Tema: Poezija

Краљ Никола i



ОНАМО, 'НАМО

Онамо, `намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, `намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ`!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ`.

Онамо, `намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ`:
"С огњишта милог бјежи ми куго,
зајам ти морам враћати већ`!"

Онамо, `намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо `намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, `намо... за брда она
погажен коњ`ма кликује Југ:
"У помоћ дјецо, у помоћ, синци,
светит` ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, `намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим`; да б`једној раји
њом истом с руку рас`јецам вез!

Онамо, `намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.

Драгољуб Филиповић


КОСОВКА ДЕВОЈКА

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
- пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада... плину месечина...
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста...

Алекса Шантић


ПРИЗРЕНЕ СТАРИ....

Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни -
Твоје се царство враћа! Гле, у зори,

Великој зори, Бог над тобом бдије!
Призрене! С песмом српскога усташа,
Жезло то носе два орла крсташа,
Мила два брата, златне круне двије!...

Заљуљај звона нека Васкрс јаве!
С Ловћена тврдог и Авале плаве:
Сјутра, уз трубе, под стјегом у зори,

Витези силни, громови у боју,
Јездиће гордо уз калдрму твоју -
Призрене стари, капије раствори!

Веселин Џелетовић Павлов


РАЗГОРЕЋЕМО ВАТРУ

На небо би се вазнеле
да није корена
сузу би даривале
да нисте од камена
косе би расплеле густе
да сте празне и пусте

Ех, ви цркве и црквишта
ех, косметска сведочишта
саборишта и склоништа

и тапије за векове
и оружје за синове

Вера нам ојача из тог корена
суза нам потече из тог камена
а косе расплетосмо густе

Ех, ви цркве и црквишта
жар последњи сред огњишта

Рајко Петров Ного


ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Легао да си Лазаре
Ко проштац насред ледине
Кукавице нам казале
Косовке шћери једине

У Витанији засија
Љубављу Лазар воскресе
Младо се сунце насмија
Магаре кад га пронесе

У дуге глуве суботе
Шеница тајом листала
Од Лазареве суботе
Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне

Веселин Џелетовић Павлов


ЕХ, КОСОВО

Ех, Косово судбоносно
крстоносно
и поносно.

Ех, Косово недолазно
непролазно
и заразно.

Ех, Косово завичајно
обичајно
и очајно.

Ех, Косово
на Косову
на Метоху
измеђ’ њива и божура
петровача и кожура
у погледу мајке,
стрине
насред поља
и утрине
и у срцу
и у вени
и у мени
свуд те има
али залуд
кад те нема
око мене.

Милан Ракић


БОЖУР

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, раста, багрема; и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета...
-Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета...

Веселин Џелетовић Павлов


ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

Матија Бећковић


КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Алекса Шантић


ПРИЗРЕНСКА НОЋ

По собама више чираци не горе -
Сврх кровова плочних шушти поноћ плава;
У седефу чистом мјесечеве зоре
С доксатима ниским стари Призрен спава.

Само шћи попова, Динка, јоште, бдије
И једнако гледа из демира своји'
На Бистрицу хладну, гдје коњица поји
Одоцњели војник... Све јој срце бије -

И када би само млади витез хтио,
Најљепши би ноћас његов плијен био:
С њим би одмах Динка тамо, преко горе.

Јао, како дрхти - кô лишће на грани!
Тресу јој се њедра, куцкају ђердани
И трепте у сјају мјесечеве зоре.