интересе пази.
Најгори душмани из народа потичу
на грбачи народа богатство стичу,
душу и савест, веру му убија
па јадан народ кичму савија.
Рекло се давно да за добру вечеру
сваки народ радо прода своју веру,
а кад нема вере, морала, духа,
то је као човек без вида, слуха
и тај лако склизне са праведне стазе,
Косовом сада туђе чизме газе.
Дефетисти кажу: „Србин само сања
на основу књига и старих предања,
па у бујној машти створио је мит
који расте само кад је пијан, сит
и о њему онда пуним гласом пева
о ”Небеској Србији„, -што на јави снева.”
Тада изрод кличе Партији и Брозу
који земљом кружи у плавоме возу,
поклонике митио-врло добро-зна се
пљачкајући све из државне касе.

За то време Пећска кандила се гасе
и Срби на Косову све више истребљују;
Фадиљеви ослободиоци с презиром их пљују
и исконску мржњу према њима искаљују
па прастару колевку пуни гнева напуштају.
Тако крвник-Броз, Косово испражњује
и албанске породице-српску земљу настањује,
ломи кичму Србима, ставља их на колена
ко да они нису народ, већ тиква без корена;
-народ једрог, здравог бића, Лазара и Обилића
-предака-потомства-та најјача веза
стварана је вековима-органска синтеза.

Писмо ми је стигло од Поповић Данила
па на њега мислим сада без престанка:
„Ваша ми је исповест на срце пала
и дубоко у мени негде се урезала,
утеха за мене;она није мала
када ме на суђење ускоро позову,
јер власт моју књигу злочином зову,
истина је за њих само лаж и клевета
а свака реч моја само књишка освета...

Ал' ја наду не губим, нада задња мре,
за мој српски народ ја бих дао све.
Србин је спреман за свој народ да гине
Док му сунце слободе коначно не сине.”

Драгољуб Филиповић (1884-1933)



МРТВИ ЈУГОВИЋИ

Девет лежи посечених крина,
девет брата, девет добрих сина,
часна гора тужна воштаница,
облак пада вечна плаштаница;
студ се спушта мученичког сана.

А ко ветром сринути са гора,
поломљени ко борје до бора,
око њих су скрхани алаји.
Три језера крвава их деле
и три брда – поломљене стреле.
Штит до штита стравним пољем сјаји.

А Југ мртав усред мртвих нада...
Седа пала по грудима брада,
ко смет снега по јеловој грани.
Мртав старац мртве руке шири;
још се Богдан са смрћу не мири
- Мртав отац мртву децу брани.