Tema: Poezija

Balada o životu

I rastu deca, očiju dubokih,
i bezazlena porastu i mru,
i svi se ljudi kreću njinim putem.

I plodovi se pune slašću, zru,
i noću se ko ptice mrtve sruče
i istrunu za koji dan na tlu.

I uvek vetar nad nama fijuče
i uvek reči zborimo bezbrojne
i slast i umor sve nas zaobruče.

I ceste jure kroz travu, i strojne
varoši tu i tamo među njima,
i preteće, i usahle, pokojne.

Čemu će one? Što je izgled svima
drukčiji? Zašto tolki im je broj?
Za smehom, plačem, i smrću, šta ima?

Šta će tih pukih igračaka roj
nama, odraslima, stalno u samoći,
što, nepokretni, tražimo cilj svoj?

Šta vredi mnogo štošta znati? Ipak
mnogo je reko koji kaže: „Veče“ –
tu reč iz koje smisao i tuga

ko teški med iz šupljeg saća teče.

Hugo fon Hofmanstal (1874-1929) (prepev: B. Živojinović)

Beskonačnost - iznenadni Gost


Da Beskonačnost je iznenadni Gost
Pretpostavljalo se -
Ali kako to čudesno može da dođe,
Kada nikud ni odlazilo nije?

Emili Dikinson (1830-1886)

Napredak


Opet moj dubok život glasno huči,
Kao da šire korito mu biva,
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva;
pa svakim čulom proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
s dušom što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.


R. M. Rilke (prepev B. Živojinović)

Ne preobraćaj i ne daj se preobratiti

Ne preobraćaj.
Pusti ga da ide njegovim putem.
Ne daj se preobratiti.
Ti moraš da ideš svojim putem.

Ne preobraćaj.
Tama njegovog otpora
Prožderaće tvoju unutrašnju radost.

Ne daj se preobratiti.
Tama tvog otpora
Prožderaće njegovu unutrašnju radost.

Bog će zatražiti od njegove slobode
Da te voli.

Bog će zatražiti od tvoje slobode
Da voli njega.

Ne preobraćaj.
Ne daj se preobratiti.

Šri Činmoj (1931-2007)

Na oskoruši...

Na oskoruši
kita plamena.
Lišće padalo.
Ja sam rođena.

Stotinu zvona
svađalo se.
Beše subota:
Jovan Bogoslov.

I sve do danas
želim da grizem
plod oskoruše
gorke, grimizne.

Marina Cvetajeva (1892-1941)

Meru


Obruči su odasvud civilizaciju stisli,
držeć je pod zakonima, smirenu, uz obmane svestrane;
jer čovekov je život u misli;
on, i pored straha, nikako da prestane
da besni, iz veka u vek, i da, uz to,
pljačka, ubija, hara, da bi nogom
stupio na tlo stvarnosti, pusto:
Egipte, Rime, Grčko - zbogom, zbogom!

Pustinjaci sa Everesta il Meru planine
ukopani u noć, u zavejanom kraju,
dok zima ujeda i dok naleti snega
kidišu na gola im tela, - ti pustinjaci znaju
da dan smenjuje noć, i da će pre zore
svi spomenici slave da izgore.



V. B. Jejts (1865-1939) (prepev M. Danojlić)

Zimsko veče II


Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužno je i mračno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?

Je l' te umor ophrvao
Slušajuci bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nevestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

A. S. Puškin (1799-1837)

Nada postoji


Nada postoji, zato ja postojim.
Bezbrojna osujećenja nisu me zastrašila.
Još uvek sam živ, treperim od života.
Crni oblak će nestati,
Jutarnje sunce će ponovo zasijati
U svom punom nebeskom sjaju.

Šri Činmoj (1931-2007)

Preda mnom...


Preda mnom se prostire veliko more mira.
Kormilaru, okreni na pučinu.
Ti ćeš biti moj besmrtni drug -
uzmi me, uzmi me u naručje.
Sijaće severnjača zvezda
da nam obasja pute u večnost.
O gospodaru otkupljenja,
tvoje praštanje i tvoja milost
biće mi stalna okrepa
na putu ka obali večnosti.
Razvežite se, veze zemljine,
i moćni svemiru, zagrli me,
da bih bez straha upoznao
veliku neznan.

Rabindranat Tagore (ovo je njegova poslednja pesma)

Jesen

Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odričan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.

I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo, pada ruka. Pad
U svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

R. M. Rilke